Nemanja Emir Kusturica (1954)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Nemanja Emir Kusturica (1954)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nemanja Emir Kusturica (1954)  (Pročitano 14730 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 15, 2014, 12:08:03 am »

*

NEMANJA EMIR KUSTURICA
Sarajevo, 24.11.1954.


... ja sam progonjen sa ognjišta čitav svoj život. Mene više slave u Portugalu nego u Srbiji. Ali sebe identifikujem i mene u svijetu identifikuju sa srpskom kulturom. U ovom svijetu u kome je Srbija dizajnirana kao utočište zla, taj inat i ta identifikacija su samo intenzivirani. Jer, što kažu, malo li je — raspon u srpskoj tradiciji od prosvetitelja do danas podrazumijeva sve ono što je u civilizovanom svijetu zaštićeno kao ideja o civilizaciji, od ljudi koji patentiraju transformatore za prenos niske i visoke struje do ljudi koji otkrivaju da atmosfera prenosi elektromagnetne talase a zahvaljujući tome mi danas pričamo telefonima, do petostrukog prvaka svijeta u košarci, Nobelovih nagrada. Dakle, kad bi čovjek sad uporedno gledao nas i druge male narode, onda bi ustanovio da je identifikacija sa tom nacijom moguća i kroz njegovo kulturno naslijeđe, ako ne već i ovo koje sam ja istražio. Moje porijeklo prije konverzije jednog od dvojice braće bilo je srpsko. A ja s tim nemam problem.
Deo teksta preuzet iz intervju: Pripadam srpskoj kulturi. Razgovarao: Batić Bačević | koreni.net


...Utisnuo je, kao ktitor, u hram našeg pamćenja, pa gledamo i decenije naših vrhova i naših ponora, vatre i pepela, ali i kapiju nade i izlaska. Pokušavali su, a i dalje se muče, kulturni voajeri, škrabala što svoja mudrovanja rasprodaju na tezgama buvljaka, evropejci poput poni konjića, antiratni huškači, paraderi bez grama ponosa, državne jasladžije i privatni janičari, da nam ospore ovo što radimo ozbiljno i iskreno. Uz skute im se drže i oni što od Srbije prave farmu estradnog smeća, plaćenog seksa i valjaju se u blatu i smradu velikog i malog brata...
Manojlo Vukotić za Večernje novosti, 2010.


— Sećate li se puta koji sam negde spominjao, puta na kojem su paščad puštena, a kamenje svezano. I na putu Emira Kusturice tih odvezanih kerova ima na sve strane. Oni ne samo što reže i laju nego bi i da kolju. Kad su boljševici pobili rusku carsku porodicu, a među njima i četiri princeze, meci su blještali odbijajući se od bisera ušivenih u njihove haljinice. Ali paljba nije obustavljana dok nisu ubili svaki biser i ugasili svaki sjaj i blesak. Ovaj zločin na početku prošloga veka obeležio je i taj vek i postao simbol za rešetanje bisera i pucanje na sve što svetli, blista i štrči. Škljocanje zatvarača na sve što je talentovano nije prestalo do današnjeg dana u gigantskom poduhvatu da se zatre nada, i pogasi svaki žar i blesak. Pozdravimo čoveka koji se tome junački odupire, koji ume i da razmagnetiše te metke, i da ukroti te kerove, i da od tog svezanog kamenja gradi gradove.
Matija Bećković za Večernje novosti, 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 15, 2014, 12:11:53 am »

*
KO JE OVAJ ČOVEK


EMIR KUSTURICA
(Žrtva svog izbora)

Početak — rođen je 24. novembra 1954. u Sarajevu. Otac Murat bio je činovnik (u rangu pomoćnika ministra) u Ministarstvu informisanja BiH-a. Murat, odnosno Muta, kako ga je zvala sarajevska raja, imao je "neprijatnu dužnost" da stranim novinarima otkriva lepote bosanskih gradova i kafana. Bio je boem. Umro je nedavno, sin kaže da mu je sigurno laka crna zemlja crnogorska (sahranjen je na groblju u Herceg Novom). Majka Senija, poznatija kao Sena, nije radila, najveću muku zadavala joj je Emirova matematika jer je, da bi mali prošao godinu, morala da obezbedi dva-tri litra najbolje šljive za nastavnika matematike...

Kusturice su poturčeni, kako sam Emir kaže, u poslednjoj turi, nekad su bili Babići. Istoričari su zabeležili da je i čuveni Arslanagića most u 18. veku gradio neki Kusturica, da je graditelj rodom od Babića iz Bileće, da mu je Kusturica nadimak koji je dobio kad se poturčio.

Detinjstvo — rastao je u najsunčanijem delu Sarajeva, kod Vojne bolnice, ispod brda Gorice. S Ciganima, pošto oni znaju šta valja. Tako je Kusta i upoznao potomke indijskog naroda i njegove cake.

Nacionalnost — "Moja drama je krajnje individualna, lična drama čoveka koji svoju naciju nije ustanovio na religiji, jer nije religiozan, nego na osnovu vrlo racionalnog pristupa jeziku. Kad sam se upitao negde, u pola one frke, koji ja jezik govorim, jer srpskohrvatski više ne postoji, setio sam se da sam u školi skraćeno odgovarao — srpski. I ako sad treba da odredim svoju naciju, ja je određujem prema jeziku. S velikim ponosom, jer na tom jeziku pisali su velikani evropske kulture", rekao je, a mnogima nije bilo pravo.

Verska opredeljenost — "Nikako ne mogu da razumem kako to da su se muslimani u ovom ratu opredelili za stranu koja je slabija kad Dučić lepo kaže: "Rat je borba između jačih i slabijih." Očigledno da su slabo procenili, jer su morali savezništvo sklopiti s pobedničkom stranom, a to su bosanski Srbi", govorio je 1991. godine.

Obrazovanje — osnovnu i srednju školu (zamalo, bio je majstor za kratki film, ali to nije bilo dovoljno) završio je u rodnom gradu. Kako mu je tetka po ocu, Hasna, partizanka i Jugoslovenka, živela u Beogradu i bila udata za čuvenog Ljubu Rajnvana, Tanjugovog dopisnika, koji je izveštavao iz Praga, a Emir naginjao filmu, dečko je stigao u Čehoslovačku, na Filmsku akademiju. Završio je, čuven je njegov rad "Genrika".

Karijera — kad se vratio iz sveta, 1979, šokirao je komšiluk i šire filmom "Neveste dolaze". Napali su ga da se bavi seksom. Snimio je, 1980, "Bife Titanik", televizijski film, na osnovu priče Ive Andrića (koga veoma poštuje — dokaz: planirao je da ekranizuje "Na Drini Ćuprija", a pijanog pesnika Malića, koji je na nekom otvaranju nekog Doma kulture nabo glavom jer je ovaj izviždao Andrićevo ime).

Da je veliki režiser, možda i najveći, pokazao je filmom "Sjećaš li se Doli Bel?", po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine. Dobio je "Zlatnog lava" u Veneciji i sijaset drugih nagrada... Usledio je "Otac na službenom putu" 1985. i ovenčao se "Zlatnom palmom" na Kanskom festivalu. Bio je nominovan i za američkog Oskara... Potom je napravio "Dom za vešanje", opet pokupio nagradu u Kanu.

U međuvremenu, predavao je režiju na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu i na Univerzitetu "Kolumbija" u Njujorku. Napravio je i "Arizonu drim" i "Podzemlje" i "Crnu mačku i belog mačora"... Koscenarista je filma "Strategija svrake", a u grupi "Zabranjeno pušenje" svira bas gitaru (sad nastupaju kao Emir Kusturica & No smoking orkestra.

Stranački angažman — i njega je Slobodan Milošević "žednog preveo preko vode", verovao je da je "opasan čovek koji će sve pobediti". Na svu sreću, brzo je progledao. Kad su na poslednjim izborima Cigani glasali za Koštunicu, obrazlažući: "To je dobar čovek koji je onoliko lepih filmova snimio o nama", mnogi su se nasmejali. Nasmejao se i dr Koštunica, al! se ipak revanširao — imao je vremena da primi "dr" Kusturicu, a nije za Karlu del Ponte.

Zanimljivosti — dok su gosti aplaudirali gašenju 41. rođendanske svećice, Emir je saopštavao da više neće da snima filmove. Sad, za promenu, glumi negativca u filmu: "Udovica iz Sent Pjera".

Oženjen je Majom, kćerkom sudije Mandića (radio je u Ustavnom sudu BiH-a) koji je, vele upućeni, najviše uticao na baš ovakvo Emirovo političko viđenje "domaće papazjanije". Imaju Stribora, bubnjara u "tatinom" i dr Neleta Karajlića bendu, i kćerku Dunju.

Zorica Vulić | 19.01.2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 15, 2014, 12:37:47 am »

*
EMIR KUSTURICA


KUSTURICA: SMRT JE NEPROVJERENA GLASINA


Da će Emir Kusturica napisati knjigu bilo je pitanje dana. Da će njegova knjiga biti događaj ne samo na Sajmu knjiga nije bilo teško pogoditi. Da je mogao birati izdavača, znao je i on, a što je izabrao "Večernje novosti" samo je pitanje nerava.

I ne samo to ― kako bi rekao jedan od junaka Kusturičine knjige.

Lako je bilo znati i kakva će to knjiga biti i o čemu će govoriti. U vreme kad knjige sve češće nastaju iz knjiga, a život sve više ostaje bez reči, Kusturica je rešio da piše o onome što najbolje zna, a to znači o sebi. A da će pisati o sebi znao je svak ko zna Emira Kusturicu koji zna da "ne možeš reći istinu o drugima, ako ne kažeš istinu o sebi". A znamo i "da ljudi lažu otkad govore istinu i teško bi bilo znati kad govore istinu kad ne bi lagali."

I ne samo to!

Njegovu knjigu su milioni ljudi već videli golim okom, a sad mogu i čitati ono što su gledali. Kusturica je i ovaj put kontrirao.

Svoj život je najpre ekranizovao, a autobiografiju pisao romansirajući svoje filmove. Film je mlađi od knjige i tu razliku je morao nadoknaditi. Piše kao što režira, a režira kao što govori, a govori kao što misli, glumi i gradi. Tako je ova knjiga i priručnik za gledanje njegovih filmova.

I ne samo to!

Knjigu je naslovio Smrt je neprovjerena glasina, a to sve više postaje i naš život.

"Bože, Emire, može li kod tebe išta bez politike?" pitala ga je majka, a u toj politici najbitnija je neodoljiva lirika kojom je opevavao rodni grad i njegove ulice čiju dužinu zna po broju svojih stopa. Gradu u kome postoji kletva: "Dabogda te majka u bureku prepoznala!" Gradu u kome su proveli život mali, plemeniti ljudi koji su o svom trošku brinuli velike svetske brige. Otac je jednom budio majku da joj saopšti najnoviju vest da je Naser od Rusa prešao Amerikancima, drugi put u oskudici tešio da se seti Patrisa Lumumbe i njegove sirotinje, da bi se na kraju sve završilo pitanjem dokle će Jeljcin da rastura jednu veliku svetsku silu i ima li taj čovek ikakvog karaktera.

Mnoga lica ove povesti pitaju: "Gde sam ja u toj priči?" To se pita i sam autor.

I ne samo to!

U njegovom slučaju to ima i jedno skriveno značenje koje je jedini smisao i života i knjige. Ma koliko pričao svoj jedini život, on u toj priči i jeste i nije. Tu je, ali je i još negde. To negde je umetnost koja je dala viši smisao njegovom životu, a u nju je ukročio još kad je kao dečak napravio maketu Titanika koji će na kraju postati metafora za sudbinu naše zemlje.

I ne samo to!

Ona koja ga je rodila pitala ga je: "Čiji si ti, sine? Za sebe je zadržao odgovor da je umetnost ono čiji je i zbog čega je rođen. Prvi aplauz je dobio za skidanje gaća u predstavi Haustor i kao da je rešio da ih više ne skida. Emir Kusturica je dokazao da je i u naše vreme moguće voleti svoju zemlju i steći svetsku slavu!

Jednom od najslavnijih živih Srba — Srbi zameraju što je pored živog Menhetna izabrao Mećavnik i što je uopšte Srbin kad je mogao da bira.

O tome govori i ova knjiga o čijoj vrednosti najbolje govori grafit koji je prekrio Srbiju: "Uze mu je Ljosa ispred nosa!"

Ali, ćeraćemo se još!*

_________

* Slovo na predstavljanju knjige Smrt je neprovjerena glasina Emira Kusturice na Sajmu knjiga u Beogradu 2010.

Matija Bećković


* * *

KUSTURICA DRIM


Odavno slušamo da je život uzbudljiviji od svakog romana. Pisac ne može da smisli ono što život ume da priredi. I najkraći život dostojan je knjige. Zato je književnost puna života. Da nije, bila bi višak. A opet, možda je baš to jedini višak, jedini suficit koji ćemo, kako smo navalili, i ostvariti.

Odavno slušamo, takođe, da nema čoveka koji ne može biti uspešan književni lik. Postoji samo jedan važan uslov: mora da stigne pod majstorsku ruku. Tek pod njom svakodnevno postaje neobično, svakočasno se pretvara u trajno, a ljudi u reči koje vekuju.

Odavno, dakle, znamo, i vidimo, da svaki pismenik može da piše o drugima. To biva toliko često da nam se čini, ponekad, da ćemo uskoro, u zemlji gde se sve manje čita, imati pisca po glavi stanovnika. Tako ćemo opet, u čudesnoj ravnoteži pisaca i opisanih, potvrditi izreku da je čovek naše najveće bogatstvo. Nikome ništa zato što je to bogatstvo sve siromašnije.

Odavno, sada i uvek, po besprekorno zadatim pravilima, samo daroviti, pa i on u izuzetnim slučajevima, osvaja pravo da piše roman o sebi. Život mu kao razlog nije dovoljan ako nema veliki rezultat u poslu kojim se bavi. A kada je takav učinak opšti, planetarni, čitav postupak postaje prirodna pojava na raskršću onog koji svoje žitije s objašnjenjima piše i onog koji ga čita. Na toj raskrsnici smo pred čovekom čiji je drim postao stvarnost. Tu je otvorena knjiga Smrt je neprovjerena glasina našeg a svetskog Emira Kusturice. Zbog njene istine je naslov ovog pratećeg voda od reči — Kusturica drim. San je sanku došao u naručje, a među nas, na još jedan način, Senkin i Muratov nestašni jedinac iz kamenog, popločanog, stepeničkog i sarajevskog sokaka. Kada je osvojio najviše kote, odlučio je da knjigom kaže kako mu je na putu bilo i kako se uspon savlađuje.

Da li se sećate, ako niste bili na službenom putu ili u nekom domu, kako je Kusturici preče bilo da pomogne pajtosu u postavljanju parketa no da ode i primi veliko međunarodno priznanje? On je zapravo tada prikovao prvu podnicu, prvu patosnu dasku, za svoj budući drveni grad, podignut onamo gde su povremenice ustajali kao iz zemlje trava sumnjičari za koje se ne bi ni čulo da njihovi davnašnji proroci nisu dozvali najčuvenijeg stanovnika da po njemu budu čuveni. Zaludne su njihove priče o srećnoj rupi koja je napisala knjigu Smrt je neprovjerena glasina. Nije reč o pustoj taličnosti. Reč je o božijem daru. Ko ga je dobio kao Emir Kusturica najpre mora poklon beskrajno umnožiti, pa će se tek potom osrećiti sve što dotakne. I pero, olovka, tastatura, šta li već, za pisanje hronološke priče o sebi i svojima, o nama i za nas. Ponovo je oživela istina o književnom magičnom realizmu. Kusturica govori kao što je bilo i kao što jeste, a u čitanju sve liči na ono što u san dolazi i na ono što slute zanesenjaci s pokrićem.

To vam je kao da ste, recimo, uskom prugom otišli u Višegrad, osmotrili njegovu sirjačku panoramu, prebrojili jedanaest lukova mosta, odmorili se pod Badijevim natpisom, pod otegnutim stambolskim stihovima, na središnoj kao krunom kapiji, čuli Radisava i Ćorkana, pa otišli da natenane čitate Na Drini ćupriju, gde je sve lepše, gušće i uzbudljivije od onoga što ste videli. Teško će iko u srpskoj književnosti dostići Andrićevu moć razlike. Zato je ovde reč samo o sličnosti doživljaja. Postupak je zapravo obrnut.

To vam je kao što gledate čoveka koji odavno svira u tek sada pojačano aktuelnom Zabranjenom pušenju, igra fudbal s Maradonom, režira filmove koji obleću kuglu, govori lekciju kao Perko gabeljima posle dobijanja avnojske nagrade, ima svoj Kustendorf, neočešljanu kosu i humor, nikad stegnut i ukrućen kao prazni klasovi, uvek neposredan ali i nepredvidljiv, od čije reči dobijate smejavice, čije likove pamtite kao da su pored vas stanovali, koga zovete Emir ili Nemanja a on miran jer zna šta ima, čudite se neobici koju senči genijalnost i izgledu da ni kusturu ne daje za ono što mu je višnjom voljom dato, a tek kada dočitate njegovu prvu knjigu, vidite koliko je vaša prilika retka, jer možete dok je dan ili ne, u svako doba, da uzimate rečenicu čoveka koji radi i više i bolje no što ste mogli zamisliti, koji nije samo naš raritet. Stoga i sa drugoga, ovde netaknutog, nije čudo što vas je obuzela maločas pominjana neobika. Ne dešava se Emir Kusturica na malim rastojanjima. Tome je dokaz sve umetničko njegovo. I knjiga koju je upravo objavio, u Novostima kao veliku novost, pred kojom se zaklopljeni tomovi memoara crvene zbog priče niočemu. Kusturica ne ume naprazno. To nije njemu u zanatu.

Puna je kao oko knjiga Emira Kusturice. Vidi nas i kada se ne nadamo. Pamti i što smo zaboravili. Malo ko se ispeo na takav vidikovac. Najčešće osmatra setno i nostalgično, a kada treba, po zasluzi, oštro i bez ustručavanja. Suzu za onim ko je drag, drenovak onome ko čini zlo. Svakome kao što mu pripada. Za sebe Kusturica samo svoje ostavlja. Toga se našlo u izobilju. Nije po običajima sačekao duboke godine da o sebi piše. Zna da u starosti i reči na nju liče, pa je u jedrim godinama sastavio jedru knjigu. Poranio je u pisanju sećanja, jer se to najbolje radi dok je živo pamćenje. To nije teško palo Kusturici. On majstoriše storuko. Kao niko. Zato i jeste neko.*

___________

* Beseda o knjizi Emira Kusturice Smrt je neprovjerena glasina, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 15. XI 2010.

Miro Vuksanović

Tekstovi objavljeni u književnom časopisu: Letopis Matice srpske | God. 186 Decembar 2010 | Knj. 486, sv. 6
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 15, 2014, 02:55:13 am »

*
NEMANJA EMIR KUSTURICA:


POVRATAK SRPSKIM KORENIMA

Kao najuspješniji i najnagrađivaniji režiser sa ovih prostora, Kusturica je živio u Beogradu, Parizu, Njujorku i drugim gradovima sveta. Jedan je od retkih ljudi sa Balkana koji je stekao svetsku slavu, a da nikoga nije ubio, ni opljačkao, nikoga unesrećio, ničiju kuću srušio ili makar oteo. Međutim, kroz život su ga pratila razočarenja, a jedno od najvećih je gubitak doma. Tu je došlo do spoja uspeha i želje da napravi ono što je po njegovoj mjeri, a to je baš, kako kaže, ovaj grad. Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. On im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja svih teorija kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći. [...]

Osim obične ljudske zavisti, deo nesporazuma oko Kusturice potiče i od njegovog prkosnog odbijanja da se divi velikom svetu i ismeva svoj i naš mali, prezreni i ojadjeni balkanski prostor. On je na ovom mestu otkrio slikovitost kakve u Evropi više nema i pokazao razumevanje i saosećanje za ljude koji baš ovde odnekud znaju da budu naročito živahni i radosni. Kusturica je prosto pokazao da nije obavezno da se čovek stidi Balkana da bi bio prihvaćen u svetu. To važi barem kad je čovek veliki umetnik, za ostale nismo sigurni. Veliki graditeljski poduhvati Kusturice je dokaz da je on dio naroda, koji zna ko je, kuda ide i gdje živi.... Gubeći svoje poreklo, obeležje pripadnosti svojoj kulturi, vi počinjete da bivate niko...

"Pravoslavni sam hrišćanin" — izjavio je reditelj Emir Kusturica u intervjuu francuskom Figarou. Na pitanje "kako se danas definiše", Kusturica je odgovorio: "Moja porodica je poreklom srpska, pravoslavna. Moj otac je rođen kao musliman, ali je, pre svega, bio Srbin. Moja majka je takođe iz muslimanske porodice. Ali, ona se ne identifikuje ni sa jednom religijom. Veruje u snagu ljubavi. Ja svoju nacionalnost zasnivam na svom jeziku. Ranije, to je bio srpskohrvatski. Danas je to srpski. Nisam ja nigde prešao. Grane u mojoj porodici su podeljene u onom trenutku kad su Turci Osmanlije bili na ovom terenu. Braća porodice delila su se na one koji su se islamizirali i na one koji nisu. U mojoj porodici, u poslednjem kolenu, niko nije praktikovao islam. Tako da nema govora o mom nekakvom prelasku. Dobro, možda smo mi bili muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali muslimani samo da bi preživeli Turke. Kod mene je odluka o krštenju sazrela na spoznajnoj tački, gdje su se spoznaja i emocija udružile. Ne mogu ja biti neki kolosalni, veliki vernik, ja sam dosta savremen čovek, ali verujem da u toj ogromnoj livadi koja je iznad naših glava postoje zakoni gdje postoji Svevišnji kao ideja ili kao stanje svesti. Krštenje je ta tačka u kojoj sam ja htio da dovedem priču o mom poreklu. Krštenje je odluka da se i za onaj svet spremim. To je odmrzavanje zamrznutog identiteta, nikako prelazak iz jedne u drugu religiju. Kada odem želim da mojim potomcima ostavim jasnu predstavu o identitetu i da ne završim kao onaj Andrićev junak iz Travničke hornike koji je podviknuo na neke Turke kada su htjeli da linčuju nekog čoveka. On je rekao: Ne dirajte čoveka, a ovi skloni linču su ga upitali ko si ti, a on im je dogovorio: ja sam veći musliman od svih vas. To je bio neki doktor Latin iz Rima koji je lečio konzule u Travniku. Kada je umro sahranili su ga na muslimanskom groblju. Pitali su neki ljudi posle kako katolika sahraniste na muslimanskom groblju, a oni odgovorili: pa sam je rekao da je musliman", objašnjava Kusturica.

Na Đurđevdan, krstio se u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i primio ime Nemanja. Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi "hteli", reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, 'individualitet' iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski 'kontinuitet'. Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam?

Deo teksta preuzet sa: Balkans Chronicles
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 15, 2014, 03:08:20 am »

*

O DEMONTAŽI TRADICIONALNE SRBIJE


TRANZICIJA JE OTIMAČINA

• Korporativni kapitalizam ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim, kaže dobitnik francuskog Ordena viteza reda umetnosti i književnosti

Ime Emira Kusturice se ponovo našlo čak i u novinama čiji urednici ne mogu očima da ga vide. Morali su da zabeleže da je u Parizu na svečanosti u Ministarstvu kulture francuske vlade Kusturica primio orden viteza reda umetnosti i književnosti, najviše priznanje francuske države u tom domenu.

NISAM PRAVOSLAVNI FANATIK

Nije političko korektno — ali javnost se dugo bavi vašim krštenjem, prelaskom u pravoslavlje...

— Da bih prešao s jedne religije u drugu morao bih da pripadam ovoj prvoj, a kako sam ja prethodno bio čovek bez religioznih predznaka nema govora o bilo kakvoj religijskoj konverziji. Na praškoj Akademiji lepih umetnosti dve godine sam izučavao Stari zavet i to pismo mi je bilo bliže nego što je Kuran bio bliži bilo kojoj od mojih nena. Prvo, mislim da je tu presudno što sam Stari zavet čitao na srpskom jeziku, a moji preci su morali da čitaju na arapskom i najčešće nisu znali šta izgovaraju. Dakle, nije bilo reči o prelasku sa islama u pravoslavlje, posebno ne na način na koji su sarajevski "Dani" krivotvorili moj intervju "Njujork tajmsu" povodom filma "Život je čudo". Oni su napisali lažni naslov tog intervjua. "Od sekularnog muslimana do pravoslavnog fanatika". Niti sam ja pravoslavni fanatik niti je iko mogao da bude sekularni musliman. Musliman ne može biti sekularan.

"Nin" je nedavno u razgovoru sa Kusturicom — pre nego što mu je dodeljen orden — posvetio pet strana. Na početku, "Nin" piše:

Kao čovek koji uživa ogromno poštovanje u Kanu i selima oko Mokre Gore, koji radije za filmove angažuje naturščike iz Šargana nego ozbiljne svetske zvezde koje mu se nude, Emir Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. Kusturica im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja svih teorija kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći.

BEĆKOVIĆ KAO MERILO ŠTETNOSTI

— Imam jednu jedinu temeljnu ideju u svom životu a ona se zasniva na tom očuvanju identiteta, pre svega kulturnog, koji uopšte ne ugrožava druge i zato mi je nepodnošljiva i opasna ta njihova ideja predstavnika nevladinih organizacija koja govori o superiornosti Amerikanaca. Kada je Boris Tadić rekao nekoliko poštenih rečenica o Kosovu, i kada je pustio suzu, odmah se u "Vremenu" pojavio komentar u kome se otprilike kaže taman smo pomislili da imamo pristojnog predsednika, kad iza njega iskače Matija Bećković. Zamislite narod u kome se jedan od najvećih umetnika uzima kao merilo štetnosti, kao osoba sa kojom predsednik ne sme da ima ništa zajedničko.

Prenosimo delove intervjua

— Kada se u Srbiji u centar pažnje postavi srpski domaćin kao kočničar napretka, ja to čitam kao ideju rušenja onoga koji stvara viškove. Tranzicija je specifičan vid otimačine a progres je poseban vid zločina, dok je korporativni kapitalizam kao veliki starozavetni povodanj koji ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim. Demokratiju kao lipsalog konja u Srbiju uvoze mali vazali koji se bore protiv domaćina i njegovih viškova. Oni su manekeni korporativnog kapitalizma odeveni u nevladine organizacije. Liče na prave heroje, udaraju pesnicom o stolove, prizivaju progres, smeta im tradicionalna Srbija. Oni zapravo glume hrabre momke, pošto je lako biti hrabar kada iza tebe stoji Pentagon. Meni to sve liči na jednu anegdotu koju je izgovorio Zuko Džumhur kada su ga u Avganistanu pitali: Ko ste vi, a on im je odgovorio: ja sam em musliman, em turista. A ovde se pojavljuju ljudi koji govore: Em Srbin, em globalista. Plašim se da jedno drugo isključuje.

Mera za glupost

— Nikad svet nije bio napetiji, od polonijuma koji hara Londonom, do sukoba u Palestini, rata u Iraku, ali se to ne primećuje u filmu jer je postao ružna, odvratna industrija koja zapravo pomaže korporativnom kapitalizmu da demokratiju prevede na jezik totalitarnog društva. Svaki film koji dođe iz Holivuda je mera za glupost. Nesreća je što se taj koncept prenosi u Srbiju. Nekad je srpski film imao pola miliona, 700 hiljada, 800 hiljada gledalaca. Ministarstvo kulture treba da zaštiti domaći film tako što će jednu trećinu karata od holivudskih, komercijalnih filmova odvojiti za domaće.

— Moj problem i sa Zapadom i sa Srbijom je što me svaki put kad stižem sa Zapada u Srbiju postavljaju u veštačku dilemu. Da li da postanem istomišljenik Harolda Pintera i Biljane Srbljanović. Na Zapadu se naviknem da živim sa istinom koju izgovara Harold Pinter koji na mesto ratnih zločinaca prvo stavi Tonija Blera i Džordža Buša, prateći ideju da ova dvojica generišu svetsku volju i da im tako pripada takva optužba, a Biljana Srbljanović nas podučava kako su zločinci, zapravo, uglavnom Srbi.

| Srpska dijaspora
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 29, 2016, 09:56:09 pm »

*

DEMONTAŽA TRADICIONALNE SRBIJE

Emir Kusturica o "prelasku" u pravoslavlje, susretima sa Alijom Izetbegovićem

Demokratiju kao lipsalog konja u Srbiju uvoze mali vazali koji se bore protiv domaćina i njegovih viškova. Oni su manekeni korporativnog kapitalizma odeveni u nevladine organizacije. Oni zapravo glume hrabre momke, pošto je lako biti hrabar kada iza tebe stoji Pentagon.

Kao čovek koji uživa ogromno poštovanje u Kanu i selima oko Mokre Gore, koji radije za filmove angažuje naturščike iz Šargana nego ozbiljne svetske zvezde koje mu se nude, Emir Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. Kusturica im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja svih teorija kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći. U danima uoči Nove godine, Kusturica završava skijalište na brdu Iver, osam kilometara iznad Mokre Gore, montira novi film "Zavet" koji će se pojaviti na Kanskom festivalu i najavljuje da će tu na Mokroj Gori, sa Neletom Karajlićem, početi pripreme za operu "Vreme Cigana" koja treba da se izvodi u pariskoj operi Bastilja.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: