Arsenije III Čarnojević (1633—1706)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Arsenije III Čarnojević (1633—1706)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Arsenije III Čarnojević (1633—1706)  (Pročitano 9689 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 13, 2012, 12:13:04 am »

**




ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
(Bajice, Cetinje 1633 — Beč, 27.10.1706)


pećki patrijarh (1674—1690)
mitroplolit i patrijarh Srba u Austriji (1690—1706)


                                                                      [...]

                                                                      Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,
                                                                      dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?
                                                                      Ustani, Gospode!
                                                                      Zašto spavaš,
                                                                      zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?
                                                                      I opet vaskrsni, Gospode,
                                                                      pomozi nam imena tvojega radi!

                                                                      I tako neprestano ridanje na ridanje
                                                                      prilažemo
                                                                      i niotkuda pomoći.


                                                                                      Molitva zaspalom gospodu

"...I bežeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tavna noć i hladna beda naše nesreće..."

Arsenije III Čarnojević  više »»»

Rad Gavrila Stefanovića Venclovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 13, 2012, 12:25:50 am »

*

VELIKI ARSENIJE ČARNOJEVIĆ


Kako je turska sila nadirala prema Beogradu u narodu je nastala panika. Arsenije je sazvao crkveno-narodni sabor na kojem je odlučeno da se u Beč pošalje episkop Isaija Đaković da od cara Leopolda zatraži crkvenu autonomiju i patrijarhovu jurisdikciju nad srpskim narodom u carevini. Leopold je Srbima dao te privilegije da biraju svog arhiepiskopa koji će biti "poglavar nad crkvom grčkog obreda i nad obštinstvom iste veroispovesti i da ima vlast njima raspolagati".

Posle dobijanja ovih prava Srbi su masovno počeli da prelaze Savu i Dunav, a poslednji konvoj je prešao dva dana pre nego što će Turci osvojiti Beograd. Noseći sa sobom svoje knjige i relikvije, stigli su čak iza Budima sve do Komorana. Ali "carska" nije dugo trajala. Bečki kardinal Leopold Kolonić i zagrebački biskup Brajković nisu priznavali crkvenu autonomiju Srba. Punih 16 godina trajala je borba Arsenija Čarnojevića protiv unijaćenja. Najveću je vodio u Sremu, gde je bečki dvor instalisao unijatskog biskupa Petronija Ljubibratića. Arsenije je uspeo da ga protera u Pakrac. Pred smrt se Ljubibratić odrekao unije i izmirio s patrijarhom Arsenijem.

Da bi zaštitio Srbe od unijaćenja, Čarnojević je stalno putovao po Dalmaciji, Liki, Kordunu, Krbavi, Sremu i Slavoniji, svuda gde je bilo srpskog življa. Utemeljio je čak sedam eparhija. Kad je Leopold naredio 1703. godine istrebljenje šizmatika u Pečuju, Arsenije je digao takvu uzbunu među Srbima da je dvor morao silom da ga zadrži u Beču, a Dvorski ratni savet budno pratio njegov rad. Arsenije je ipak uspeo da pobegne iz Beča u Pakrac gde je od unijatskog biskupa Ljubibratića kupio celokupno imanje i time udario temelje Pakračkom vladičanstvu, koje se održalo sve do ovog poslednjeg rata kada je razoreno i uništeno. Arsenije Čarnojević je učinio mnogo više. Postavio je temelje srpske pravoslavne duhovnosti iz koje se razvila čuvena Karlovačka mitropolija "u kojoj se", kako je pisao Skerlić, "vek i po mislilo i pisalo za ceo srpski narod".

Arsenije Čarnojević je bio veoma poštovan i cenjen među Srbima. Za života su ga zvali "veliki otac i bogomoljac". Poznati jerusalimski patrijarh Dimitrije Notar dodelio mu je "venac za života".

Čak i njegovi najveći neprijatelji s Bečkog dvora su ga nazvali "pčelom oko koga se okuplja matica celog njegovog naroda". Arsenije Čarnojević je umro 1706. godine u Beču. Sahranjen je u Krušedolu. Kada je 1721. godine ponovo zapretila opasnost od novog pokušaja unijaćenja Srba, omivene su mošti patrijarha Arsenija i tom vodom poškropljeni svi članovi Sabora.


Piše: Milan Nikolić
Deo teksta preuzet sa sajta: Srpsko nasleđe istorijske sveske, mart 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 26, 2014, 04:40:30 am »

*

ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ


U životu srpskoga naroda patrijarh Arsenije III Crnojević imao je vrlo vidnu ulogu. Profesor Radoslav M. Grujić od najboljih njegovih poznavalac, daje mu čak mesto iza sv. Save i patrijarha Makarija Sokolovića.

Pošto je patrijarh Maksim teško oboleo marta 1669. godine, a njegova bolest "nije kretala na bolje i on stalno bio vezan za postelju, počelo se u Patrijaršiji misliti na njegova naslednika. Izgleda, međutim, da su neki članovi sinoda mislili da se patrijarh može vremenom još i oporaviti, pa se došlo na ideju da se obolelom patrijarhu postavi pomoćnik — koadjutor. Po svoj prilici pod uticajem obolelog patrijarha, izbor je pao na mladog i sposobnog igumana pećkog manastira, Arsenija rodom sa Cetinja, izgleda od sporedne loze Crnojevića" (Jovan Radonjić).

Kao koadjutor obolelog patrijarha Maksima, iguman Arsenije je izabran za mitropolita hvostanskog 1669. godine. Na Spasovdan iste godine izvršena je episkopksa hirotonija o kojoj nam govore i natpisi sa zida manastira Gračanice.

Budući da nije bilo nade za ozdravljenje obolelog patrijarha Maksima, mitropolit hvostanski Arsenije je krajem 1672. godine izaran za pećkog patrijarha.

Patrijarh Arsenije iii je rođen u Cetinjskom plemenu 1663. godine. Sam za sebe kaže da je "od Cetina rožden(i)em". Vrlo rano već 1665. godine, postao je iguman brojnom bratstvu Pećkog manastira i kao taka stekao ugled i poverenje kod patrijarha Maksima i mitropolita sabranih oko pećkog prestola.

Kao arhipastir, Arsenije je posebnu pažnju povećivao sveštenstvu i pastvi koju je revnosno obilazio do kraja svoga života. Novoposvećeni mitropolit boravi u manstiru Dečanima 1669. godine, a kao novi patrijarh, 1673. godine, u srpskom primorju. Tom prilikom, patrijarh se sastavo i s nadbiskupom barskim Andrijom Zmajevićem, koji ovako opisuje mladog patrijarha: "Patrijarh je u dobu od 35—40 godina, lepa i dostojanstvena izgleda i u ophođenju vrlo ljubazan".

Do polaska u Svetu zemlju "pre nego što su se prilike zaplele u jugoistočnoj Evropi, madi i energični patrijarh Arsenije III revnosno je obilazio prostrane oblasti Pećke patrijaršije. Godine 167, vidimo ga u Bosni, 1676. u Braničevu, odakle je prešao u Srem. Iduće 1677. godine, posetio je manastir Žiču i ponovo Braničevo, a 1680. Smederevo. U julu 1682. neposredno pred polazak u Svetu zemlju, bio je u Budisavcima" (J. Raonjič).

Kada je rat između sultana Mehmeda IV i cara Leopolda i bio već na pomolu, patrijarh Arsenije iii je krenuo na poklonjenje Hristovom grobu.

U Jerusalimu je patrijarh Arsenije III gost čuvenog patrijarha jerusalimskog Dositeja Notara (1669—1707).

Za vreme putovanja po Svetoj zemlji, patrijarh Arsenije III je vodio dnevnik i po ovom dokumentarnom putopisu pripao je "novoj srpskoj književnosti".

Patrijarh Arsenije III se posle Vaskrsa 1683. godine vratio u Peć i ponovo nastavio sa kanonskim vizitacijama. Za vreme njegovog pokloničkog putovanja već je bio počeo austrijsko-turski rat pa je prilikom svoje posete manastiru Nikolju, u Kablarskoj klisuri zabeležio da su Agarjani krenuli "jak zmie krilate na slavni grad bio Beč, nu gospod grdim protivit se, tšt vzrvrati se, a voisku mu vsu Ugri maču predadoše. I bist velika nudžda po vsei zemli".

Kada se car Lepold, 1687. godine, obratio za pomoć carigradskom patrijarhu Kaliniku (1688) "da pomogne hrišćansku stvar u borbi protiv Turaka, patrijarh Arsenije III našao se u teškoj situaciji. Trebalo je pristati uz zapadne sile, Austriju i Mletke, ali je na toj strani grozila opasnost pravoslavlju. Pećka patrijaršija već je ranije to iskusila u Vojnoj Granici, gde je pravoslavlje bilo izlženo dvojakoj agresiji, Rimske kurije i Bečkog dvora koji su (...), svakom zgodnom prilikom radili na tom da Srbe pod vidom unije privedu Rimskoj crkvi".

U isto vreme, patrijarh Arsenije III je u dva maha bio u opasnosti da izgubi glavu, jer Porta nije imala u njega poverenja. Zbog toga je bio prinuđen da u novembru mesecu 1689. godine izbegne iz Peći u Nikšić, te je odatle otišao u kanonske vizitacije obližnjih krajeva.

Dok je patrijarh Arsenije III boravio izvan Peći, general Eneja Silvije Pikolomini dospeo je s carskom vojskom do Prištine i pozivao Srbe da mu se pridruže. Čineći napore da stupi s predstavnicima Mletačke republike, patrijarh Arsenije III dobio je poruku na Cetinju od monaškog bratstva iz Peći da se vrati. "U protivnom slučaju car će pristupiti izboru drugoga lica za patrijarha, da bi zadovoljio narod koji je primio njegovu zaštitu".

Vrativši se, patrijarh Arsenije III se i Prizrenu sastao sa generalom Pikolominijem i tom prilikom postigao s njim sporazum o vrsti pomoći koju će Srbi pružiti carskoj vojsci. Pošto drugog izbora nije bilo, patrijarh Arsenije III je "napustio pomirljivu politiku prema Turcima. Ne obazirući se na to, što su njegovi prethodnici zbog pokretanja borbi za oslobađenje plaćali svojom glavom, on je otvoreno zajedno sa narodom učestvovao u radu i ustanku protiv Porte".

Međutim, smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka. Njegovog naslednika, herceg Đorđa Hristijana, zbog oholosti i nadmenosti prema Srbima, srpski vojnici ne samo što nisu prihvatili, već su počeli i napuštati carsku vojsku. Srbi u njoj više nisu videli oslobodilačku već ugnjetačku silu.

Kda je patrijarh Arsenije III video da se carska vojska povlači, krenuo je s većim delom naroda, već u januaru mesecu 1690. godine, prema Beogradu, gde je stigao u proleće.

Šta se dodgodilo s onim Srbima koji ostaše na vekovnom ognjištu najbolje nam govori jedan zapis iz 1690. godine: "Bist rat veliki i plen po vsei srpbke zemle, i dojdoša nemci i Madžari do Štipa blizo Dubnice, i urci pobegoše, i paki se vratiše, oteraše i preko Dunava.

Oh, oh, oh, uvi mnje! ljuti stra i eda togda beše, mater ot čadeg razdvajahu, a ot otca sina, mlade robljahu, a stare sekahu i davljahu. Togda na čelovici smrt prizivahu a ne život oh prekleti Turaka i Tatara. Uvi mnje, ljute tuge".

Pošto se u Beču saznalo da Srbi napuštaju svoja ognjišta, car Leopold i upućuje, 6 aprila 1690. godine, proglas Srbima da se dižu na oružje protiv Turaka, iako mu je vrlo dobro poznato da je "stanovništvo srpsko tokom ratovanja mnogo patilo od carske sokdateske". Međutim, srpski narod je prešao preko ovog poziva kao da ga nikada nije ni bilo.

Budući da je turska sila nadirala prema Beogradu, u našem izbeglom narodu je zavladala opšta panika. Međutim, patrijarh Arsenije III nije gubio prisustvo duha. Sazvao je u Beogradu crkveno-narodni sabor u kome su uzeli učešće episkopi, sveštenici, sveštenomonasi i narodni glavari s obe strane Save i Dunava. Sabor upućuje u Beč episkopa jednopoljskog Isaiju Đakovića sa saborskim zahtevima koji su se odnosili na "priznanje crkvne avtonomije i patrijarhove jurisdikcije u onom obimu kako je to bilo pod Turcima".

Odgovor na ove zahteve je povelja cara Leopolda i, od 21. avgusta 1690. godine, u kojoj se, između ostalog. Srbima garantuje da mogu "između sebe, sopstvenom vlašću, iz srpksog naroda i jezika postavljati sebe arhiepiskopa, koga će crkveni i mirki stalež između sebe birati. i vaoj arhiepiskop neka ima slobodnu vlast rasplagati sa svima ističnim crkvama grčkog obreda, episkope posvećivati, sveštenike po manastirima razređivati, gde bude nužno crkve sopstvenom vlašću zidati, po varošima i selima srpske sveštenike nameštati: jednom reči, kao i do sasa, da bude poglavar nad crkvama grčkog obreda i nad obštinstvom iste veroispovesti, i da ima vlast njima raspolagati, sopstvenom vlašću crkvenom, po povlasticama, koje vam dadoše prejemnici naši...".

Posle dobijanja privilegije, Srbi su počeli u velikim grupama da prelaze preko Save i Dunava, tako da poslednji transport Srba na njihovim lađama iz Beograda za Slankamen i Petrovaradin pošao svega dva dana pre nego štu su Turci ponovo zauzeli Beograd, 8. oktobra 1690. godine.

Noseći narodne svetinje, knjige i druge relikvije, Srbiji su peške, kolima i lađama išli sve dalje ka severu. Stigli su čak do iza Budima i do Komorana. Tu su se, uglavnom, "zdaržali u velikim zbegovima", kako navodi Rajko L. Veselinović u knjizi Arsenije III.

Ubrzo posle seobe, Srbi su se uverili da zaloglasni kardinal bečki Leopold Kolonić, s pemstvom i županijskim organima, ne priznaje date privilegije, a državne vlasti u Beču iz izigravaju. Nekoliko godina docnije, austrijski general Hajzler će čak podneti pismeni predlog kako sa se skuče i izigraju srpske privilegije i da se razbije kompaktnost srpskih vojnika.

Ugled patrijarha Arsenija, crkveno-narodnog poglavara, bio je vrlo veliki i kod naroda koji je ostalo u starom kraju i kod tamošnjeg episkopata, koji nije hteo priznati nametnutog patrijarha pećkog Kalinika I. Zato je patrijarh Arsenije budno pratio događaje i u delu Patrijaršije koji je ostao pod Turcima, a naročito u Dalmaciji gde su se bosanski granjevci pojavili i razvili svoju prozelitističku delatnost. Posebno je patrijar Arsenije brinuo o pravoslavnim Srbima u Lici, Krbavi, Sremu i Slavoniji koji su bili stalna meta rimokatoličke crkve koja je putem unije pokušavala da ih privede, milom ili silom, u svoje krilo. Stoga je patrijarh smelo, hrabro i odlučno stupio u borbu protiv unijaćenja srpskog naroda. Ta borba je trajala punih šesnaest godina.

Boreći se protiv unije, patrijarh Arsenije skoro se stalno nalazio na putu ili u novom kraju u kome se nastanio srpski narod. On nije imao svoju stalnu rezidenciju: rezidencija mu je bila cela teritorija koju je naseljavao srpski narod preko Save i Dunava.

Svoja stalna putovanja, kanonske vizitacije, patrijarh Arsenije je preduzeo čim je, 1692. godine, dobio dozvolu dražvnih vlasti da može činiti kanonske posete u Ugarskoj, Hrvatskoj, Srbiji, Hercegovini i Dalmaciji. Prvo se pojavio tamo gde je bilo najteže — u Krajini, Hroničari beleže: "Poseta patrijarha Varaždinskom generalatu, sa kneževskom pratnjom od 2—3 stotine lepo odevenih i bogato naoružanih konjanika i pešaka, imponovala je svuda, budila nacionalni ponosa i jačala prednost crkvi i veri.

Da bi onemogućio rad novoizabrnog unijatskog episkopa Petronija Ljubibratića u Sremu, patrijarh Arsenije postavlja mitropolita u istoj oblasti Stefana Metohijca "koji je za kratko vreme istisnuo Ljubibratića iz manastira Hopova, pa se Ljubibratić stavio pod zaštitu glavne vojne komande u Oseku". Kada je Petronije najzad bio posvećen za episkopa i nastanio se u Pakracu, "patrijarh je razaslao pisma na sve strane pozivajući Srbe da ne prime unijatskog vladiku Petronija". Pred svoju smrt, Petronije se odrekao unije i umro izmiren s patrijarhom.

Preko jedne svoje delagacije, na čijem je čelu stajao mitropolit Stefan Metohijac, patrijarh se požalio caru Petru Velikom na teško stanje srpskog naroda u Monarhiji, a naročito na bezobzirnu i drsku unijatorsku akciju među pravoslavnim Srbima.

I pored ove žalbe nije došlo, verovatno, ni do kakve intervencije, a unijati su, uz pomoć bečkog dvora, postali još bezobzirniji. Počeli su širiti uniju i preko unijatskih bogoslužbenih knjiga štampanih u Sombathelju. Car Leopold i je, pak, odlukom od 9. aprila 1703. godine, otvoreno naredio istrebljenje šizmatika u Pečuju. Povodom ovih akcija koje su izazvale veliko nezadovoljstvo i uznemirenje, došlo je do sazivanja zborova u Slavoniji. Na jednom od tih zborova prisustvovao je i patrijarh Arsenije, koji je od strane Beča okrivljen za ove bune, te je jedna komisija Dvorskog ranog saveta preporučila da se budno motri na patrijarhov rad. Zato je patrijarh na silu zadržavan u Beču, jer je bio cilj da se odvoji od naroda. Međutim, patrijarhu je pošlo za rukom da iz Beča dođe u Pakrac i od unijata Joanikija Ljubibratića otkupi celokupno imanje, a njega pošalje u Rusiju. Na taj način je patrijarh udario temelj Pakračkim vladičanstvu, kome je za episkopa posvetio, 17. marta 1705. godine, Sofronije Podgoričanina. Prema tome, ni bečki dvor, ni kardinal Kolonić, ni zagrebački biskup Brajković ništa nisu mogli učiniti da neustrašivog patrijarha Arsnije spreče u njegovom arhipastirskom radu i stvaranju za srpski narod kome je on bio "na čelu".

Vodeći borbu protiv unijaćenja i u isto vreme, za poštovanje privilegijalnih prava, patrijarh je uz ogormne napore i velike smetnje položio osnov jedne autonomne crkvene oblasti u ovkiru smetnje položio osnov Pećke patrijaršije. Preuredivši Srpsku pravoslavnu crkvu, patrijarh je 28. juna 1694. godine podneo predlog caru Leopoldu i da potvrdi sedam eparhijskih arhijereja, jer su se episkopski redovi naglo proredili. Ova predstavka patrijarhova, kao što je poznato, primljena je u Beču sa zaprepašćenjem.

Patrijarh Arsenije je na taj način "s neobičnom ličnom požrtvovanošću, razboritošću i pregalaštvom, položio i obezbedio glavne osnove jednoj novoj samostalnoj srpskoj pravoslavnoj crkvenoj oblasti, u sasvim novim duhovnim, kulturnim i političkim prilikama, pod vrlo agresivnom ultrakatoličkom austrougarskom vlašću. Iz tih osnova razvila se uskoro, već prvih godina XVIII veka, vrlo aktivna srpska Karlovačka mitropolija, koja je puna dva veka dostojno vršila namenjenu joj misiju u srpskom narodu: brižljivo čuvala svetosavsko srpsko pravoslavlje i ostala nacionalna obeležja svoje pastve u stranoj sredini, s mudrom postepenošću uvodila svoj narod u sferu zapadnoevropske civilizacije i ujedno vršila značajan uticaj na formiranje današnjeg našeg narodnog života. U njoj se je, kako je tačno naglasio pokojni Jovan Skerlić, čitav vek i po mislilo i pisalo za ceo srpski narod..." (Radoslav M. Grujić).

I pored svih teškoća i nevolja, patrijarh Arsenije je mogao biti sasvim zadovoljan postignutim rezultatima svoga mukotrpnog rada. Međutim, on nije bio ni srećan, ni zadovoljan. "Nije čudno", kaže Jovan Radonić, "što je starim i toliko iskusnim starcem zavladala malaksalost i očajanje." Radi naših grehova, piše patrijarh 29. oktobra 1705. moskovskom boljarinu Feodoru Aleksijeviću Golovinu, "jedan deo pravoslavnih hrišćana sklonio se od zlobe Agarena u ugarske krajeve, a potom đavo, neprijatelj doboga, poseja svoju zlobu po Ugarskoj, te otuda niče trnje nepravde i izbi međusobna borba s carem. Posle toga stiže nas ljuta zima, a mnogi pravoverni, kako sveštenici, tako imirjani, starci, mladići i deca gonjeni behu ugarskim mačem. I bežeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tavna noć i hladna beda naše nesreće..."

Pretpostavlja se da je stari patrijarh dobijao poziv iz staroga kraja da se vrati u Peć, a on je to stalno i želeo. Zato se 29. avgusta 1705. godine i obratio za savet svome starom poznaniku patrijarhu jerusalimskom Dositeju Notaru, jer je želeo da u toku svoga života uredi odnos između majke Crkve i Peći i njenoga dela u Habsurškoj monarhiji.

Ne želeći da se zameri Porti i patrijarhu Kalaniku I, koga je Porta dovela na položaj pećkog prvosveštenika, patrijarh Dositej je savetovao patrijarhu Arseniju iii, "da nađe način i da učini, kao mudar i razborit čovek, da svi arhijereji i svi pravoslavni... budu potčinjeni presvetoj stolici u Peći kao i pre i da ne ostaviš da to bude posle tvoje smrti, jer ako ti to ne izvršiš i umreš, niko drugi ne može to izvršiti".

Odnosi između majke Crkve i njenog dela u Austro-Ugarskoj ipak su regulisani posle smrti patrijarha Arsenija, 1710. godine, dekretom patrijarha pećkog Kalinika.

Iako patrijarh Arsenije nije dobio od patrijarha Dositeja odgovor onakav kakav je želeo, od učenog patrijarha dobio je retko priznanje. Odajući mu počast, patrijarh Dositej, između ostalog, kaže: "...Iako je Bog dopustio, pravdom njemu poznatom, da se zbude u krajevima Srbije ono što se toliko godina zbiva od Nemaca, ipak se dobrota njegova pobrinula, te je došla tamo tvoja bratska ljubav i mučila se kao drugi apostol, da po psalmu ne da san očima svojim, niti dremež trepavicama svojim, nego si, po blaženom Pavlu, psničao se i borio neizbrojnim načinima, i sačuvao si stado od protivnika svete pravoslavne vere, i, po svetom Jevanđelju, spasao si i spasavaš ovce od vukova.

Tako je to! — A ovo tvoje pismo u istini te pokaza kao najpodobnijeg svetom apostolu Pavlu i samome blaženom Petru, čiji su se starali da crkva bude blagočestiva, ne samo za života njihova nego i posle njihove smrti... Zaista je tvoje blaženstvo u istini onaj za koga Gospod... kaže: pastir dobar dušu svoju polaže za ovce! Nalazeći se u ovako zlim vremenima, postarao se Bog svega o tvome preosveštenstvu, da budem ne samo pastir nego i arhipastir, i u životu tvom te načinio dostojnim i pravim naslednikom crkve onih prvenaca koji su zapisani na nebesima, kao što je blaženom Pavlu nekada, još za života, rekao: da će dobiti venac života! — Zato te poštuje, hvali i uzdiže sva istočna, tako reći sva Saborna Crkva, kao trinaestog apostola..."

Patrijarh Arsenije je umro u Beču 27. oktobra 1706. godine. Prenet je u manastir Krušedol i sahranjen u grobnici svetoga Maksima, despota srpskog.

Koliko je patrijarh Arsenije poštovan od srpskoga naroda vidi se i po tome, što je za života nazivan "veliki otac i bogomoljac", "opšti otac i učitelj", "sveti stari", "dobri pastir", "bogodarovani", "milostivi gospodin", "sveti", a posle smrti kao "blaženi i bogougodni muž i učitelj naš, slatki patrijarh kir Arsenije".

U vreme održavanja crkveno-narodnog sabora u manastiru Hopovu 1721. godine, kada je ponovo zapretila opasnost od nasilnog unijaćenja, došlo je do omivanja moštiju patrijarha Arsenija i kropljenja članova sabora tom vodom.

Veličina patrijarha Arsenija, koji se u sudbonosnim momentima za naš narod našao na njegovom čelu, sastojala se "u njegovoj velikoj ljubavi i vanrednoj prisebnosti duha, snazi razuma, odlučnosti punoj takta i neumornoj radinosti", te je razumeo znake vremena u kome je živeo.

Visoku ocenu patrijarhu Arseniju dala je neoaktivistička komisija, iako je bila prema njemu neprijateljski raspoložena, u svom izveštaju bečkoj valdi, kada je o njemu rekla: "Taj šizmatički narod ima za svoga poglavicu kao nekoga kralja svoga patrijarha, koga mi nazivamo srpskim arhiepiskopom a njegovi ga zovu patrijarhom, pa za njim oni u svemu pristaju kao pčele za svojom maticom."


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: