Petar Rosić [patrijarh srpski Varnava] (1880—1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Petar Rosić [patrijarh srpski Varnava] (1880—1937)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Rosić [patrijarh srpski Varnava] (1880—1937)  (Pročitano 6156 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 26, 2014, 01:39:43 am »

**

PATRIJARH SRPSKI VARNAVA


Varnava Rosić (Petar), patrijarh (Pljevlja, 29. VIII 1880 — Beograd, 23. VII 1937)

Osnovnu školu završio je u Pljevljima 1892. a Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu 1900, koji je tada još bio pod osmanskom vlašću. Tada se potpuno opredelio za sveštenički poziv i obrazovanje nastavio u Duhovnoj akademiji Ruske pravoslavne crkve u Petrogradu, razvijajući se pod uticajem svog duhovnog oca, rektora akademije episkopa Sergija. Duhovnu akademiju završio je 1905, stekavši naučni stepen kandidata bogoslovlja. U Petrogradu je 30. aprila iste godine primio monaški postrig, posle sedam dana proizveden u čin jerođakona, a zatim i u jeromonaha. Školovanje u Rusiji stvorilo je kod njega trajnu vezanost za tu zemlju i za rusko pravoslavlje. Po završetku školovanja otišao je u Carigrad i brzo se povezao sa mnogobrojnom srpskom kolonijom. Ubrzo po dolasku postao je upravnik tamošnje srpske škole, a zatim i sveštenik pri poslanstvu Kraljevine Srbije. Bio je aktivan saradnik Carigradskog glasnika. Boraveći u Carigradu uspostavio je bliske veze sa strukturama carigradske Vaseljenske patrijaršije. Zahvaljujući tada stabilnim odnosima Kraljevine Srbije i Osmanskog carstva, posle posete kralja Petra I Carigradu, rukopoložen je za episkopa veleško-debarskog 18. marta 1910, na preporuku srpske vlade. Rukopoložila su ga petorica arhijereja Vaseljenske patrijaršije jer je i sam tada pripadao toj crkvi. Nosio je titulu episkopa glavinskog. Njegovim rukopoloženjem učinjen je još jedan korak u ograničavanju dometa bugarske egzarhijske propagande u Makedoniji. Balkanske ratove i oslobođenje Makedonije dočekao je u svojoj eparhiji. Nakon okončanja Drugog balkanskog rata svi egzarhijski episkopi udaljeni su sa prostora koji su Bukureštanskim mirovnim ugovorom pripali Kraljevini Srbiji. U stvorenom upravnom provizorijumu u crkvenim poslovima, zato što zbog ratova nije bilo moguće odmah urediti crkvenu strukturu u novooslobođenim oblastima, upravljao je celokupnom crkvom u srpskoj Makedoniji. Jesen 1915, kada je Srpska vojska otpočela povlačenje preko Albanije, Crne Gore i Makedonije, dočekao je u Bitolju, odakle je sa nekim vojnim jedinicama odstupio prema Solunu. Iz Soluna je otišao na Krf, gde je boravio do početka 1917, kada je po nalogu srpske vlade krenuo u diplomatsku i crkvenu misiju u Rusiju. U Moskvi je, u svojstvu predstavnika Srpske crkve, prisustvovao obnavljanju institucije ruskog patrijarha, i ustoličenju patrijarha Tihona. Njegova vezanost za Rusku crkvu došla je i tada do izražaja. Bio je svedok revolucionarnih zbivanja u Rusiji 1917. i kao dobar poznavalac ruskih prilika upozoravao kakve će teške posledice to proizvesti po zemlju i narod. Kasnije, kao patrijarh, u svojim poslanicama ukazivao je u kakvom su se teškom položaju posle Oktobarske revolucije našli ruski narod, crkva i država. Po završetku Prvog svetskog rata vratio se u zemlju i upravljao kao administrator svim eparhijama u Južnoj Srbiji (1919—1920), čiji administrativni status i dalje nije bio jasno uređen. Za mitropolita skopskog izabran je 17. novembra 1920. Na čelu Skopske mitropolije obnovljene Srpske pravoslavne patrijaršije ostao je do 12. aprila 1930, kada je na patrijaraškom prestolu nasledio umrlog patrijarha Dimitrija. Na čelu crkve bio je u vreme kada se politička situacija u zemlji i u Evropi sve više komplikovala. U govorima i poslanicama ukazivao je na opasnost od narastajuće pojave nacizma u Evropi, kao i od sve otvorenijih težnji za rasturanje države. Odan kraljevskom domu, veoma teško je primio vest o smrti kralja Aleksandra I Karađorđevića, smatrajući da su time potkopani temelji države i da nema autoriteta koji bi mogao da ga u zemlji zameni. Nakon kraljeve smrti vlada Milana Stojadinovića je, izgovarajući se državnim razlogom, nastavila rad na izradi i sklapanju konkordata sa Rimokatoličkom crkvom, čiji je nacrt nasledila još od prethodne vlade Bogoljuba Jevtića. Kriza oko konkordata počela je još 1935, da bi se rasplamsala 1937. S obzirom na to da se predloženim konkordatom Rimokatolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji stavljala u privilegovan položaj u odnosu na pravoslavnu, a da je njen centar moći bio izvan kontrole države, pravoslavna crkvena jerarhija na čelu sa patrijarhom odlučno se suprotstavila njegovom usvajanju. I patrijarh Varnava i Sveti sinod su se o tome više puta javno oglašavali. Pokušaji predsednika vlade Milana Stojadinovića da se u Zakon o konkordatu naknadno unesu ispravke koje bi značile da po njegovom usvajanju povlastice date Rimokatoličkoj crkvi automatski važe i za druge verske zajednice, nisu bili dovoljno ubedljivi. Javno mnjenje je bilo uznemireno, posebno od kako se patrijarh razboleo od misteriozne bolesti za koju se smatralo da je posledica trovanja. Ubrzo, 19. jula 1937, desila se tzv. Krvava litija, sukob žandarmerije i pravoslavnih sveštenika i vernika, koji su od Saborne crkve, posle molepstivija za zdravlje bolesnog patrijarha, krenuli ka crkvi Svetog Save na Vračaru. Javnost je dodatno bila iritirana činjenicom da je na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je rukovodilo oštrom policijskom akcijom, bio rimokatolički sveštenik Korošec. Sumnjalo se da je patrijarha otrovala vlada ili policija, što je potkrepljivano
saznanjem da su dva njegova kuvara, pošto se za bolest saznalo, nestala. Patrijarhova dva brata, koja su došla da ga posete, takođe su se iznenada teško razbolela. Patrijarh je umro četiri dana nakon Krvave litije i sahranjen u crkvi Svetog Save. Uzrok njegove smrti nikada nije sa sigurnošću utvrđen. Ubrzo za njim od iste bolesti umrla su i njegova dva brata.

U vreme njegove uprave stanje pravoslavne crkve u državi je gotovo u potpunosti uređeno. Doneti su Ustav Srpske pravoslavne patrijaršije, sprovodbene naredbe i reorganizovana mreža eparhija. Pomagao je zidanje novih i obnovu starih crkava i manastira, a posebnu pažnju posvećivao je unapređenju misionarskog rada, crkvenog bogosluženja i položaja monaštva. U njegovo vreme sagrađena je zgrada Srpske pravoslavne patrijaršije u Beogradu i otpočeta gradnja novog hrama Svetog Save na Vračaru.


LITERATURA: Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970; Todor Stojkov, Vlada Milana Stojadinovića 1935—1937, Beograd 1985; Dragoljub Živojinović, Dejan Lučić, Varvarstvo u ime Hristovo, novi prilozi za Magnum Crimen, Beograd 1988; Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Beograd 1990; Đoko Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve, II, Beograd 1991; Sava [Vuković], Istorija Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi 1891—1941, Kragujevac 1994; Sava [Vuković], Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka, Beograd, Podgorica, Kragujevac 1996.

Dragoljub R. Živojinović
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 26, 2014, 02:04:20 am »

*

MISTERIOZNA SMRT PATRIJARHA VARNAVE


Patrijarh Varnava Rosić postao je u tridesetoj episkop, u četrdesetoj mitropolit, a u pedesetoj patrijarh. Na čelu SPC bio je samo sedam godina, od 1930. do 1937. godine. Kralj Aleksandar kao da nije znao za njegove reči: "Nisam dovoljno poslušan da bi bio zapovednik", pa je verovao da je u Varnavi dobio poslušnog patrijarha, koji će crkvu učiniti servilnim slugom države kako je to bio običaj u Srbiji. Umesto toga, Varnava je od rascepkane SPC u šest raznih zakonodavnih, administrativnih, finansijskih i jerarhijskih područja, novim Ustavom crkve i strogim pravilima ustrojio SPC na moderan način i uspeo da je odvoji od države. U njegovo vreme počela je gradnja mnogih hramova pa je započeta i izgradnja hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

I Varnava je živeo u teška i nesigurna vremena dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, ubistva kralja Aleksandra i Španskog građanskog rata. Pokazao se postojanim i čvrstim, naročito prilikom pokušaja stvaranja konkordata između Vatikana i Jugoslavije. Bio je nepopustljiv, ne zato što je načelno bio protiv konkordata, nego zato što je smatrao da taj sporazum favorizuje katoličku i islamsku crkvu na račun drugih verskih zajednica u Jugoslaviji. Preminuo je iznenada i misteriozno u 57. godini života i ni do danas nije potvrđena ni opovrgnuta teorija da je otrovan upravo zbog svog nepomirljivog stava oko konkordata.

Varnavin naslednik, patrijarh Gavrilo Dožić pokazao se još nepopustljivijim i tvrđim orahom. Kad je Konkordat izglasan, on je ekskomunikovao iz crkve predsednika vlade Stojadinovića. Konkordat je ubrzo povučen, a Vlada je morala da prihvati sve Dožićeve zahteve: da se ukine cenzura i zabrana crkvene štampe, amnestiraju i vrate svi kažnjeni i otpušteni sveštenici i da povuku sve konsekvence državni službenici koji su primenjivali represalije protiv sveštenstva i vernika.

Zahvaljujući patrijarhu Dožiću, odbranjena je autonomija Hilandara, kada je posle egzodusa Grka iz Turske posle Prvog svetskog rata, grčka držva oduzela sva manastir-ska dobra i imanja na Svetoj Gori. Dožić je 1993. godine izdejstvovao poništenje te odluke i time odbranio autonomnost Svete Gore i svih svetogorskih manastira.

Piše: Milan Nikolić
Deo teksta preuzet sa sajta: Srpsko nasleđe istorijske sveske, mart 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 26, 2014, 02:37:30 am »

*
Beseda oca Justina Popovića povodom godišnjice
besmrtnosti blaženopočivšeg Patrijarha Varnave



PATRIJARH VARNAVA — SVENARODNI ČOVEK


Godišnjica smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave u stvari je godišnjica njegove besmrtnosti. Jer je svojom smrću on postao besmrtan. Veličina pravoslavnih velikana temelji se ne evanđelskom paradoksu: besmrtnosti ne biva bez smrti. Bez smrti za Hristovu istinu i pravdu. A smrt za Hristovu istinu i pravdu čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji ostavlja i u onom u koji ulazi. Čovek može mnogim putevima u ovom svetu juriti za besmrtnošću, ali je samo jedan put koji vodi u stvarnu besmrtnost, to je: smrt za Hrista. Ona čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji napušta i u onom u koji ulazi. Ukoliko nevidljiva ruka vremena bude više godina odmicala naš život od dana smrti takvoga čoveka, utoliko će on biti sve besmrtniji i besmrtniji.

Smrt! Šta je strašnije od nje? A gle, ona postaje majka besmrtnosti kada biva za Hristovu istinu i pravdu. Zemlja, koja nesumnjivo u kosmosu uživa tužnu privilegiju da je jedina fabrika smrti, može izmisliti hiljade i hiljade smrti, i sve ih natutkati na Hristovog Velikana, ipak će iz njih izleći se hiljade i hiljade Njegovih besmrtnosti. I što više smrti, to više besmrtnosti. Ništa ne izmišljam, ja samo razmišljam o zrnu gorušičinom, o njegovoj čudesnoj tajni. A o njoj govori setni Bogočovek: "Zaista, zaista vam kažem: ako zrno gorušičino padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi" (Jn12,24).

Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.

Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav — besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?

NARODNI PROBLEM

Naš narodni problem je u svom prakorenu — pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? — Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.

Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.

SRPSKA ISTORIJA

Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne — materijalnima, evanđelske — prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je — rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa — nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: "Pravda drži zemlju i gradove". Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.

Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.

OSEĆANJE NARODNE PRAVDE

U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). — To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.

Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi — to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.

Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? — Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? — Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.

Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.

Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.

Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.

Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.

Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.

Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!

Beseda izgovorena u Vranjskoj Sabornoj crkvi 11/24. jula (1938). — Rukopis na šest strana belog kancelarijskog papira pisan olovkom, ponegde popravljan i dopunjavan na margini. — Priređivač Ep. Atanasije. | Pravoslavlje novine srpske patrijaršije
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 26, 2014, 04:09:00 am »

*

KONKORDAT I SMRT PATRIJARHA VARNAVE

("Istorija Srpske Pravoslavne Crkve", II, st. 579 — 590, Beograd.)


U fazi sređivanja svojih unutrašnjih prilika i u sve neposrednijem suočavanju sa velikim brojem problema koje je trebalo rešavati, pojavio se pred našom crkvom jedan i nov i težak problem, koji je ozbiljno bio poremetio odnose između nje i države. Radilo se, ovaj put, o regulisanju odnosa između Jugoslavije i Vatikana, odnosno između države i rimokatoličke crkve u Jugoslaviji, koja je, kao i sve rimokatoličke nacionalne crkve bila u kanonskom i duhovnom pogledu potčinjena Vatikanu. Odnosi između država, u kojima ima rimokatolika, i Vatikana regulisavani su posebnim ugovorom, koji se obično zove Konkordatom. Iako je još od 1924. godine pokušavano da se između Vatikana i naše države sklopi Konkordat njega nije još uvek bilo.

Kada je, 20. juna 1935, obrazovana vlada Milana Stojadinovića, ona je zatekla već pripremljen tekst projekta Konkordata, koji je, u sporazumu sa Vatikanom, bila spremila vlada Boška Jevtića. Stojadinović je produžio tamo gde je Jevtić stao: određeno je bilo da se tekst projekta Konkordata parafira u Rimu 25. jula 1935. godine. "U to vreme", veli Stojadinović, "pitanje Konkordata nije se uopšte postavljalo. Bio sam uveren da se ceo ovaj značajan posao može obaviti bez ikakvih smetnji i teškoća. Ništa nije nagoveštavalo buru koja je docnije nastala, naprotiv"[1] ... Stojadinović, dalje, kazuje kako je došlo do pokretanja ovoga pitanja: Konkordat, o kome je reč, bio je dovršen 1933. godine i on je sada rešio da ga ozakoni. Poslao je u Rim ministra pravde, dr. Ljudevita Auera, da potpiše projekt teksta Konkordata. Pre odlaska u Rim Auer je svratio kod partijarha Varnave i obavestio ga o svojoj misiji. "Patrijarh ga je vrlo srdačno primio i bio dirnut ovom pažnjom. Pre nego što se rastao sa njim, poglavar SPC rekao mu je: "Vi polazite na put da izvršite jedan vrlo važan i krupan posao. Želim vam uspeha u radu i dajem svoj blagoslov... Auer mu je prišao ruci a patrijarh Varnava ga je zagrlio i poljubio u čelo."[2] Stojadinović navodi da je on upoznao Sveti sinod i patrijarha Varnavu sa tekstom Konkordata. "Nikakav prigovor nije učinjen u to vreme."[3]

Iako je Milan Stojadinović bio glavna ličnost u ovome obračunu oko Konkordata, veoma je teško danas utvrditi da li je njegovo kazivanje sasvim tačno. Ima u njegovim Memoarima dosta stvari kojima je tačnost osporena, ali je opet teško pretpostaviti i to da su njegova kazivanja o događajima u vezi sa Konkordatom sasvim proizvoljna. Tačno je da su i patrijarh Varnava i Sveti sinod SPC bili upoznati sa tekstom Konkordata pre nego što se u javnosti razvila diskusija o njemu: 13. septembra 1935. patrijarh Varnava je poslao Milanu Stojadinoviću jednu predstavku u vezi Konkordata[4]. Od toga vremena pa sve do 24. novembra 1936. vrhovi SPC nisu se u javnosti izjašnjavali o Konkordatu. Sveti arhijerejski sabor bio je sazvan u vanredno zasedanje za 24. novembra 1936. radi razmatranja pitanja ozakonjenja Konkordata. Rezultat ovih razmatranja iznet je u predstavci, koju je patrijarh Varnava, 3. decembra 1936 podneo Milanu Stojadinoviću — "posle ozbiljnog, temeljitog i svestranog proučavanja sadržine projekta već parafiranog Konkordata sa Vatikanom"[5].

Iz patrijarhove se predstavke vidi da je crkva, u svoje vreme preduzimala izvesne korake kod vlade u vezi Konkordata, ali tome nije "ni do samog poslednjeg vremena poklonjena potrebna pažnja". Sveti arhijerejski sabor, razmotrivši Konkordat, "stekao je ubeđenje, da taj ugovor bitno i nepovoljno menja položaj SPC u državi i da je štetan i po državne interese"[6]. Pozivajući se na nacionalne zasluge SPC patrijarh ističe da Konkordat narušava načelo ravnopravnosti verskih zajednica u Jugoslaviji i "daje rimokatoličkoj crkvi položaj vladajuće, dominirajuće državne crkve i usled toga sve ostale veroispovesti, a naročito crkva relativne većine stanovništva u državi, crkva pravoslavna, silazi na položaj toleriranih"[7]. Konkordat narušava i načelo državnog suvereniteta. "To načelo ne dopušta da država stavlja iznad sebe volju kakve druge organizacije."[8] Konkordat nalaže državi suviše velike materijalne obaveze "u korist jedne verske organizacije, koja je bogata sama po sebi i čiji je centar van državnih granica"[9].

Objašnjenje svoga stava prema Konkordatu izneo je Sveti arhijerejski sabor u svojim Primedbama i prigovorima na projekt Konkordata od 25. jula 1935, koje su bile dostavljene vladi. Sumirajući, ponovo, sve razloge protiv Konkordata patrijarh Varnava, u ime Svetog arhijerejskog sabora, izjavljuje "da ako projekt Konkordata, ovakav kakav je, postane zakon, onda ga ne mogu i neće priznati, nego će u takvom slučaju biti primorani svojom svetom zakletvom i svojom svetom dužnošću, da se u zajednici sa svojim sveštenstvom i pastvom bore svim raspoloživim sredstvima protiv primene takvog zakona u našoj Otadžbini"[10].

Sveti arhijerejski sabor izdao je jedno Saopštenje za javnost u tonu koji pre nije bio uobičajen u crkvi. Iz ovoga Saopštenja se vidi da su se episkopi bavili i problemima koji nisu crkveni, ali zadiru duboko u život širokih narodnih slojeva. U Saopštenju se ističe da se naša crkva, "posle nekih donetih i nekih projektovanih zakona o drugim priznatim konfesijama", stavlja "u podređen položaj u sravnjenju sa tim konfesijama". Skrećući pažnju nadležnih krugova na ovo Sabor ističe da "SPC, kao crkva većine u Jugoslaviji, ne bi mogla ravnodušno gledati da se nekoj drugoj verskoj organizaciji daju prava, koja SPC nije imala ni kad je bila državna crkva"[11]. Ovo Saopštenje Svetog arhijerejskog sabora interesantno je i po tome što se episkopi SPC "na čelu sa svojim patrijarhom, obraćaju svemu pravoslavnom narodu u našoj Otadžbini i pozivaju ga, da u ovom vremenu raznovrsnih kolebanja u svetu drži svoju svetu veru pravoslavnu, veru otaca svojih i odano pomaže svoju svetosavsku nacionalnu crkvu"[12].

U maju 1937. počelo je pretresanje Konkordata u posebnom Odboru Narodne skupštine, koji je imao 21 člana (12 vladinih a 9 iz opozicije), a čiji je predsednik bio dr Vojislav Janjić. Osim Janjića u ovom Odboru su bila još dva sveštena lica, arhimandrit manastira Kalenića Nikanor Grujić i sveštenik iz šabačke eparhije Marko Ružičić[13] ... Pretresanje projekta Konkordata u Odboru Narodne skupštine izazvalo je u javnosti živu diskusiju i, istovremeno, oštru agitaciju protiv vlade Milana Stojadinovića. Sveti arhijerejski sabor se sastao opet u vanredno zasedanje 26. maja 1937. i objavio ponovo jednu Deklaraciju, koju su potpisali patrijarh Varnava i još osamnaest episkopa[14].

U ovoj Deklaraciji se ističe da je pitanje Konkordata izazvalo veliko i široko interesovanje u zemlji i u inostranstvu i da se "pojavio veći broj načelnih, stručnih i objektivnih pismenih radnji, koje mogu korisno poslužiti pravilnom i celishodnom rešenju pitanja". Ističe se, istovremeno, da su se pojavile "i izvesne nenačelne, jednostrane radnje, koje imaju lične, partizansko-političke, pa čak i zajedljive tendencije, što je za duboko žaljenje". Sabor ističe da se "najodlučnije ograđuje od svih onih ranji koje su se pojavile, ili se budu u buduće pojavile sa ličnim partizansko-političkim ili drugim nenačelnim tendencijama, koje ne mogu imati mesta u jednom ozbiljnom načelnom pitanju, kao što je pitanje pomenutog projekta Konkordata"[15].

Sukob između SPC i vlade oko Konkordata bio je, nesumnjivo, dobro došao svim političkim protivnicima tadašnje vlade i oni su ga obilno koristili. Milan Stojadinović kazuje da je opozicija htela da ovaj sukob iskoristi zato da bi oborila Stojadinovićevu vladu. On navodi kako je Milan Banić rekao njegovom bratu Dragomiru: "Na pitanju Konkordata ćemo sačekati Vašega brata. Tu će se povesti odlučna bitka... Neka se pričuva."[16] I opozicija u parlamentu i sva ona javnost, koja je bila neraspoložena prema vladi, prihvatila je pitanje Konkordata tako da ga je izokrenula u jedan opštenarodni pokret protiv vlade i nametnula se Svetom arhijerejskom saboru koji je pokazivao volju da ostane izvan dnevne partijske politike. Izjave patrijarha Varnave i saopštenja Svetog arhijerejskog sabora bili su, međutim, ne samo odlučni nego i pune političkog dinamita. U svome Vaskršnjem razmatranju za 1937. godinu patrijarh Varnava je napisao i ove reči: "Svetosavska srpska crkva i njeni pastiri ne dolaze kao neka crkvena država, ili inostrana, crkvena država, koja bi imala svoje političke osvajačke osnove, svoju diplomatiju, svoju političku veštinu, svoje posebne političke, finansijske, privredne, gimnastičke i kulturne ustanove i koja bi bila država nad državama i država u državi."[17]

Jasno je da se ovo odnosilo na rimokatoličku crkvu čija je, proširena, prava trebao da ozakoni i osigura Konkordat. Vlada se našla bila između dve vatre: prema Vatikanu je bila preuzela obavezu i privolela ga da se Zakonu o uvođenju ugovora o Konkordatu doda još jedan član "u kome se veli da sve povlastice, date katoličkoj crkvi, automatski važe i za sve ostale priznate veroispovesti"[18] ... Da bi umekšao Sveti arhijerejski sabor Stojadinović je pokušao da episkopima sam lično objasni ceo ovaj problem. Posredovanjem Gavrila Dožića, mitropolita crnogorsko-primorskoga, došlo je do ovoga sastanka Milana Stojadinovića sa Svetim arhijerejskim saborom. "Između ostaloga", veli Stojadinović, "rekao sam da je donošenje Konkordata opravdano iz tri razloga: prvo, spoljnopolitički, da bi se normalizovali odnosi ove države sa Vatikanom; drugo, religiozni, radi izjednačenja katoličke crkve u pravima sa ostalim priznatim veroispovestima i treće, unutrašnje-politički da bi se dobio nov instrumenat u suzbijanju separatističkih težnji izvesnih hrvatskih političara."[19].

Sam Stojadinović veli da je njegovo izlaganje bilo "saslušano u ledenoj tišini". Misija je bila promašena. "Očevidno je bilo da je moj trud bio uzaludan. Odluka je bila pala još pre nego što sam počeo da govorim. Nikakva argumentacija nije tu pomagala. Konkordat je bio 'osuđen' i nije mu bilo spasa"[20] ... Pre nego što je, početkom jula 1937, Konkordat bio iznet pred plenum Narodne skupštine, Stojadinović je doživeo još jedno razočarenje: u Odboru za Konkordat Narodne skupštine od trojice sveštenih lica, članova Odbora, dvojica su glasala protiv Konkordata (dr Vojislav Janjić i arhimandrit Nikanor Grujić), a Marko Ružičić, koji je glasao za Konkordat bio je lišen svešteničkog čina[21].

U međuvremenu su se događaji sve više zamršavali. Vlada je bila uporna u svojoj nameri da Konkordat ozakoni. Opozicija se bila povezala s masama; crkva je bila uporna u svome stavu, a psihoza je sve više mirisala na pobunu. Kao po nekoj kobi, u jeku borbe između vlade i Svetog arhijerejskog sabora razboleo se patrijarh Varnava i nije više mogao da utiče ni na držanje episkopa ni na vladu, koja je, kako veli Stojadinović, mnogo polagala na njega. "On", veli Stojadinović za patrijarha, "ne bi nikada dozvolio da se crkva zloupotrebi u političke manevre sumnjive prirode. Ovo utoliko pre što je lično vrlo dobro znao da Konkordat ne sadrži ništa nepovoljno po državne interese, a najmanje je njime ugrožena pravoslavna crkva."[22].

I ovo kazivanje Milana Stojadinovića veoma je teško, ako je to uopšte moguće, dovesti u sklad sa zvaničnim dokumentima crkve o ovome sporu. Iz svih nama poznatih izjava patrijarha Varnave i o Konkordatu i o svemu što je bilo sa njime u vezi, vidi se njegova nedvosmislena odlučnost da se u otporu prema Konkordatu ne popusti. Kada se patrijarh razboleo i kada se videlo da on neće moći ozdraviti ogorčenje na vladu postalo je još veće. U narodu je bila proširena vest da je patrijarh otrovan i da je to trovanje bilo takvo da se nije moglo nadati u patrijarhovo ozdravljenje. Lekari su, koliko je poznato, utvrdili da je trovanje u stomaku nastalo uticajem spolja, a to se shvatilo kao da je namerno otrovan. Na koga drugoga je, u ovakvoj situaciji, mogla pasti sumnja da je patrijarha trovao ako ne na vladu i one koji su se držali sa njom. Milan Stojadinović, na koga su u celoj ovoj stvari bili usmereni glavni napadi, osećao je svu težinu situacije. On odbija mogućnost da je patrijarh mogao biti trovan sa znanjem i pristankom vlade i veli da je patrijarh bio "potpuno izolovan od spoljnoga sveta. Niko nije mogao kod njega da uđe bez prethodne dozvole mitropolita Dositeja. Hranu mu je spremala i lično davala gospođa Karamata, od koje je kupio vilu. Prema tome, čak i da je htela, vlada ni u kom slučaju nije mogla da ga 'otruje'. A svakom iole razboritom čoveku jasno će biti da je vlada baš najviše želela da patrijarh ozdravi i preuzme vođenje poslova i spreči dalje zloupotrebljavanje naše crkve."[23].

Stojadinović previđa da je trovanje patrijarhovo moglo nastati, i ako je stvarno otrovan verovatno je i nastalo, mnogo pre nego što je on morao leći u postelju... O tome ko je mogao otrovati patrijarha Varnavu postojale su razne verzije i za vreme borbe oko Konkordata i posle toga. Danas je veoma teško kontrolisati ove verzije. Nama su bile poznate, nešto kasnije, od mnogih verzija o trovanju patrijarha Varnave, dve. Jednu od njih nam je pričao pokojni Ljubomir Šćepanović, sveštenik, čovek veoma skroman i tih, ali čvrsta karaktera i veoma blizak pokojnom patrijarhu Varnavi kod koga je vršio nadzor nad ekonomskim poslovima njegovim. On je kazivao da je sumnja padala na dvojicu ruskih emigranata, jednoga jeromonaha, zvao se Arsenije, i jednoga koji je bio kuvar patrijarhov. Posle smrti patrijarha Varnave nestalo ih je obadvojice... Drugu verziju nam je kazivao sam osumnjičeni: bio je to Boško Bogdanović, jedno vreme šef odeljenja u Presbirou, kasnije, za vreme kada je Anton Korošec bio ministar prosvete, njegov pomoćnik. Za vreme nemačke okupacije Srbije Bogdanović je bio predsednik Upravnog odbora Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Čovek veoma solidno obrazovan, temeljit poznavalac naše istorije i klasičnih jezika, Bogdanović je bio vrlo blizak pokojnom patrijarhu Varnavi, koji mu je bio kum. Zna se da je Bogdanović bio savetnik patrijarhov u mnogim pitanjima iz naše nacionalne i crkvene istorije. Verovatno zbog njegovih dobrih veza sa ministrom Korošecem, na ovoga čoveka je pala sumnja da je patrijarha otrovao... Na ovo sumnjičenje, koje ga je duboko i vređalo i pogađalo, on se žalio i nama pre jedne sednice Upravnog odbora Kolarčeve zadužbine: zatekli smo ga te večeri, pre nego što je trebalo da počne sednica, samoga i veoma utučenog. Sam je on počeo da govori o ovome i kleo se da je sve to paklena i pakosna izmišljotina njegovih protivnika, kojih je, zaista, imao mnogo. Nagoveštavao je da će on, kada rat prođe, o tome pisati i reći šta on zna. Blizak saradnik patrijarha Varnave, još iz vremena kada su zajedno radili u Južnoj Srbiji, Bogdanović je imao bogat arhivski materijal. Ubrzo posle završetka Drugog svetskog rata Boško Bogdanović se upokojio negde u Austriji. Tako je ostalo nekazano ono što je on hteo reći. ...

Dr Đoko Slijepčević

________________

01. Milan Stojadinović, "Ni rat ni pakt". Jugoslavija između dva rata. Buenos Aires 1963, st. 519.
02. Na istom mestu, st. 521
03. Na istom mestu.
04. Glasnik SPC, broj 15. od 19. jula 1937, st. 449.
05. Na istom, mestu.
06. Na istom mestu.
07. Na istom mestu, st. 450
08. Na istom mestu, st. 451.
09. Na istom mestu, st. 452.
10. Na istom mestu, st. 457.
11. Glasnik SPC, broj 30-31 od 19. decembra 1936, st. 687.
12. Na istom mestu.
13. Milan Stojadinović, "Ni rat ni pakt", st. 523.
14. Glasnik SPC, broj 9—10 od 2. juna 1937, vanredno izdanje.
15. Na istom mestu.
16. Milan Stojadinović, "Ni rat ni pakt", st. 523.
17. Glasnik SPC, broj 7—8 od 2. maja 1937, st. 231.
18. Milan Stojadinović, "Ni rat ni pakt", st. 525.
19. Na istom mestu, st. 531.
20. Na istom mestu, st. 532.
21. Glasnik SPC, broj 20 od 2. novembra 1937, st. 656—657.
22. Milan Stojadinović, "Ni rat ni pakt", st. 531.
23. Na istom mestu, st. 533.


Ostatak teksta možete pročitati na sajtu: Mostovi kulture
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 26, 2014, 04:33:30 am »

*

KONKORDATSKA KRIZA


Knez Pavle i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potez Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića, tekst konkordata bio je dostavljen srpskom patrijarhu. Ministar Auer je potpisao konkordat, u Rimu, 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata, Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se konkordatom sprovesti, "Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama." Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni Jugoslovenska, ni Vatikanska strana nije tekst Konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje Konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave. Verovatno podstaknut od nekog iz opozicije. Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je, početkom novembra 1936, Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da Konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerijski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može na takvu odluku da pristane. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu, borba oko Konkordata se rasplamsavala, nekoloko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade, da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni u pitanju Konkordata. Navodeći da je Konkordat delo kralja Aleksandra, i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio Konkordat.

Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji nisu imali pojma šta sadrži Konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje Konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan. Za 19. jul, kada je bila zakazana sednica Skupštine o Konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog Patrijarha. Zamišljena "kao velika manifetsacija u borbi protiv Konkordata", litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i rvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda "u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za Konkordat vršeni su sa raznih strana — od Crkve, opozicionara, masona.

Uveče, 23. jula, Konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala, ali još isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačakati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan Konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani. Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta, Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o eskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za Konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine eskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i Crkva je popustila u svom stavu prema eskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali, i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine, za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina, kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori. [Wikipedia]
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: