Srboljub Živanović (1933)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Srboljub Živanović (1933)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srboljub Živanović (1933)  (Pročitano 15095 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Mart 23, 2011, 10:35:17 pm »

*




SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ

Srboljub Živanović je rođen 1933. godine u Sarajevu, gde mu je otac radio kao železnički činovnik. Kao izbeglica od hrvatskog genocida nad Srbima osnovnu školu je učio u Podlugovima, Višegradu, Valjevu, Smederevu, Kraljevu i završio je u selu Trnavi kod Čačka. Malu maturu položio je u I muškoj gimnaziji u Beogradu, a više razrede gimnazije i veliku maturu položio je u I mešovitoj gimnaziji u Zemunu. Studirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao 1959. godine i odmah bio primljen za asistenta kod prof. Branka Šljivića na Anatomskom institutu istog fakulteta. Prilikom osnivanja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu prelazi na novoosnovani fakultet kao asistent prof. Siniše Radojevića; tu je odbranio tezu za doktorat medicinskih nauka 1964. godine. Od 1968. predaje anatomiju i antropologiju na Medicinskom fakultetu Makerere univerziteta u Kampali, u Ugandi. Od 1968. godine predaje anatomiju na Medicinskom koledžu Bolnice Sv. Bartolomeja (The Royal Hospital of St. Bartholomew, founded 1123) u Londonu. Krajem 1987. godine biva izabran za redovnog profesora anatomije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

U Jugoslaviju dolazi da bi imao više vremena da se posveti antropološkim istraživanjima na velikim arheološkim iskopavanjima na Đerdapu, Rasu, u Vojvodini itd. Ubrzo, 1991. godine odlazi za profesora Osnovnih medicinskih nauka, anatomije i antropologije na Medicinski fakultet Univerziteta Papue Nove Gvineje u Port Moresbi. Tu vrši intenzivna antropološka proučavanja iz oblasti medicinske antropologije. Kao rezultat tih proučavanja objavljena je knjiga Medicinska antropologija, u izdanju Akademije Nove iz Beograda, 1997. godine.

Antropologijom i paleopatologijom je počeo da se bavi još kao student, na podsticaj svog učitelja profesora Branka Šljivića. Od 1954. godine do danas, realizovao je brojna antropološka, paleoptološka i anatomska istraživanja, posebno blisko sarađujući sa svojom suprugom Sofijom Davidović - Živanović, dopisnim članom Međunarodne Slovenske Akademije Nauka. Godine 1964. bio je član ekipe antropologa koja je istraživala grobnice žrtava hrvatskog genocida iz Drugog svetskog rata, u kompleksu ustaških koncentracionih logora Jasenovac i Gradina. Ova ekipa je utvrdila da su hrvatski zlotvori u ovim logorima ubili preko 700 000 žrtava, uglavnom Srba, skoro sve Cigane i blizu 40 000 Jevreja i nekoliko hiljada antifašista raznih nacionalnosti. Kao antropolog je ispitao i opisao posmrtne ostatke više istorijskih ličnosti: bosanskog velmože Batala iz vremena kralja Ostoje i kraljice jelene Grube; John-a Billinghama u Londonu; cara Dušana; kralja Uroša I, Svetog Stefana Novog Lazarevića u Koporinu, Svetog kralja Vladislava Nemanjića itd.

Jedan je od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije Prohor Pčinjski — Beograd — Novi Sad 1990.); The European Institut of Early Slavonic Studies, London (1991.), a od 1995. godine je predsednik Britanskog i Irskog odelenja Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, Kulture, Obrazovanja i Umetnosti. Član je Kraljevskog Antropološkog Instituta u Londonu, Kraljevskog Medicinskog društva u Londonu i brojnih drugih međunarodnih i domaćih naučnih i stručnih društava i ustanova. Za svoj rad dobio je više specijalnih diploma i nagrada.

Objavio je preko 150 radova i članaka iz oblasti antropologije, anatomije i paleopatologije u prestižnim međunarodnim i domaćim časopisima. Autor je niza knjiga monografija i udžbenika iz oblasti svog naučnog interesovanja. Poznat je kao prevodilac stručne medicinske literature sa engleskog jezika. Njegova najpoznatija knjiga je Ancient Diseases — The Elements of Paleopathology, Methuen, London 1982 i PIĆA, New York, 1982. Srpska književna zadruga je objavila prevod ove knjige na srpski jezik 1984. godine u Beogradu, pod naslovom Bolesti drevnih ljudi — Osnovi paleopatologije. Sa ovim pionirskim delom, Srboljub Živanović je osigurao visoko i nezaobilazno mesto u vrhu savremene svetske nauke. Odazivajući se želji velikog broja studenata, istraživača, stručnjaka i šire čitalačke publike, izdavačka kuća Pešić i sinovi sada objavljuje drugo, dopunjeno izdanje knjige Bolesti drevnih ljudi — Osnovi paleopatologije.

Profesor Srboljub Živanović je nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole koju je utemeljio njegov učitelj, profesor Branko Šljivić. Rezultati njegovih istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije.


Tekst: ezboard.com
Fotografija: "Pečat"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 23, 2011, 10:43:24 pm »

*

GOVORITI U IME ONIH ČIJA JE ĆUTNJA VEČNA

Razgovor sa dr. Srboljubom Živanovićem, članom Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu
 
Akademik prof. dr. Srboljub Živanović je naukom počeo da se bavi još 1954. godine kao student medicine, imajući sreću da već na drugoj godini studija dođe do značajnih naučnih otkrića. To ga je opredelilo u izboru životnog poziva, tako da se anatomijom čoveka bavio čitavog života. U tom prvom radu bilo je i elemenata antropologije, što je mladog Živanovića zainteresovalo za ovu kompleksnu nauku o čoveku u vremenu i prostoru.

Znajući iz iskustva drugih da ako duže bude ostao u Africi, koja se ukazivala kao raj za naučni rad jednog antropologa, dovoljno neistražena, kao idealno mesto za čoveka koga su i radoznalost i želja da upoznaje nepoznato doveli do ovog udaljenog kontinenta, neće poželeti da je ikada napusti, prof. dr. Srboljub Živanović odlučuje da se otme ovoj omamljujućoj privlačnosti Afrike i vrati na Stari kontinent. Pokušaj da se vrati u Beograd nije uspeo, ali ga zato pozivaju na Londonski univerzitet kao već čuvenog naučnika, na Medicinski fakultet Svetog Vartolomeja, koji je osnovan davne 1123. godine, na kome su predavali Hočkin, Harvej i drugi naučnici i pronalazači svetskog glasa.

Za člana Kraljevskog antropološkog instituta izabran je 1963. godine, a 1995. i za redovnog člana Međunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti.

Prof. dr Srboljub Živanović je član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu i direktor Instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena u Londonu.

Vi ste među prvim stručnjacima, pre izgradnje Spomen obeležja u Jasenovcu, imali prilike da učestvujete u iskopavanju i analizi skeleta ustaških žrtava na području jasenovačkog logora. Po Vašem svedočanstvu, tada je, kao i danas, sve rađeno da se istina koju ste otkrivali ne sazna ili zataška?
 
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Neposredno po završetku rata buldožerima i tenkovima je sravnjen logor u Jasenovcu. Kada smo došli da istražujemo područje Jasenovca i Donje Gradine 1964. godine zatekli smo močvarni teren, njive pod kukuruzom i nikakve tragove. Zahvaljujući upotrebi specijalne burgije kojom je mogla da se buši zemlja i iz dubine izvlače uzorci pronalazili bismo grobnice, jer nikakvih obeležja grobova i žrtava nije bilo.
 
Što se tiče vlasti one su se trudile da o tome niko ništa ne govori. U školama se nikada o tome nije učilo, ali je narod o strašnim zločinima u ovom logoru znao, jer je mnogo njih izgubilo svoje najbliže u Jasenovcu. Ti su ljudi u potaji o tome šaputali tako da se ime Jasenovca u narodu povezivalo sa nečim strašnim, groznim. Kada je konačno taj šapat postao glasniji počela su i prva istraživanja. Nažalost, cilj koji su vlasti imali nije bio da se dođe do istine. Izveštaji komisija koje su istraživale u Jasenovcu nikad nisu objavljeni. U Hrvatskoj su se i predstavnici države i Rimokatoličke crkve trudili da unište sva dokumenta i knjige sa svedočanstvima onih kojima je suđeno za zločine u ovom zloglasnom logoru. Takva je bila i sudbina i knjige Magnum krimen Viktora Novaka, tako da je tek mali broj primeraka sačuvan. Takva je, uostalom, bila sudbina i naših izveštaja koji su nestali i niko nije mogao da ih nađe sve do devedesetih godina.

Moje kolege i ja koji smo radili u Jasenovcu dogovorili smo se da svakodnevno vodimo dnevnike, da zatim uradimo više kopija tih dnevnika, da svi ispotpisujemo sve kopije i da svako od nas zadrži svoj primerak. Moja kopija je tako putovala sa mnom po svetu, sve dok jednoga dana nisam pomislio da je dosta da se o tome ćuti, pa sam te svoje izveštaje predao prijatelju koji je u to vreme bio direktor Arhiva Beograda. Međutim, bio je to samo deo izveštaja, jer se ostatak, koji je kasnije pronađen u arhivama, izgubio. Postoji i treći deo izveštaja koji nikada nije objavljen i koji će biti objavljen u Banjaluci na Četvrtoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u maju iduće godine.

Kako su tekla sama istraživanja s obzirom na okolnosti koje ste pomenuli i šta ste tada otkrili?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Oni koji su nas pozvali da radimo trudili su se da ništa ne uradimo. Pristup medijima i novinarima je bio zabranjen, niko nije mogao da snima, ni sa kim nismo imali kontakt, jedva smo pronašli gumene čizme koje su nam bile neophodne. Znate, to je rađeno dvadeset godina po oslobođenu logora i zadah je bio grozan. U lobanjama su se nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Ja sam jedini imao medicinsko obrazovanje u komisiji i napisao sam izveštaj o tome, ali ni taj izveštaj nije ugledao svetlost dana. Šta je sa njim dalje bilo — ne znam. Ja sam, po sećanju, ponovo napisao taj izveštaj i izneću ga u vidu referata o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu na pomenutoj Konferenciji u Banjaluci. Još onda smo došli do zaključka da je blizu dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob, što su strašna saznanja. Od udarca u glavu moglo se umreti na licu mesta, ali ako je malj skrenuo i nije probio lobanju, stvorio veliko unutrašnje krvavljenje, to je moglo odmah da odnese život, a moglo je da traje i više nedelja pa da žrtva lagano umire. Oni koji su na taj način stradali nisu umirali nekoliko nedelja, već najviše nekoliko dana, jer su to bili teški udarci, a žrtve su bile bacane u jame tako da je i to ubrzavalo umiranje.

Jasenovačke žrtve su klane ili spreda, tako što im je presecan grkljan, pri čemu se ne povređuju veliki krvni sudovi pa čovek lagano umire krvareći nekada i danima. Ali ako se sa strane zaseče jedan od velikih krvnih sudova, velikih arterija, žrtva je momentalno mrtva. Bilo je i jednog i drugog načina klanja u Jasenovcu. Bilo je slučajeva gde smo videli posekotine od noža na pršljenovima, veoma efikasno napravljene, pa je nož presekao ceo vrat i oštetio i pršljenove.

Za one koji su bacani živi u peć ili u Savu ne znamo kako su ubijani. Znamo da se izvestan broj koljača trudio da raspori osobu pre nego što je baci u reku, jer tako voda lakše prodire u telo i taj leš ne može da ispliva na površinu. Neki su, tako rasporeni, ostajali živi daveći se u Savi. Znamo i to da su oni koji su bili zakucavani ekserima za drveće ostavljani da umiru polako više dana. Prislonili bi ih uz čuvene Topole smrti pa su im kroz grudni koš i kroz noge zabijali klinove. Ti klinovi su bili vrlo grubi, verovatno su ih radili kovači. Ne znam šta su hteli postići tim načinom ubijanja.

Da li ste na osnovu vaših istraživanja šezdesetih godina mogli da ustanovite broj žrtava koje su stradale u Jasenovcu i Donjoj Gradini?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Mi smo gledali da izračunamo približan broj žrtava koje su se nalazile u grobnicama. One koji su bačene u Savu, one koje su završile u Pičilijevoj peći, žrtve koje su stradale van logora, a boravile su u njemu, niko ne može nikada da prebroji. Jedan broj dece je odveden u dečji koncentracioni logor koji su vodile katoličke časne sestre. Hrvatska je jedina zemlja na svetu koja je imala koncentracione logore za decu. Zahvaljujući tome što se izvestan broj te dece spasao rekonstruisani su događaji po njihovom sećanju. Do sada je pronađeno blizu 33.209 imena dece koja su stradala, za koje se znaju tačni podaci, poreklo, adresa i nacionalnost, a pretpostavlja se da ih je ubijeno 74.360.

Inače, načini ubijanja i tretman žrtava sa hrvatske i sa bosanske strane Save nije bio isti. Sa hrvatske strane je logor je smešten na mestu gde su se nalazila predratna industrijska preduzeća, kao što su fabrika lanaca ili ciglana u koju su žrtve takođe bacane. Tu su ljudi ubijani vrlo često batinjanjem motkama i maljevima i sve su te žrtve uglavnom prethodno opljačkane, izgladnele, mučene jako dugo.

Sa bosanske strane je situacija bila sasvim drugačija. Tamo su deca, žene, muškarci, starci direktno iz sela, u dugačkim kolonama, peške odvođeni do velikih iskopanih raka koje su bile u Donjoj Gradini. Tu su odmah ubijani, čak nisu ni pljačkani, jer za to nije bilo vremena. Ubiti sedam stotina hiljada ljudi za četiri godine to je ogroman broj, to je hiljadu, dve hiljade ljudi dnevno. U tim grobnicama mi smo nalazili kantice za mleko, flašice za bebe, dečje noše, zlatnike, krstiće, sve što su ljudi poneli sa sobom. Grozne su stvari radili, užasne. Hrvatske ustaše su se trudile, za razliku od drugih ubica u Drugom svetskom ratu, da svoje žrtve što više i što duže muče. Ja sam bio u Aušvicu pre odlaska u Jasenovac da bih video kako su vršena istraživanja u tom logoru, kako je bio organizovan taj, inače veoma težak, posao, jer mi nismo imali iskustva u tome. Nemci su ubijali ljude na "industrijski način", njima je bilo važno da te ljude što pre dovedu, što pre ubiju i što pre iskoriste "sirovine" za industrijske proizvode. Oni su tamo, recimo, proizvodili sapun od ljudskih masnoća, mešan sa peskom da bi bio teži, koji je prodavan i u Srbiji, pa kad je narod saznao od čega je taj sapun više ga niko nije kupovao. To su kopirali i Hrvati u Jasenovcu. Ko ode na Donju Gradinu može još da vidi ostatke kazana i peći gde su ustaše drale kožu pa pravile sapun od ljudskih masnoća.

Na dva kvadratna metra, površini jednog prosečnog groba, bilo je sahranjeno u proseku dvadest sedam ljudi, jedni preko drugih. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se potresem, a ja sam kao sudski antropolog svašta video i naviknut sam na svašta. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice...

Najviše zlata su, zbog svojih običaja kićenja devojaka, imali Romi. I najviše zlata koje je završilo u zagrebačkom Kaptolu i Vatikanu najvećim delom je bilo ne jevrejsko i srpsko, već romsko. O tome mnogi ne znaju i ne govore. Rome su ubijale sve strane, a njihove žrtve nikada niko nije brojao.

Govoriti u ciframa kada je reč o takvom zločinu nije ni umesno. Ipak, broj žrtava opominje na veličinu ustaškog zločina. Mi smo u to vreme izračunali da je bilo sedam stotina i trideset hiljada žrtava. Bili smo preneraženi, nismo znali šta da mislimo. Hrvati se u svojim izveštajima hvale da su do sredine 1942. godine ubili blizu milion Srba, a nemački oficir javlja u Berlin da to mora biti ustaško hvalisanje, jer nisu mogli toliko da ubiju i da ta cifra ne može biti veća od 400 hiljada.

Onda zaključujemo: ako su ustaše do sredine 1942. godine ubile toliko Srba, koliko ih je onda ubijeno do 1945? Ustaški izvori ukazuju na sličnu brojku.

Da li se od tih godina Vaših istraživanja, kada je vladao komunistički režim, pa do danas nešto promenilo u odnosu hrvatske države prema jasenovačkom zločinu, ali i srpske države prema otkrivanju istine o stradanju srpskog naroda u jasenovačkom logoru?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Vlade i režimi imaju svoje interese. Meni je jako žao što sadašnja država Srbija ima veoma sličan stav kao i prethodni režimi. Drugim rečima, o Jasenovcu se ne uči u školama, smanjuju se cifre kao da je u interesu politike i jedne i druge države da se o tome ne govori, da se prećutkuje. Isto se ponašaju i srpski mediji i mnogi srpski intelektualci. Zbog svega toga je održana i prva Konferencija za istinu o Jasenovcu u Njujorku. Zbog reakcije javnosti i u Srbiji i u Hrvatskoj organizovana je i Druga konferencija u Banjaluci i Treća u Jerusalimu, a obrazovana je i Komisija za istinu o Jasenovcu.

Zašto nema ni jednog predstavnika Srba u toj komisiji, vi ste predstavnik Velike Britanije?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Ali nema ni jednog Hrvata, ni Slovenca, da se ne bi govorilo da je Komisija pristrasna.

Ali kako onda objašnjavate učešće Jevreja u toj komisiji?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Ali to nisu predstavnici Jevreja iz bivše Jugoslavije.

Na koji način radi Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Cilj je objavljivanje argumenata i publikovanje tih izlaganja. Trudimo se da iznesemo istinu na videlo. U maju će biti novi sastanak Komisije u Banjaluci na kome će biti razmotren Zakon o zaštiti spomen područja Donja Gradina, nova postavka Muzeja o Jasenovcu i dalja zaštita stratišta. Treba podići spomenike, pre svega deci koja su tamo stradala, treba podići hram u kome će posetioci moći da se pomole. Trebalo bi da se napravi i banka podataka.

Kakvu saradnju Komisija očekuje ili ima sa hrvatskom državom? Na kakve reakcije nailazite?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Hrvatska Vlada i hrvatska država se trude da pobiju svaku činjenicu usredsredivši sav svoj rad upravo na to, na skretnje pažnje sa istine.

Stradanje srpskog naroda se ponovilo devedesetih godina prošlog veka. Ima li primera u svetu da se takvi monstruozni zločini više puta ponove nad jednom istom generacijom ljudi?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Ja sam se u Evropu vratio 1998. godine i odmah otišao u Republiku Srpsku. Govorio sam našim sveštenicima: nemojte da nam se desi što nam se desilo sa Jasenovcem. Zato sam im rekao da sada, dok ima živih svedoka, zabeleže podatke i svedočanstva. Jer mi danas za pojedina mesta u Bosni i Hercegovini ne znamo ni da su postojala, nema imena ni tragova, samo na osnovu Austro-ugarskih karata iz devetnaestog veka znamo da je tu nekada bilo naselje i da su tu nekada živeli Srbi, jer su svi stanovnici ubijeni. Matične knjige su posle rata oduzete crkvama i uništavane.

U drugim delovima sveta bilo je stradanja u bitkama, spaljivanja kuća i naselja pa su ljudi ginuli. Ali se nigde nije desilo da u jednoj generaciji, kao na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine, takav zločin bude ponovljen na isti način. Ja to nisam nigde video, a video sam mnoge grozne stvari.

Znam da mnoge ljude pogađa to što ja govorim, ali onaj kome se ne sviđa da sluša ne mora to da čini, kao što se desilo na Oksfordu kada je čitava grupa katoličkih biskupa napustila salu dok sam govorio o tome kakve su zločine nad Srbima vršili franjevci. Kada sam objašnjavao da hrvatski narod već dva veka Rimokatolička crkva vaspitava da mrzi Srbe i sve što je pravoslavno i nekatoličko, jedan od tih biskupa je ustao i rekao da je Rimokatolička crkva isključila fra-Satanu Majstorovića i još neke za koje je utvrdila da su zločinci. Istina, rekao sam, ali tek kada su pobili veliki broj ljudi. Jedan bivši župnik iz jednog malog mesta na primorju pored Herceg Novog po imenu Dominik Mandić, gvardijan Zavoda Svetog Jeronima u Vatikanu, trideset i pet godina je posvetio razradi strategije razbijanja jugoslovenske države, a s druge strane bio je glavni organizator pacovskih kanala prebacivanja novca i zlata iz Jasenovca i drugih koncentracionih logora u Vatikan da bi se njime plaćalo izbavljanje najvećih ustaških koljača koji su prebačeni u Severnu i Južnu Ameriku. Papa Jovan Pavle Drugi je proglasio za blaženog nadbiskupa Alojza Stepinca, a ja imam podatke da je on blagosiljao ustaše koje su mu donosili kotarice izvađenih očiju iz glava živih žrtava koje su posle stradale u Jasenovcu. Taj isti papa je dva puta dolazio u Bosnu i dva puta u Hrvatsku, bilo mu je na par kilometara da ode do stratišta, ali to nikada nije uradio. "Vi se klanjate takvom poglavaru", dodao sam, i oni su tada napustili salu.

Ja tvrdim da se i danas vrše dve vrste genocida na srpskim narodom: kulturni — zatiranjem ćirilice, izbacivanjem iz nastavnih programa najznačajnijih srpskih pisaca i slično, i pasivni genocid — prećutkivanjem i zataškavanjem istine.

Šta mislite o novoj muzejskoj postavci u Jasenovcu?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Ona ne govori o broju žrtava pod izgovorom da niko tačan broj neće moći ni da dokuči. Ali time što ne govore o broju žrtava prećutkuju veličinu zločina. Zatim, ova postavka je pokušaj da se prikaže da je to bio radni logor, ili jedan od logora gde su ljudi dolazili, radili i umirali, a ne da je to zapravo bila fabrika smrti. Treće, kažu da su žrtve samo one kojima znamo ime i prezime, a ne govore ko je tu stradao, da su tu stradali Srbi, da je to živalj koji je direktno iz kuća dovođen u tu klanicu. Nigde se ne govori da su ti ljudi ubijani na najmonstruoznije načine, a sve će se završiti time da će jasenovačko stratište početi da liči na "lepo golf igralište" ili ono što je hteo Tuđman — da Jasenovac pretvori u gajilište barskih ptica i lovište. Javno sam ga upozorio preko svetske štampe da ne verujem da će iko tu da piknikuje, ako zna da samo metar ispod zemlje zure prazne očne duplje nesrećnih ustaških žrtava.





Da li će istina dobiti svoje prave razmere i stići tamo gde treba?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Ja želim da mi otvorimo Muzej holokausta i genocida i da imamo instituciju koja će se baviti utvrđivanjem i obelodanjivanjem istine o Jasenovcu. Beograd je prvi grad u svetu u kome su za ubistva korišćeni kamioni u koje su stavljane žrtve, zatim bi bili puštani izduvni gasovi, pa dok ih dovezu od Tašmajdana do Sajmišta oni bi već bili mrtvi. Mislim da bi taj Muzej, zbog toga, trebalo da bude podignut na Sajmištu. Ima mnogo stvari koje bi naša zemlja mogla da uradi, ali nije uradila. Leševi koji su isplivali u Beogradu su obdukovani u Zavodu za sudsku medicinu.

Ti obdukcioni protokoli postoje u starim požutelim kutijama i danas. Nikad ih niko nije otvorio.

Zatim, po mnogim srpskim grobljima postoje spomenici, članovi porodica su na neki način došli do leševa ili su za spomen ubijenima podigli spomenike i napisali da su stradali u jasenovačkom logoru. U jednom razgovoru sa našim Patrijarhom, kada sam ja rekao da bi bilo dobro da obeležimo svako mesto stradanja bar jednim krstom, on mi je odgovorio da bi nam cela Srbija bila pod krstom. I to je, nažalost, tačno.

To nezapamćeno stradanje Srba u Jasenovcu polako postaje istorija, ali o tome mora da se zna, jer se genocid nad srpskim narodom nastavlja. I proterivanje Srba koji nisu stradali u Jasenovcu, u Vojvodinu i kojekuda posle Drugog svetskog rata, i to je genocid, kao i proterivanje našeg naroda iz Hrvatske u poslednjem ratu. Nije li genocid kada vi proterate dve stotine hiljada Srba iz Hrvatske? Na nama je da govorimo u ime onih koji to više ne mogu, a ja sam se na to zarekao u Jasenovcu — da ću dok me bude govoriti u ime tih žrtava.

Istina je metar i dvadeset centimetara ispod zemlje, kopajte pa vidite da li sam pogrešio. Ako jesam, Vi me ispravite.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 24, 2011, 01:30:27 am »

*
nastavak  

Vi ste pratili i postupak obdukcije žrtava u Srebrenici. Kakva su Vaša zapažanja o tim istraživanjima?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Pratio sam to istraživanje vrlo pomno. Prvo moram reći nešto o timu koji to radi. Međunarodna zajednica je skupljala stručnjake iz raznih zemalja, školovane na različite načine, koji govore razne jezike. Oni malo znaju o mestu gde se nalaze, metodika rada im je različita. Tako su npr. američki stručnjaci počeli da izračunavaju uzrast žrtava na osnovu dužine kostiju i posle dve godine rada počeli da publikuju radove u kojima kažu da njihove tablice, koje su učili na američkim fakultetima, ne mogu da se primene na Evropljane. Naravno da ne mogu da se primene na ove naše Evropljane koji žive u ovom delu Evrope, jer su pravljene prema onim Evropljanima koji su se iselili u Ameriku, anglosaksonskog i germanskog porekla.

Pošto je to mnogo neprijatno raditi, mnoge od tih stručnjaka je mrzelo ili nisu želeli ni da skinu odelo sa leševa pa da ih premere, već su pozivali rođake i ispitivali ih o visini žrtava i drugim podacima. Možete misliti kakve su tu greške nastajale. Dalje, uzorke za DNK analizu uzimate od rođaka žrtve i sa leša. Ta metoda je vrlo spora i mnoge su stvari urađene na brzinu. Opet, pokazalo se da je laboratorija, pregledajući dva puta iste uzorke, dolazila do potpuno različitih nalaza. Ako hoćete da budete sigurni u DNK analizu uvek morate uzorke pod šifrom poslati i nekoj drugoj referentnoj laboratoriji da biste uporedili nalaze. Ali, to je vrlo skup postupak i primenjuje se samo kod nekih istorijskih i izuzetno značajnih ličnosti, jer jedna analiza košta osam stotina dolara.

U Srebrenici je jako malo leševa identifikovano. Oni mogu da obrade četrdeset, pedeset slučajeva za godinu dana.

Znam pouzdano da je sadašnji ministar odbrane, inače izvanredan sudski medicinar, obdukovao preko tri i po hiljade hiljade leševa iz Sarajeva i okoline, doneo obdukcione protokole i pokazao Britanskom parlamentu u svoje vreme. O tome nisam video da se priča u Srbiji. Ali su zato po Bosni skupljani leševi muslimana i donošeni u Srebrenicu kako bi bio povećan broj muslimanskih žrtava.

Odakle Vam te informacije?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Imam dosta svojih studenata koji su stručnjaci i rade tamo. Oni me često zovu i pitaju ponešto ili obaveštavaju šta su radili. Neke stvari još nisu za objavljivanje, a neke su već objavljene. Tako da ja imam pouzdane informacije.

Prof. Dr. Srboljub Živanović je osamdesetih godina utvrdio činjenice na osnovu kojih je Sveti Arhijerejski Sabor proglasio Svetim mošti Despota Stefana Lazarevića, pronađene u manastiru Koporin. Ostavljajući po strani medijsku i pažnju javnosti koja je buknula sa saznanjem da se trenutna istraživanja u manastiru Manasija vrše jer je pronađen skelet za koji se sumnja da pripada Despotu Stefanu Lazareviću, pitali smo dr. Živanovića za njegov sud o značaju Svetih mošti u duhovnom, istorijskom i nacionalnom kontekstu?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Što se tiče najnovijih istraživanja, mogu da kažem da sudski medicinari, antropolozi ili veštaci ne proglašavaju skelet moštima već samo iznose na videlo činjenice. Ako se radi o sudskom slučaju presuđuje sud, a u slučaju mošti odluku donosi Sveti Arhijerjski Sabor koji je, na osnovu mojih nalaza i nalaza drugih ljudi, doneo odluku da su pronađeni ostaci u Koporinu mošti Svetog Despota Stefana. Tako će biti sve dok Sveti Arhijerejski Sabor SPC ne donese drugačiju odluku. Ja samo mislim da trenutno ne postoji dovoljno činjenica za iznošenje ovakve teze.

Ni jedan naučnik neće da kaže: otkrio sam novu zvezdu, dok nema snimke neba i ne utvrdi da nije greška u fotomaterijalu ili proveri da se ne radi o muvi na teleskopu. Dakle, prvo se proverava, zatim se javlja drugim naučnicima koji se sličnim istraživanjima bave.

Moj je utisak, mada ja nisam arheolog, da je grobnica pronađena u Manasiji iz kasnijeg perioda, verovatno oko sedamnaestog veka. Što se ostalih činjenica tiče ja bih voleo da vidim dokaze o tome.

Na fotografijama skeleta iz Manasije ne vide se oboljenja, povrede niti hirurške intervencije na kostima, ni jedan ožiljak zarastanja, oporavka, koji bi morao da se vidi na tim kostima jer imamo čvrste istorijske dokaze i izvore koji o tome govore. Jer ako je onaj mletački poslanik rekao: video sam visokog gospodina (misleći na despota), dobro se oseća i više ne hramlje, i to šalje duždu u Veneciju, znači da je taj visoki gospodin hramao. Ako vi hramljete, onda vam kost mora biti kraća ili mora da postoji neki znak oboljenja koji bi o tome govorio. I mnogo drugih dokaza iz pisanih izvora mi smo pronašli na moštima u Koporinu. To je sve snimljeno, a naučno-obrazovna redakcija RTS je sve zabeležila kamerom. Isti arheolog koji je vadio kosti iz groba u Koporinu, gospodin Marin Brbolić, pronašao je i grob u Manasiji. On mi je pokazao grob i rekao da nema ni jedan arheološki nalaz, ali da svoje tvrdnje zasniva na zapisima Konstantina Filosofa koji, opisujući događaje posle iznenadne smrti Despota Stefana, kaže da je njegovo telo bilo preneto u Resavu da bi bilo sahranjeno u "njegovoj crkvi u Resavi". Znamo da je Despot podigao manastir Manasiju u Resavi kao svoju zadužbinu i da je želeo da tamo bude sahranjen, a geografski Koporin je van Resave. Ja bih samo da podsetim da u to vreme nisu bile iste geografske granice kao sada, a kao naučnik, a ne iz lične surevnjivosti, zainteresovan sam da vidim te druge dokaze.

Marin Brbolić mi je rekao da su DNK analizu vršili upoređivanjem sa uzorcima moštiju Svetog Kneza Lazara. Sećam se, patrijarh German je presvlačio mošti Kneza Lazara pred polazak po Srbiji, dakle on ih je dodirivao kao i sveštenik, tada bogoslov, koji je pomagao. A dodir sa uzorkom može dati pogrešan rezultat. Zato je trebalo da se na pravi način uzmu uzorci, a to u Srbiji niko ne radi na pravi način. Metoda koju ja preporučujem za uzimanje uzoraka sa skeleta opisana je u knjizi koja izašla 1982. godine i ta se knjiga sada koristi kao udžbenik u celom svetu.

Ako pročitate moj izveštaj o tom istraživanju u Koporinu, u jednoj od poslednjih rečenica ja sam rekao da se najverovatnije radi o moštima Despota Stefana Lazarevića i iza toga stojim sve dotle dok neko drugi u nauci ne dođe do nekih novih nalaza. Time sam se ogradio, jer ne možete na isključiv način pisati naučni rad.

Da li prisustvo tolikog broja Svetih mošti kod Srba privlači pažnju i svetske javnosti? Da li u svetu znaju za postojanje tolikog broja Svetih mošti u Srbiji?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Za divno čudo znaju, možda i više nego ovde. Posebno su upućeni u Kembridžu, u Oksfordu, u tim centrima, i naravno žale što oni to nemaju. Jer, zamislite šta bi značilo Velikoj Britaniji da ima mošti jednog svog autentičnog svetitelja? Oni nemaju ni jednog svog svetitelja osim Svetog Edvarda, a zanimljivo je da se njegove mošti nalaze u pravoslavnom ruskom manastiru, jer je on svetitelj iz perioda pre raskola Crkve.

Govorio sam pre svega sa bogoslovima i vernicima o tome, jer kao vernik, smatram da treba potkrepiti i tuđu veru. Priča o našim moštima upravo je to — učvršćivanje u veri.

Zameram nekim istoričarima naše Crkve ovde, u Beogradu, što zanemaruju i preskaču prve godine hrišćanstva. Moja pokojna supruga, arheolog, pokazala je u svom radu da su Srbi prvi put došli u dodir sa hrišćanstvom 57. godine, da su se sreli sa Svetim Pavlom. Sveti Andrej je putovao četiri puta ovim krajevima, od Dalmacije do Vojvodine, kao i mnogi njihovi učenici. Sva četiri predloga Simvola vere, od kojih je poslednji usvojen na Nikejskom saboru, pisani su u Sremskoj Mitrovici. To mnogi ovde ne znaju, a to piše u svim knjigama po svetu, piše i u enciklopedijama. Zašto je Sveti Sava uspeo u Srbiji? Zato što je srpski narod bio pravoslavan, osećao je potrebu za Crkvom i samo je čekao i očekivao kad će da dođe neko ko će mu u tome pomoći.

Kod nas je u tom ranom periodu bilo mnogo svetitelja. Recimo Sveti Sinerot, Sveti Dimitrije Solunski koji je ležao u Mitrovici i po kome je ovaj grad i dobio ime. Mošti su ukradene i odnete u Vatikan, ali su pre par godina vraćene carigradskom Patrijarhu kao znak prijateljskih odnosa dve crkve, te se sada nalaze u Solunu. Pa uzmite primer Svetog Teodora Tirona čije se mošti čuvaju u manastiru Hopovo. Dakle, zaista imamo puno svetitelja.

Vi ste direktor Evropskog instituta za proučavanje istorije drevnih Slovena. Čime se bavi Institut i na koji način se publikuju ta istraživanja?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: U Beogradu je živeo profesor Radivoje Pešić, koji je pročitao etrursko pismo, dešifrovao vinčansko pismo i tako dalje, i koji je imao veliki krug saradnika sa kojima je radio. Među njima je bila i moja supruga. Pojavila se tako ideja da se u svetu osnuje jedan institut koji bi se bavio proučavanjem drevnih Slovena do stvaranja feudalnih država, jer od stvaranja feudalnih država postoje istoričari, političari, a jedino autentično i tačno što može da se kaže o drevnim Slovenima temelji se na nalazima iz ranijeg preioda.

Tako je u Londonu osnovan Evropski institut za proučavanje drevnih Slovena koji pre svega povezuje naučnike koji se ovom temom bave i ljude koji bi stipendirali i pomogli realizaciju takvih naučnih projekata. Period koji je obuhvaćen ovim istraživanjima je otprilike prvih hiljadu godina nove ere. U knjizi moje supruge je, na primer, objavljeno da su Skiti, Sarmati i Sloveni isti narod. To se poklapalo sa antropološkim nalazima moga profesora koji je još 1935. godine u Nemačkoj objavio da u grobovima u Trebevištu, gde su pronađene one čuvene zlatne maske, leže isti ljudi koji danas žive tu. Ja sam kasnije utvrdio, istražujući mnoga groblja, da se mi nikada nismo ni doseljavali ovde, mi smo tu oduvek. Dolazile su neke manje grupe, nametale svoju vlast, organizovale narod pa napadale Vizantince. Tako se 557. u spisima prvi put i pominju Sloveni koji su napadali Solun, ali ne zato što su oni tada došli već zato što su tada postali zanimljivi istoriografu.

Mi ovde živimo od vremena indoevropskih plemena, a uticaje smo primali sa svih strana. To se jako dobro vidi na jednom groblju koje se prostire od Dunava prema Požarevcu. U delu najbližem Dunavu imate ostatke Kromanjonaca, a dalje prema Požarevcu savremene grobove. Kada ih uporedite vidite da su antropološke karakteristike tih ljudi iste.

Koje su to antroploške karakteristike Slovena?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Imate razne izbočine, reljefe određene vrste. Ako želite da znate da li ste vi potomak Kromanjonaca i Dinaraca opipajte lobanju iznad temena. Ako osetite jednu kvrgu pod vrhovima prstiju, znajte da ste starosedelac. Ako je sve glatko, odnekud su vaši stari došli. Ima još raznih pojedinosti koje to dokazuju.

Da li možete, kada sretnete čoveka, na osnovu njegove građe i određenih karakteristika, da naslutite kom narodu pripada?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Velika arheološka iskopavanja vršena su u Čelarevu gde je pronađeno jedno groblje mongolske populacije. Ja sam ispitivao te skelete. Krenem tako autobusom u Novi Sad i na stanici vidim čoveka potpuno iste fizionomije kao što je bila fizionomija onoga koga smo pronašli u mongolskom groblju. Ja bih ga pitao odakle je, pa slušam na kom jeziku govori. Čujem govori mađarski i ulazi u autobus za jedno mađarsko selo kraj Novog Sada. I meni onda sine! To je ta populacija koja preživela i ostala ovde, to su Mađari. Odem u Britanski muzej, napravimo C-14 analizu skeleta tih iz Čelareva i utvrdim da se vreme iz koga potiču kreće od 950. do 1050. godine, dakle period kada su Mađari naselili ove krajeve.

Priroda posla Vam je takva da se uvek nalazite negde između ovog i onog sveta. Da li to što ste verujući čovek, a istovremeno naučnik koji svoja istraživanja temelji na dokazima i činjenicama prirodnih nauka, daje jedan dodatni kvalitet i dodatnu dimenziju Vašem naučnom radu?

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ: Počeo sam da verujem još kao dečak, znam tačno koji je događaj to prelomio u meni. Kada mi je otac bio zatvoren u logoru molio sam se da ga puste za našu slavu. I desilo se nemoguće, Nemci su ga zaista pustili na jedan dan, da dođe kući. Pre svega, na mene je uticalo moje porodično pravoslavno vaspitanje. Na taj način sam stekao neke osobine i prihvatio određene načine ophođenja prema ljudima, što mi je puno pomagalo u medicini, jer sam bolje mogao da shvatim bolesnog čoveka, čoveka koji pati, umirućeg čoveka, ali i radost rađanja.

Naučnici kažu: našli smo ove fosilne kosti. Ja pogledam – to su kosti pramajmuna. Ja kažem — jeste. Pokažu drugi fosil i kažu: ovo je fosil čoveka. Ja kažem jeste, to je fosilna ljudska kost. Ali ja nikada nisam video niti sam uspeo da se uverim da postoji neki prelazni oblik između fosilnog pramajmuna i fosilnog pračoveka. Uz svoje duboko poštovanje prema Darvinu i svim tim teorijama, ja uvek izjavljujem da ja tu nisam video dokaz evolucije, jer nisam video taj prelaz. Ono što sam video jeste da su sva živa bića manje-više organizovana na istom principu. Ja kao naučnik tražim činjenice, neka mi ih pruže pa ću verovati u evoluciju. Do tada ne. Mada, često me pitaju u naučnim krugovima: a da li si ti video Boga, imaš li tu činjenicu? Ja im kažem — nisam ga video, ali sam ga osetio. Našalim se sa Englezima i kažem im da je činjenica što sam preživeo osam engleskih bombardovanja dokaz da su u odnosu na Božju zaštitu bili neefikasni.

Ljudi misle da sam uradio neke teške i gotovo nemoguće stvari, a ja verujem da mi je Bog u tome pomogao.

Razgovor vodila i priredila: Lidija Glišić | 15.12.2006. | jerusalim.org
Članak iz Pravoslavlja
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 10, 2011, 12:24:56 pm »

*

SRBIJA ZABORAVILA LOGOR SMRTI

Najnovija saznanja međunarodne komisije o broju žrtava u Jasenovcu. Na 145 univerziteta u svetu otvorene su izložbe o stratištu, ali nažalost među njima nema nijedne postavke koja se čuva u Beogradu, tvrdi akademik Srboljub Živanović




UŽAS:
Žrtve ustaških zločinaca


Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu krajem aprila zasedala je u Banjaluci i saopštila da je u ustaškom logoru smrti ubijeno oko 800.000 Srba, Jevreja i Roma. Njen predsednik, akademik Srboljub Živanović, kaže da se na ovom skupu posebno raspravljalo o tome šta su republike Hrvatska, Srbija, Republika Srpska i Federacija Bosna i Hercegovina, uradile da se sazna puna istina o zloglasnom stratištu.

Posebno nas je zanimalo dokle se došlo sa donošenjem zakona o zaštiti Donje Gradine — podvlači akademik Živanović. — Ti propisi su neophodni da bi se najveći deo jasenovačkih stratišta, koja se nalaze na teritoriji BiH, uredi na odgovarajući način. Utvrdili smo da je u BiH jako mnogo urađeno zahvaljujući u prvom redu nevladinom Udruženju "Jasenovac — Donja Gradina", koje okuplja veliki broj intelektualaca i sposobnih ljudi. Odbor SPC za Jasenovac, na čijem čelu je banjalučki episkop Jefrem, učinio je jako mnogo da ovde dolaze školske ekskurzije i đaci se upoznaju sa stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu.

Akademik Živanović podseća da je logor Jasenovac, odmah po oslobođenju zemlje, zbrisan s lica zemlje. Sve zgrade su uništene, a građevinski materijal razvučen na razne strane. Stratište je pretvoreno u njive na kojima se gajio kukuruz. Sve je to urađeno u ime bratstva i jedinstva.

Hrvati su u Jasenovcu uklonili sve spomen-ploče Romima, kao da nikada nisu ni postojale. Tamo su, navodi akademik Živanović, napravili i nekakav muzej u kome posetilac ne može saznati ni ko je koga ubijao ni čime je to činio. Napravljena je, podvlači naš sagovornik, cirkus parada da se nešto uradi, a u stvari da se ništa ne uradi.

Najvažnija stvar koju je uradila Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o jasenovačkom sistemu hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma jeste to što je izdato zvanično saopštenje o 800.000 žrtava nakon deset godina istraživačkog rada — ocenjuje akademik Živanović.


UNIŠTENE KNJIGE O ZVERSTVIMA USTAŠA

Prema saznanjima akademika Živanovića, većina knjiga o Jasenovcu je uništena. Uklanjane su iz biblioteka, pa čak i spaljivane. Poneka se, na svu sreću, zadržala na nekom tavanu ili kakvom drugom skrovitom mestu. Te knjige su, uz ove koje su kasnije nastale, dragocena saznanja o stradanju u Jasenovcu.

Najvažnije stručne podatke o onome što se dešavalo u logoru Jasenovac, meni je lično preneo dr Ante Premeru, profesor sudske medicine — obelodanjuje akademik Živanović. — On je u logoru proveo sve vreme rata, pa je tako iz blizine pratio sve što se tamo radi. Tako smo, strpljivo istražujući i čuvši više stotina ispovesti bivših logoraša, došli do ove brojke o nešto preko 700.000 stradalih Srba u jasenovačkim kazamatima.



Da je u Jasenovcu pobijeno toliko ljudi, posvedočio je posle Drugog svetskog rata i jedan hrvatski lekar, dr Nikola Nikolić, koji je i sam bio zatočen u tom logoru. On je u logor dospeo kao predratni komunista, a akademik Živanović smatra da je najverovatnije preživeo samo zato što je bio Hrvat. On je, kao svedok velikog stradanja, sve to opisao u knjizi "Jasenovački logor smrti", koju je izdao 1945. godine. Budući da se njegova knjiga nije svidela vlastima, njeno drugo izdanje pojavilo se tek 1972. godine, ali sa delimično izmenjenim tekstom. Dr Nikola Nikolić je pre toga bio oteran na Goli otok, pa nije smeo ni da se mnogo buni zbog toga.

Akademik Srboljub Živanović sa žaljenjem konstatuje da u inostranstvu više znaju o Jasenovcu, nego u Srbiji. U toku je izložba na 145 univerziteta, od Kanade do Kube. Ona prikazuje fotografije iz jasenovačkih logora. Istovremeno će posetiocima biti podeljeni kompleti sa hiljadu fotografija. Ta kolekcija, na žalost, nastala je samo na osnovu dokumentacije iz Imperijalnog muzeja u Londonu. Niko iz Srbije nije hteo da sarađuje na ovom projektu širenja istine o stradanju u Jasenovcu!

Srbija se ni na koji način nije odužila jasenovačkim žrtvama — kategoričan je akademik Živanović. — Mi usred Beograda, u Donjem gradu na Kalemegdanu, imamo masovnu grobnicu kod Nebojšine kule žrtava koje je izbacila reka. Ta grobnica je prekrivena đubretom. Nemamo nijedan spomenik jasenovačkim žrtvama u Beogradu, ili bilo gde u Srbiji! Ne postoji ni Muzej holokausta i genocida. Jednostavno, nemamo ni najobičniju nastavnu jedinicu u školskom programu o Jasenovcu. Nove generacije neće znati ništa o velikom stradanju u tom logoru. A predsednik Srbije, Boris Tadić, izjavljuje "Slobodnoj Dalmaciji" da ono što se dešavalo za vreme Drugog svetskog rata treba da zaboravimo, jer se dosta pričalo o prošlosti, a radi regionalne saradnje, treba prestati govoriti o tim strašnim događajima.

Niko nema pravo da nekome oprašta u ime onih čija je ćutnja večna — zaključuje akademik Živanović.


HRVATI UKLANJAJU TRAGOVE ZLOČINA

U Republici Hrvatskoj i dalje uklanjaju sve tragove ustaških zločina. NJihove novine su skoro objavile da su članovi nove ustaške organizacije držali komemoraciju u Jasenovcu ustašama koje su navodno pobili partizani 1945. godine.

Čak su rekli kako su u nekoj masovnoj grobnici našli ustaške uniforme i druge njihove stvari. Pri tom su smetnuli sa uma da sam tu grobnicu baš ja iskopavao 1964. godine. Odgovorno tvrdim da tu nije nađeno ništa od ustaških obeležja, osim razbijenih lobanja muškaraca, žena i mnogo dece — akademik Srboljub Živanović.


D. Janojlić; VESTI, 14.05.2009 | novinar.de
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 10, 2011, 12:25:40 pm »

*
ŽIVOTNA PRIČA | SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ — ANTROPOLOG


JASENOVAC JE I DANAS MOJA NOĆNA MORA

Bio je član komisije koja je 1964. utvrdila da je u zloglasnom logoru smrti stradalo više od 700.000 ljudi, posle čega je morao da napusti zemlju. Mnogo godina kasnije opet se zamerio političarima i moćnicima kada je demantovao da su zemni ostaci, nađeni u Manasiji, despota Stefana Lazarevića





Dva su povoda zbog kojih je profesor Srboljub Živanović, direktor Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena u Londonu, stigao u Srbiju iz prestonice Velike Britanije. Prvi je bura koja i dalje traje posle izjave arheologa da su u manastiru Manasija nađeni zemni ostaci despota Stefana Lazarevića, a drugi je međunarodni skup o zloglasnom logoru Jasenovac koji se održava ovih dana u Banjaluci. Ono što profesor Živanović ima da kaže na obe teme veoma je važno. Kao antropolog svetskog glasa i stručnjak koji je svojevremeno učestvovao u identifikovanju moštiju despota Stefana, osetio je potrebu da se uključi u tu raspravu, ali i na bilo koju temu oko Jasenovca, jer je profesor Živanović bio član komisije koja je 1964. godine utvrđivala broj stradalih u ovom logoru smrti.

Zbog Jasenovca sam morao svojevremeno da napustim Srbiju, odnosno Jugoslaviju, i ceo radni vek provedem u svetu — započinje svoju zanimljivu životnu priču profesor Živanović. — Tadašnja vlast nije htela da se u Jasenovcu bilo šta radi, ali je pritisak boraca i preživelih logoraša bio tako veliki da je na kraju oformljena komisija za utvrđivanje broja stradalih u logoru smrti. Tada sam bio asistent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

Profesor Živanović je završio Medicinski fakultet u Beogradu 1959. godine i ostao tu da radi na mestu asistenta na Anatomskom institutu. U vreme osnivanja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu prelazi tamo na mesto asistenta u Zavodu za anatomiju i tu je 1964. odbranio i doktorat iz medicinskih nauka. U to vreme bio je najmlađi lekar sa tim zvanjem u zemlji.

Taman mi je sve krenulo kako treba te godine, ali stiže me kazna zbog Jasenovca — nastavlja priču profesor Živanović. — Ponavljam, vlast se protivila tim istraživanjima, ali su borci i preživeli logoraši hteli da se konačno utvrdi koliko je ljudi završilo u tom logoru.


DEČJE LOBANJE OPOMINJU




Kameni cvet u Jasenovcu

Naš sagovornik podvlači da je veoma bitno kako je sve rađeno zbog kasnijih, pa i danas, pokušaja da se taj broj smanji čak i deset puta.

Pre nego što smo mi izašli na teren, profesor sudske medicine u Ljubljani, sećam se samo da se prezivao Šercelj, vadio je uzorke na terenu da bi ograničio masovne grobnice. Posle smo angažovali arheologa Zdravka Marića iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu da stručno otvori sonde na tim masovnim grobnicama. Ja sam pre toga boravio u Aušvicu gde sam se upoznao sa načinima na koji su tamo utvrđivali broj stradalih. Hteli smo, sa ostalim članovima komisije, da to što uradimo ima istinsku težinu i vrednost, da cifra koju objavimo bude najpribližnija stvarnom broju stradalih. Jer, i tada smo znali da se tačan broj stradalih nikada neće utvrditi. I danas, posle toliko vremena, tvrdim da je u Jasenovcu stradalo mnogo više od 700.000 ljudi koliko smo mi rekli da je pobijeno.

Rad na terenu nije bio nimalo lak, seća se naš sagovornik. Bili su svesni da im je glava u torbi, da mrak može da ih proguta, udarili su bili na bratstvo i jedinstvo, ali su ih, kako profesor Živanović kaže, na istinu obavezivale polomljene dečje lobanje koje su svakodnevno držali u rukama.

U radu nam je mnogo pomogao profesor sudske medicine Ante Premer, koji je kao komunista sve vreme bio zatočen u logoru i čiji su saveti i kao stručnjaka i kao očevica bili dragoceni — kaže profesor Živanović. — Tokom iskopavanja, odnosno uzimanja uzoraka, ponavljam samo u masovnim grobnicama utvrdili smo da se na površini od dva metra kvadratna nalaze ostaci u proseku 27 osoba. Kada se taj broj pomnoži sa površinom masovnih grobnica dođe se do broja od 700.000. Naravno, tu nisu uračunati nesrećnici koji su bačeni u Savu, niti oni koji su od sredine 1942. do oslobođenja spaljeni u pećima. Dakle, naš izveštaj kaže da je u Jasenovcu ubijeno više od 700.000 Srba, oko 23.000 Jevreja, oko 80.000 Roma i još nekoliko hiljada ostalih zatočenika.

Nije bilo lako, nastavlja priču naš sagovornik, ali su svi članovi komisije bili rešeni da kažu ono što su videli u logoru. Svake večeri pisali su izveštaj u više primeraka, a onda su ih potpisivali svi članovi komisije.

I danas, posle više od četiri decenije, naježim se kad se setim na šta smo sve nailazili u tim istraživanjima — priseća se profesor Živanović. — Smrskane dečje lobanje i danas sanjam. Nalazili smo unutra mozak, golim okom se videlo krvarenje, tragovi udaraca, razbijanja. Sve to smo slali u Ljubljanu, ali izveštaji nikada nisu stigli. Te lobanje koje sam držao u rukama tako su me pritiskale da sam tada rešio da čitav život govorim umesto njih. I ne samo ta deca, već i sve žrtve, a naročito onih dvadeset odsto od ukupnog broja koji su živi bacani u rake da im muke što duže traju. Strašno. Jasenovac je i danas moja noćna mora.


STIŽE KAZNA




Grob u kojem su
navodno nađeni zemni
ostaci despota Stefana


Ubrzo po završetku radova profesor Živanović je na sopstvenoj koži osetio kako prolaze oni koji udaraju na bratstvo i jedinstvo. To što mu ekskluzivni intervju, koji su sami tražili u "Ilustrovanoj Politici", nikad nije objavljen, nije ga toliko pogodilo jer je znao da su mediji tada bili pod kontrolom vlasti, ali nije ni slutio da će taj izveštaj iz Jasenovca biti pod embargom bezmalo tri decenije i da će svetlost dana ugledati prvi put tek 1992. godine.

Napredovanje u struci mi je zaustavljeno, dobijao sam drugarske savete da potražim drugi posao, pa i drugu zemlju — priča profesor Živanović. — Shvatio sam šta mi valja činiti, pa sam se 1965. godine prijavio na međunarodni konkurs i ubrzo su me primili za redovnog docenta na Makerere univerzitetu u Kampali. Tamo sam nastavio sa napredovanjem u struci, dobio mnogobrojna međunarodna priznanja, ali sam, iskreno, žalio za mojim Zemunom. Hteo sam da se vratim.

Hteo je, ali nije mogao. "Gresi" su mu, očigledno, bili preveliki. Niko nigde nije hteo da ga primi na posao.

Bila je to 1968. godina — priča profesor Živanović. — Dobio sam tada poziv sa Medicinskog koledža u Londonu da dođem tamo i predajem. Bila mi je čast, jer je reč o najstarijoj medicinskoj i naučnoistraživačkoj ustanovi koja neprekidno radi od 1123. godine. Za gotovo dve decenije, koliko sam tamo proveo, postao sam, bar je tako zapisano u njihovim knjigama, jedan od najuglednijih naučnika i istraživača.

A onda, kad se najmanje nadao, stigao je taj uvek željeni poziv iz zemlje. Tadašnje rukovodstvo Vojvodine poslalo mu je dopis da bi volelo da im pomogne da se nastava na Medicinskom fakultetu podigne na viši nivo.

Iskreno sam se radovao — nastavlja naš sagovornik. — Bio sam redovni profesor anatomije, imao veliko iskustvo, dobro je išlo u nastavi, ali su onda stigle devedesete. Nemiri i blizina rata koju sam osećao naterali su me da ponovo razmislim o mirnijoj luci.

Antropologijom je profesor Živanović počeo da se bavi još kao student, kasnije se usavršavao, pa je ponuda da rad nastavi u dalekoj Papui Novoj Gvineji bila pravi izazov. Vreme je, kako kaže, za žitelje duboko u unutrašnjosti ostrva tamo bilo zaustavljeno još pre nekoliko hiljada godina.

U Boroko, glavni grad, stigao sam 1991 — kaže profesor Živanović. — Predavao sam anatomiju i antropologiju na Medicinskom fakultetu. Odatle sam, posle tri godine, otišao u Harare gde sam na Medicinskom fakultetu predavao iste predmete.

Tri godine je profesor Živanović ostao u Zimbabveu, odakle ponovo odlazi u London. Penzionisao se i sada je u tom gradu direktor Instituta za proučavanje drevnih Slovena.


I IGUMANIJA JE LJUTA




U Manasiji je pokopan Stefanov brat Vuk, a u Koporu
(levo) pohranjene su mošti despota Stefana Lazarevića


Preživeo sam pritiske zbog Jasenovca, preživeću i ovo sve što se događa oko moštiju despota Stefana Lazarevića i zbog čega sam, takođe, stigao u Beograd — prelazi na drugu temu profesor Živanović. — Opet su tu moćnici, nekakva politika.

Sve je počelo kada su prošle godine arheolozi objavili da su prilikom iskopavanja u crkvi manastira Manasija nađeni zemni ostaci ktitora manastira despota Stefana Lazarevića. DNK analizom sa tog skeleta i sa moštiju svetog cara Lazara utvrđeno je da je reč o ocu i sinu. To je nekim bio dovoljan dokaz da je reč o despotu Stefanu, iako njegove mošti počivaju u manastiru Koporinu.

Mnogi su mi se tada obratili i ja sam poslao pismo u kojem objašnjavam da je u Koporinu ispod ktitorske freske 1977. godine nađen grob i da sam na poziv patrijarha Germana tada došao da uradim istraživanja. Multidisciplinarna analiza u Londonu i Beogradu završena je 1983. godine i potvrđeno je da je reč o zemnim ostacima svetog Despota. Crkva je mošti priznala 1989, položene su u ćivot i njihovom prenosu prisustvovao je i patrijarh Pavle, tada episkop raško-prizrenski.

Očigledno da je takvom izjavom profesor Živanović mnogima poremetio planove.

Napali su ga iz svih oruđa, pa je on, da bi odbranio svoju stručnost, došao u Srbiju.

Neverovatno kako su me dočekali zagovornici teorije da su u Manasiji nađeni ostaci despota Stefana — priča profesor Živanović. — Igumanija u Manasiji je odbila da mi pokaže skelet, a episkop braničevski Ignjatije nije dao odborenje da se uradi DNK analiza moštiju iz Koporina čime bi se razrešile sve dileme. Čudi me da su i čelni ljudi Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture ovaj nalaz najavili kao senzaciju. Nema sumnje, ovde ima malo struke, a mnogo nekih isprepletanih interesa. Čijih i kakvih, videće se. Tvrdim, u Manasiji leže posmrtni ostaci Stefanovog mlađeg brata Vuka kojem su Turci 2. jula 1410. godine odsekli glavu. Uostalom, glava pokojnika u ovom grobu i jeste nađena položena kraj tela.

Profesor Živanović uskoro putuje u Banjaluku gde će učestvovati u ime Velike Britanije kao član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu. NJegov rad o metodama ubijanja u Jasenovcu je, kaže, ispunjenje samo dela obaveza koje ima prema onim dečjim glavama što ih je držao u rukama 1964. godine.


Ognjan Radulović | Politika
Snimio Vladimir Marković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: April 10, 2011, 12:28:08 pm »

*

TADIĆ NE SME DA OPRAŠTA USTAŠAMA


Primajući nagradu "Rastko Petrović" Matice iseljenika Srbije za najnoviju knjigu "Jasenovac", akademik profesor dr Srboljub Živanović, podsetio je na ustaška zverstva činjena tokom Drugog svetskog rata.




Zbog politike odbili knjigu: Dr Srboljub Živanović

Posebno je podvukao da se ne smeju zaboravljati stravični zločini koje je "hrvatski narod činio u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Donjoj Gradini"... Srpskoj zvaničnoj politici ozbiljno je zamerio na pokušaju minimiziranja tih zločina, na upornom ćutanju o 700.000 ubijenih Srba, 80.000 Roma i 23.000 Jevreja, a zarad "mira u regionu".
  
Političarima i državnicima Srbije prebacuje što prihvataju sa zapada revizionističku politiku koja umanjuje, pa tako i opravdava te zločine.

Profesor Živanović građu za ovo štivo, kao i nepobitne dokaze, obezbedio je 1964. godine kada je kao član Komisije za utvrđivanje zločina u Jasenovcu, Donjoj Gradini i Staroj Gradiški tadašnje SFR Jugoslavije učestvovao u otkopavanju jama, masovnih grobnica i drugih stratišta.
  
"Kao individua imam pravo da oprostim onome ko mi je učinio nažao. To mi je dužnost kao hrišćanina i Srbina, pravoslavca. Ali niko nema pravo da u ime drugih oprašta, posebno ne u ime preklane dece, ubijenih ljudi maljevima, zaklanih, bacanih u Savu, u masovne grobnice, jame, u užarene peći. Zar se u ime tih nesrećnika nekom zlikovcu ili zlikovcima može oprostiti, ili još gore, kako nekome može pasti na pamet da se izvinjava tim zverima u čovečjem telu. To može samo Svevišnji Bog i niko više", kategoričan je dr Živanović.

Svoju oštricu akademik Živanović usmerio je ka aktuelnom predsedniku Srbije Borisu Tadiću sa kojim se sretao i u Donjoj Gradini u čijim masovnim grobnicama leže i članovi Tadićeve familije.
  
"Ukoliko se naš predsednik i pored iznesenih činjenica izvini i tim krvolocima i on spada u grupu žestoko kritikovanih. Znam, njegove su namere dobre. On bi želeo da uspostavi bolje odnose u regionu. Ali te njegove namere one žrtve tamo u Jasenovcu ne odobravaju. E takve žrtve i te naše nezaceljene rane oduzimaju pravo svakom, pa i predsedniku da bilo šta slično u njihovo ime učini."
  
Akademik Živanović posebno se obrušio na srpsku zvaničnu politiku prema Jasenovcu za koju kaže da je bezumna i da najblaže rečeno — izaziva tugu. Ta naopaka zvanična politika čini sve da se ti zločini ili minimiziraju ili zaborave.

"Srbija našu decu u školama ne upoznaje o strašnom genocidu nad srpskim narodom, a koji je izvršio hrvatski narod, nisu to učile ni prethodne generacije. Nisu učile o zločinima nad kojima su se zgražavali i ti okrutni nacisti i fašisti. I što je čudnije, na zapadu mnogo više znaju o zločinima u Jasenovcu no u Srbiji. To je strašno, to je ponovljeni zločin nad tim svirepo ubijenim Srbima. Naša deca ne idu na ekskurzije u Donju Gradinu i Jasenovac da vide mesto tih stravičnih zločina."




Pokolj: Ustaša sa srpskim žrtvama u Jasenovcu

Naš sagovornik kaže da srpsku politiku minimiziranja jasenovačkih žrtava potvrđuje i odbijanje Ministarstva kulture Srbije da za biblioteke i škole u Srbiji otkupi primerke knjige "Jasenovac".

"Odluka Ministarstva kulture Srbije da odbaci knjigu je direktna posledica te zastrašujuće politike u Beogradu. Knjiga "Jasenovac", dakle, nije ušla u srpske biblioteke i škole zbog takvog stava naše zvanične politike. Jer, u krugovima naših političara na vlasti i u opoziciji postoji velika težnja da se o Jasenovcu ne govori, ne piše i ne priča. To čine zarad saradnje i mira i pod izgovorom da užasnim pričama o Jasenovcu trujemo našu decu. Ova suluda politika rođena je u Beogradu i neguje se u Beogradu", zaključio je Živanović.


UBICE: USTAŠE, SVEŠTENICI, SELJACI

Na stavove akademika Živanovića i na činjenice iznesene u knjizi "Jasenovac" reagovao je publicista Slavko Golštajn, predsednik Jevrejske zajednice u Hrvatskoj. Ovaj kontroverzni "istraživač" odgovarajući na Živanovićeve optužbe stao je u odbranu Hrvata, rekavši da Hrvati nisu klali i ubijali, već su to činili fašisti i nacisti.

Profesor Živanović kaže da su nacisti živeli u Nemačkoj, a fašisti u Italiji.

"Hrvati su dakle živeli u Hrvatskoj i oni su Srbe, Jevreje i Cigane klali i ubijali noževima ustaša, domobrana, fratara, križara, kardinala, seljaka. Dakle, cela nacija bila je ta koja je činila zločine nezapamćene u istoriji čovečanstva. U tom zverstvima isticali su se hrvatski katolički sveštenici. Od 2.000 katoličkih sveštenika, prema američkim izvorima, njih 1.400 lično je ubijalo i klalo. Znači od trojice hrvatskih sveštenika, dvojica su okrvavili ruke", ističe Živanović.


SVET NE ZABORAVLJA
  
Profesor Živanović tvrdi da na zapadu znaju mnogo više o hrvatskim zločinima no srpski političari u Beogradu. Tako je u Jad Vašemu, jevrejskom svetilištu, ime Jasenovca urezano je pored Buhenvalda, Aušvica, Dahaua. Spomenik jasenovačkim žrtvama Amerikanci su podigli usred Njujorka, a predsednik Ruzvelt predložio je 1944. godine da se zbog zločina i svireposti Hrvati stave pod protektorat. Engleski publicista Bertrand Rasel napisao je knjigu "Jasenovački zločini" u kojoj je rekao da su se u njemu dešavali "najsvirepiji zločini koje ikada čovečanstvo zabeležilo".


ČEKA NA KONKURS

Konkurs za otkup srpskih publikacija štampanih 2009. godine, prema informacijama koje su "Vesti" dobile u sektoru za izdavaštvo Ministarstva kulture, još uvek nije raspisan, pa će dela štampana u prošloj godini tek imati šansu da pred stručnom komisijom dobiju zeleno svetlo za otkup.

Svake godine prijavi se, prema podacima u ovom sektoru, oko 7.000 autora, a za 2008. godinu, konkurisalo je blizu 9.000 knjiga.

"Kandidati moraju prvo da ispune formalne uslove, kao na primer da prethodno predaju Narodnoj biblioteci deset primeraka izdanja da bi stigli pred komisiju", rečeno nam je u Sektoru za izdavaštvo Ministarstva kulture.


D. D. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: April 10, 2011, 12:28:43 pm »

*




ŽIVANOVIĆU NAGRADA ZA KNJIGU "JASENOVAC"


BEOGRAD — Profesoru Srboljubu Živanoviću, antropologu i paleopatologu iz Velike Britanije, juče je uručena nagrada "Rastko Petrović" za 2009. godinu koju dodeljuje Matica iseljenika za najbolje autentično delo od nacionalnog značaja.

Profesor Živanoviću je nagrada dodeljena za knjigu "Jasenovac" u kojoj je sabrao višedecenijski rad i istraživanja o zlocinima počinjenim u tom koncentracionom logoru koji su držale hrvatske ustaše u vreme Drugog svetskog rata.





NAGRADA U PRAVI ČAS

Predsednik Matice iseljenika Radivoj Dabić je podsetio da je ovo delo upravo dobrodošlo, "pošto su juče Hrvati slavili 50 godina od smrti Alojzija Stepinca", nadbiskupa zagrebačkog u nacističkoj tvorevini Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je sarađivao sa ustašama u nasilnom pokrštavanju Srba, prećutno odobravajući njihove masovne zločine.

Podsetivši da je u pripremi Rezolucija o zločinima u Srebrenici, Dabić je naveo da "niko dosad nije vodio računa o rezolucijama za osudu zločina počinjenih nad Srbima u poslednjih 200 godina".

On je apelovao da nagrada za knjigu "Jasenovac" Matice iseljenika bude podsticaj da se krene od početka, pa "da svi donosimo rezolucije", pa i osude zločina genocida nad Srbima, budući da oni ne zastarevaju.

Govoreći o životnom putu laureata, član žirija Predrag Dragić Kijuk je podsetio da je Živanović od 1964. godine radio sa grupom antropologa na sondiranju zemljišta i ekshumacijama žrtava ustaškog režima na području Gradine i Jasenovca i da je prognan iz srpske nauke i kulture upravo zbog svojih otkrića o zlodelima hrvatskih ustaša.

On je istakao da se niko nije borio s toliko istrajnosti kao prof. Živanović za naučnu istinu o genocidu nad srpskim narodom u ratu 1941—1945. i ponovljenom genocidu 1991—1995.


"NE MOGU SE ZATVORITI VRATA ISTINI"

Podsetivši da je "posle rata stravična istina o zlodelima Jasenovca prećutana", Kijuk je naveo da je knjigu "Jasenovac" objavila mala izdavačka kuća "Srpska knjiga" iz Rume, jer prestonički izdavači nisu za to ni danas zainteresovani.

Objavljivanje knjige "Jasenovac", kao i nagrada Matice iseljenika, svedoče da se, ipak, "ne mogu zatvoriti vrata istini", zaključio je Kijuk. Nagradu, koja se sastoji od specijalne Povelje i trotomnog dela "Srbi zapadno od Dunava i Drine" istoričara Jovana S. Radojčića, dobitniku je uručio predsednik žirija akademik Matija Bećković.

Nagrada je skromna, kazao je Bećković, jer su iseljenici u istom položaju kao i Matica iseljenika, ali je njen značaj u nečemu sasvim drugom — u imenu Rastka Petrovića i imenima onih kojima se daje.

Zahvaljujući na nagradi, autor je istakao da ga posebno raduje što nagrada nosi ime Rastka Petrovića, velikog i zaslužnog pesnika, nežne i uzvišene duše i velikog srpskog stradalnika.


DECA O ZLOČINIMA NE UČE

Živanović je podsetio da je, prema nalazima Međunarodne komisije, u sistemu jasenovačkih koncentracionih logora pobijeno više od 700.000 Srba, 80.000 Roma i 33.000 Jevreja.

On je naglasio da je Jasenovac "jedan od najvećih i najstrašnijih koncentracionih logora u svetu u kome su ubijana i nerođena deca vađena iz rasporenih utroba majki, starci, invalidi".

On je naveo da je "ustaška Hrvatska bila jedina država koja je u tom sistemu logora imala i poseban logor za decu u kome su klana, ubijana, glave su im razbijane o zid, bacana su živa u jame i peći, davljena u Savi".

Podsetivši da je u tom sistemu logora pobijeno 20.000 mališana, Živanović je naveo da su među zločincima bili i katolički sveštenici, časne sestre, križari, katolička omladina, ali i obični hrvatski građani.

"Na moju veliku žalost i na sramotu srpskoga naroda u školama u Srbiji, deca o ovim zločinima ne uče, ne idu na ekskurzije u Jasenovac i Gradinu i ne znaju kako su nevini ljudi stradali u Hrvatskoj", rekao je on.

Živanović je saopštio da je naše Ministarstvo kulture odbilo da otkupi izvestan broj primeraka njegove knjige "Jasenovac" za škole i biblioteke u Srbiji izrazivši nadu da će ona pažnju javnosti privući zahvaljujući nagradi Matice iseljenika Srbije.


12. februar 2010. | Izvor: Tanjug | rtv.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: April 10, 2011, 12:30:12 pm »

*
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ


GENOCID NAD SRBIMA JOŠ UVEK TRAJE

"Otvorena je sonda veličine 6×2,5 m označena bušenjem kao grobna jama br. 112 B na zemljištu 'Čalinka', zemljište Vukič (uz nasip). Pet radnika je radilo na iskopavanju. U dubini od 20 cm nađeni su sitni komadići kreča, a na dubini od 46 cm bilo je više većih komada kreča. Na dubini od 74 cm našli smo komad stakla, a na dubini od 90 cm našli smo jedan ključ, perle i dugmad. U severoistočnom delu sonde, na dubini od 92 cm nađen je veći broj predmeta koji su pripadali žrtvama i koji su bili, kako smo kasnije utvrdili, nabacani preko žrtava posle njihovog bacanja u raku… Kopajući dalje, broj nađenih predmeta jako se povećavao od navedene dubine do 1,2 m. Karakteristično je da je nađeno mnogo kišobrana, mnogo tekstila po čijem tkanju se vidi da predstavljaju narodnu radinost, uglavnom crne boje, šalovi štrikani od vune, dosta obuće, naročito dečje od broja 33 i manje i dečje opanke…"

Tako je daleke 1964. godine, 22. juna, izgledao prvi izveštaj, prvog radnog dana ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica u Gradini kod Jasenovca. Ekipa antropologa, u to titoističko vreme, veoma hrabrih naučnika bila je mala, ali odabrana — Vida Brodar, Anton Pogačnik i dr Srboljub Živanović. Ovo i mnogo više od toga objavila je Srpska knjiga pre dve godine u delu "Jasenovac" za koje je nedavno dr Srboljub Živanović dobio Nagradu "Rastko Petrović" za autorsko delo od nacionalnog značaja, koje dodeljuje Matice iseljenika Srbije.

Istine radi, a uoči velikog pritiska na Srbiju da izglasa rezoluciju o Srebrnici, pre samog razgovora sa uvaženim akademikom Živanovićem citiraćemo delove izveštaja o užasu srpske istorije, našoj nacionalnoj tragediji, najvećem srpskom stratištu svih vremena. Da shvatimo zašto "mora" da nam se desi Srebrnica.

"Skelet br. 9 — Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u ocipitalnom predelu. Leži u dubini od 1,40 m. Skelet br. 10 — Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20 godina. Lobanja povređena u desnom ocipitalnom predelu. Skelet br. 11 — dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 12 — Skelet ženskog pola, životnog doba oko 20 godina. Očuvane svetlo smeđe pletenice. Lobanja nije povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom… nižu se potresni izveštaji. Užas koji ni posle sedam decenija ljudski um ne može da shvati! "Skelet br. 15 — dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 16 — dečji skelet životnog doba između četiri i pet godina. Razbijen je desni parietalni predeo… skelet deteta od tri godine!…"

Kada se normalan čovek suoči sa ovakvim tekstom ne može a da se ne zgrozi pred užasom — ljudske mržnje i bezumlja. Ko sme u ime 730.000 nedužnih jasenovačkih seni — da ćuti!? I to baš sada kada se nad čitavim srpskim narodom nadvila pretnja da bude proglašen za genocidan? I to baš u vreme "visoke" demokratije. Ako je nekada izgovor za ćutanje bio totalitarni soc-titoistički režim koji je širio strah, sada nema i ne sme biti izgovora! Uostalom, ko je pitao dr Živanovića da li se on tokom svog života suočavao sa strahom. I nije tražio izgovor, iako je bilo veoma opasno otisnuti se u neizvesnost, angažujući se u dokazivanju hrvatskog genocida nad Srbima u Jasenovcu mračnih šezdesetih godina! Zbog tog istraživačkog rada, i da bi se spasio, dr Živanović je morao da ode iz otadžbine! Sada se istovremeno bori, ne samo za istinu o Jasenovcu, nego i za istinu o Srebrenici!

Teško je pobrojati sva Vaša zvanja, ali barem da pokušamo: dr medicinskih nauka, profesor anatomije, antropolog, član više naučnih i stručnih ustanova u više zemalja, jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije, kao i Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena sa sedištem u Londonu, nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole, koju je utemeljio vaš učitelj, akademik prof. Branko Šljivić. Za redovnog člana Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti i predsednika Odeljenja za Veliku Britaniju i Irsku izabrani ste 1995. godinu. Ipak, utisak je, da niste, u dovoljnoj meri, poznati u matici!

Istovremeno obavljam nekoliko poslova, mada se medicini posvećujem celog života. Oni koji su u mojoj profesiji, struci, sasvim dobro znaju šta i kako radim. Kada doputujem iz Londona u Beograd, ja sam u Institutu anatomskom sa svojim mlađim kolegama i, eto, Bogu hvala, jedan sam od malobrojnih koji je uspeo da iškoluje naslednika. A sad dolaze i naslednici naslednika. To znači da se ova grana nauke neće kod nas ugasiti. Od početka naučno-istraživačkog rada, pored anatomije, bavim se i antropologijom, paleopatologijom i sudskom antropologijom. Nažalost, antropologijom se bavim jedino ja u Srbiji. Kada smo želeli pedesetih godina 20. veka da osnujemo Društvo antropologa Jugoslavije, onda nam je Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, rekao: "Antropolizi! Pa zar vas nismo sve pobili posle rata?" Takav je, vidite, bio stav naše države prema toj vrsti nauke, zbog Hitlera, nacizma, rasizma, koji su vladali u Nemačkoj. Naime, veliki broj antropologa direktno su radili za Hitlera, razrađivali te užasne rasističke teorije. Stoga je i kod nas bilo vladajuće mišljenje da je antropolog nepoželjno zanimanje. Ljudi tada nisu mogli da shvate da je antropologija nešto sasvim drugo. Da pojednostavim, imate, recimo, fabriku cipela, i prilikom kupovine cipela ne možete da nađete vaš broj. To je zbog toga što u našem stanovništvu postoji određen procenat ljudi koji nose istu veličinu, a fabrike, naravno, ne znaju koji je to procenat. To je samo jedna od primenjenih grana antropologije, ali kod nas se to shvatilo kasno. Tu je i moj sudsko-medicinski rad. Sudski medicinari znaju za mene, sasvim dovoljno da drže moje knjige na stolu. Javnost, razume se, ne može sve pobrojane teme i oblasti da prati, jer je to nauka koja nije svakome dostupna.

Rezultati Vaših istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije, a Vaša knjiga "Ancient Diseases" iz 1982. smatra se osnovnim delom kojim je utemeljena palepatologija kao posebna naučna disciplina.

Da, pomenuto delo objavila je SKZ 1984. godine pod naslovom "Bolesti drevnih ljudi", dok je drugo dopunjeno izdanje objavila Izdavačka kuća "Pešić i sinovi". Pamte vas, dakle, ako pronađete neku popularnu stvar. Recimo, ako govorimo o makrobiotici, niko ne zna da je prva doktorska teza iz te oblasti odbranjena u Hajderbergu i da ju je, zapravo, odbranio jedan Srbin. I to pre više od dva veka. Postoji danas u Muzeju srpske medicine u ulici Džordža Vašingtona njegova povelja. Beograđani verovatno ne znaju ni gde se nalazi taj Muzej!

Rođeni ste u Sarajevu 1933. godine. Vaše detinjstvo bilo je burno, vrlo teško, potresno. Ipak, uspeli ste, srećom, da preživite ustaške kame i muslimanske noževe.

Ispričaću vam jedan događa koji se odigrao u Engleskoj, a koji se, naravno, indirektno odnosi na mene i svežijeg je datuma. Naime, jedna muslimanka iz BiH, verovatno pod uticajem zapadnih "prijatelja", ali i mudžahedina, Silajdžića, i njima sličnih, napisala je "knjigu", svojevrstan romana, relativno primitivnim stilom. Ona opisuje kako je bila udata za Srbina i kako je njena najveća sreća bila u tome što se od njega razvela. Jer: "Ko će da živi sa takvim monstrumom?!" Pomenuta knjiga prevedena je na engleski jezik. Predstavljena je u Londonu. Na promociju su pozvali i mene, naravno, ne znajući koga zovu. Bili su tada predstavnici ambasada BiH i brojnih zemalja Zapada. Održao sam im, tim povodom, kratku besedu i predočio im, da ako nisu videli kako izgleda izbeglica iz BiH, da dobro pogledaju mene! "Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzili su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama." Možete zamisliti kakav je to šok bio za sve prisutne. A ja opet, ne mrzim nikoga na svetu!

Autor ste preko 170 radova, više knjiga i udžbenika objavljenih u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD-u. Da se vratimo sada na trenutak kada su vam pre nekoliko dana u Matici iseljenika uručivali nagradu "Rastko Petrović" za knjigu "Jasenovac" koju je 2008. publikovala "Srpska knjiga" iz Rume i Beograda.

Držao sam godinama niz predavanja, govora o Jasenovcu, genocidu nad Srbima, bio više puta intervjuisan. Ljudi su se sećali tih predavanja. Eto, nedavno sam posetio našeg patrijarha Irineja, koji mi je rekao da se dobro seća nekog predavanja od pre dve godine. Tražili su, dakle, da sve to ponovo pročitaju, da vide negde sakupljeno, zabeleženo. Na insistiranje brojnih ljudi, među njima i Dobrice Erića, sakupio sam kompletan materijal. Tako da je knjigu "Jasenovac" objavila "Srpska knjiga". U knjizi je prvi put odštampan kompletan izveštaj rada komisije koja je 1964. godine iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Dakle, tek 2008. uspeli smo da objavimo knjigu, zar to ne govori mnogo! Izveštaj se sastojao iz tri dela, od kojih je jedan bio izgubljen i samo zahvaljujući upornom traganju veoma prilježnih ljudi, nakon dve godine, pronađena je kopija koja je mogla da se objavi. Sve što vidite i pročitate u toj knjizi je strašno, jezivo. Treći deo o Jasenovcu pisao sam, sticajem okolnosti ja, a ne Komisija, jer sam jedini imao medicinsko obrazovanje. U tom delu govori se o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu. Pokazalo se, naime, da su u Jasenovcu žrtve uglavnom bacane žive u rake, zato što nisu uspeli da ih dovoljno prikolju da bi na mestu ostali mrtvi, ili ih nisu dovoljno snažno udarili maljem, nego su ih samo ošamutili, pa su se nesrećnici u jami budili. Malo je onih koji su uspeli da se iskobeljaju, a ogroman broj ljudi, žena i dece umirao je u strašnim mukama. Obradio sam tako više od 20 načina ubijanja, mada znamo da je bilo 40 različitih načina na koje su Hrvati u jasenovačkom logoru smrti ubijali nedužne ljude, pre svega, Srbe, Rome i Jevreje. Ti podaci su prvi put objavljeni u pomenutoj knjizi u kojoj su prikazane jezive, mučne scene, dokumentarističke fotografije, slike užasa stradanja ljudi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: April 10, 2011, 12:32:23 pm »

*
nastavak

Koliko je relevantan podatak koji govori o 700 hiljada jasenovačkih žrtava?

Ja sam jedan od ljudi koji su došli do te "cifre". Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je to prihvatila, mada je bilo preko 730.000 žrtava. Još jedan podatak nije tačan — Jevreja je stradalo 23.000, a u najcrnjem srpskom stratištu ubijeno je strašno mnogo dece — oko 110.000 mališana. Naredne godine biće održana Peta međunarodna konferencija o istini u Jasenovcu, gde će biti, prvi put, zvanično izneta ta užasna istina. To vam govorim sa sigurnošću, jer se upravo time bavim. Imam vrlo potresnu dokumentaciju, pogledajte samo ove fotografije stradanja naše dece.

Znači, Jasenovac je najveće srpsko stratište svih vremena?

Tačno tako. Nije to ni KiM, niti ijedno drugo mesto. Ali, Jasenovac nije jedini, imate stotine i stotine jama u koje su bacali Srbe, ljude, starce, žene, decu. Moj uvaženi  kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!

Ekipa antropologa te 1964. godine u Jasenovcu nije bila brojna.

Komisiju je predvodio dr Zdravko Marić iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je kasnije zbog toga imao strašnih problema. Bio je arheolog. Arheolozi su jedini sposobni da valjano organizuju terensko istraživanje, pronađu geometre, radnike, da njima rukovode. Mi smo stručnjaci druge vrste. U ekipi se nalazilo i dvoje Slovenaca, Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, i Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta, takođe iz Ljubljane. I ja, tada kao asistent novosadskog Medicinskog fakulteta. Niko više od tadašnjih profesora nije pristao da bude deo naše ekipe, nije hteo sa nama na teren, svi su se plašili za svoju glavu, strahovali da ne završe u Požarevcu, Lepoglavi. Čak nijedan Srbin od starije generacije nije hteo da nam se pridruži. Slovenci su u to vreme jedini imali Institut za antropologiju, i odgovarajuću laboratoriju.

Posle vrlo napornog rada u Komisiji morali ste da napustite otadžbinu. Zašto?

Kada sam u to vreme dao intervju za "Politiku", i primetio da nije objavljen, pitao sam u čemu je problem. "To si pitao sada i nikada više!", odgovorio mi je Moma Stefanović, moj dobar prijatelj, sada pokojni, čuveni novinar "Politike". Tada mi je ozbiljno skrenuo pažnju da mogu biti u velikoj opasnosti. Morao sam da napustim zemlju da ne bih završio u nekom od Titovih kazamata zbog istine o Jasenovcu.

Međutim, priča o Jasenovcu nije još uvek završena.

Nije završena i ne može da bude zbog toga što genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem i nije završen sa Jasenovcem! Kako to često figurativno kažem, počeo je još za vreme Stefana Prvog mađarskog. Kada je postao kralj i dobio krunu, u 13. veku, tada je papa mađarskom kralju napisao pismo u kojem mu je predočio da u njegovoj zemlji ima 42 pravoslavna manastira, a nijedan katolički! Naravno, od tada nam katolici stalno "nešto" čine. Zemlje zapadne Evrope, pogotovo katoličke, još za vreme "krstaša" nisu išli u Jerusalim, Carigrad da bi oslobodili Hristov grob, nego da bi srušili pravoslavnu Vizantiju! I kada su prolazili srpskim zemljama bili su pravi pljačkaši. Nas su uništavali upravo ti "krstaši" — navodno hrišćanski borci. Iz tih dana, možda vam nije poznato, potiče i reč bitange. Jer kada su nemački "krstaši" pljačkali naše seljake govorili su "bite" i "dank". Naši seljaci su te dve reči  spojili — u bitange!

Zašto su zapadne sile oduvek vodile genocidnu politiku prema Srbima?

Zbog toga što se mi ne uklapamo u strategiju tih velikih sila koje su želele da se šire na Istok. Pre svega, rimski papa je želeo da preuzme vlast i kontrolu na ovom našem terenu! A mi smo tu od pamtiveka! Podsećam vas, imamo dragoceno nalazište u Viminacijumu iz prvih vekova hrišćanstva, gde se nalaze naše freske! Srbi su primili hrišćanstvo prvi put još 57. godine od Sv. Pavla. To mnogi ne znaju! Jer naša zvanična oktroisana istorijska nauka govori da smo se mi Sloveni doselili u 6. veku — što je glupost svoje vrste, neodrživo! I apostol Andreja je nekoliko puta prolazio našim zemljama, išao čak u Vojvodinu. O tome se, naravno, kod nas ne govori. Mi navodno postojimo tek od Nemanjića, a pre toga nas uopšte nije bilo, što je takođe opet glupost. Za vreme Prvog srpskog ustanka, verovatno je i to nepoznato javnosti, Francuzi su poslali svoje najobučenije trupe preko Dubrovnika, da se pridruže Turcima, da se uguši srpski ustanak. Isto su uradili i za vreme Hercegovačkog ustanka. Uvek su nastojali da nas pokore, unište. A mi Srbi smo nekakav žilav narod, pa opstajemo, održavamo se, koliko znam, od desetog milenijuma pre Hrista do danas. Mi smo na svom terenu, i ma šta nam činili, ne mogu da nas uklone ni u narednih deset milenijuma. Međutim, komunistička vlast Jugoslavije, što mnogi ne znaju, na osnovu sporazuma koji je potpisao Moša Pijade u ime Kominterne i KPJ i Mile Budak, jedan od glavnih rukovodilaca ustaškog pokreta, trebalo je da se zajednički bori za uništenje Srba. Sprovodilo se to posle Drugog svetskog rata. Navodim vam još jedan primer. Na osnovu sačuvanog pisma koje je pisala kraljica Viktorija u svoje vreme "Srbe treba zadržati u granicama pašaluka, ne dozvoliti im da se šire i treba ih genetski oslabiti". Dakle, da ne budemo genetski, teritorijalno ni ekonomski jači od okolnih naroda. To se sprovodi i danas. Dugoročna je to i opasna strategija. A u Srbiji se, nažalost, uvek mislilo kratkoročno — od juče — do danas, a nikako od danas, pa nadalje.

Vi mislite da mi to ne pratimo i ne shvatamo…

Kada bismo to istinski i pažljivo pratili i razumeli, mi bismo se kao narod sasvim drugačije postavljali u različitim periodima i teškim vremenima. Recimo, posle Drugog svetskog rata nasilno je preseljavano srpsko stanovništvo iz Like, Krajine, BiH, Korduna, Dalmacije i drugih pravoslavnih krajeva u Vojvodinu. Dakle, gde god je još bilo "puno" Srba trebalo ih je "izvući". Jeste da je Vojvodina time dobila "svežu krv" i to je bilo korisno za Vojvodinu. Ali ono stanovništvo koje se graniči sa Hrvatima time je izgubilo mnogo svojih sunarodnika, kao i sopstvenu zaštitu. Dakle, ono što nisu pobili u Drugom svetskom ratu, po komandi su preselili. I to sistematski. Sada je to dokrajčeno nedavnim građanskim ratom. Srba je sada u Hrvatskoj oko četiri odsto, a bilo nas je 50 odsto — i to iskonskog stanovništva. Evo šta se sada dešava u Republici Srpskoj, postali su ekonomski razvijeniji, čak i od Srbije. Stali na svoje noge. I sad bi "neko" sve da im oduzme!

Slučaj Srebrnica sve više se zahuktava. Srpska javnost ne ćuti. Postala je vrlo osetljiva. Svest i savest prema budućim pokolenjima bude se, reaguju brojne organizacije, ljudi iz matice, rasejanja. Niko nije ravnodušan na pokušaj da nas kao narod proglase zločincima.

U Srebrnici nije bilo genocida, ali i izveštaji Međunarodne komisije, od kojih je jedna bila isključivo muslimanska, kao i precizna snimanja terena, nisu potvrdila postojanje masovnih grobnica i genocidnog ubijanja. Zato je to Međunarodni Tribunal u Hagu stavio pod embargo i neće biti objavljivano narednih 50 godina. Za to vreme će zapadni mediji bez zazora i dalje vršiti pritisak na Srbiju i širiti priču da smo mi Srbi počinili genocid. Političari Zapada i NVO finansirane iz inostranstva vrše i dalje pritisak na državno rukovodstvo Srbije da se donese Rezoluciju, kojom bi se Srbi izvinili za navodno počinjen genocid u Srebrnici, koji nikada nije dokazan! Sa druge strane, zaboravlja se da Srebrnica nije u Srbiji, da je na Drini postojala granica, da su tada bile sankcije i zabrana izvoza oružja u Bosnu. Ni srpska vojska niti tzv. dobrovoljci nisu učestvovali u ratu u Srebrnici. A mi još treba da se izvinjavamo! Dobro je što čitav niz organizacija vrši pritisak na našu vladu da do te rezolucije ne dođe. Izabran sam, tim povodom, za predsednika Fonda za istraživanje genocida sa sedištem u Beogradu. Napisao sam i pismo Borisu Tadiću i Slavici Đukić-Dejanović da se nikako ne donose rezolucija o Srebrnici, koja bi bila pogubna za naš narod i generacije koje dolaze.

Šta bi se desilo ukoliko bi taj fatalni gest donošenja rezolucije o Srebrnici neko učinio?

Ukoliko se ta rezolucija izglasa, onda srpski narod priznaje da je genocidan, da želi da istrebi ljude koji nisu Srbi, da uništi njihovu kulturu i živote. Da ne preza od toga da ubija decu u kolevkama, da čini  sve "ono" što su zapravo uradili Hrvati i muslimani Srbima u Jasenovcu. Ali i sva stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vrlo podmukla zamena "teza". Kako se može izjednačiti nekoliko hiljada Hrvata i muslimana u građanskom ratu sa skoro dva i više miliona ubijenih Srba, Jevreja, Roma na teritoriji NDH ili, pak, sa stotinama hiljada Srba proteranih sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske i BiH u akcijama "Bljesak" i "Oluja". Kada se bolje razmisli, sve to treba da posluži SAD-u i zapadnim silama, čiji su tzv. "penzionisani" oficiri obučavali Tuđmanovu vojsku. Naoružane, obučene hrvatske nacionaliste, hrvatsku vojsku, oni su predvodili tokom "Bljeska" i "Oluje". NATO je iz vazduha pružao logističku podršku, istovremeno bombardujući srpske snage i civile. Prema tome, NATO-u je potrebno neko opravdanje za svoje postupke u BiH, Hrvatskoj prema nama Srbima. Ubijeno je tri hiljade muslimana, i to u borbama na raznim frontovima, i na razne načine, i svi su na isto mesto doneti i sahranjeni. Ali mnogo je više srpskih žena, dece, staraca ubijeno od strane muslimanskih koljača, a međunarodna zajednica je mirne savesti posmatrala ubijanje, klanje Srba!


Razgovarala Biljana Živković | 13.04. 2010 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: April 10, 2011, 12:36:23 pm »

*
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ


KLALI I KATOLIČKI SVEŠTENICI

Akademik Srboljub Živanović već decenijama je zaokupljen Jasenovačkim sistemom koncentracionih logora. Ovaj vodeći svetski antropolog, koji živi u Londonu, bio je član tima koji je po završetku Drugog svetskog rata istraživao masovne grobnice i prebrojavao jasenovačke žrtve.




Stravično: Ubice na delu

Gotovo da nikada i nije prestao da se interesuje za genocid koji se dogodio Srbima, Jevrejima i Romima. O tome je nedavno govorio i na Međunarodnoj konferenciji u Sankt Peteburgu, koja se bavila temom pravoslavnog i katoličkog dijaloga posle Jasenovca.
 
Saznanja do kojih je došao o ulozi katoličkih sveštenika, časnih sestara, križara i katolika uopšte o satiranju Srba, Jevreje i Roma u sistemu hrvatskih koncentracionih logora, veoma su dragocena jer bacaju novo svetlo na stradanje velikog broja ljudi. Poznato je da je NDH, odmah po osnivanju 1941. godine, za zvaničnu doktrinu proglasila da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.
 
U hrvatskim gradovima i selima vršena su mučenja, pljačkanja, klanja i silovanja. Žrtve su i žive bacane u jame bezdanice, rake i duboke virove reka. Zločin je organizovala država Hrvatska sa svojom vojskom, policijom i raznovrsnim katoličkim organizacijama.
 
Hrvati su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve prvo životinjski mučio — teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine — naglašava Srboljub Živanović.
 
Podsticanje na mučenje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma, činili su nažalost mnogi sveštenici Katoličke crkve, časne sestre, veroučitelji i dr.
 
Akademik Živanović je iz američkih izvora došao do podatka da je više od 1.400 katoličkih sveštenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u toku Drugog svetskog rata klalo, mučilo, silovalo i na razne načine ubijalo i prevodilo u katoličanstvo Srbe, Jevreje i Rome. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu ima podatke za 1.171 katoličkog sveštenika.
 



Katolički sveštenici zločinci

Sagovornik "Vesti" podseća da je Hans Ivan Merc, koga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio za blaženog, školovao generacije katoličkih sveštenika i aktivista, napajajući ih mržnjom prema Srbima, Jevrejima i Romima. Katolički sveštenici, njihovi biskupi i nadbiskupi bili su svirepi prema pravoslavnim sveštenicima.
 
Tako su sv. Petru Dobrobosanskom čupali bradu, potkivali ga i zabijali klinove pod nokte sve dok nije izdahnuo. Svetom Platonu Banjalučkom su ložili vatru na grudima da bi ga potom rasporili i bacili u Vrbas. Na isti način je umoren i sv. Sava Trljajić koga su bacili u Katinsku jamu. Katolički svešteni su uz to silovali žene, sestre i ćerke srpskih popova, a potom ih terali da gledaju kako im ubijaju decu i primoravali da im čitaju opelo.
 
Sve ovo može izgledati kao rezultat bolesne mašte ili zločinačke težnje da se okrivi Katolička crkva ili Hrvati i muslimani za neverovatna zverstva koja su počinili — napominje Živanović. — Zato sam primoran da iznesem izvestan broj svedočenja žrtava koje su uspele da se spasu, zatim svedočenja izneta pred sudovima posle rata, dnevnike koje su ubice i mučitelji vodili prilikom vršenja zlodela, a koji su otkriveni u poratnom vremenu, kao i ono što su napisali u svojim knjigama zatočenici koji su uspeli da uteknu i prežive, a koji su svojim očima gledali i bili svedoci počinjenih zločina. Bilo bi potrebno da se napiše na hiljade knjiga da bi se iznelo sve ono što su nesrećne žrtve ispričale.

 



SVEDOČENJA NEMAČKOG KAPETANA
Ustaške zločine u knjizi "Najveći zločini današnjice" opisao je i dr Dragoslav Stijaković. On na više od 500 strana opisuje najužasnije klanje trudnih žena iz čijih su utroba vađena i potom ubijana deca. O ubijanju nerođene dece pisao je i Vasa Kazimirović u svojoj knjizi pod naslovom "Nezavisna Država Hrvatska". Kazimirović, uz ostalo, navodi deo izveštaja nemačkog oficira. Kapetan Glez Von Horstenau je 14. juna 1941. godine zapisao: "Na životinjski način oni su ubijali čak i nerođenu decu... mnoge žene i deca ležali su na kamenju... goli skeleti... komandant logora je divlja životinja..."

TITO KRIO ISTINU
Dušan Babić, pišući o počinjenim zločinima Hrvata i muslimana, naveo je kako su Tito i partizanski pokret težili da se surova istina o stradanju Srba, Jevreja i Roma ne sazna. Babić je obelodanio i slučaj stradanja članova odeljenja za propagandu Komunističke partije u Karlovcu, koji su napisali članak o masakru Srba. Svi su zbog toga izvedeni pred preki sud i streljani.


ČASNE SESTRE-ZLOČINCI
— Među zločince katoličke sveštenike nisu ubrojane časne sestre-zločinci — predočava akademik Živanović. — Iskazanao prostim jezikom, od svaka tri katolička sveštenika, dvojica su bili ubice. Do sada je identifikovano blizu 400 jama, vrtača i bunara u koje su bacane žrtve, najčešće žive. Jedno od najgroznijih i najbrojnijioh mesta stradanja i ubijanja Srba, Jevreja i Roma bio je Jasenovački sistem hrvatskih logora za istrebljenje. U sklopu tog sistema nalazio se i koncentracioni logor za decu, koji je bio podeljen na četiri dela: u prvom su bila deca do jedne godine starosti, u drugom od jedne do četiri, u trećem starija od četiri, a u četvrtom bolesni mališani. Hrvatska je bila i ostala jedina zemlja na svetu koja je izmislila i organizovala koncentracione logore za istrebljenje dece.

ŠOKIRANI ITALIJANSKI OFICIR
Dane Lastavica u knjizi "Srpska mladež sreza Perušić (Lika) žrtve genocida 1941—1945. godine" navodi pismo jednog italijanskog oficira u kome stoji: "Šta su im ti jadni Srbi učinili? Da li je humano izvlačiti nerođenu decu iz utrobi majki, pa ih onda vešati na zidu s natpisom — Srpsko meso — jedan dinar kilogram... Ti isti Hrvati su otimali decu od srpskih majki, hvatali ih za noge i razbijali njihove glave o drveće i kamenje da bi ih posle bacili u jame."


15.01.2011. | D. Janojlić | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Jun 13, 2012, 03:04:47 am »

*
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ


ISTINA O JASENOVCU SE SKRIVA DECENIJAMA

Profesor dr Srboljub Živanović o radu Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu koja je kao nezavisno telo utvrdila da je u ovom ustaškom logoru stradalo nešto više od 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu (MKIJ), uz saradnju Udruženja Jasenovac — Donja Gradina iz Republike Srpske, juče je u Domu Vojske Srbije predstavila dve knjige s pete konferencije MKIJ posvećene otkrivanju istine o onome što se dešavalo u jasenovačkom sistemu ustaških logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma u NDH tokom Drugog svetskog rata. Konferencija je održana 24. i 25. maja 2011. u Banjaluci.

Pozabavićemo se nekom drugom prilikom sadržajem ovih knjiga, zato što smo jučerašnju promociju i učešće na njoj profesora dr Srboljuba Živanovića iskoristili da kao predsednik MKIJ kaže o njenom radu nešto više za naše čitaoce.

Profesor Londonskog univerziteta, svetski naučni autoritet u oblasti anatomije, antropologije i paleopatologije, dr Živanović je član MKIJ kao britanski državljanin, pošto u njenom radu ne učestvuje niko od ljudi s teritorije ranijih jugoslovenskih republika. Članovi su uglednici iz SAD, Velike Britanije, Rusije, Izraela, Italije, koji sarađuju s desetinama istraživača iz mnogih drugih država.

Na prvom mestu, naš sagovornik naglašava da je juče prvi put u Beogradu predstavljena međunarodna Deklaracija o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima, štampana na osam jezika, koju je posle višegodišnjih istraživanja istine o koncentracionom logoru Jasenovac 2012. donela MKIJ.

Komisija je, prema rečima profesora Živanović, 2008. utvrdila da je u Jasenovcu stradalo nešto više od 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma. Prošle godine komisija je saopštila i podatak, na osnovu nepotpunih istraživanja, da je u NDH u logorima za decu, stradalo 42.791 srpskodete, 5.737 romske i 3.710 jevrejske dece, uzrasta do 14 godina.

Interesuje nas da li je utvrđivanje činjeničnog stanja podrazumevalo i uvid u doskora nedostupne arhivske izvore, što profesor Živanović potvrđuje, navodeći sledeći primer:

Na jednom sastanku u Njujorku saopštio sam da smo došli do imena 371 katoličkog sveštenika koji su klali, ubijali, mučili, silovali žrtve i činili svakojaka druga zverstva. Tada mi je čuveni američki naučnik Majkl Bernbaum, koji je bio i u komisiji za istraživanje genocida u Ruandi, rekao da se u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ništa ne radi, pošto oni imaju imena 1.400 katoličkih sveštenika, nesumnjivih počinilaca zločina. U ovom trenutku MKIJ je utvrdila da je 1.371 katolički sveštenik činio grozne, prosto neverovatne zločine u NDH. Ako se zna da ih je bilo oko 2.000,  to znači da su od tri katolička sveštenika dvojica bili koljači. A gotovo svi su bili pripadnici franjevačkog reda.

Ustanovljene činjenice, prema rečima našeg sagovornika, naročiti značaj imaju ako se uporede s podacima iznetim u Muzeju Spomen-područja Jasenovac, iza čije postavke stoji sadašnja hrvatska država. Pomenuta su imena nešto više od 80.000 hiljada žrtava, ali taj spisak nije tačan već i zato što se na njemu nalaze i imena ljudi koji nikad nisu bili u Jasenovcu.

Takvih je mnogo, kao što je mnogo imena onih koji su stradali na drugim stratištima, što znači da je sve to daleko od istine — kaže profesor Živanović i naglašava da Hrvatska zastupa stav da je zločin počinjen samo ako je poznata žrtva, odnosno počinilac zločina.

Zato neprekidno postavljam pitanje kako ćemo utvrditi imena onih žrtava koje su, na primer, izgorele u Pećilijevim pećima u Jasenovcu, ili koje su u kazanima kuvane, a od njihove ljudske masti dobijan sapun. Držao sam taj sapun, pomešan s peskom, u ruci, u Smederevu, gde su ga Nemci delili preko Crvenog krsta. Ne znamo ni imena žrtava koje su kao ostrva leševa plovila Savom i Dunavom iz Jasenovca. Lično sam ih posmatrao, a izbacivala ih je voda na obale ove dve reke. Sahranjivani su na lokalnim grobljima bez ikakvih obeležja. Jedna takva masovna grobnica se nalazi pored Kule Nebojša u Beogradu. Smatra se da je u njoj sahranjeno oko 2.000 leševa. Posle oslobođenja Beograda dva kamiona tih leševa su po nečijem naređenju odvezena za Jasenovac, a onda se odustalo od toga, pošto ih je bilo mnogo. Sada više niko i ne zna da je tu masovna grobnica. Mnogo leševa je bilo i na vrhu Ratnog ostrva, to je naša komisija ustanovila.

Na kraju razgovora, profesor Živanović pominje i ono što se dogodilo tokom njegovog nedavnog dvomesečnog boravka u Izraelu.

Obišao sam tamo mnogo muzeja holokausta, pa i onaj kod grada Ake, stare feničanske luke. U njemu je i pedagoško odeljenje gde deci iz škola drže predavanja, a ona čitaju dokumente koje su za sobom svojevremeno ostavile žrtve. Na osnovu toga kasnije nešto napišu ili nacrtaju, da bi se videlo jesu li deca uopšte shvatila šta je holokaust. Na jednom dokumentu koji sam nasumice uzeo pisalo je "Istorija jedne devojčice iz Bjelovara". Rođena 1937, ona je opisala stradanje svoje i cele njene porodice u NDH. Deca u Izraelu tako saznaju šta je bilo kod nas, a ovde možda nikada nećemo saznati šta je sve bilo u vreme tog velikog zločina, pošto se istina skriva decenijama — zaključuje profesor dr Srboljub Živanović.


Slobodan Kljakić | 11.03.2012. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Jun 20, 2012, 07:05:44 pm »

*
SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ


BROJAO SAM KOSTI U JASENOVCU

Predsednik Međunarodne komisije o Jasenovcu dr Srboljub Živanović skoro pola veka istražuje i pronosi istinu o Jasenovcu, tačnije sistemu logora Jasenovac i Donja Gradina, mučilištu i klanici Srba, Jevreja i Roma u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uporedo sa svojom akademskom karijerom i karijerom lekara, antropologa i anatoma, te sudskog veštaka antropologije, dr Živanović je posvetio svoj život širenju istine o Jasenovcu. Intervju za "Vesti" dao je u Torontu, gde je nedavno bio gost kluba i časopisa "Ljudi govore"



Akademik dr Srboljub Živanović


Kako glasi istina o Jasenovcu?
 
Počelo je, najzad, da se prihvata ono što je Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu objavila 2008. godine da je stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Dve godine kasnije komisija je izdala saopštenje da je među tim žrtvama bilo 110.000 dece do 14 godina starosti.

Ko finansira rad komisije?

Komisiju je osnovala Međunarodna konferencija za istinu o Jasenovcu, a finansira se preko koordinatora komisije čije je sedište u Banjaluci, jer je to najbliži grad stratištu jasenovačkom u Donjoj Gradini.
  
Kakva je saradnja sa jevrejskim organizacijama?

Veoma dobra, jer je jevrejska zajednica na teritoriji bivše Jugoslavije imala precizne podatke o svojim žrtvama. Ustaše nisu smatrale da su Romi ljudi i Rome su svi ubijali, a niko ih nije brojao. Interesantno je da su ustaše najviše zlata uzele od Roma, jer oni imaju običaj da im se devojke kite zlatom. Jevreje su pljačkali dok su ih hapsili, Srbi su bili najsiromašniji...
  
Na koji način ste došli do ovih podataka?

Same ubice su vodile dnevnike kad su koga ubili, mnogi od njih su se hvalili pred hrvatskim vlastima ne bi li dobili neki orden ili pohvalu. Dobar deo dokumentacije imali su Nemci, pa Italijani, jer su oni stalno imali spor sa Hrvatima. Italija je uvek imala interese u Dalmaciji, na ostrvima i u Istri, i oni su slali svoje izveštaje u Rim o tome šta su videli. Tu su i izveštaji nemačke obaveštajne službe koja nije htela da laže Hitlera. NDH se hvalila da je ubijeno 1.400.000 Srba, međutim, Nemci su rekli da je taj broj bar upola manji. Dragoceno je i istraživanje na terenu, otvaranje masovnih grobnica, svedočenja preživelih logoraša...
 
Da li ste imali podršku od zvaničnih organa Republike Srbije i Republike Srpske?

U Republici Srpskoj smo imali najbolju moguću podršku, jer tu je stratište. Jedino u RS dovode ekskurzije u Donju Gradinu, govori im se o tome, uče o tome, postoji to u nastavnom programu. U Srbiji toga nema. U Izraelu ima, ali u Srbiji nema. Sadašnja vlast u Srbiji zbog neke politike koja se zove regionalna saradnja nastoji da se ne talasa, da se ne bi uvredili Hrvati, a i bivši predsednik Srbije trči levo-desno i izvinjava se. U ime koga? Ja vama mogu da oprostim za ono što ste učinili meni, ali nemam prava da oprostim za ono što ste učinili nekom drugom. Bez istine nema pokajanja, a bez pokajanja nema oproštaja, kao što je rekao patrijarh German.
  
Kakav je odnos prema Jasenovcu u Hrvatskoj?

U Hrvatskoj jedino Jevreji govore jasno i glasno o Jasenovcu, a onda ih uklanjaju sa položaja i guraju u stranu. Uspeli su, takođe, da vaspitaju određen broj Jevreja koji su kao deca pokupljeni iz logora i odvedeni u ustaške porodice. Oni sada pokušavaju neke stvari da prikažu tako što izgovore dve ili tri istine i 10 do 15 laži, i onda se to ponavlja. Najbeskrupuloznija je biskupska konferencija u Hrvatskoj. Oni školuju generacije mržnje, a mi prećutkujemo istinu. Srbi su nacija koja stalno ponavlja razred. Mnogi ne znaju za logor u Doboju gde je ubijeno 12.000 Srba u Prvom svetskom ratu ili u Aradu, Foči... Ali, kralj Aleksandar je želeo da napravi jedan narod sastavljen iz tri plemena, a da se jedno pleme ne bi uvredilo, o tome se nije pisalo, pa smo posle dobili Jasenovac.
  
Ističete da se o Jasenovcu više zna u Nemačkoj nego u Srbiji.
 
Sadašnja hrvatska država želi da kaže da su se svi zločini dešavali zbog nacista. Nemci su ti koji treba da plate odštetu, a Nemci kažu: "Ne, nismo mi, vi ste počeli da ubijate šest-sedam meseci pre nego što smo mi izmislili holokaust u Nemačkoj. Kakve veze mi imamo s tim? Vi ste nas dočekali sa cvećem." I to je tačno. Nemci imaju veze sa ubijanjem u Srbiji jer Srbija je bila pod okupacijom. Na Starom sajmištu, koji je držao Gestapo, poubijani su svi Jevreji. Tek posle 1943. došle su ustaše i tada je pobijeno oko 100.000 Srba na Starom sajmištu u Beogradu. Sadašnja vlast u Beogradu pustila je da se u paviljonima gde je bilo najviše klanja i ubijanja nalaze diskoteke. Narod koji ne poštuje svoju istoriju, nažalost, propašće.
  
Zašto je borba za istinu o Jasenovcu postala vaša životna misija?

Udruženja boraca i preživelih logoraša BiH i Hrvatske u kojima su uglavnom bili Srbi, jer niko se drugi nije ni borio nego Srbi, tražili su da se pre podizanja spomenika u Jasenovcu nešto uradi, nešto istraži. Odlučeno je da se obrazuje komisija u koju niko nije smeo da uđe od tadašnjih profesora, nego su gurnuli nas mlade asistente. Tu su bila dva Slovenca i ja, a predsednik naše grupe bio je Hrvat, arheolog iz Sarajeva, pošten čovek i naučni radnik. Naš zadatak je bio da ništa ne uradimo. Međutim, mi smo hteli da se dokažemo i uradimo što više možemo i onda su nas rasturili.
  
Otkud potreba da ovih godina govorite o Jasenovcu?

Ja sam taj koji je držao razbijene lobanje te dece u svojim rukama. Ja sam taj koji je brojao njihove kosti. Tada sam se zarekao da ću da govorim u ime onih čija je ćutnja večna. Svaki leš na koji naiđete, svaki ljudski ostatak nešto govori, pogotovu sudskim medicinarima. Tada sam se zarekao da ću napraviti ime u svetu da jednog dana ne može da se dovede u pitanje ono što otkrijem. Moja dužnost je da, boreći se za istinu, usavršim sebe toliko da mogu svakog da nateram da zaćuti i mislim da sam prilično uspeo u tome. Veoma je teško kada govorim o tome. Često mi zasuze oči i zadrhti glas...

 

IZLOŽBA ZASMETALA SAVETNICIMA
Kakva je saradnja komisije sa Srbijom?
Srbija je jedina zemlja na svetu koja nema muzej holokausta i genocida i nema nijedan spomenik jasenovačkim žrtvama. Išao sam na razgovor sa premijerom i sa predsednikom Republike Srbije, ali ne vredi, ako bi neko i pristao da nešto uradi, savetnici to ne dozvoljavaju. Meni je jedan od savetnika, koji uvek sedi desno od predsednika, rekao: "U Beogradu je neki Milan Bulajić napravio izložbu o Jasenovcu pa su dolazila deca iz škola da vide tu izložbu, pa su se vraćali kući i vrištali od straha, njemu treba zabraniti rad".

PREDAVAO OD BEOGRADA DO HARAREA
* Dr Srboljub Živanović, lekar, anatom, antropolog i sudski veštak antropolog, rođen je u Sarajevu, 21. decembra 1933, u porodici železničkog činovnika. Diplomirao je 1959. na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao 1964. u Novom Sadu.
* Za redovnog člana Međunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti izabran je 1995, kada je postao predsednik odeljenja te akademije za Veliku Britaniju i Irsku. Bio je redovni profesor na univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu, Kampali, Londonu (medicinski koledž bolnice Svetog Vartolomeja), Harareu. Autor je velikog broja knjiga i više od 150 naučnih radova u vodećim svetskim časopisima.
* Knjiga "Jasenovac" proglašena je za autorsko delo od nacionalnog značaja i dobila je 2009. nagradu "Rastko Petrović".
* Predsednik je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, ispred Velike Britanije, čiji je državljanin. U njoj nema članova sa teritorije bivše Jugoslavije.
*Živi u Londonu.


G. Gligorević | 13.05.2012. | Vesti online
fotografija: G. Gligorević
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Jul 15, 2012, 12:40:22 am »

*
Prof. Dr. Srboljub Živanović: Povodom posete patrijarha Irineja i Sinoda SPC Hrvatskoj – Niko nema pravo da daje oproštaj Rimokatoličkoj crkvi i Hrvatima za učinjene zločine i to u ime nevinih žrtava!


SAOŠTENJE MEĐUNARODNE KOMISIJE ZA ISTINU O JASENOVCU


Prof. Dr Srboljub Živanović, Predsednik
Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu



Povodom posete patrijarha SPC g. Irineja i članova Sinoda SPC Hrvatskoj oglasila se hrvatska štampa i mediji kao i Rimokatolička crkva i Vatikan, te biskupska konferencija Hrvatske. Oglasio se i predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović.

Naglašava se da prilikom susreta srpskog patrijarha i članova Sinoda SPC sa hrvatskim kardinalom Bozanićem i sa predsednikom Josipovićem nije bilo reči o Jasenovcu. Iako je izostala poseta patrijarha g. Irineja i Sinoda SPC, zajedno sa kardinalom Bozanićem i hrvatskim biskupima, stratištu u Jasenovcu, iz zajedničkih saopštenja stiče se utisak da bi Rimokatolička crkva i država Hrvatska bile srećne ukoliko bi se "preispitale" činjenice u vezi sa genocidom protiv pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma u Jasenovačkim logorima, tako da ljaga koja leži na Rimokatoličkoj crkvi i hrvatskoj državi bude ublažena, da se zločini umanje i da se stradanje Srba, Jevreja i Roma od strane rimokatolika Hrvata potisne u zaborav. Sve ovo treba da se učini u cilju ekumenske saradnje i "pomirenja" Srba i Hrvata.

Pošto su štampa i drugi mediji posvetili toliku pažnju navedenim susretima u Zagrebu, Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je primorana da izda sledeće saopštenje.

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu (u kojoj nema članova sa teritorije bivše Jugoslavije) utvrdila je da je Hrvatska država, zajedno sa Rimokatoličkom crkvom izvršila genocid nad pravoslavnim Srbima, Jevrejima i Romima u periodu od 1941. do 1945. godine. Posle strašnog i užasnog mučenja, ubili su preko 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Među žrtvama je bilo 110.000 male dece. Žrtve su ubijane maljem, klane, bacane u užareno grotlo Pacilijeve peći, kuvan je sapun od žrtava, vađena su nerođena deca iz utroba majki, nabijana su deca na bajonete, odsecane su dojke ženama, silovane su devojčice, devojke i žene, Hrvati su prodavali "srpsko meso — 1 dinar kilogram" itd. Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih načina mučenja i ubijanja žrtava. Prema američkim izvorima preko 1.400 rimoklatoličkih sveštenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vršilo je lično mučenje, ubijanje silovanje, pljačkanje i nasilno pokrštavanje. Zločine su činili obični građani Hrvati, domobrani, križari, prosvetni radnici, seljaci, službenici, intelektualci i svi drugi.

Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu smatra da se nikada ne smeju zaboraviti stradanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovačkom sistemu hrvatskih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Niko nema pravo, a pogotovu ne političari, da daje oproštaj Rimokatoličkoj crkvi i Hrvatima za učinjene zločine i to u ima nevinih žrtava. Rimokatolička crkva i Hrvati bi mogli da priznaju zločine koje su počinile prethodne generacije i da izraze kajanje namesto što u cilju ekumenskog dijaloga sa Pravoslavnom Crkvom pokušavaju da izvrću činjenice u cilju nekakve ekumenske saradnje.

Namesto priznanja krivice i pokajanja, Rimokatolička crkva proglašava za "blažene" zločince kao što su Alojzije Stepinac, nadbiskup genocida, Hanc Ivan Merc, ideolog križara i ustaša, Dominik Mandić, organizator "pacovskih kanala" za izbavljanje zločinaca iz Hrvatske i prebacivanje u SAD i Latinsku Ameriku itd. Nijedan papa nikada nije posetio Jasenovac i pomolio se za pokoj duša žrtava. Sve pape su bile upoznate sa zločinima, ali nikada nisu digli svoj glas protiv ubijanja Srba, Jevreja i Roma. Politika "pomirenja" sa pravoslavnom crkvom i ekumenizam služe Rimokatoličkoj crkvi da na bilo koji način iznude priznanje njihovog pape za poglavara svih hrišćana.

Peta Međunarodna konferencija o Jasenovcu je donela Deklaraciju o genocidu koji su počinili Hrvati u II svetskom ratu protiv Srba, Jevreja i Roma, koja je dostavljena svim državama sveta. Ovu deklaraciju bi trebalo da imaju u vidu političari Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, kao i Evropske Unije pre nego što pokušaju da ostvare saradnju između raznih držva Balkana, u prvom redu Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine.


Prof. dr Srboljub Živanović,
Predsednik Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu,
London, Velika Britanija | СРБски ФБРепортер
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Jul 23, 2012, 02:16:40 pm »

*
Profesor dr Srboljub Živanović na putevima kroz Evropu, Afriku i Aziju


SUSRETI

Profesora Živanovića, upoznala sam u Beogradu, u knjižari "Jugoistok" mog kolege sa Televizije Petra Đurića 2004. godine. Tada je objavio kod izdavača "Pešić i sinovi" svoju knjigu "Bolesti drevnih ljudi". O doktoru Živanoviću, njegovim predavanjima, knjigama, slušala sam ranije kao o svetskom putniku i neobičnom istraživaču, antropologu. Sada smo se ponovo sreli u Izraelu, gde je bio u poseti svojoj ćerci koja boravi sa porodicom u gradu Nataniji, gde i mi živimo.

Naš razgovor započeli smo još u Beogradu. Interesovala me je njegova knjiga i nauka kojom se bavi, ali saznati i pribeležiti sve to zahtevalo je mnogo više vremena i pažnje nego što je za to postojala mogućnost prilikom naših ranijih susreta. Interesovala me je tema kojom se bavi i knjiga koju je u Beogradu objavio. Tom prilikom rekao mi je:
 
SŽ: Da, objavio sam "Bolesti drevnih ljudi" i mnoge druge knjige u Izdavačkoj kući "Pešić i Sinovi", ali i u Engleskoj, Americi i Africi, gde sam predavao na univerzitetima.
 
AŠ: Imala sam prilike da, sem knjige koju ste pomenuli, pročitam prikaze nekih vaših dela — "Medicinska antropologija", kao o prvoj knjizi na srpskom jeziku o toj temi, a i u svetskoj literaturi jednoj od retkih knjiga u kojima je na sveobuhvatan način izložena ova naučna disciplina.
 
Značajna je i "Antropologija i paleontologija" u dva toma, gde je predstavljeno istraživanje grobnica u Jasenovcu, ali i studija o skeletnim ostacima iz vremena srednjevekovne Srbije, zatim antropološka studija iz Papua — Nove Gvineje, u kojoj piše o poreklu rase i običaja naroda "zemlje rajskih ptica". Međutim, vaša bibliografija je daleko bogatija. Vi ste po univerzitetskom obrazovanju lekar? — pitala sam ga.
 
SŽ: Po osnovnom obrazovanju sam lekar, antropolog.
 
AŠ: Antropolog, to je u stvari, usavršavanje jedne posebne oblasti medicine — anatomije, ali i istorije?
 
SŽ: Da, ali to se nije moglo studirati u Beogradu, tako da sam antropologiju specijalizirao u Beču, Briselu i Londonu, ali najviše sam naučio u Ljubljani, gde smo imali Antropološki institut. Tamo je bio profesor Božo Škerl, izvanredan antropolog. On je bio za vreme Drugog svetskog rata u nemačkom logoru i sve vreme je morao da ubacuje leševe u kremarorijum. Posle rata osnovao je institut u Ljubljani, tako da sam imao sreću da mnogo naučim od njega. Putovao sam u Beč, pa sam video šta su drugi istraživači radili. U njihovom Prirodnjačkom muzeju mogao je svako da se služi svim nalazima, ali je morao da ostavi zapis o svemu što je radio. Tako sam ja uzeo sve što mi je moglo koristiti iz oblasti antropologije. Upoređivao sam svoj rad sa onim što su drugi radili i tako, u stvari, učio zanat.
 
AŠ: Šta vas je privuklo antropologiji?
 
SŽ: Privukla su me predavanja profesora Branka Šljivića, koji je bio antropolog i izuzetno inteligentan čovek. Posle druge godine studija napisao sam rad iz anatomije koji je delom, slučajno, bio antropološki. Profesor me je pozvao i, s obzirom da sam dobio prvu nagradu te godine za rad, želeo je da sarađujemo. Ja sam mu, međutim, rekao da nisam došao na univerzitet da studiram antropologiju, da budem antropolog kao on ili, recimo, Luj Paster. On se nasmejao i pustio me, a ja sam sledeće godine uzeo jedan temat iz bakteriologije i opet dobio prvu nagradu. Profesor Šljivić me je opet pozvao i rekao: "Vidiš, ti imaš smisla za nauku, zašto se ne bi time bavio? Malo sam se zamislio i sledeće godine uzmem da radim jedan antropološki rad i tako sam krenuo. Napisao sam deset radova pre nego što sam diplomirao. Za njih sam dobio sedam prvih nagrada. To je bilo od 1952. godine, pa nadalje. Moj profesor je bio poznat u svetu, pa kada sam kasnije bio u Engleskoj, svugde gde sam se pojavio lepo su me primali. Bio sam jedan od retkih studenata koji je imao svoju laboratoriju u Institutu u vreme posle rata, kada je sve bilo srušeno, kad profesori nisu imali svoju sobu, a ja već imao svoju laboratoriju.
 
AŠ: Čime ste se u laboratoriji bavili?
 
SŽ: Radio sam na antropološkim nalazima koji su uglavnom bili o identifikaciji skeletnog materijala. Tako se i dogodilo da su me 1954. godine stavili u ekipu koja je iskopavala masovne grobnice u Jasenovcu i u Donjoj Gradini. U ekipi smo bili dva Slovenca i ja. Niko od profesora se tada nije usudio da bude član komisije, pa su gurnuli nas, mlade asistente da to radimo. Bilo je to 1964. godine. U stvari, na zahtev Saveza boraca Hrvatske, a kasnije i Bosne i Hercegovine, odlučeno je da se formira ekipa koja će ispitivati masovne grobnice pre nego što se podigne spomenik u Jasenovcu koji je projektovao Bogdan Bogdanović. Ali, poslali su nas sa zadatkom da ne uradimo ništa. Nisu se nadali da ćemo mi dobro obaviti posao. Bili smo mladi i poletni. Hteli smo da se dokažemo. Vršili smo iskopavanja, ali nam nisu dali ni snimatelje ni novinare, ništa od svega toga. Sve je držano manje višeu tajnosti. Nismo uspeli ni da završimo poslove koje smo zamislili. Prekinuli su naše radove i kada sam došao u Beograd jedan novinar, sada već ne mogu da se setim iz kog lista — da li je već postojao NIN ili Ilustrovana politika, ali sam tom reporteru ispričao sve — šta smo radili u Jasenovcu i Donjoj Gradini i očekivao sam da će to u nedelju biti objavljeno. Međutim, kada se intervju nije pojavio mislio sam da nisu stigli da ga pripreme, pa će ga objaviti u sledećem broju, ali nije ga bilo ni tada u novinama. Ja odem tada u Politiku da pitam — šta je bilo sa tim intervjuom. I dobio sam odgovor: "To si sada pitao i nikad više!"
 
A posle, na mene je vršen užasan pritisak. Video sam da ću izgubiti posao na Fakultetu.
 
AŠ: Na kakvoj ste dužnosti bili na Fakultetu?
 
SŽ: Bio sam asistent od 1960-62, pa sam prešao u Novi Sad, jer nisam imao stan, gde sam 64. odbranio tezu o Jasenovcu. Onda sam se javio na jedan međunarodni konkurs u Ugandi. Tamo sam predavao antropologiju na Medicinskom fakultetu. Moj šef odluči da se vrati u Ameriku i preda mi ključeve Instituta i ja ostanem potpuno sam. Mnoge značajne ličnosti dolazile su u to vreme u Ugandu. Međutim, ja dobijem poziv da odem u Britaniju i da u Londonu predajem antropologiju na Univerzitetu. Bilo je to 1968. godine.
 
AŠ: Da li je tačno da svi ljudi potiču iz Istočne Afrike?
 
SŽ: To je Likijeva ideja, njegove majke i sina (Harry Leakey, Mary Bazett Leakey i Louis S. B. Leakey, 1903—1972). Nije sasvim tačno. Ako je pramajmun onda je pramajmun, a ako je pračovek onda je pračovek. Prvi čovek je bio u Olduvai Goudžu u Keniji. Otprilike pre pet ipo hiljada godina. Sve što je starije teško možemo da utvrdimo.
 
AŠ: Da li ste se vi ikada bavili lekarskom praksom?
 
SŽ: Prvih godina posle studija radio sam u školskoj poliklinici u Zemunu. Bavio sam se i jednom posebnom oblašću — kineziterapijom — lečenjem pomoću pokreta i kretanja. I na Novoj Gvineji sam radio kao lekar. Tamo nije bilo dovoljno lekara. Zatim, ja sam se 20 godina bavio terenskim istraživanjima u predelu Rasa kod Novog Pazara. I kada sam bio u planini, lekara nije bilo, a imao sam u Rasu opremljenu ambulantu. Tamo sam lečio seljake, narod, kome šta treba. Čuli su da tamo postoji neki lekar i onda su dolazili kod mene iz Sopočana, Petrove Crkve… Tamo sam dvadeset godina dolazio da radim po mesec dana.
 
Onda sam istraživao na svim nalazištima kod Đerdapa — do Lepenskog Vira, Brze Palanke, Negotina.
 
AŠ: Ja sam Negotinka.
 
SŽ: Negotinka? Ha, ha, ha… Mesto pokojnog Sinđelića.
 
AŠ: Moj otac je bio inženjer. Gradio je puteve i mostove od Negotina, Zaječara, pa skroz, kroz Srbiju. Bio je građevinski inženjer, a majka mi je bila profesor srpskog jezika i književnosti u negotinskoj gimnaziji.
 
SŽ: Onda poznajete taj kraj. Meni se on mnogo dopada. Tamo sam sa Milutinom Garašaninom obavljao iskopavanja, pa sa Borom Jovanovićem, Ljubišom Popovićem, svim tim arheolozima. Zvali su me. Trebalo je ispitivati skelete koji su tamo nađeni.
 
AŠ: To je interesantno. Kako se uopšte konstatuje doba ljudskog života?
 
SŽ: Pa, pre svega pomoću kostiju na kojima postoje određeni znaci koje treba prepoznati. Prvo utvrđujemo pol, da vidimo da li je skelet muškarca ili žene. Kada želimo da utvrdimo vreme, ja sam razradio posebnu metodu, gde možete da dobijete ostatke kolagena. Uzmete kosti gde se nalaze te najstarije belančevine, rastvarate ih u blagim kiselinama, pokupi se pena koju belančevina sadrži. Onda se to izloži sagorevanju, hvata se ugljenik "C 14", pa pomoću tih podataka i kompjutera saznate starost.
 
AŠ: Da li možete da ustanovite bolesti od kojih su ljudi tada patili?
 
SŽ: Kako da ne! One bolesti koje ostavljaju tragove na kostima lako mogu da se utvrde. Ja sam napisao knjigu koja se smatra osnovnim udžbenikom — kako se prepoznaju pojedine bolesti. Objavili su je Englezi i Amerikanci.

AŠ: Koliko ta srž u kostima traje po kojoj može da se utvrdi starost kostura?
 
SŽ: Zavisi od mnogo stvari — zemlje, podneblja. Tako smo kod Đerdapa našli ostatke Kromanjonaca, od kojih mi vodimo poreklo, jer stanovništvo Balkana — i šire, Panonije, Podunavlja, u stvari, potiću od njih (Kromanjonci su praistorijski ljudi (Homo sapiens sapiens) iz vremena gornjeg paleolita, čiji su fosili nađeni u Francuskoj, blizu pećine Kromanjon (po čemu su dobili ime). Najstariji poznati ostaci Kromanjonaca su radiometrijski datovani u vreme od pre 35.000 godina. Što se tiče njihovog vremena bili su dosta napredni, mogli su da govore, bavili su se slikanjem i sahranjivali su članove svoje zajednice.
 
AŠ: Koji je to vremenski period?
 
SŽ: Pa, oko 30—40.000 pre Hrista. Najstarije lobanje koje sam ja pronašao bile su u Žitištu i Bačkom Petrovcu. Ljudi su se čudili — otkud tu, gde nema ni planina ni žitišta, nađeni su najstariji ostaci. Međutim, tu je bilo Panonsko more i ljudi su upali u tresetište, tako da su se ostaci sačuvali. Klima mnogo znači.
 
Naši ljudi u Srbiji za pregršt stvari ne znaju. Pre Drugog svetskog rata bila je velika ekspedicija na Đerdapu, sve prostore koje su ljudi otkrili, kao recimo, Lepenski vir, Amerikanci su objavili u svojim časopisima i niko o tome u Srbiji nije imao pojma. O tome se nije govorilo, a ja sam slučajno došao do toga listajući američke časopise. Englezi su presnimili te časopise, tako da ih ima u britanskim bibliotekama. Nisu sva tumačenja savremena. Naši se još uvek drže Kanica, a on je pre 100 godina putovao kroz Srbiju (F. Kanic, austrijski inženjer, istrazivac i humanista, skrenuo je paznju javnosti na arheološko bogatstvo srednjeg Pomoravlja). Ono što je Kanić pisao je još uvek osnova. On daje korisne opise raznih stvari. Profesor Branko Šljivić je još 1935. godine utvrdio da je naše stanovništvo autohtono, da se mi nismo doseljavali niodakle, da smo oduvek tu živeli. U našoj Akademiji nauka to još ne prihvataju. Ja sam povodom dvadesetogodišnjice od Šljivićeve smrti pisao o tome šta je on pronašao i dodao još neki materijal koji sam imao i sve je to štampano u časopisu balkanskih zemalja Balkanika i tada se po prvi put saznalo o njegovim pronalascima. U našoj Akademiji nauka nisu dovoljno poštovali profesora Šljivića.
 
U razgovoru sa doktorom Živanovićem, koji se nastavio gotovo posle sedam godina, bilo je pomenuto toliko dogadjaja i geografskih prostora da zamalo nisam zaboravila da saznam osnovne podatke o njemu.
 
AŠ: Nešto vrlo bitno u našem razgovoru niste mi pomenuli, gde ste i kada rođeni?
 
Doktor Živanović, sa čijeg lica osmeh gotovo da ne nestaje, glasno se nasmejao:
 
SŽ: Da, da, rođen sam 1933. godine. Otac mi je radio na železnici, pa sam se tako tamo rodio. Bili smo takozvani "kuferaši", seljakali smo se. Medicinu sam studirao u Beogradu, a doktorat sam odbaranio u Novom Sadu. Profesor Šljivić mi je rekao — ovde nikome ne daju da radi doktorat, pa neće ni tebi. Idi u Niš ili u Novi Sad. Ja sam bio 14. doktor medicinskih nauka u Srbji posle 2. svetskog rata.
 
AŠ: Koja je teza vašeg doktorata?
 
SŽ: Meniskosi kolena. Na Beogradskom fakultetu postoji Antropološko odeljenje sada njega vodi Marija Đurić, ćerka našeg zajedničkog prijatelja Petra Djurića, u čijoj smo se knjižari davno upoznali. Ona je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu i vodi Laboratoriju antropologije, a bavi se i sudskom antropologijom. Radila je doktorat kod mene. Marija se pojavila kod mene još dok je bila u gimnaziji. Rekla mi je da hoće da uči antropologiju. Rekao sam joj: "Znaš šta, dete, prvo položi maturu, pa onda možemo da razgovaramao". Kada je završila gimnaziju došla je ponovo kod mene i ponovila svoju želju. Onda sam joj rekao da prvo završi medicinski fakultet, što je učinila i tada se orijentisala ka antropologiji.
 
Njen otac Petar sjajno piše, samo bi svoje beleške trebalo da stavi u korice, da objavljuje knjige. Bila bi to sjajna dela. Ali, nikako da to uradi. Odlično je radio i na Televiziji. Doneo je reportažu o Aboriđanima iz Australije. Napravio je sjajnu TV seriju o Albaniji. To su izvanredna dokumenta. Zajedno smo radili nekoliko emisija o svetom Stefanu Lazareviću. Ja sam vršio identifikaciju njegovog skeleta, a naučni program TV Beograd snimao je moj rad.
 
AŠ: Sada, kada rezimirate svoj život, istraživanja, knjige koje ste napisali, možete da sagledate svoj ukupan rad. Više ste se orijentisali na antropologiju nego na savremenu medicinu. Da li možete da uporedite raniju nauku i savremenu medicinu? Koliko je nauka u odnosu na istoriju medicine napredovala?
 
SŽ: Sve nauke se neprekidno razvijaju. Tu nema zastoja. Ali, uvek sam govorio svojim studentima — nauka je jedno, a disciplina ima mnogo. Naučni pristup je jedan. Ja veoma verujem u multidisciplinarna istraživanja, jer se ne može raditi jedna disciplina izolovana od drugih. Na ovo vaše pitanje — da li sam se bavio samo antropologijom, mogu vam reći da nisam radio samo na antopologiji i anatomiji. Mnoge se stvari prepliću. Jedan moj profesor operisao je herniju i zaključio da je u nekim porodicama kilavost nasledna, operisao je dedu, oca, sina, unuka. A mi smo našli da u Egiptu bolest hernija ne postoji. Ali je zato doktor Albert Švajcer pisao da u centralnoj Africi ima toliko mnogo hernije da ne zna šta da radi. Rekao je kad bi danonoćno operisao ne bi uspeo da obavi posao. Kad sam pošao u Afriku moj mi je profesor kazao — Daj, pogledaj kako tamo te stvari stoje. Neki su čak pisali da su Afrikanci drugačiji od belaca, da imaju visoku karlicu koja podseća više na majmunsku, pa su zbog toga kilavi. Ja uzmem da ispitujem tamo ljude i zapazim da ima razlike, ne samo u karlici nego u tkivima njihovih organizama, i pođem da radim na nekim kontrolnim grupama, da ne bih radio samo na jednoj, i zaključim da u podnožju planine Ruvenzori nema hernije. Vratim se u Kampalu. Razgovaram sa jednim prijateljem koji me pita gde sam bio ovih nedelja, tražio me je. Kažem mu da sam čuo da u tom planinskom kraju ljudi ne jedu mnogo belančevine, a video sam da se hrane mnogo ribom. On mi kaže da je njega FAO poslao tamo da ih uči slakovodnom ribarstvu. Onda shvatim zašto tamo žene imaju otežan porođaj, jer karlica ne može da se podigne kod onih osoba koje do sedme godine ne apsorbuje dovoljno belančevina, pa karlica ostane u niskom položaju. Zbog toga mišići ne mogu da pokriju celu površinu, pa se dobije hernija. I tako ljudi kad dođu u neke godine i počnu da kašlju, imaju otežano disanje, napinju se i dobiju herniju. Sve se to prepliće u nauci i morate slušati šta vam drugi govore.
 
AŠ: Gde ste vi predavali, na kojim fakultetima?
 
SŽ: Prvo sam predavao u Beogradu i Novom Sadu, onda sam bio lekar u Ugandi, zatim u Londonu, u bolnici Sv. Bartolomeja. To je najstariji medicinski koledž u svetu. Osnovan je 1123 godine. Posle sam predavao u Novom Sadu tri godine, onda sam otišao na Novu Gvineju, u Port Moresbi, gde sam predavao tri godine, pa sam zatim predavao u Zimbabveu, u Harareu.
 
AŠ: Kako odlučite da odete negde da predajete?
 
SŽ: Zavisi, kako kada. Recimo kada sam video da će u Jugoslaviji ponovo doći do rata, otputovao sam u London i obratio se kolegama rečima da mi treba novo radno mesto. Rekli su da sada u Londonu nema posla — "Napustio si ga". Možda u Novoj Gvineji?
 
Otišao sam tamo 1991. godine, kada je u Jugoslaviji već bio pakao. Posle sam sa Nove Gvineje otišao u Afriku, gde nisam dovršio neka istraživanja prilikom prvog boravka tamo. Tako sam ponovo otišao u Harare.
 
AŠ: Kakvi su ti novi univerziteti u odnosu na evropske?
 
SŽ: Pa, mogu vam reći da tamo, pored svih nesreća koje su imali — Idia Amina i drugih, još uvek drže nivo. U Ugandi je najveći medicinski institut za celu Afriku, što mnogi nisu znali. Uspeli su na neki način da održe standard. U Zinbabveu su prilično otišli nizbrdo zahvaljujući sankcijama. Na Papui-Novoj Gvineji, teško se razvijaju, imaju svoje specifične probleme. Pre svega ljudi tamo kratko žive. Tamo su retki pedesetogodišnjaci. Uopšte nemaju srednjake. Njehove srednje škole iškoluju oko 200 maturanata godišnje za sve univerzitete. Prema tome, medicina dobija oko 20 studenata. To je jako malo, jer mnogo više lekara izumre nego što se iškoluje. U vreme kada sam ja bio tamo imali su samo jednog hirurga i to jednu koleginicu koja je predavala sa mnom u Londonu i postala časna sestra. Ona je bila hirug za celu zemlju.
 
AŠ: Recite mi, šta sada radite, pišete li?
 
SŽ: Čovek ne može da sedi skrštenih ruku, mada sam ja zvanično u penziji od 1998. godine. Poslednja stvar koju sam poslao izdavaču Vesni Pešić je "Teološka antropologija", sa pravoslavne tačke gledišta. Mislim da je to u Srbiji potrebno, mada je sve bazirano na Starom zavetu i na Mojsijevim knjigama.
 
AŠ: Čitajući Stari zavet zapažam kako se odnosi među ljudima, zapravo ljudska priroda nije izmenila. I u staro vreme su se međusobno ljudi potkazivali, varali, ubijali…
 
SŽ: Ali i tada je bilo dobrih ljudi. Što kažu — i Bog je bio svestan toga kakvi su ljudi, pa im je dao mogućnost da biraju izmedju dobra i zla.
 
AŠ: Da, u Bibliji se to stalno pominje: "Bog mu je savetovao, a on je ipak ubio brata svog…" A što se žena tiče, to je posebna priča. Ako je žena bila lepa, oteo bi je čovek i od neprijatelja i od prijatelja, pa i od brata.
 
SŽ: Jedino je kraljica od Sabe uspela da se održi.


Ana Šomolo | Pešić i sinovi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: April 22, 2016, 02:29:05 am »

*

TITO JE SAKRIO ISTINU O JASENOVCU

Akademik Srboljub Živanović o komisiji koja je 1964. istraživala zlodela u NDH logoru: Posle prvih izveštaja i samo tri meseca rada, sve je stopirano. Ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Oko 20 % žrtava živo zakopano

Kada je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRJ u sastavu: dr Zdravko Marić, Vida Brodar, Aton Pogačnik i dr Srboljub Živanović, septembra 1964. završila prvu fazu ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini sa druge strane Save od logora Jasenovac, uplašili smo se brojeva do kojih smo došli. Na stratištima duž reke, u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini 12,5 kilometara i širini 4,5, složili smo se nedvosmisleno da tu leži više stotina hiljada zverski ubijenih ljudi - 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma! U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. Prve analize uzroka smrti svedočile su da je oko 20 odsto njih u grob otišlo živo.

Ovako danas, sa gorčinom u glasu, govori za "Novosti" akademik Srboljub Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtava u Jasenovcu i predsednik Međunarodne komisije za istinu o ovom NDH logoru sa sedištem u Londonu. Živanović ističe da je Komisija izvršila 130 sondažnih bušenja na 100 masovnih grobnica, čiji su se rovovi protezeli između 60 i 80 metara. Radili su, seća se, tri meseca, te daleke 1964. godine. Posle prvih izveštaja, sve je, međutim, stopirano. Država im nije rekla zašto.

Sa kolegama iz Sarajeva i Ljubljane bili ste prva stručna komisija koja je za račun države pokušala da utvrdi broj žrtava?

I pre nas je bilo istraživanja. Prvo je bilo u maju 1945. Komisija ZAVNOH iznela je tada procenu o između 500.000 i 600.000 ubijenih. Dve godine kasnije, bivši logoraš dr Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini je identifikovao 258 grobnica dužine od 60 do 80 metara dubokih oko osam metara. Borci iz Kozarske Dubice 1961. ponovo su počeli sa istraživanjima, mada oni nisu imali stručna znanja. Nas su pozvali 1964. i bili smo najreprezentativnija grupa stručnjaka do tada. Posebnim bušilicama izvršili smo otvaranje 100 grobnica i posle tri meseca teškog rada izneli smo državnim organima procenu o broju žrtava.

Kako je izgledao odlazak u Jasenovac 1964?

Bilo je čudno. Veliki profesori iz Beograda, Zagreba, Ljubljane nisu hteli ni da čuju da budu u sastavu te komisije. Pošto je ona ipak stvorena, odabrani su referentni centri iz Sarajeva, Ljubljane i Novog Sada, odakle sam i ja odabran kao docent sa medicinskim znanjem. Sećam se da sam prvo otišao u Aušvic da se spremim za posao jer do tada nisam znao mnogo o istraživanju masovnih stratišta. U tom logoru sam video da su Nemci praktično, industrijski ubijali žrtve, praveći od njih sapune, češljeve. U Donjoj Gradini smo naišli na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću.

Koja vam je prva asocijacija kada se danas prisetite tog vremena?

Strah i stravičan slatkasti miris smrti uvek kada je sonda otvorila grobnicu. Kada se istražuje jedna takva raka, pa kada u ruke uzmete polomljenu lobanju jednogodišnjeg deteta, to vas promeni zauvek. Kada god govorim o tome, pa i u ovom momentu, ja se tresem, a kao sudski antropolog svašta sam video. Onda možete zamisliti kakav je to osećaj bio. Kada vidite cucle, kantice za mleko, flašice...

Vama je bilo zabranjeno da fotografišete svoje nalaze. Šta ste radili sa pronađenim stvarima u grobnicama?

Nismo smeli da slikamo, ali sve smo beležili u radne sveske. Svaki član komisije je vodio dnevnik i posle radnog dana jedan drugom smo pregledali zapisnike i potom ih potpisivali. Sva četiri dnevnika imaju potpise svih članova komisije. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovek može da zamisli. Recimo, u lobanjama su se tada još nalazili ostaci mozga i oni su poslati na obradu u Zavod za sudsku medicinu u Ljubljanu. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo dvadeset odsto žrtava živo otišlo u grob. U grobnicama, naročito tamo gde su bili ujamljeni Romi, nalazili smo ogromne količine zlata, đerdana, dukata, i sve to smo posle otvaranja grobnica ponovo sahranjivali. Mi smo imali obećanje da će se istraživanje nastaviti i pravljeni su planovi kako dalje.

Kako ste došli do broja od 730.000 umorenih samo u Gradini?

Anton Pogačnik je radio matematičku procenu broja žrtava na osnovu broja grobnica i na osnovu broja pronađenih žrtava u onima koje su bile otvorene. Svi smo se složili oko ove brojke.

Međutim, pošto ste u jesen 1964. predali nalaze, sve je stalo?

Obavezali smo se na ćutanje u javnosti, a ja nisam mogao da ne govorim. Razgovarao sam sa jednim novinarom "Politike". Međutim, taj tekst nikada nije ugledao svetlost dana. Kada sam pitao novinara Momu Stefanovića šta se događa, on mi je samo kratko rekao da ga više nikada o tome ništa ne pitam. Posle još nekih signala, 1965. sam emigrirao u Afriku, pa u Englesku, a 1968. indirektno mi je saopšteno da se ne vraćam u zemlju. Ipak, nastavio sam sa istraživanjem Jasenovca.

Šta se dogodilo kada su državni organi dobili procenu stručnjka?

To ne znam. Ja sam svoju kopiju poneo u London i ceo život sam je nosio sa sobom. Kada sam pomislio da je devedesetih godina došlo vreme da se vratim u Beograd, predao sam je Arhivu Grada. Predao sam i još nešto, zapisnik sa sednice Svetog arhijerejkog sinoda SPC iz 1942. godine koji je posvećen Jasenovcu, a koji je tajnim kanalima završio u Londonu 1943.

Posle rada od 50 godina na Jasenovcu i dokumenata koje ste sakupili, šta još mora da se zna?

Jasenovac, Jadovno, Prebilovci, jame na Velebitu... nisu delo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi. To je proizvod državne politike NDH i napora cele te države da fizički istrebi srpski narod. Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepencem. Učestvovali su svi, hrvatski domobrani, obični seljaci, železničari, a kada je 1944. postalo jasno da Nemačka gubi rat, ponovo su svi uložili veliki napor da sakriju tragove genocida. Moša Pijade i Mile Budak su se sretali i po ovom pitanju. Tito je, kako je to otkrila dr Smilja Avramov, 1944. išao u tajnu audijenciju kod pape. Možda je sa teritorije bivše SFRJ ova dokumentacija nestala, ali u svetskim arhivama, u to sam ubeđen, postoji.

Šta ste našli tragajući po svetu?

U Londonu, recimo u Javnom arhivu je više od 2.000 dokumenata o ustaškoj državi i zločinima nad Srbima. U Arhivu SSSR u Moskvi smo našli tek dva dokumenta. Plašim se da su braća komunisti učestvovala u prikrivanju zločina. U malom Muzeju holokausta u gradu Aki, u Izraelu, pronašli smo more dokumenata i svedočenja o ovim zločinima. Godine 2000. u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Bernbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Naime, mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.371 katoličkog sveštenika koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunuti koliko ih je među njima bilo ubica.


MAUZOLEJ NA SUDU

U Donjoj Gradini je predviđeno da se napravi spomen-obeležje žrtvama Jasenovca?

Vlada RS je opredelila novac iz budžeta. Sproveden je konkurs, i kada je trebalo da se počne sa radom, stalo se, je jer se žalio trećeplasirani na konkursu. Stvar je otišla na Sud BiH i ponovo smo u situaciji da nam Hrvati i muslimani određuju kako će izgledati memorijalni kompleks za pobijene Srbe.


CRNA LISTA SVEŠTENIKA
U Hrvatskoj priznaju samo nedela Miroslava Filipovića.
Šta reći o zločincu, upravniku logora, koji je na jednoj misi pozvao pastvu da ode u selo i pobije sve Srbe, ali da prvo ubije njegovu rođenu sestru koja je udata za Srbina. Ja sam na Konferenciji Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu u Londonu izveo za govornicu Jevrejku Skibu kojoj je katolička časna sestra Pulherija zatezala vrat kako bi koljač mogao preciznije da udari. Skiba je govorila, a posle njenog govora katolički sveštenici su napustili salu. Dragutin Kukolj, Nikolom Masić, Jolo Josip Bujanović, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, samo su neki od sveštenika koji su ubijali.

STEPINAC JE ZLOČINAC
Kako komentarišete inicijativu da se Stepinac proglasi za sveca, zašta Vatikan traži i mišljenje SPC?
Kada je ta inicijativa objavljena dobio sam iz Australije pismo od Vase Kondića iz Sidneja, koji je posvedočio da je kao sedmogišnjak video mnogo katoličkih sveštenika kako ubijaju srpsku decu. Njega su, veli, spasli Nemci. Kondić piše i da je u logoru bilo pravo slavlje kada bi dolazio u Jasenovac nadbiskup Alojzije Stepinac. Nosio je nekakvu posebnu uniformu, a njegov krst je bio mnogo veći od krstova ostalih sveštenika. I on je učestvovao u zločinima — prenosi Đivanović delove ovog pisma. Ovo svedočenje, kako ukazuje, overeno je u advokatskoj kancelaraji u Adelaidu u Australiji od strane advokata Vaska Vukoja.

Dragan Vujičić | 10.04.2016. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: