sledeća tema »

[Angelina]

*




STOJAN MITROVIĆ JANKOVIĆ
(Žegar, oko 1636 — Duvno, 23.08.1687)

... Stojan Mitrović ili Janković, bio je dostojan naslednik imena i slave svoga velikoga oca! I njegov je život, od rođenja do smrti bila je neprekidna pustolovina sačinjena od ratovanja na Turke u službi Mletačke Republike. Inače, Stojana Jankovića onovremeni dokumenti imenuju različito. U jednom od dokumenata, koji smo već pominjali (iz 1650.), veli se: ''figlio di harambassa Gianco Mitrovich, nominato Stoian''. Drugde se kaže: ''harambassa Stoian Giancovich'', ''carambassa Mitrovich'', ''Stoian Mitrovich figlio di Gianco... sardar de Morlacchi'', ''Stoiam Mitrovich zardar de Murlachi''... Docnije, po dobijanju mletačke viteške titule, on je: ''cavalier Stogiam Mitrovich'', ''kavalier Gianco Stogiam'' ili se još i najčešće koristi patronim: ''kavalier Gianco'', ''kavalier Janco Stogian Mitrovich''... Nemački izvori ga, pak, pamte pod imenom: ''Ritter Janco''. Patronimična imena su tada, naime, bila uobičajena. Takav slučaj je bio i sa Vitezom i Serdarom Stojanom Jankovićem–Mitrovićem.

Stojan je rođen u Žegaru oko 1635. godine. Od prelaska 1648., pa do 1666. on je živeo u Budinu. Te, 1666. godine, on je pao u svoje legendarno ropstvo o kojem peva i čuvena srpska epska pesma. Stojan je tada bio ''harambassa di Posidaria'' i učestvovao je u pohodu na Cetinu, koji je osmislio i pokrenuo stari i odvažni Harambaša Cvijan Šarić. Stojan je zarobljen kod Obrovca (cetinskoga). O tome nam je ostalo jako mnogo originalnih svedočanstava. Osobito dobro je sve istražio, u zadarskom i inim arhivima, njegov potomak, dr. Boško Desnica. Od svih dokumenata, što opisuju ovaj događaj, dr. Desnica osobito ističe dva: ''Kontarinijeva dukala sačuvana je u originalu, a Pruilijevo posvedočenje u jednom overovljenom prepisu svih pohvalnica izdanih od mletačkih vlasti članovima porodice Janković, štampanom u Mlecima, verovatno 1779. g., pod naslovom 'Trassunto delle benemerenze e servigi prestati dalla famiglia Mitrovich Deve in tempo di guerra, di pace, di contaggi et altri importanti publici incontri, che principia dall anno 1652., tratto da autentici documenti rassegnati all eccelantissimo Savio alla scrittura'. (u prevodu: 'Pregled zasluga i službi koje je porodica Mitrović Deve /ili — Dede, prim. N. M. J./ obavljala u vreme rata, mira, pošasti i tokom drugih značajnih javnih zbivanja, počev od leta 1652., sačinjen prema autentičnim dokumentima koji su podneti preuzvišenom Duždu'.)''. (vidi: Boško Desnica; ''Stojan Janković i uskočka Dalmacija'';Islam Grčki, dvori Jankovića, XVII vek Srpska književna zadruga; Beograd; 1991.; str. 152.).

Kazivanje epske pesme se, u velikome, poklapa sa istorijskim faktima, koje pronalazimo u relevantnim izvorima. Iz tih, pak, izvora proizilazi da je Stojan Janković, zajedno sa Harambašom Miljkovićem (ovo je, takođe, bila znamenita glavarska porodica među kotarskim uskocima), dopao ropstva u prvoj polovini februara 1666. godine. Desilo se to prilikom jednog od čestih pograničnih sukoba Morlaka sa Turcima. Kako su oba sužnja bila čuvena po junaštvu i od visokoga roda, u ropstvo su poslata na Sultanov Dvor u Carigradu. Pošto su posedarski Srbi na taj način ostali bez svoga Poglavice, određen mu je zamenik, koji će njegovu dužnost vršiti do njegovoga oslobođenja. Bio je to, po izboru Morlaka, Pavle Vukčević (ili — Unčević), koji je poneo naslov Viceharambaše (u originalnom tekstu: ''Paolo Uncevich col titolo di Vice Harambassa''). Posle četrnaestomesečnog ropstva u Carigradu, Serdar Stojan je izveo spektakularno bekstvo i povratak čak u Ravne Kotare, o kojima je tako nadahnuto ispevana i narodna junačka pesma. Tim svojim podvigom je Gospodar Stojan zaslužio i visoko priznanje Mletačke Republike. Njegova Presvetlost, sam venecijanski Dužd, ga je u Veću proglasio Vitezom, obdario ga zlatnom Kolajnom sa medaljom Svetoga Apostola i Jevanđeliste Marka, Zaštitnika i Patrona Republike. Takođe, načinjena mu je svečana, plemićka, dolama. Tako je jedan od najistaknutijih predstavnika srpske narodne Aristokratije u Dalmaciji postao i nosioc mletačkog visokog plemićkog zvanja, titule Viteza od Svetoga Marka (''titolo di Cavaliere di S. Marco''). Od ovoga trenutka je zvezda Jankovića Stojana zasijala još i jače.

Iako potomak blagorodne loze, ali samo neznatno žegarsko čobanče i pripadnik uniženoga i, do tada, satrvenoga naroda, zablistao je kao Vitez, strah i trepet Turaka u svoj Krajini, pa i mnogo šire. Slava doma Jankovića pronela se na daleko, u sve krajeve gde se srpski zborilo! Da vidimo kako (u pomenutom svom delu) o ropstvu Jankovića Stojana piše gospodin Marko Jačov: ''Mletačke vlasti su se naročito zainteresovale za sudbinu Stojana Jankovića, za koga je bilo javljeno da se nalazi u Livnu i da je tamošnji beg obećao da će ga pustiti na slobodu. Međutim, on je, bez ikakvog objašnjenja, poslat u Carigrad. To se može objasniti jedino time što se o njegovom vojevanju znalo i na sultanovom dvoru. Biti doveden vezan pred sultana bila je privilegija najznačajnijih junaka koji su imali nesreću da padnu u ropstvo. Njima je, po pravilu, predlagano da prihvate islam, ili da im se odrubi glava. Izgleda da je narodna pesma, ipak, najbliža istini kad navodi da se Stojan Janković poturčio i na taj način sačuvao glavu. Posle četrnaest meseci provedenih u Carigradu Stojan je, ubivši Halil–bega Durakbegovića, 'sina jednog turskog princa', pobegao i 'bekstvom na slobodu još više se proslavio'. O njegovom robovanju, dovitljivosti i junaštvu narodni pesnik je ispevao jednu od najlepših i najpoučnijih pesama hajdučko–uskočkog ciklusa'' (vidi: pom. delo; str. 58. — 59.).

Vitez Stojan je, po povratku na svoju baštinu, nastavio da vojšti na Turke, čini se, još i žešće nego li pre ropstva. Na primer, providur Antonio Priuli (Antonio Priuli) 18. decembra 1668. izveštava da je kod Bribirskog potoka upala u mletačku Dalmaciju četa turskih pljačkaša iz Knina (grada za kojim krvari svako srpsko srce). Tu su ih, do nogu, potukli Morlaci, koje je Gospodar Janković predvodio zajedno sa Serdarom Smiljanićem (serdaro Smiglianich) i guvernadurom Sopreom (governator Giovanni Battista Sopre). Spasilo se samo petnaestak Agarjana, a ostale su Srbi pobili u znak odmazde za raniji poraz na Otresu. Venecijanski Senat je pomenute morlačke komandante nagradio zbog ovoga podviga, a odobrio je i deobu prstenja koje je Providur, u znak priznanja, ranije uručio srpskim Glavarima. Providur Antonio Priuli je i 25. novembra 1669. sastavio posebno pismeno posvedočenje o ratnim zaslugama Gospodara Stojana Jankovića. Zvanično, viteško dostojanstvo je Serdaru Stojanu Jankoviću dodeljeno u Veneciji 13. marta 1670. ''Stoiam Mitrovich, zardar de Murlachi'' postao je ''kavalier'' i dodeljena mu je ''una colana d' oro con medaglia di San Marco''. Par meseci kasnije (10. avgusta 1670.) dalmatinski providur Antonio Barbaro, kao nagradu za vernu vojničku službu, dodeljuje Vitezu Stojanu Jankoviću kuće u Islamu i dodeljuje mu investituru na četiri stotine gonjala zemlje kod istoga mesta (inače, gonjal je površinska mera, koja je iznosila 2593 kubna metra).

U vremenima mirnim Stojan Janković je nastavljao da vrši službu u interesu Republike Svetog Marka. On je, na primer, zajedno sa ražnačkim i posedarskim Harambašama bio zadužen da otkriva pljačkaše i ubice na svojoj teritoriji i da ih privodi pravdi. Takođe, vršio je plenidbu opljačkane robe i druge poslove, koji danas spadaju u domen policijske delatnosti. 22. januara 1671. godine je postavljen za zapovednika tvrđave Ostvorice.

Ostalo je upamćeno da mu je se 1674. godine rodio sin, Gospodar Đurđe Alviže (Zorzi Alvise) i to iz braka sa prvom mu ženom, Vinkom (Vinca) ili Vukom (Vuca) (u dokumentima se pominju oba imena). Iduće godine je se venčala i blagorodna Gospoža Janja (Anna Giancovichi), sestra Gospodara Stojana i to sa blagorodnim Dmitrom Nikolićem (Dimitri Nicolich). Već smo rekli da je Dmitar bio brat slavnoga Harambaše Baja Nikolića Pivljanina. Njih dvojica, sa trećim bratom, Petrom, su boravili u Zadru od konca Kandijskoga rata do izbijanja Morejskoga rata. Inače, Janja Nikolić (rođ. Janković) je umrla vrlo mlada. Bilo joj je svega dvadeset i pet godina, kada je, 9. januara 1680., pala i slomila vrat. 25. avgusta 1675. se pominje i drugi sin Viteza Janka, Gospodar Nikola (Nicolo). Tada su on i jedan od njegovih stričeva (ne zna se da li Zaviša ili Ilija) primljeni u jednu od konjičkih četa zadarske posade. Upamćeno je i to da je Gospoža Manda, druga Stojanova sestra, 1676. rodila muško dete. Iz braka sa pomenutim Harambašom Bajom Nikolićem Pivljaninom (Bagio Nicolich) je rođen mladenac Simeon. Te iste godine (1676.), Stojan Janković se po drugi put oženio, ali je to nešto duža priča. Naime, izvesno je da je Stojan sam ubio svoju prvu ženu Vinku (ili Vuku, kako se pominje i u krštenici njihove poslednje kćeri, Anastasije, od 26. februara 1675.), ali svi aspekti toga nemiloga događaja nisu potpuno istoriografski rasvetljeni. Nešto se, ipak, zna! Naime, neki spisi svedoče da je 10. juna 1676. u kući u Rajskoj ulici u Zadru, Gospodar Janko zatekao svoju nesrećnu ženu gde čini preljubu sa jednim muževljevim prijateljem. Pomenutoga preljubočinca ljubomorni muž rani iz kubure, ali ovaj uspede da pobegne. Nesrećna žena, pak, ostade na mestu svoga sagrešenja, pokošena trima udarcima sablje, koja je do tada presudila tolikim dušmanima. Razjarenoga supruga, Viteza Janka, po ovome svedočanstvu, ruka pravde nije stigla. Dr. Boško Desnica, na osnovu iskustva i porodičnoga predanja smatra ovu verziju događaja sasvim verovatnom i mogućnom. Za nas je ovo dovoljno da kao takvu i mi primimo ovu verziju te davne drame. Naime, prema saznanjima dr. Desnice, Stojan je Vinkom bio oženjen još pre 1666. i svoga ropstva. U Zadru oni stanuju verovatno od 1671., a sigurno od 1672. godine. Kao što smo videli, iz ovoga braka je Stojan imao decu: Nikolu, Đurđa – Alvižea (italijanski dodatak narodnom imenu je poneo u čast kuma, Alvižea Ćivrana, sina generalnoga providura Petra Ćivrana) i Anastasiju.

Inače, pomenuti (najstariji) sin, Gospodar Nikola Janković, je poginuo u Levantu 1687. godine, kao pukovnik pešačke regimente sakupljene od strane njegovoga oca. Mladi život Gospodara Nikole je još jedan od kamičaka u mozaiku zasluga blagorodnoga doma Jankovića, koji je ovaj ugradio u venecijanskoj borbi protiv mrskoga Turčina, što kidisaše kroza sve te vekove na sve ''što se Krstom krsti''. No, ipak se ne možemo oteti krajnjem utisku da su i tu Srbi prolili more svoje junačke krvi za tuđe interese! Kako bilo, prema svima raspoloživima podatcima, biće da je se nesrećni udes Gospože Vinke odigrao 10. juna 1676. godine. No, prema tradiciji očuvanoj u gospodskoj kući Dede–Jankovića, tragičnome događaju se daje nešto drugačiji i, reklo bi se, naivniji vid. Naime, udova i kći (Gospoža Jelisaveta) poslednjega Dede–Jankovića, Konta Ilije, prenele su predanje (očuvano u familiji Desnica), kako je jedan Stojanov kum svratio njegovome domu kada ovaj nije bio tu. Kum je nameravao da putuje u Mletke i svratio je da upita kumu, Gospožu Vinku, treba li joj šta iz prestonice. Ona je tada, navodno, naručila par mletačkih papuča i malko zadigla suknju da mu pokaže na kakvu obuću misli. Na tu scenu nailazi impulsivni i ljubomorni muž, prekaljeni ratnik i ubija ženu u nastupu besa. Uza sve dužno poštovanje prema predanjima familije Mitrović–Janković–Dede–Desnica, ovu priču moramo smatrati dirljivo naivnom u nastojanju da očuvaju dobro ime i čast davno preminulog pretka, Gospože Vinke Jankovićeve. Uostalom, ne peva li i sam genijalni Njegoš da je ''ćud ženska smiješna rabota'', da ''ne zna žensko ko je kakve vjere'' i da će hiljadu ''promjeniti vjera, da učini što joj srce žudi''?!

Kako bilo, Gospodar Stojan sklapa bračni ugovor sa svojom novom izabranicom već 24. avgusta 1676. godine. Brak je sklopljen još 16. avgusta, a nova Gospoža Janković je Antonija Reci iz zadarske, grčke, rimokatoličke porodice (Reci ili Rezzi, prema onovremenim dokumentima). Zanimljivo je da je se brat Stojanov, Gospodar Zaviša, venčao već idućeg dana (17. avgust 1676.) Gospožom Marijom Lase (Maria Lase), u istome hramu Svetoga proroka Ilije u Zadru.

Vitez Zaviša (Zavissa) se u dokumentima iz arhiva pomenutoga hrama pominje kao Sava (Sabba Giancovichi), ali su ga u porodici, od milja, nazvali i Savicom ili Zavišom. On će biti, takođe, jedna od vrlo značajnih ličnosti koje je ovaj blagorodni dom podario svome narodu. Gusle su pevale i o ovome srpskome Vitezu. No, vratimo se Stojanu i njegovom drugom braku! Već iduće godine (nakon venčanja), tj. 1677., rađa im se sin Josif (Josepho). Nedugo zatim je porodica uvećana još jednom prinovom. Gospoža Janja Nikolićeva, Stojanova sestra, rađa sina Nikolu. Stojan, pak, nastavlja da napreduje u službi. Novo priznanje od Dužda doživljava, kada je, 22. septembra 1678., odlučeno da bude upisan sa punom platom u jednu od dalmatinskih konjičkih četa i to sa jednim od sinova. Docnije, pred neposrednom opasnošću od novoga turskoga napada, Stojanovoj neposrednoj komandi su potčinjeni Glavari Posedarja, Vinjerca, Starigrada, Radovina, Budina, Ljubča i Ražanca (19. februar 1679.). Osobit uspon Stojanov predstavlja i imenovanje za vrhovnoga poglavicu Srba u Mlecima od 26. juna 1681. godine. Tada nastupaju osobito ''rovita'' vremena u odnosima Otomanskog Sultanata i Mletačke Republike. Stojan obilazi granicu, proverava spremu i rešava pogranične sporove, a sve u cilju održavanja, kakvog–takvog, mira na Krajini. Izvršavajući naređenja viših vlasti, on primenjuje i prilično oštre mere u suzbijanju morlačkih pljačkaških ispada na tursku teritoriju. Nekada poželjna ratobornost, bes i osvetoljubivost srpskih Morlaka postala je prepreka u (''naprasno'') miroljubivoj politici Venecije prema Turadiji. Ironija je da je jedan od pokretača i glavni vođa srpskoga ustanka u Kotarima protiv Turaka, bio drugi Stojanov brat, Harambaša Ilija Janković (Elia Mitrovich). Stojan je dužan da situaciju smiruje, a brat mu Ilija predvodi četnike u pohodima duboko u tursku teritoriju odakle donosi bogat plen i mnoštvo turskih glava. Inače, Harambaša Ilija je još 1680., od strane providura Valiera, osuđen na izgonstvo i, docnije, na smrt. Raspisana je nagrada za hvatanje njega, živa ili mrtva, a svim Glavarima je naloženo njegovo hitno hapšenje. Gospodar Ilija, pokretač opasnog bunta dalmatinskih Srba, postao je ozbiljna pretnja po mir i stabilnost dvaju susednih sila. Zato su, kao vid pritiska na brata–odmetnika, odlukom providura Lorenca Done, u internaciju u Veneciju, poslati Vitez Stojan i Vitez Zaviša Janković (17. septembra 1683.). No, Ilija ne posustaje i nanosi Turcima ozbiljne vojničke gubitke. On intenzivno radi i na podizanju na ustanak Morlaka sa turske teritorije. Ustanak uzima maha i nije više samo serija pljačkaških upada. Mlečići primećuju da su njihova morlačka sela gotovo pusta. Sve muške glave su se krenule na vojnu ne čekajući zvaničnu objavu rata Turskoj. Ilija i druge Harambaše odgovaraju svim mletačkim pregovaračima, kao i Stojanu, da se ''umiriti ne mogu''. Čak, vele da će preći u Austriju ako im Mlečići onemoguće povratak kućama! Od rata ne odustaju ni po koju cenu! Vlasti gube strpljenje, pa se kuju planovi o ''zakulisnom'' uklanjanju Gospodara Ilije Jankovića. Stari latinski metodi (sa otrovima i sl.) ponovo su u igri!

Među znatnijim ustaničkim vođama je i Stojanov i Ilijin zet, Bajo Pivljanin. Iako pokušavaju da održe privid dobrosusedskih odnosa sa Turcima, Mlečani ''ispod žita'' ohrabruju morlačke Glavare sa turske teritorije, koji izražavaju želju da uskoče (na mletačku stranu). Ipak, za sada im to ne dozvoljavaju. Igraju se tipične lacmanske, jajarske igrarije. Zanimljivo je da, ipak, primaju (preko posrednika, dakako) Knezove i Harambaše Srba sa turske strane i darivaju ih držeći ih ''na uzdi'' (inače, srpske narodne Knezove Mleci titulišu sa: ''Conte''). Za to vreme su ustanici sami — samciti očistili cele Kotare od Turadi i zapalili Drniš. Krajem godine je Stojan Janković ponovo angažovan da pokuša svojim uplivom i uticajem da učini da se obuzdaju pokreti Morlaka. Vođe ustanika, zajedno sa bratom mu Ilijom, međutim, nisu voljni da ga poslušaju! Popuštajući pred jakim srpskim pritiskom, Turci napuštaju i Obrovac, 28. decembra 1683. godine. U velikoj meri je to zasluga Harambaše Ilije Mitrovića–Jankovića. Početkom 1684. godine, Mleci uviđaju da su stvari otišle toliko daleko da mir sa Turskom neće moći da bude očuvan. Upravo na ovo smo mislili kada smo, nešto ranije, tvrdili da je Ilija Janković ''uvukao'' Veneciju u rat sa Turskom! Vlasti već u februaru otpočinju otvorene pripreme za odbranu i rat, u čemu je Stojan Janković ponovo odigrao značajnu ulogu. Takođe, polako počinju da se amnestiraju ustanici, koji su se bili priključili Gospodaru Iliji, a Mlecima će biti neophodni u ratu. Srpski inostrani gospodari su ih se uvek sećali kada je bio zeman za pogibiju! Tako je, na primer, oprošteno i Dmitru Nikoliću (Bajovom bratu i Stojanovom zetu) što je dezertirao i prišao ustanicima. Vraćen je u sastav mletačke konjice! Harambaša Ilija Janković, pak, nikada nije izdržao kaznu na koju je Mlečićima bio osuđen! Kada je Venecija ipak stupila u rat, njegovi uspesi iz ustanka bili su joj od ogromne strateške koristi. On je očistio Turke iz Vrane, Benkovca, Perušića, Kule Atlagića, Bilišana, Ostrovice, Obrovca, Karina, Drniša...

U zenitu ustanka, Ilija je imao jedanaest hiljada vojnika pod oružjem. Tu snagu Venecija više nije mogla da ignoriše posebno kako se čas njenoga stupanja u rat približavao. Zato su i Stojan i Zaviša vraćeni iz internacije, a Iliji, dojučerašnjem ''odmetniku'' i ''razbojniku'', je nastavljeno sa isplaćivanjem vojničke plate. Konačno je Mletačka Republika objavila rat Turskoj 29. aprila 1684. godine. Jankovići su u tome ratu ponovo dobro poslužili Republici ''krilatoga lava''! Stojan Janković, na primer, sa svojim zetom, Harambašom Bajom Pivljaninom, napao je na Livno i opustošio mnoga bosanska sela. U Mletke su tada preveli oko petnaest hiljada srpskih porodica! U bitci kod Sinja (opsada 1. — 9. aprila 1685. godine) je Stojan dopao i rana! Ipak, zadao je i tu Turcima mnogo nevolja i glavobolje, iako opsada nije uspela. Posle pogibije zeta mu, Baja Pivljanina (kod Vrtijeljice, početkom 1685.) Stojan je u Lici načinio Turcima veliki zulum. U junu 1685. godine, posle pobede kod Zadvarja, on pustoši tursku dolinu reke Neretve. Zadobio je i mnoštvo roblja. U maju 1685., Vitez Stojan Janković šalje u Beč nekoliko svojih Glavara sa ponudom za zajedničke i koordinisane vojne akcije u Lici i Krbavi. Odgovor Cara Leopolda Stojanu Jankoviću je bio pozitivan, ali učinak ovih ujedinjenih napora nije bio naročito veliki (osobito krivicom austrijske strane i zbog njihove pasivnosti). Ipak, Stojan je u Lici postigao zavidne rezultate! Sve vreme ratovanja Stojan je prevodio srpske porodice iz Bosne i Like i naseljavao ih na području svoje Serdarije. Providur Valier je u svome ratnome izveštaju Vladi (od 5. aprila 1686. godine) osobito isticao zasluge Stojana Jankovića. Njegov i ugled braće mu, Ilije i Zaviše, rastao je i kod mesnoga stanovništva! Jedan od većih uspeha je bilo i osvajanje Livna u julu 1686. godine. Livno je bilo, naime, sedište samoga bosanskoga Paše! Janković je potom ratovao dosta uspešno i u Boki Kotorskoj.

Značajno tursko uporište, Sinj, napokon je palo 28. septembra 1686. godine. U toj bitci su se takođe istakli Vitez Stojan i Vitez Zaviša Janković, koji su predvodili oko tri hiljade Morlaka. Već smo pominjali kontakte Stojana Jankovića sa blagorodnim Patrijarhom Arsenijem III (Čarnojevićem). Kada je Patrijarh čuo za velike Jankovićeve pobede pod mletačkom zastavom, poslao mu je, kao simvoličan izraz svoje podrške, stotinu naoružanih konjanika u pomoć. Preko Jankovića, on je Mlečanima poručio da će doći na Cetinje odakle će podići sve svoje vernike na ustanak protiv Turaka, što mu nije uspelo usled neprekidne turske paske nad njim. Kako su se završile Patrijarhove nade, prouzrokovane mletačkim uspesima na zapadu i austrijskim nadiranjem sa severa, dobro nam je poznato (setimo se Velike seobe iz 1690.). Kako bilo, 1687. godine, Stojan i Zaviša nastavljaju operacije osobito u Lici. Te godine, međutim, Stojan Janković i gine! Naime, kada je shvatio u kakvoj neprilici mu je se našao Pašaluk, hercegovački Paša je napustio glavno ratište u Oseku i krenuo nazad. Stojan Janković ga je dočekao sa svojih trideset i tri hiljade ratnika kod Duvna, gde je se odigrao odsudni boj. Iz početka je hrišćanska vojska uspešno odolevala nadmoćnijem neprijatelju te je Paša morao da potraži sebi spasa u duvanjskoj džamiji. No, pošto italijanske trupe providura Antonija Zena nisu na vreme stigle na bojište, Gospodar Stojan je ostao usamljen i okružen na bojnom polju. Ludo hrabar, otisnuo se u najžešći boj, videvši da nade u pobedu nema. U prvome naletu je posekao tri Turčina. Kada je naleteo na četvrtoga, mučki ga je iz puške ranio izvesni poturica, Mujo Načaković. Tada ga je neki drugi Agaren sabljom ranio preko leđa i to smrtno. Vitez je smogao još samo toliko snage da izmakne među svoje i da tamo izdahne ne pruživši priliku Turcima da seire nad njegovim beživotnim telom. Dakle, smrtni dan ovoga velikoga junaka je bio 23. avgust 1687. godine! Stojanovi druzi su njegovu utrobu sahranili na mestu pogibije, na Duvanjskom polju, a telo mu je odnešeno i sahranjeno na njegovoj baštini. Po svemu sudeći, bio je položen u crkvu Svetoga Velikomučenika Georgija u Budinu (danas je razrušena), što je bilo i prirodno, budući da je i Krsna Slava Jankovića bio ovaj Sveti ratnik. [...]

Nenad M. Jovanović | Centar za istraživanje pravoslavnog monarhizma


* * *


...Posljednji muški izdanak loze Stojana Jankovića, konte Ilija Janković ostavio je iza sebe dvije kćeri, od kojih se Olga udala za Vladimira Desnicu, djeda Vladana Desnice. Vladimir Desnica je učio gimnaziju u Zadru, a potom je studirao medicinu u Padovi. Od rane mladosti je učestvovao u nacionalno-političkim gibanjima svoga kraja i uspostavio vezu sa nosiocima Omladinskog pokreta u Vojvodini i Srbiji, koji je imao snažnog odjeka i među mladim naraštajim u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Uspostavio je veze sa Svetozarom Miletićem i Mihalom Polit-Desančićem. Pomagao je ustanike u bosansko-hercegovačkom ustanku novcem i nabavkom oružja.
 
Mati Vladana Desnice potječe iz stare srpske prčanjske porodice pomorskih kapetana, rodica istaknutog bokeljskog istoričara i rodoljuba Nika Lukovića. Udala se za Srbina Uroša Desnicu, ali je do kraja života ostala katolkinja, a njezin muž nikada nije zahtijevao da pređe u pravoslavlje. Vladan Desnica, rođen u Zadru, već u svojoj ranoj mladosti osjetio je nova nacionalno-politička gibanja u doba balkanskih ratova. U Zadru se formira jak omladinski pokret koji je zatalasao učenike, među kojima je bio i Vladan Desnica. Vladan Desnica od oca Srbina i majke Hrvatice, i sam oženjen Hrvaticom, predstavlja najvišu sintezu intelektualnih i moralnih stremljenja Srba na Jadranu.³¹
Prof. Dr. Marko Atlagić

______________

³¹ Dr Uroš Desnica, "Jugoslavenstvo kao narodnost" , Magazin sjeverne Dalmacije, I , 1934, 127—135.

Portret Stojana Jankovića pruzet sa zvanične internet prezentacije Slobodan Jovanović

[Angelina]

**

PESME O USKOCIMA & STOJAN JANKOVIĆ


PESME O USKOCIMA. — Naziv uskoci dobili su oni ljudi koji posle pada Bosne (1463) i Hercegovine (1482) nisu hteli da ostanu pod turskom vlašću, nego su prebegli u Hrvatsku i Slavoniju. U početku oni su se zvali prebezi i činili su posadu pograničnih tvrđava. Naročito su se istakli oni koji su pod kapetanom Petrom Kružićem branili Klis od Turaka. Kad je Klis pao (1537), oni su se preselili u Senj i "poneli tamo i ime uskoka". U Senju njihov broj su uvećali venturini (begunci iz mletačke Dalmacije). Od oružja su imali pušku, sekiru, handžar. Borili su se hrabro na moru i na suvu¹. Do polovine XVI veka u svojim pohodima na Turke bili su pomagani od Mlečića. Od toga vremena, posle tursko-mletačkog izmirenja, nastala su dugotrajna neprijateljstva između uskoka i Mlečića. Ona su dostigla vrhunac krajem XVI i početkom XVII veka. Tada je nastala i izreka: "Bog vas čuvao senjske ruke!"—

Među najviše opevane uskočke junake spadaju: Ivo Senković, Senjanin Tadija, Stojan Janković — ličnosti koje su poznate i istoriji².


...Stojan Janković je — kako se vidi iz istorijskih dokumenata — jedan od dvojice ili trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca, 1666) pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između kandijskog i morejskog rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme — kad se njegov brat Ilija Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka — bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687. — I u pesmama Stojan je veoma veliki junak, — kako ga sami Turci nazivaju — ljuta pod kamenom guja, stari megdandžija, koji je "dodijao caru i ćesaru, u Latinskoj kralju latinskome". Pod raskošnim ruhom i oružjem, smeđih do ramena brka, "neobičan junak pogledati", sin proslavljenog Janka od Kotara, on niče svuda kao iz zemlje i širi strah i trepet. Vezanih ruku, on je kadar da sedmoricu neprijatelja rastavi s dušom. Od njegovog daha "uz jelu se uzvijaju grane". Od njegove ruke gine znameniti turski junak Tale od Orašca...

_____________________

¹ "Živeći u Senju", — kaže P. Popović — "imajući platu od koje se nije moglo živeti (neki od njih, tzv. "venturini", nisu imali nikakve plate), a štićeni od svoga ćesarskog komesara senjskog kapetana, uskoci su često činili upade u obližnje turske krajeve, pljačkali što stignu i vraćali se s plenom u svoj grad. Oni su činili i veće ekspedicije. Predvođeni svojim vojvodama, po pet-šest stotina strašnih i veštih uskoka, sa svojim kapama s perima, a sa puškama a i tamburama u rukama, pustili bi se u širokim barkama na more, izašli iz Senja kroz morlački kanal na debelo more; sišli bi do Zadra, Šibenika, Skradina, Drača, Hvara, dubrovačkog zemljišta, Hercegovine i Trebinja, plenili bi hiljadama komada stoke, robili stotinama ljudi i žena, činili bi otmice devojaka koje bi za se venčavali, katkada bi prosto kao pravi gusari pljačkali trgovačke i druge brodove; tukli bi se, toga radi, s Turcima, s mletačkim vlastima koje su ih naročito gonile, i često u vrlo rđavim položajima i skoro sasvim uhvaćeni, izvukli bi se opet lukavstvom ili drskošću, i bez velikih šteta vraćali se doma."
² Sem njih, istoriji su poznati i Janko od Kotara, Vuk Mandušić, Ilija Smiljanić, Šarić Cvijan...

Vojislav Đurić "Antologija narodnih junačkih pesama" | osmo izdanje | Srpska književna zadruga | Beograd, 1977

[Angelina]

**

PREGLEDNI ČLANAK
UDK: 949.713"16":929 Jankovic S.

ISTORIJSKI PODACI O USKOČKOM SERDARU STOJANU JANKOVIĆU

Rezime: O Stojanu Jankoviću, uskočkom serdaru iz Ravnih Kotara, do sada je pisano uglavnom u komentarima narodnih junačkih pesama. Nešto više saopštio je Boško Desnica, potomak Jankovića po ženskoj liniji, a štogod podataka, slabije korištenih, nalazi se razbacano u različitim štivima i dokumentima koji se odnose na uskoke iz Dalmacije. Sumirajući, analizirajući i povezujući dosadašnja saznanja, autor je sačinio celovitiju biografiju ovog znamenitog junaka, koji je ostao zabeležen u narodnim junačkim pesmama kao jedan od najupečatljivijih likova srpske istorije ali i srpske epske poezije, koje su i danas prisutne u obrazovnom procesu učitelja.
Ključne reči: Janković, kavalir Janko, Stojan Janković, uskoci, Ravni Kotari.
 
Stojan Janković je poznati uskočki junak i serdar iz Dalmacije.^1* U mletačkim arhivima naziva se i kavalir Janko. Negde se pominje i kao Stojan Mitrović, s obzirom da mu se otac Janko prezivao Mitrović.
 
Prve pomene o Stojanu Jankoviću kao čuvenom uskoku ostavio je Vuk Karadžić. koji u svojim knjigama veli da Stojan Janković nije mogao biti ratni drug Ilije Smiljanića jer je Ilija, kao stariji, bio ratni drug Stojanovog oca Janka, pa u komentaru zapažene pesme Ženidba Stojani Jankovića dodaje:

"Maloprije sam napomenuo, da su Mlečići 1669. godine priznali junaštvo Stojana Jankovića i postavili ga serdarom nad morlacima; poslije su mu odredili 29 dukata plate na mjesec i osim drugijeh različnijeh poklona dali mu zlatnu kolajnu i dva sina postavili mu kapetanima. Bio je 14 mjeseci rob u Carigradu, pa njekako uteče i dođe zdravo u Kotare; i poslije opet bijući se s Turcima poginuo je od puške..."¹
 
A Vojislav Đurić u predgovoru svoje Antologije narodnih junačkih pesama (1977) piše:

"Stojan Janković je — kako se vidi iz istorijskih dokumenata — jedan od dvojice ili trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca, 1666) pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između kandijskog i morejskog^2* rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme — kad se njegov brat Ilija Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka, — bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687."²

Ovi šturi podaci su uglavnom tačni, mada ne u potpunosti. Prvo, Stojan Janković je kao mlad ratovao rame uz rame sa svojim ocem Jankom, pa je tako ratovao i sa starijim od sebe Ilijom Smiljanićem (Vuk, dakle, greši), odnosno Stojan je bio zarobljen od Turaka, ali ne kod Obrovca, već kod Sinjskog Obrovca, što su različita mesta (dakle, greši V. Đurić).³

Prema podacima kojima danas raspolažemo biografija uskoka Stojana Jankovića može se izvesti znatno detaljnije nego što je to učinio Vuk Karadžić ili neki potonji istoričari i istoričari književnosti. Za to najviše treba zahvaliti Bošku Desnici, potomku Jankovićevom po ženskoj liniji, koji je pisao o Stojanu i uskocima, ali i prevodio ispise iz mletačkih arhiva o uskocima.
 
Stojan Janković je rođen je u Žegaru, na oniskoj i vrletnoj planini Bukovici, iznad reke Zrmanje, a nedaleko od pravoslavnog manastira Krupe, verovatno oko 1636. godine. Samo selo se pruža iznad plodnog Žegarskog polja, u koji su Srbi rado uskakali sa turske teritorije iz okoline Dinare, gde je vekovima bila tursko-mletačka granica, pa se pretpostavlja da su i Jankovići otuda pristigli, odnosno njegov deda Mitar. Imao je brata Zavišu i, najmlađeg, Iliju.
 
Kada su Turci u vreme Kandijskog rata zauzeli Žegar, Stojan je kao momčić, zajedno sa ocem harambašom Jankom Mitrovićem (rođen oko 1614 g., takođe u Žegaru) i oko 70 žegarskih porodica, uskočio juna 1648. godine na mletačku teritoriju, u malo selo Budin kod Posedarja.

Janko Mitrović, koji je imao starijeg brata Vukadina (takođe harambaša)^3*, uspešno je ratovao u društvu sa uskočkim harambašom Petrom Smiljanićem (koji je prešao u Ravne Kotare nešto ranije, verovatno 1647. godine i to iz Like, od Udbine) i njegovim sinovima Ilijom i Filipom, ali i sa harambašom Ilijom Miljkovićem (koji se takođe pominje u mletačkim dokumentima toga vremena i čije podvige narodni pevač često pripisuje njegovom imenjaku Iliji Smiljaniću). Godine 1651. Janko Mitrović se opisuje u istorijskim dokumentima kao sin pokojnog Dmitra (Mitra, otud — Mitrović). Kaže se da je starosti oko 35 godina i da je upisan u laku mletačku konjicu sa merom hleba na dan dok traje rat.
 
U istim dokumentima se kaže za Stojana Jankovića da je "nejaki Stojan, sin Janka Mitrovića" već 1650. g. počeo da prima mletačku platu od 4 dukata mesečno, što je 1653. g. povećano na 6 dukata, a to nedvosmisleno govori da se isticao svojim junaštvom u borbama protiv Turaka.
 
Epitet nejaki, naravno, nije označavao slabotinju, već osobu koja još nije punoletna.
 
U epskim pesmama je i ta pojedinost o Stojanu sačuvana. U pesmi "Janko od Kotara i Mujin Alil" u kojoj Janko poziva na megdan Alila od Kladuše, kazuje se:
 
"Kade Turci u polje dođoše,
te se malo rahat učiniše,
Janko zove nejaka Stojana:
O moj sine, dijete Stojane,
idi, sine, u tursku ordiju,
te pozdravi od Kladuše Muja:
nek izvede nejaka Alila,
nek izvede polju na biljegu,
da sabljama megdan pod'jelimo,
neka vide vojske obadvije
ko će kome oči prevariti,
ko li koga prije pogubiti."

Mlađani Stojan ratovao je, uz svoga oca, i u društvu Ilije Smiljanića. koji je, kao stariji i iskusniji, postao haramabaša 1648. godine, nakon što mu je otac Petar poginuo u velikoj izgibiji uskoka kod Gračaca^4*.³⁴

S obzirom da je u tim bojevima Stojan sticao iskustvo budućeg velikog ratnika, vredi pomenuti da su jula 1651. godine Stojanov otac Janko Mitrović i Ilija Smiljanić porazili kod Biljana i Kožlovca tursku vojsku od 5000 vojnika, koja je bila udarila na Ravne Kotare, te da su 1652. g. godine naneli poraz i turskoj vojsci kod Livna, kada su posekli 300 Turaka i 120 zarobili. Naredne godine odbili su Turke koji su krenuli na Zadar. Godine 1654. dvojica harambaša su pustošili tursku Bosnu, a potom su učestvovali u napadu na Liku i spalili selo Ondić u kome je živeo ubica Ilijinog sina. Međutim, pri povratku stradao je od turske zasede, na velebitskom masivu Vučjak, Ilija Smiljanić, tada već serdar, koji je išao pešice na kraju čete i bio iznenada napadnut s leđa.^5*
 
Janko Mitrović nakon toga nastavlja da sarađuje sa harambašom Ilijom Miljkovićem. Godine 1658. njih dvojica su učestvovala u odbrani Zadra od bosanskog paše.
 
U februaru 1659. g. došlo je do žestokog boja uskoka sa Turcima na reci Cetini. kada su ranjene obe harambaše, i ubrzo od rana i umrli.
 
Nakon smrti Jankove za harambašu je iste godine proizveden njegov sin Stojan, koji je tada imao oko 23 godine i veliko ratničko iskustvo.⁵
 
Stojan Janković je i kao harambaša učestvovao u stalnim borbama na Krajini, u kojima je prednjačio hrabrošću i lukavstvom. U tim sukobima sa uskočke strane ističu se i harambaše Vuk Močivuna, Jankovićev kum, i Šibenčanin Cvijan Šarić, a sa turske strane Jusuf-beg Filipović, Alija Bojičić^6* i drugi junaci poznati iz narodnih pesama ili istorijskih dokumenata.
 
Devetog marta 1666. godine Stojan kreće u pohod na tursku teritoriju zajedno sa još nekoliko harambaša, u organizaciji harambaše Cvijana Šarića. Oko hiljadu uskoka, što konjanika, što pešaka, tada je, prilikom neoprezne pljačke, upalo je kod Cetine, u blizini Sinjskog Obrovca, u tursku zasedu. Dolazi do velikog okršaja, u kome se uskoci nisu najbolje snašli jer su mnogi bili mladi i nisu imali ratnog iskustva. Zadarski uskoci iz Ravnih Kotara, koji su se pod vođstvom harambaša Stojana Jankovića i Miljkovića vraćali sa velikim plenom nisu se pokolebali ni odstupili kad su nagazili na zasedu, već su i sami odmah ušli u boj. Međutim, i pored srčanosti koju su uskoci pokazali, veća turska sila ih je uspela da rasturi. Stradalo je u tom boju oko 400 uskoka, a pri izgonu Turaka koji su prodrli u Ravne Kotare poginuo je i Vuk Močivuna. Harambaše Janković i (Matija?) Miljković^*7 dopali su ropstva i, kao junaci na glasu, poslani su na poklon sultanu u Carigrad, koji ih je prihvatio kao svoje robove, koji se, za razliku od drugih, nisu mogli otkupiti!^4,5
 
Posle 14 meseci provedenih u Carigradu (a ne devet godina i sedam meseci, kako se peva u narodnoj pesmi) Janković i Miljković su uspeli da iskoriste smanjenu tursku budnost zbog boravka nepopularnog sultana Mehmeda IV u okolini stare prestonice Jedrena, gde je boravio radi lova i razonode,⁷ pa su pobegli — ne zna se da li kopnom ili morem — u leto 1667. g. i ponovo se pojavili u Kotarima, što je snažno odjeknulo u evropskom hrišćanskom svetu, s obzirom da je to bio nesvakidašnji podvig. Pri bekstvu Stojan je ubio Halil-bega Durakovića, sina turskog velikaša, a čim je stigao u Kotare ponovo se stavio na čelo uskoka i nastavio da ratuje, pustošeći turske teritorije.^8*
 
Kad je 1669. godine završen Kandijski rat, zadarski generalni providur za Dalmaciju i Albaniju Antonio Priuli pismeno je posvedočio o Stojanovoj hrabrosti, navodeći njegova junaštva, a mletački dužd Domeniko Kontarini je izdao dukalu (diplomu) 1670. godine kojom Stojana Mitrovića predlaže Senatu za viteza Sv. Marka (Sveti Marko je zaštitnik Venecije, koja se nazivala i Republika Svetog Marka), što je Senat i usvojio, podarivši Stojanu zlatnu kolajnu u vrednosti od 100 dukata i posebnu dolamu.
 
Kao Stojanovi podvizi u ratu pominju se tom prilikom sledeći: pogubio je Ali-bega Durakbegovića, odsekao glavu Redžep-agi Filipoviću kod Cetine (Filipovići — srpska poturčena porodica iz Glamoča — bili su, kao što je već rečeno, čuveni turski junaci), posekao je Agu Velagića u Rudopolju (Velagići su i danas veliko mesto kod Bosanskog Petrovca) i Halagu Pajalitovića na kninskom polju Kosovu i "mnoge druge", stekao više robova i "dušmanu naneo znatne štete".^4,5
 
Avgusta 1670. godine Stojan Janković za svoje junaštvo dobija od Mletaka kao nagradu znatne komplekse zemlje (400 gonjala, što je preko sto hektara; gonjal — 2593 m²) u Ravnim Kotarima i kuće u naselju Islam Grčki, što je prethodno pripadalo Turčinu Jusuf-agi Duriću. Pošto je pri tursko-mletačkom razgraničenju sledeće godine Islam, u koji se Stojan bio preselio, pripao Turskoj, on dobija zauzvrat kuću u samom Zadru, u Rajskoj ulici (Ragasiko).
 
Druži se u to vreme sa Bajom Pivljaninom kada se ovaj 1674. godine preselio iz Istre (kuda je sa svojim hajducima bio izmešten iz Boke Kotorske, a prema sporazumu Turaka i Mlečana) u Zadar i sa njim se orođuje udavši sestru Anku za Bajovog brata Mitra.
 
Dr Stojan Berber
Učiteljski fakultet Sombor

_____________

^1* Gligor Stanojević piše da se u to vreme "geografski pojam Dalmacije poklapao sa teritorijom pod mletačkom vlašću na istočnoj obali Jadranskog mora, izuzev Boke Kotorske" i da "s obje strane mletačko-turske granice u Dalmaciji živio je jedan isti narod sa identičnim pogledima na život i svijet" mada različite vere, odnosno da je Dalmacija, od pada Bosne i Hercegovine pod tursku vlast, postala večna krajina i predziđe Venecije. "Nigdje, — piše on — na našem današnjem državnom prostoru nije bilo toliko krvi, naseljavanja i raseljavanja".^10
2* Oba tursko-mletačka rata, koja su vođena da bi se Mlečani potisnuli iz Sredozemlja, behu dugotrajna: Kandijski rat (Kandija = Krit) trajao je od 1645. do 1669, a Morejski (Moreja = Peloponez) od 1684. do 1699. godine.
^3* Vukadin je poginuo pre Stojana. On je bio onaj harambaša kojeg su Turci, upavši u Ravne Kotare 1648.1., bili opkolili kod Zečeva, pa mu, na nagovor Ilije Smiljanića, pritekao u pomoć čuveni Vuk Mandušić i u neravnom boju junački poginuo zajedno sa harambašom Jovanom Šandićem.
^4* Tada je zasedu uskocima postavio nepomirljivi uskočki protivnik Jusuf-beg-Filipović, koji se krvnički obračunao sa zarobljenicima. Dok je Petar Smiljanić junački poginuo, dotle je uhvaćeni ranjeni harambaša Stevan Subotić živ oderan i raščetvoren, a neki uskoci su i na kolac nabijeni. Jusuf-bega su kasnije uhvatili Petrov sin Ilija i Janko Mitrović, ali je zamenjen za talijanskog plemića.
^5* Glava mu je, kao i drugih znamenitih junaka (Stevan Subotić, Bajo Pivljanin), poslata sultanu u Carigrad (glave Vuka Mandušića i Vuka Močivune dospele su do najbližih paša). Posle Ilije serdar je postao brat mu Filip Smiljanić, koji je ubrzo stradao u tuči sa mletačkim vojnicima (1656).
^6* Alija Bojičić poginuo je sa nekoliko Turaka 1663. godine na Cetini. Nagrađeni su od mletačkih vlasti za to harambaša Mihajlo Miličević i barjaktar Đurađ Radnić.
^7* Miljkovići se u narodnom predanju mešaju sa Smiljanićima, što se odrazilo i u narodnoj pesmi "Ropstvo Janković Stojana" u kojoj se kao rob pominje Ilija Smiljanić. U istorijskim dokumentima o uskocima zabeleženi su i Petar i Ilija Miljković. Kao harambaše i serdari pominju se i Milkovići (Miljkovići?).
^8* U dostupnim dokumentima nije zabeleženo kojim putem su naši junaci pobegli, da li morem ili kopnom. Mada bi lakše bilo pobeći kao "slepi putnik" na kakvoj mletačkoj galiji, verovatnije je da se u stvarnosti zbilo onako kako narodna pesma kazuje, a što se možda pevalo već u ono vreme: da su Janković i Miljković uspeli da se domognu konja i novaca i da su, znajući turski jezik i predstavljajući se kao Turci, pobegli kopnom, zamećući tragove. Ne bi bilo čudno da je i sam Stojan podsticao guslanje takve pesme.

[Angelina]

**
nastavak

Sa ženom Vinkom (ili Vukom?) izrodio je Stojan sinove Nikolu i Đurđa i kćer Anastasiju. Juna 1676. godine, a prema hronici Zadranina Teodora Rinaldija, u nastupu ljubomore ubio je suprugu, koju je, navodno, zatekao kako greši sa nekim njegovim prijateljem: ljubavnik je, iako ranjen iz Stojanove kubure, uspeo da pobegne, a žena Stojanova je izdahnula nakon tri udarca sabljom. O samom činu ostala je priča kod potomaka Jankovića, odnosno Desnica, da je navodno Stojan bio bez razloga ljubomoran, jer je njegov kum uoči odlaska u Veneciju bio došao da se oprosti i pozdravi, ali pošto Stojana nije bilo kod kuće on se tada zapriča sa Vinkom i priupita kumu šta da joj iz Venecije donese, a ona mu, zadigavši suknju, pokazivala obuću kakvu je želela i to baš u momentu kada je banuo Stojan!⁴
 
Izgleda da Janković za svoje nedelo nije odgovarao vlastima, odnosno da je imao svedoke o opravdanosti svoga postupka, jer se iste godine oženio sa Antonijom Reci, Grkinjom, grko-katolkinjom po veroispovesti (pravoslavci koji priznaju papu za vrhovnog poglavara), sa kojom je imao decu Magdalenu, Janka, Mariju i Slobodana ^9*, koji su rano poumirali, ali i sina Konstantina, koji ga je nadživeo.

Stojan Janković je bio nepismen, ali to nije smetalo da godine 1681. bude od mletačkih vlasti imenovan serdarom svih Morlaka (odnosno uskoka), sa tada velikom mesečnom platom od 25 dukata.
 
Nakon poraza Turaka pod austrijskim Bečom u jesen 1683. g. u Ravnim Kotarima i Kninskoj Krajini dolazi do meteža naroda i ustaničkog gibanja koje predvodi Stojanov brat Ilija Mitrović, o kome je ostalo predanje da je bio vrlo nemiran i neukrotiv. Na kratko su mu se bili pridružili i Bajo Nikolić-Pivljanin i Bajov brat Mitar. Da bi se Ilija smirio i izbegao rat sa Turcima, mletačke vlasti oktobra konfiniraju Stojana u Veneciju, što govori da je izgleda i sam Stojan podsticao ratničke uskočke strasti. Njegovo sklanjanje iz Ravnih Kotara deluje smirujuće na vođe ustanka, pa Mlečani već u decembru vraćaju Stojana kući. Do tada je dobar deo severne Dalmacije pod kontrolom uskoka. A kada je i Venecija, ušavši u savez sa Austrijom, objavila rat Turskoj u proleće 1684. g. Stojan se ponovo nalazi na bojištu.
 
U leto iste godine ranjen je u ruku pri sukobu uskoka sa turskim pljač-kaškim odredom kod Knina. Tom prilikom poginulo je oko 120 Turaka.
 
Avgusta je, zajedno sa serdarom Smoljanom Smiljanićem — sestrićem pokojnog Ilije Smiljanića^10* — i 5000 uskoka, poharao Glamoč i dvorove alajbega Filipovića, a u povratku je kod Grahova razbio vojsku bosanskog Mazul-paše.

Bio je sa Smoljanom Smiljanićem i u proleće 1685. g. u napadu na Sinj, kada je mletačka vojska potučena od nadmoćne turske vojske koju su predvodili hercegovački i bosanski paša, pa se mletački komandant generalni providru Petar Valijer jedva spasao bekstvom.
 
Iste godine u leto upao je Stojan Janković sa svojim Morlacima uspešno u tursku Liku i pustošio je, a potom je određen da sa 800 uskoka štiti planinske prelaze od bosanskih Turaka.

U julu iste godine prodro je duboko u tursku teritoriju u zapadnoj Hercegovini, napadajući Čitluk i Ljubuški.

Potom opet kreće prema Lici, na Gračac, u dogovoru sa austrijskim generalom iz Karlovca, ali je austrijska vojska zakasnila, pa napad na grad biva odbijen.
 
U septembru prodire Stojan Janković sa uskocima u Bosnu do Vakufa i Bilaja, odakle prevodi mnoštvo pravoslavnih Srba na mletačku teritoriju.
 
Samo u godini 1685. preveo je Stojan Janković preko 5000 ratnika sa turskog područja na mletačko i tako osnažio svoje uskočke odrede.
 
Januara 1685. Janković je sa 2000 ljudi napao lički Lapac, zapalio dvore Ibrahima Pašića i zarobio bihaćkog Idriz-agu, a sa sobom poveo preko hiljadu novih uskoka, koji su smešteni u Bribir i Ostrovicu.
 
Jula iste godine sa 5000 pešaka i 1500 konjanika napada Livno. Tada je pod Glamočem posečeno 200 turskih konjanika.
 
Septembra Stojan Janković i serdar Smoljan Smiljanić opustošili su ponovo okolinu Livna i ubili čuvenog turskog četobašu Karaliju.
 
U novembru su Stojanovi sinovi Nikola i Konstantin imenovani za komandante regimenti (pešaka, odnosno konjanika), pa Stojan vrbuje ljude i za njihove odrede.
 
U decembru je presreo Turke iz Knina koji su pod komandom Osman-ćehaje Đevrskovića prodrli do Perušića, oteo im plen i ubio barjaktara Selama Topića.
 
Učestvovao je i u osvajanju Sinja.
 
Ime Stojana Jankovića unosilo je strah u neprijateljske redove, a radost u duše Srba i hrišćanskog sveta.
 
Sam srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević nameravao je 1686. g. da u Dalmaciju, u dogovoru sa Stojanom, pošalje kao pomoć i ohrabrenje Srpstvu svojih 100 naoružanih konjanika.
 
Uspešno ratuju i Stojanova braća Zaviša i Ilija.
 
Krajem januara 1687. g. Stojanu umire žena Antonija.
 
Početkom avgusta Stojan je opustošio sa uskocima Liku i Krbavu.
 
Ovaj čuveni uskočki starešina, opevan u brojnim srpskim junačkim pesmama, poginuo je 23. avgusta 1687. godine prilikom mletačkog napada na Duvno.
 
Po izveštaju mletačkog komandanta konjice Antonija Zena desilo se to na sledeći način:

Generalni providur Ćirolamo Kornaro naumi da osvoji Herceg Novi u Boki, pa uputi komandanta konjice Antonija Zena da sa Stojanom Jankovićem ide u Sinj i da vrši upade u Bosnu i veže za sebe bosanske Turke. Oko 20. avgusta Zeno stigne u Sinj i istog dana sazna da je hercegovački alajbeg, umesto bosanskog paše Atlagića koji je bio na ratištu u Ugarskoj, došao sa spahijskom vojskom u Duvno. Zeno se odmah pokrene sa Stojanom Jankovićem. Sa 1000 kotarskih konjanika, 2300 kotarskih pešaka (Morlaka) i 300 plaćenih konjanika 23. avgusta osvane pod Duvnom, potuče u prvom naletu spahije, a alajbega opkoli u džamiji. Kotarani opljačkaju i popale Duvno i useve u polju, ali dok su to radili i dok se Zeno spremao da napadne na opkoljenog alajbega, ukaže se, posle podne, turski pomoćni odred od strane Livna. Zeno pozove vojsku da se okupi oko njega, ali se uskoci povuku prema brdima, ne slušajući njegove naredbe. Oko 18 časova Turci počnu sve više da naviru, pa Janković, koji je dotad već posekao tri turske glave, krene sa desetak pratilaca na Turke, ne bi li osokolio uskoke. Pošto Turci nisu hteli da se povuku, a Stojan nije odustajao i pored Zenove opomene, Zeno isturi jedan eskadron konjice pod komandom kapetana Radoša, a naposletku krene i sam sa plaćenom konjicom da Stojanu pomogne. Nastade okršaj sa Turcima koji je trajao nekoliko sati. U njemu pogine mnoštvo uglednih Turaka, među kojima i neki pripadnici familija Čengića i Filipovića. U boju nastrada i Stojan Janković. Prvo ga pogodi puščani metak, a potom dobi udarac sabljom preko leđa. Iznesen sa poprišta tako teško ranjen, uspeo je, pre smrti, da zamoli Zena da se pobrine za njegove sinove, objašnjavajući da je hteo da Turke namami, po ranijem dogovoru, u otvoreno polje. Umro je posle nekoliko časova.
 
Za to čitavo vreme Moralci nisu hteli da ulaze u bitku sa nadmoćnom turskom vojskom.
 
Zeno na kraju zaključuje o Stojanu: "Poginuo je doista onako kako je i živeo: kao veliki vojnik. I može se kazati da je sam potražio smrt, jer su sile bile i previše nejednake... "
 
Sahranjen je, verovatno, u crkvi u Budinu (kojeg više nema), mada se ne isključuje mogućnost da je sahranjen i u Islamu Grčkom, kod svoje kule.

Po predanju uskoci su Stojanovu utrobu zakopali u Duvanjskom polju, nava-livši na nju gomilu kamenja, a telo mu preneli u Kotare i sahranili u crkvi u Budinu.
 
Umesto Stojana na mesto kotarskog serdara postavljen je njegov brat Zaviša Janković, koji se takođe isticao hrabrošću.
 
Stojana Jankovića, koji je imao osmoro dece, nadživela su samo dva njegova sina: Nikola, sin Vinkin, vojnički starešina na Levantu, koji je život završio 1688. i Konstantin, sin Antonijin, kapetan konjičke čete, koji je umro 1692. godine.
 
Porodica Janković ugasila se 1731. godine smrću serdara Ilije Jankovića, Zavišina sina (Zaviša, takođe vitez sv Marka, umro je 1702, Ilija Mitrović, mlađi Stojanov brat, nešto ranije, 1693, — postojala je sumnja da je, nepokoran, otrovan od Mlečana), pa je titula serdara, sa prinadležnostima, prešla na sinove Zavišine kćerke udate za pukovnika Todorisa Dede, Grka, ali se i porodica Dede-Janković ugasila 1874. g. smrću konta Ilije Dede-Jankovića, koga u svojim sećanjima pominje Simo Matavulj.^11*
 
Kačić veli da je Stojana Jankovića pogubio puškom Mujo Nadžaković.⁸ Po B. Petranoviću Stojan Janković se u Carigradu oženio Turkinjom i izrodio dva sina (blizanci?), koji su se zvali Kulen-aga i Bešir-aga. Od njih su poreklom Kulenovići i Beširevići, koji to i priznaju (T. Maretić)⁹
 
Postojao je još jedan Stojan Janković — bio je to Stojanov sinovac, sin Ilije Mitrovića, koji je 1717. g. imenovan serdarom Gornjih Kotara i imao titulu konte.
 
Prema portretu koji je sačuvan, Stojan Janković je bio visok i vitak, čvrste i izdužene brade, jakih ufitiljenih brkova, smela i jasna pogleda, a uparađen nosio je veliku tamnu čalmu, belu košulju, ukrašene toke i bogato izvezen koporan, dok je za pojasom imao urešeno srebrno oružje — noževe i sablju.
 
A narodni pevač ga je ovako bogato ukrasio u pesmi "Ženidba Stojana Jankovića":
 
"Kada dođe Mustaj-beže Lički,
pjan katana pod jelikom spava
sav u srmi i u čistu zlatu:
na glavi mu kalpak i čelenke,
jedan kalpak, devet čelenaka;
pokraj njih je krilo okovano,
valja krilo hiljadu dukata;
na plećima zelena dolama,
na dolami trideset putaca,
svako puce po od litru zlata,
pod gr'ocom od tri litre zlata,
i ono se na burmu otvara,
u njem nosi za jutra rakiju;
po dolami troje toke zlatne,
zlatne toke po od dvije oke,
dvoje vite, a treće salite;
na nogama kovče i čakšire,
žute mu se noge do koljena,
pobratime kako u sokola;
iz kovči su sindžiri od zlata,
na sindžirim' sitne titreike,
što đevojke nose o gr'ocu;
opasao mukadem-pojasa,
za pojasom devet danickinja
sve u čisto zaljevene zlato;
o bedri mu sablja okovana,
na sablji su tri balčaka zlatna
i u njima tri kamena draga,
valja sablja tri careva grada;
u krilu mu leži pavtalija,
na njojzi je trideset karika,
svaka pavta od deset dukata,
kod nišana od trides't dukata,
više zlata nego ljuta gvožđa.
Kada junak iz travice dine,
uz jelu se uzvijaju grane."

Dr Stojan Berber,
Učiteljski fakultet Sombor

_____________

^09* Slobodan je zabeležen u talijanskim spisima kao Liberon. Po tome pravnik i pisac Slobodan Jovanović ne bi bio prvi Srbin sa tim imenom, kako se, inače, često tvrdi!
^10* Smoljan Smiljanić, Stojanov ratni drug, I bio je veliki junak, a serdarstvo je dobio posle smrti Filipa Smiljanića. Prezime je uzeo po ujaku Iliji. Narodno predanje je mnoge njegove podvige pripisalo Iliji Smiljaniću, stopivši na taj način te dve ličnosti u jednu. Nakon smrti Smoljana Smiljanića mesto serdara donjih Ravnih Kotara pripalo je Boži Milkoviću (1688).
^11* Ovaj autor može da posvedoči da je u Islamu Grčkom do najnovijeg rata postojala (1990) dobro očuvana kula Stojana Jankovića, podignuta na sprat i sa dvorišnim prostorijama za poslugu. U dnu kule nalazila se podrumska prostorija koja je služila kao zatvor (tamnica), iz kojeg je zarobljenik mogao da vidi okrajak prirode kroz omalen prozor utvrđen gvozdenim šipkama. Oko kule je bila ozidana visoka ograda. U neposrednoj blizini dvora Jankovića nalazi se kapela, u kojoj je sahranjen i Vladan Desnica, potomak Jankovića po ženskoj liniji i čuveni pisac romana Proljeća Ivana Galeba. Čitav kompleks imao je memorijalni karakter, a kao vodič je služio muški potomak porodice Desnica. Nakon pada Republike Srpske Krajine 1995. godine, kula Stojana Jankovića je, prema svedočenjima, temeljno opljačkana od hrvatskih postrojbi.


L i t e r a t u r a

1. Berber, Stojan (1997): Srpske junačke pesme Krajine, Banjaluka: Glas srpski, Priština: Novi svet.
2. Desnica, Boško (1991): Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd: SKZ.
3. Đurić, Vojislav (1977): Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd: SKZ.
4. Istorija kotarskih uskoka, 1646—1684, sv. I (1950), priredio Desnica Boško, Beograd: SAN.
5. Istorija kotarskih uskoka, 1646—1684, sv. II (1951), priredio Desnica Boško, Beograd: SAN.
6. Kačić-Miošić, Andrija (1956): Razgovor ugodni naroda slovinskoga, Zagreb: Zora.
7. Maretić, Tomo (1966): Naša narodna epika, Beograd: Nolit.
8. Samardžić, Radovan (1983): Veliki vek Dubrovnika, Beograd: Prosveta.
9. Stanojević, Gligor (1987): Dalmatinske krajine u XVIII vijeku, Beograd: Istorijski institut, Zagreb: Prosvjeta.

[Angelina]

*

SAČUVATI KULTURNO NASLEĐE SRBA U DALMACIJI

Milorad Savić, osnivač Muzeja u Benkovcu

Osnivač Muzeja u Benkovcu, mr Milorad Savić mnogo radi mada nije zaposlen. Živi od vođenja porodičnog domaćinstva, a radi, kako se ono kaže, za dušu. Već u sedam sati za svojim je kompjuterom. Još malo pa će završiti rad s temom "Baština Janković Stojana", knjigu sa kojom namjerava doktorirati.

U knjizi govorite o vrijednostima Kule Jankovića i potrebi njezine obnove. Da li je izgledna skora revitalizacija tog spomenika?

— Obnova Kule Janković Stojana počela je prije ovog nesretnog rata. Tada se radilo na konzervaciji kule, tamnica i stare kužine, a obnovljena je bila i crkva svetog Đorđa, te dvospratna zgrada. U međuvremenu se srušio stari zid sa kapijom. Dvori Janković Stojana ogroman su prostor koji je nemoguće obnoviti u kratkom roku. Radi se i finansira po fazama, prema mogućnostima. Valja znati da se baština Janković Stojana ne sastoji samo od Kule i fortifikacijsko-stambenog objekta posebnih arhitektonskih vrijednosti. Tu je i inventar koji je, srećom, dobrim dijelom sačuvan, tu je biblioteka, takođe sačuvana, tu su zbirke oružja i etnografskih predmeta. Osim toga, Kula je memorijalni punkt, mjesto sjećanja na poznate ličnosti koje su od 17. vijeka do dvadesetih godina 20. stoljeća tu živjele ili dolazile u posjetu, počev od serdara Stojana Jankovića do njegovog potomka, pisca Vladana Desnice. Obnavljanje Kule dužna je počast ovim velikanima srpske kulture i predstavljanje nacionalnog identiteta u obrađenoj formi.

Može li se u Kuli Jankovića čuvati i njegovati nacionalni identitet Srba ako su okolna srpaska sela prazna i opustošena?

— Obnova Kule zahtijeva i obnovu života u njoj i oko nje. Selo Kašić u neposrednoj blizini već ima pedeset stanovnika. To uliva nadu da će se narod vratiti u sela Ravnih kotara, što je izuzetno važno i zbog tradicijske kulture o kojoj se trenutačno ponajmanje brine. Koliko je važno obnoviti Kulu Jankovića, Kulu Atlagića, stare crkve i drugu spomeničku baštinu, još je važnije da se obnove pokretna kulturna dobra koja čine dio kulturnog nasljeđa Srba u Dalmaciji. Prvenstveno mislim na ikonostase i ikone, stare crkvene knjige i predmete koji predstavljaju izraz srpske duhovnosti. Dio se nalazi u konzervatorskim rukama, ali dio je, nažalost, u ovim zlim vremenima netragom nestao.

Tanja Oluić
Deo teksta preuzet sa: SKD Prosvjeta