Dva dečaka, dva Srbina [Momčilo Gavrić i Spomenko Gostić]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « PRIJATELJI NAŠEG NARODA « Priče i događaji « Dva dečaka, dva Srbina [Momčilo Gavrić i Spomenko Gostić]
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dva dečaka, dva Srbina [Momčilo Gavrić i Spomenko Gostić]  (Pročitano 5031 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 742



Pogledaj profil
« poslato: Mart 22, 2014, 12:55:30 am »

*

DVA DEČAKA, DVA SRBINA

Momčilo i Spomenko su pripadali jednom narodu i jednom veku. I jednoj istoj epskoj vertikali. Odrastali su u različitim sredinama i različitim epohama, ali sa mnogo toga zajedničkog.

Momčilo se rodio 1906. u Trbušnici kod Loznice. Nije čestito ni zakoračio u svet igre, mašte i dečije čarolije, kada je 1914. zagrmeo rat kakav svet nije video. Austrougarske snage prešle su Drinu i potisnuli srpsku vojsku, privremeno zauzimajući Mačvu. Čuvši za pokolje u susednim selima i predosetivši zlo, otac je poslao Momčila kod strica sa porukom da pripremi zapregu i nejač za zbeg. Pri povratku u selo, dečak je zatekao stravičan prizor. Njegove roditelje, sedmoro braće i sestara, zverski su na kućnom pragu pogubili ljudi koji su nosili neprijateljske uniforme, a govorili razumljivim jezikom. Od pune kuće ostalo je pusto zgarište. Prestravljeni, izbezumljeni dečak trčao je po pomrčini planinskim stazama Gučeva. Naleteo je na straže Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Komandant puka, major Tucović, pred sobom je imao dečaka, svog pocepanog i izgrebanog od probijanja kroz rastinje. Momčilo mu je kroz suze u nekoliko reči predočio šta se desilo — "čiko, sve su mi pobili". Major je zatražio dobrovoljce koji će svetiti pobijene seljake. Cela jedinica istupila je korak napred. Major je Momčilu dao vojnika Miloša, Zlatiborca, da zajedno pođu prema neprijateljskim položajima. Za njima su pošli i ostali. Već iste noći nastupila je teška borba i poraz vojske crno-žute monarhije u dečakovom selu. Momčilo i Miloš zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Osmogodišnji Momčilo postade najmlađi vojnik Drinske divizije. Jedan krojač sašio mu je od starih šinjela malu šajkaču i uniformu. Siroti dečak prozvan je "sinom Drinske divizije". Išao je svugde sa srpskom artiljerijom.

Spomenko se rodio u Doboju 14. avgusta 1978. O njegovom se detinjstvu malo zna. Ono što je od njega proživeo, bilo je tegobno. Živeo je u siromašnoj porodici u selu Jovići na Ozrenu. Uoči rata umire mu majka Milena. Ostao je samo sa bakom, u selu u okruženju, onamo gde je etnička karta podsećala na kožu leoparda. Septembra 1992, kada su njegovi vršnjaci kretali u školu, Spomenkov život se iz korena izmenio. Kobnog dana, po Jovićima je padala kiša granata ispaljenih sa bošnjačkih položaja. Među žrtvama je bila i Spomenkova baka. Ostao je sam, bez igde ikog svog. Ostala mu je samo vojska, kao nada i zaštitnica. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta. Postao je najmlađi vojnik vojske Republike Srpske.

Momčilu su posle Kolubarske bitke prišili kaplarske oznake na ramena. Beše to najmlađi kaplar vojske Antante. Sledeće godine usledila je velika neprijateljska ofanziva i on se sa srpskom vojskom našao u povlačenju preko Albanije. I dalje se nikada nisu rastajao od svog ratnog poočima Miloša. Njihov put do mora, sve preživljene patnje, reči posle jednog veka ne mogu dočarati. Ostala je kao izreka među veteranima: "Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške". Mali Momčilo je na Solunskom frontu postao prekaljeni ratnik. U zatišju bitaka naučio je da čita i piše. Jednog dana, posetio ga je nepoznati čovek, koji je čuo o podvizima jednog dečaka. Poklonio mu je sat i nožić, za večitu uspomenu. Docnije je doznao da je to bio Arčibald Rajs, plemeniti stranac srpske duše, koji je upozoravao međunarodnu javnost o zločinima koje jedna "plemenita evropska monarhija" čini nad srpskim seljacima. Momčilo je učestvovao i u poslednjim jurišima na neprijatelja pri proboju Solunskog fronta. Lično vojvoda Mišić naredio je da ga unaprede u čin podnarednika. Zatim je nastavio pešice do krajnjih granica nove velike otadžbine. Bio je svedok velike istorijske prekretnice, kada se granica pomerala sa Dunava na Karavanke. Po povratku iz rata otišao je na školovanje u Englesku. Tamošnji dobrotvori stipendirali su srpske siročiće. Ali, kada se vratio u zemlju, Momčilo nije dalje napredovao. To ga nije obeshrabrilo. Radio je svakojake poslove. Oženio se. Nadao se boljem. Stigao je drugi svetski rat. Momčilo je proganjan i hapšen, ali se tešio time što je pamtio i mnogo teža vremena.

Spomenkov jedini sačuvani intervju, dat jednoj televiziji iz Srbije, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. I sam je dva puta bio ranjavan, ali se nije povlačio. U istoj jedinici saborac mu je bio i njegov nastavnik Lazo. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. "Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan. Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jednog Srbina iz Pariza da pređe kod njega i napusti bojište. Spomenko nije imao dileme. Nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.

Momčilo je sa burom u srcu dočekao sovjetske tenkove. Radovao slobodi, nemačkom slomu i porazu. Nije dočekao da proživi u miru. Komunisti su ga uhapsili, pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom. Njega, najmlađeg kaplara vojski Antante, koji je krvavio u ratu sa Švabama, osvedočenog antifašistu i rodoljuba. Izvođen je pred streljački stroj, psihički lomljen. Onda je 1947. dopao i zatvora, jer nije pristao da da novčani prilog za "bratski narod Albanije". Tamo je pretrpeo samo njemu znanu tortutu. Kada je izašao iz tamnice, dugo nije ništa pričao. Kada je i progovorio, muke sa robije zadržao je u sebi.

Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Po srpskim položajima padale su granate i umnožovale žrtve. Detonacije su potresale brda. Ni tada se Spomenko nije ustrašio. Iznenada je, samo, pao. Dvadesetog marta. Zadobio je teške rane.

Momčilo Gavrić je živeo tiho i otišao tiho. Umro je 1993. Sahranjen je u Beogradu, van očiju javnosti. Ni prestonica ni zavičaj nemaju nijednu ulicu koja je ponela njegovo ime. Trag o njegovom postojanju, pored večitog ostajanja u sećanjima ljudi koji su cenili njegovo delo, su svega dve ratne fotografije u stalnoj postavci muzeja u Loznici.

Spomenko Gostić je preminuo istog dana od zadobijenih rana na ratištu na Ozrenu. Sahranjen je u rodnim Jovićima, da ih nikada ne napusti. Posthumno je odlikovan. Jovići su pripali muslimansko-hrvatskoj federaciji. Spomen Spomenku u Republici Srpskoj nikada nije izgrađen. Neka im, mesto sveće voštanice, bude posvećen i ovaj tekst.

Autor: Nemanja Dević | Dveri srpske | 20.03.2014

Više o Momčilu Gavriću » » »
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: