Ksenija Atanasijević (1894—1981)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti « Ksenija Atanasijević (1894—1981)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ksenija Atanasijević (1894—1981)  (Pročitano 10751 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 17, 2013, 10:02:36 pm »

*




KSENIJA ATANASIJEVIĆ
(Beograd, 05.02.1894 — Beograd, 28.09.1981)


Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva žena docent i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija).


BIOGRAFIJA

Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja "fiziološki neizdrživa" i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.

"Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći", kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.


DOKTORAT

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam raskrinkao tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: "Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!" Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija "pametna kao muško", no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.


PROGON

Čaršija u Beogradu prelazi na "novu aferu", i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom "pričom": Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i "oženjenim čovekom" Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova "Balkan" i "Veče". Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: "Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci."

Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren "autonomije Univerziteta". Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da "tu nečega ipak ima". Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: "na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".


DRUGI SVETSKI RAT

U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Atanasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih "zemnih ostataka" i obeležja.


ZANIMLJIVOSTI

Ljiljana Vuletić je napisala knjigu "Život i misao Ksenije Atanasijević" za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.

_______________

Spoljašnje veze

  • Ksenija Atanasijević
  • Život i misao Ksenije Atanasijević (I), (II), (III)
  • Istine i laži o Kseniji Atanasijević
  • Ko je bila Ksenija Atanasijević


Tekst i fotografija: sr.wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 17, 2013, 10:04:23 pm »

*

SRPSKI MISLIOCI


U okviru Izabranih dela Ksenije Atanasijević (1894—1981) u osam tomova ova knjiga sadrži autorkine radove o srpskim filozofima objavljene na srpskom jeziku, zatim članke koji razmatraju filozofiju u narodnim umotvorinama, u školi, prikaze i recenzije filozofskih knjiga domaćih autora, kao i filozofsko čitanje književnih dela naših pisaca. Dodatak sadrži iscrpnu „Bibliografiju radova Ksenije Atansijević" koju je sastavio Dobrilo Arantitović. Ova knjiga svedoči da je Atanasijevićeva između dva svetska rata bila najznačajniji istoričar srpske filozofije.

Knjiga Srpski mislioci je sačinjena od članaka koje je Ksenija Atanasijević objavljivala u časopisima i novinama, ali ih nikada nije sakupila u korice jedne knjige. Saglasno njenom razumevanju filosofije, u ovim člancima i studijama nije reč samo o našim najvećim misliocima nego i o filosofiji u narodnim umotvorinama i književnim tekstovima. Stoga je knjiga podeljena na više odeljaka koji sadrže najvažnije tekstove u svojoj vrsti.

Prvi odeljak je naslovljen sa Srpski filsosofi i uključuje osam članaka o našim istaknutim filosofima Ruđeru Boškoviću, Dositeju Obradoviću, Petru Petroviću Njegošu, Božidaru Kneževiću (tri teksta) i Branislavu Petronijeviću (dva teksta). Ona srpske filosofe deli u dve grupe — zapadne i istočne. Najistaknutiji zapadnjaci su Bošković i Petronijević, a među istočnim se ističu Njegoš i Knežević.

U odeljku Filosofija u narodnim umotvorinama sakupljeni su gotovo svi njeni radovi (ukupno devet) na ovu temu. Izostavljeni su samo oni koji predstavljaju odlomke ili varijante ovde uključenih tekstova. U svakom slučaju, njeni radovi su do sada najobimnija istraživanja ove teme kod nas, za koju mnogi spore da spada u područje filosofije.

Najkraći odeljak knjige nosi naslov Filosofija u školi. Tu su uključena svega dva teksta koji obrađuju nastavu filosofije na Univerzitetu i u srednjoj školi. Ispostavlja se da nisu izgubili mnogo od aktuelnosti ni danas.
[...] Plato » » »


* * *




* * *

Ksenija Atanasijević: Jugoslovenski mislioci

U ciklusu FILOZOFSKA OSTAVŠTINA, koji ćemo emitovati četvrtkom, od 15. avgusta, pročitaćemo više tekstova iz knjige Ksenije Atanasijević (1894—1981) "Jugoslovenski mislioci", koju je 1938. godine na francuskom jeziku objavilo Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Spis je sada prvi put na srpski jezik preveo Slobodan Damnjanović. [Urednik ciklusa: Đura Vojnović, RTS , 15.08.2013]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 18, 2013, 12:20:56 am »

**
PREĆUTANA KNJIŽEVNOST


JUGOSLOVENSKI MISLIOCI I LUTANJA SRPSKE MISLI


Knjiga Ksenije Atanasijević Jugoslovenski mislioci objavljena je na francuskom jeziku pre više od sedam decenija, a još uvek nije prevedena na srpski jezik. A trebalo bi! I to ne samo zbog svojih stručnih i pedagoških kvaliteta kojima nesumnjivo raspolaže, već pre svega zato što u sebi sadrži duhovne temelje jugoslovenske ideje, jugoslovenske države, i ogromnog, gotovo neshvatljivog stradanja srpskog naroda povezanog sa njima. U istoriji, isto kao i u ljudskom životu, sve se prvo dešava u svesti ili duhu, pa tek onda u stvarnosti. Može se reći da je čovek slika božija i po tome što pre ljudskih dela i njihovih posledica, dolaze ljudski logosi. Jednom rečju, u knjizi Jugoslovenski mislioci, dati su duhovni temelji jugoslovenske zablude srpskog naroda.

Osim kao svedočanstvo srpske zablude, ovu knjigu možemo posmatrati i kao nesvesno svedočanstvo vremena u kome je nastala.

U njoj se, na primer, na više mesta pominje "jugoslovenska rasa" mada je jasno da se termin rasa nikako ne može koristiti u nacionalnom kontekstu. Jugoslovenska rasa ne postoji isto kao što ne postoji bugarska, srpska, mađarska ili belgijska rasa. Rasa nije nešto što se obeležava etničkim i političkim granicama. U sociološkom smislu u kome su ovaj pojam koristili Artur de Gobino i Hjuston Scuart Čemberlen, rasa je zbir telesnih, duševnih i duhovnih osobina neke ljudske skupine. Pojam rasa širi je od pojma narod.

Zbog čega onda ovaj pojam srećemo u jednoj neadekvatnoj upotrebi i to ne samo kod Ksenije Atanasijvić već i kod mnogih drugih javnih i političkih ličnosti njenog doba? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u sve većoj i političkoj i vojnoj moći nacističkog Trećeg Rajha i pretnje koja je dolazila sa njom. Upotrebljavati pojam koji je u Nemačkoj u četvrtoj deceniji prošlog veka bio Summum bonum i kolektivnog i pojedinačnog života, koristiti ga, pa makar i pogrešno i neosnovano bilo je sredstvo opstanka, politička mimikrija koja je nastojala da se prilagodi novonastaloj situaciji, u kojoj je jedna destruktivna svetsko-istorijska snaga već svima stavila do znanja da će se izliti preko svojih granica i u svoj vrtlog uvući veliki deo čovečanstva.

Kao što smo rekli, Ksenija Atanasijević1 u ovome nije bila usamljena. Veličanje rasa postalo je opšte mesto političkog i javnog diskursa. Njega nalazimo tamo gde ga po definiciji ne bi trebalo da bude. Rimokatolička crkva koja je sebe predstavljala i predstavlja kao jednu nadnacionalnu i nadrasnu organizaciju, postala je žrtva ove prakse. Tako na primer, kardinal Gerber 1935 godine piše da "ne možemo nijednom narodu zabraniti da neguje svoje rasne korene i da pronalazi sredstva za svoj cilj".2 U katoličkom listu Oservatore Romano, u to doba je pisalo: "Katolicizam ne odobrava mešovite brakove i ne preporučuje ih jer nema poverenja u ukrštanje".3

Drugi "znak vremena" povezan je sa ocenom filozofskog rada Dušana Nedeljkovića, u to doba pripadnika ilegalne KPJ. Za njega autorka kaže kako "svoj pogled na svet usaglašava sa Heraklitovom filozofskom koncepcijom materije".4 Da se razumemo: od Sokratovog sagovornika Kratila gotovo niko o sebi nije mislio kao o Heraklitovom sledbeniku. Pa to svakako ne može biti ni čovek koji je živeo 25 vekova posle Heraklita.

O čemu se radi? U doba kad je knjiga pisana, Komunistička partija je već bila zabranjena i prognana politička organizacija. Pošto su svi znali da ova stranka svoju teorijsku koncepciju sveta zasniva na materijalizmu i hegelovski shvaćenoj dijalektici, reći za nekog da pripada dijalektičkom i istorijskom materijalizmu — što je bilo filozofsko opredeljenje Dušana Nedeljkovića — značilo je, ne filozofsku ocenu i katalogizaciju već političko denunciranje. Autorka je ovo očigledno htela da izbegne pa je, prihvatajući hegelovsko-marksističku ocenu Heraklita kao materijaliste i dijalektičara htela na ovaj način da prilikom ocene njegovog rada, poštedi svog kolegu.

A kako je ovaj "Heraklitov sledbenik" uzvratio pažnju? Onda kada su njegovi došli na vlast a svi ostali oterani u ilegalu? Samo 10 godina posle pojavljivanja Jugoslovenskih mislioca Dušan Nedeljković, predsednik Komisije za utvrđivanje ratnih zločina izdaje svoj pamflet Reakcionarna filozofija stare Jugoslavije. U njemu on Kseniju Atanasijević naziva "novom sholastičarkom", "diplomiranim lakejom" i pripadnikom intelektualne grupe opisanom kao "komična starudija". U ovu grupu, pored ostalih, spadali su "šestojanuarac" Dvorniković, "ratni zločinci" Jonić i Vujić, episkop Nikolaj Velimirović, čija "mistika" vodi ka "četničkim bradama". Kao pripadnik ove grupe Ksenija Atanasijević je, prema autoru, blagosiljala grozne četničke zločine.5 Ako znamo atmosferu koja je vladala prvih godina komunističke vladavine, onda shvatamo da ove ocene nisu obična denunicjacija; one su bile — poziv na smaknuće.

Kao znak vremena zanimljiv je i pristup ličnosti i poreklu Ruđera Boškovića. Ovaj slavni mislilac svetskog formata, po veroispovesti je bio rimokatolik, a po nacionalnosti, prema svim dostupnim izvorima, pripadao je srpskom narodu. Šta je važnije, posmatrano iz današnje perspektive. Da li je ovaj Dubrovčanin Srbin ili Hrvat? Ova pitanja su aktuelna u doba kada je nastajala knjiga Jugoslovenski mislioci.

Drugo rešenje, znatno realnije i utemeljije, danas više niko ne uzima u obzir. Ruđer Bošković pripadao je onoj nacionalno-verskoj skupini, koja se do Drugog svetskog rata označavala imenom Srbin-katolik. Međutim, posle velikog genocida hrvatske države nad Srbima, ova etničko-verska skupina je jednostavno nestala, a sa njom je nestao i svaki pojam o njoj.

Jugoslovenske mislioce možemo posmatrati i ocenjivati iz jednog, da tako kažemo, "profesionalnog ugla". Ova knjiga izlaže sadržaj viševekovnog procesa tokom koga su južnoslovenski narodi — koje autorka, uprkos postojećoj evidenciji, smatra jednom nacijom — izgradili shvatanje sveta i ljudskog života. Ovaj proces, osim od ličnosti i kulture, zavisi još i od takozvanog pragmatičnog faktora.6 Ovaj delotvorni, pragmatički faktor, znači da mislioci ne pišu svoje knjige u vakumu i ne stvaraju ab ovo. Na njihove hipoteze, pored prirode "večnih" pitanja utiču i ranije dati odgovori. Istorija filozofije prikazuje nam se kao jedan lavirint; odbačeni odgovori na koje se više ne možemo vraćati, jesu ili putevi kojima treba ići ili kao ukazivanje na pravi put.

Filozofija južnoslovenskih naroda jednim delom aktivno učestvuje u svetskoj filozofiji (Ruđer Bošković, Branislav Petronijević..) a delom pasivno preuzima već postojeća rešenja.

U pisanju nacionalne istorije delotvorni ili pragmatički faktor ima dakle jednu aktivnu i jednu pasivnu stranu.

Ono što se može zameriti priloženom načinu ispitivanja, jeste potpuno zanemarivanje vizantijskog, hrišćanskog i naoplatonističkog nasleđa i njegovog uticaja na srpsku duhovnost ne samo Srednjeg već i novog veka i modernog doba. U osnovi ovakvog stava po našem mišljenju jeste pogrešna koncepcija integralističkog jugoslovenstva ("Jedan kralj, jedna država, jedan narod"), i potpune okrenutosti vrednostima latinskog zapada. Zbog toga, autorka nije bila u stanju da uvidi postojanje ovog izuzetno značajnog aspekta naše misli, aspekta koji upućuje na njenu duboku ukorenjenost — nezavisno od zapadno-evropskog posredovanja u antičko i hrišćansko nasleđe.

Svako napisano delo, pa naravno i ovu knjigu, možemo tumačiti iz ugla njenog autora. U bogatoj ličnosti "prve dame" naše filozofije i o njenom zanimljivom životnom putu može se dosta toga napisati. Čitaocu u tom smislu preporučujemo izvanrednu knjigu gospođe Mirjane Vuletić.7

Mi ćemo pokušati da knjigu sagledamo kao dokument o intelektualnom i moralnom stanju srpskog naroda, kao svedočanstvo o duhovnim temeljima na kojima je počivala prvo jugoslovenska ideja a zatim i jugoslovenska stvarnost i propast povezana sa njom.

Prikaz Marka Marulića i uopšte sadržaj dela ovog dalmatinskog moraliste primer je prvog stuba jugoslovenstva u srpskoj nacionalnoj svesti, stuba koji ćemo u nedostatku boljeg izraza nazvati preuveličavanje.

Sentencije i razmišljanja ovog pisca ako nisu beznačajne i opšte poznate, onda su izuzetno glupe pa čak i nepobožne. Ima li išta gluplje od basne o "Kozi koja je pojela magarca" pa ga posle "izbljuvala" i nepobožnije od povezivanja ove groteskne slike lišene bilo kakve veze sa stvarnošću, sa Novozavetnim moralnim razlozima na koje se pomenuta basna poziva (Luka VI, 37; Mat.UP. 2) i ima li išta banalnije od molitve "O Bože koji vladaš svim stvarima, vodi nas u raj!"8, pa ipak naša autorka ovog moralistu, slobodno možemo reći, zasipa komplimentima. Sa ovim u vezi treba pomenuti i ocenu izvesnog Ajzengrajena (Eizengreien), ocenu koju Ksenija Atanasijević sa odobravanjem navodi, a koja Marulića ocenjuje kao "najboljeg filozofa svoga doba i izvrsnog pesnika i pisca". Uprkos traganja po svim značajnijim enciklopedijama i leksikonima — nemačkim, francuskim, engleskim pa i hrvatskim — ime ovog hvalospevca nismo uspeli da pronađemo. Ni ime ni delo. Reč je dakle o najobičnijoj obmani koju je naša autorka bez provere prihvatila kao istinu.

Dakle, rekli smo preuveličavanje. Preuveličavanje minornih istorijskih ličnosti i njihovo nametanje Srbima, bilo je potrebno da se stvori lažna ravnoteža veličine. Na srpskoj strani smatralo se da će ovaj metod učvrstiti ideju koja nigde osim u Srbiji i Crnoj Gori nije bila ni prihvaćena a kamo li utemeljena. Zbog preuveličavanja, tog stuba jugoslovenske države i jugoslovenske svesti u Srbima, u našim udžbenicima decenijama su isti status imali seoski bundžija Matija Gubec i svetsko-istorijska ličnost kneza Lazara. Bilo je potrebno da se izjednačimo i u istoriji i u duhu pa da lažna zajednica tako opstane. Druga strana preuveličavanja hrvatskih i slovenačkih ličnosti bila je potcenjivanje i odbacivanje sopstvenih, a o tome ćemo takođe govoriti. Sada se zadržavamo na oceni da je potcenjivanje sebe i preuveličavanje drugih bila cena koju je državotvorni narod morao da plati za opstanak države koju su svi osim njega — stari, novi i najnoviji narodi — smatrali ili "nužnim zlom" ili "prelaznim rešenjem".

Učenje Franciscusa Petriciusa, koga je autorka prikazala pod imenom Franjo Pertić — mada se on sam tako nije potpisivao — predstavlja najslabiji prikaz u knjizi i povezan je sa drugim stubom jugoslovenske svesti u srpskom narodu.

Prvo o prikazu: ne možemo se složiti sa tezom da je ovaj autor izgradio "jedno sasvim originalno shvatanje sveta". Učenje Franciscusa Petriciusa samo je jedna varijanta Renesansnog idealizma koji se negovao na firentinskoj akademiji Kozima Medičija a čiji su najznačajniji predstavnici bili Marsilio Fičino i Đovani Piko dela Mirandola. Firentinska akademija bila je poslednji značajan pokušaj da se na duhovni prostor latinskog zapada vrati platonistička metafizika i njena teza o transcedentnoj suštini sveta.

Opisujući učenje Franciscusa Petriciusa, Ksenija Atanasijević tvrdi da je to jedna metafizika svetlost, "svetlosti koja je isto što i dobro", i koja "stvara život, sušu, telo, jednom rečju svu prirodu". Za tu svetlost ona kaže kako je opšte prisutna i kako "sve stvari održava i uništava".9 Najzad, ona je poistovećuje sa Bogom.

Kada bi Petriciusovo učenje bilo onakvo kakvim ga naša autorka prikazuje, onda ovaj renesansni mislilac ne bi bio obnovitelj platonizma, već pre neke varijante panteizma, pa čak i staroegipatske mitologije i njenog učenja o bogu Sunca Ra. Petricius jasno pravi razliku — koja se u prikazu ne pravi — između fizičke svetlosti i njenih elemenata koji "potpadaju pod vid" i netelesne svetlosti za koju kaže da je "sasvim jednostavna". Drugim rečima, on pravi razliku između svetlosti koju ispituje optika i svetlosti u jednom dubljem smislu, koja je predmet mističke metafizike. Za ovu drugu, natprirodnu i nadiskustvenu svetlost, Franciscus Patricius tvrdi da je prauzor i idealni svet koji je ("beskrajno svetlo puno svetala svih ideja"10. Ova nadzemaljska i netelesna svetlost jeste ono što se u antičkom platonizmu nazivalo kosmos noetos, odnosno svet inteligibilnih bestelesnih suština.

Izvor i otac ove svetlosti — i to je najviši stepen neoplatonskog misticizma — jeste Bog. Bog, dakle ne samo što nije telesno svetlo, kako tvrdi autorka on je iznad i netelesne metafizičke svetlosti.

Zašto je ovo važno osim zbog ukazivanja na pogrešno tumačenje dela jednog mislioca? Po našem mišljenju, ovde se skriva drugi duhovni stub jugoslovenstva, a to je odbacivanje ili nepoznavanje sopstvene duhovne tradicije. Nemanje sluha za neoplatonizam zapadnog tipa, označava i odsustvo razumevanja za sopstvenu neoplatonističku tradiciju datu u obliku isihazma. Da podsetimo, po mišljenju jednog od najboljih poznavalaca duhovnosti srpskog Srednjeg veka, Dimitrija Bogdanovića, "glavnu posredničku ulogu prema neoplatonizmu ima u nas književnost isihazma".11

Ograničenost prostora i namena ovog rada, prisiljava nas na jedan sažeti, tako reći telegrafski prikaz ove tendencije srpskog Srednjeg veka. Grigorije Camblak, pisac kraja XIV veka i početka XV veka, u Službi Stefanu Dečanskom, daje neke od osnovnih elemenata hrišćanskog, neoplatonskog misticizma. Opisujući cilj asketskog života on sasvim neoplatonistički taj momenat opisuje sledećim rečima: "Oči stekavši duhovne... Sada gledaš jasno što oko ne vide, po apostolu". Uslov za postizanje ovog mističkog zanosa i saznanja jeste poseban način života koji se u duhu hrišćanskog neoplatonizma opisuje kao životni stav koji okreće lice od prolaznog i propadljivog i usmerava se ka večnom i nepropadljivom ("propadljivo ne mareći i na nepropadljivo motreći"). Onaj koji vodi ovakav način života u jednom trenutku postaje "sasud izabrani, dostojan Božije posete"12; drugim rečima, dostojan da primi dar mističkog zanosa i saznanja.

Pre njega Kir-Siluan, trenutak mističkog prosvetljenja opisuje i kaže da "onima koji to budu osetili ništa na nebu ni na zemlji nije slađe"13 A to je prema ovom autoru, saznanje presvetle i beskonačne božanske svetlosti. Za put do tog stanja Kir-Siluan kaže da "duh... kao po stepenicama, dobrim delima uzlazi ka Bogu." Ima li veće suprotnosti između mističkog vizantijskog neoplatonizma i aristotelovskog racionalizma sholastike latinskog zapada. Ako je koren svih evropskih naroda u Srednjem veku, ako je Srednji vek njihovo detinjstvo i mladost, koja ih je isto kao i detinjstvo i mladost pojedinačnog čoveka zauvek oblikovala, onda su Srbi sa jedne i Hrvati i Slovenci sa druge strane, bili mnogo udaljeniji nego što se to i najvećim pesimistima činilo. Da bi se ove dve suprotnosti spojile u jednu, jugoslovensku ideju, bilo je neophodno da se jedna od tih strana odrekne svoje prošlosti, svog Srednjeg veka. Ne treba da kažemo koja je to strana bila. Odricanje od sopstvene prošlosti — to je stub jugoslovenstva u srpskoj nacionalnoj svesti.

Mistički neoplatonizam po našem mišljenju jeste i ključ za tumačenje Njegoševog dela, pre svega Luče mikrokozma. Stoga se ne bi mogli da složimo sa tvrđenjem Ksenije Atanasijević koja govoreći o ovom filozofskom spevu tvrdi kako je ovaj autor za svoje mističko nadahnuće materijal našao u "ezoteričnim učenjima".14 Pre problema "ezoterijskih izvora" dolazi pitanje uticaja odbačene i zaboravljene tradicije hrišćanskog neoplatonizma na Njegoševo shvatanje sveta. Obratimo pažnju, samo na jedno mesto iz Luče mikrokozma:

"Ja sam tvoja iskra besamrtna
reče meni svijetla Idea
vodiću te k viječnom ognjištu
iz kojeg sam ija izlećela."


Ne znamo nijedno mesto, ne samo u našoj nego ni u svetskog književnosti, koja na jezgroviti način izlaže srž neoplatonističke metafizike.

Izraz "Idea" kojim se, od Dekarta i Loka, prvo na Zapadu a onda i u čitavom hrišćanskom kulturnom krugu, označavaju isključivo kognitivni sadržaj svesti, kod Njegoša, upotrebljava se u svom izvornom platonovskom, tačnije neoplatonovskom značenju. "Idea" je ovde transcedentna suština, temelj ljudskog bića, ili kako kaže Njegoš, njegova — iskra besamrtna. Dalje, ova transcendentna suština se u duhu hrišćanskog platonizma poistovećuje sa anđelom čuvarom. Na taj način Njegoš postaje deo one tradicije koja platonovske večne i neprolazne inteligibilne korene čoveka izjednačava sa Staro i Novo zavetnim anđeoskim silama. Ova tradicija postoji od ranog hrišćanstva pa sve do ruskih idealističkih filozofa XX veka.

Tako na primer, Blaženi Avgustin stihove 95. psalma — "Jer je Gospod veliki Bog i veliki car nad svijem Bogovima" — tumači tako što izraz "bogovi" izjednačava sa platonovskim idealnim suštinama. Na isti način, Avgustin i izraz iz psalma 125 — "Sluge Gospodnje" — tumači u istom smislu. To su ono što on naziva inteligibila ili "one stvari koje samo umom mogu da se shvate".15

Kod Florenskog (ruskog autora iz prvih decenija XX veka) nalazimo učenje o Svetoj Sofiji koju ovaj autor shvata kao "veliki koren stvorenja u svojoj celini". Sadržaj Sofije su ideje, a te ideje autor tumači prvo kao "nebesko biće koje oblikuje zemaljsko biće" a drugo kao "konkretna punoća najvećeg savršenstva i stvarnosti". U odnosu prema stvorenjima to je njihova prvobitna priroda a drugo njihov anđeo čuvar. Posmatran po svom odnosu prema Bogu "sofijski svet" jeste ljubav Božija. Najzad, stih koji govori o odnosu "ideje" i "vječnog ognjišta" — "iz kojeg sam i ja izlećela" upućuje na naoplatonističku teoriju emanacije duhovnog sveta večnih oblika iz nedostižne božanske suštine.

Kad sad pogledamo navedene stihove onda nam postane jasno da je crnogorski Vladika i srpski pesnik bio duboko utemeljen ne u "ezoterijskim sferama" već u neoplatonizmu kao teorijskom osnovu isihastičkog života i doživljaja suštine stvorenog sveta i svakog stvorenja u njemu. Odbacivanje ovog temelja znači podsecanje samog duhovnog korena srpskog naroda; Jugoslavija od Srba nije tražila samo žrtve u telu davane tokom čitavog XX veka, već kao što vidimo i žrtve u duhu.

Kad već govorimo o Njegošu, možda nije na odmet pomenuti činjenicu da autorka uz njegovo ime devet puta pominje pridev "crnogorski", osam puta pridev "jugoslovenski" a nijednom "srpski". Čitajući prikaz o Njegošu, polako počinjemo da shvatamo kako je jugoslovenstvo poslužilo, da tako kažemo, kao rupa kroz koju je iscurilo srpstvo najsrpskijeg dela našeg naroda; i ne samo njega. Uslov jugoslovenstva bilo je potiskivanje i brisanje srpstva; ovaj proces nalik je amneziji. Čovek koji izgubi svest o svojoj ličnosti, svom poreklu i svojim životnim ciljevima, lako postaje plen svake vrste obmane. Narod koji se odrekne sebe, gubi svest o sebi. Za takav narod se onda lako može reći ono što je svojevremeno izjavio Peter Handke: "Zbog svoje verske i geografske upućenosti na same sebe, Srbi ne umeju sebe da objasne". Pored sveg poštovanja koje imamo prema jednom od retkih ljudi na Zapadu koji je na jugoslovensku krizu i srpsku nesreću gledao mimo uspostavljenih šablona, ne možemo a da ne primetimo svu glupost ove izjave. Šta znači geografska upućenost? Pa ne žive Srbi na nekom pacifičkom ostrvu oko koga stotinama kilometara ima samo voda. I šta je verska upućenost na samog sebe? Nisu Srbi isto što i zaostali Zoroastrijanci koji se kriju u Iranu. Ipak, u ovoj izjavi nešto je vredno pažnje, a to je teza da Srbi ne umeju da objasne sebe. Oni koji su se odrekli svog imena i svog porekla to stvarno nisu u stanju. Jer šta je za nas Jugoslovenstvo? Duhovno stanje naroda koji se prvo odrekao svog imena, a onda potvrđujući staru maksimu pomen est omen, i svoje prošlosti.

Kao što smo rekli, srpska književnost Srednjeg veka sa svojim bogatim sadržajem hrišćanskog neoplatonizma, ostala je izvan interesovanja Ksenije Atanasijević. Ali, da li je to ipak smetnja da se bolje shvati misao onih koji su, po Avgustinovim rečima "usred ludosti ovoga sveta, mudrost učinili svojim zanimanjem". Da li se uticajima hrišćanskog neoplatonizma možda može objasniti i metafizika Branislava Petronijevića. Kad ovo kažemo mislimo na njegovo tvrđenje da se svet i svaka stvar u njemu "sastoji iz prostih i kvalitativnih tačaka". Ove kvalitativne tačke su, prema Petronijeviću, kvantitativno neprotežne ali su ispunjene "kvalitativnim sadržajem". Petronijević zatim tvrdi da postoji "supstancija sveta... iz koje potiču kvantitativne tačke... pri svom nastajanju i u koju se vraćaju pri svom nestajanju."16 U predgovoru Petronijevićevoj Istoriji novije filozofije, profesor Branko Pavlović, povezujući ove teze sa tradicijom neoplatonizma kaže da bi "vredelo pokušati jedno naknadno čitanje njegovih Principa metafizike, jedno čitanje koje bi moglo otkriti povezanost metafizike sa tradicijom iz koje je Petronijević proizašao, mada sam nije bio toga svestan".17 Kao potvrdu ovog mišljenja možemo dodati i Petronijevićevu tezu prema kojoj se "istraživanje metafizike proteže i na transcedentalne sastojke stvarnosti."18 Treba se setiti i navedenih Njegoševih stihova. Ako umesto "Idea" kažemo, u Petronijevićevom duhu "prosta kvantitativna tačka", a umesto "večna ognjišta" kažemo "supstancija sveta" onda teza profesora Pavlovića dobija na svojoj težini i uverljivosti.

___________________

01 Ksenija Atanasijević (1894—1981), uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac najznačajnija intelektualka u Srbiji u prvoj polovini XX veka. U periodu od 1924-1936 radi kao docent na Filozofskom fakultetu. Pobornik feminizma i pacifizma; izrazito antifašistički usmerena. U metafizici, posle napuštanja Petronijevićevih shvatanja, ona zastupa jednu mističku i iracionalističku struju pod uticajem episkopa Nikolaja Velimirovića. U etici zastupa hrišćanski moral. Pored knjite Penseurs Yougoslaves, napisala je još: Racionalizam i misticizam (1928), Filozofski fragmenti (1929-1930), Hristova etika (1933), Etika praštanja (1934). Objavila je niz članaka po časopisima; spisak njenih radova iznosi preko 500 bibliografskih jedinica. Bavila se prevodilaštvom i između ostalog prevela: Platonov dijalog Parmenid, Aristotelov Organon, Spinozinu Etiku, Adlerovu Individualnu psihologiju. Takođe se bavila i Bajronovom poezijom. Videti: Dr. Andrija B. Stojković Razvitak filosofije u Srba 1804—1944. Beograd 1972, str. 398-399, i Ljiljana Vuletić Život i misao Ksenije Atanasijević, Beograd 2005.
02 Ani Lakrua Riz Vatikan, Evropa i Rajh, Službeni glasnik, Beograd 2006, str.305.
03 Ibid, str. 304
04 Penseures Yougoslaves, belgrade, Bureau centrale de presse, 1937
05 Dušan Nedeljković Reakcionarna filosofija stare Jugoslavije, Beograd, bez godine izdanja, str. Delimično prerađen (bez veličanja Staljina!) ovaj tekst nalazi se i u knjizi Dušan Nedeljković Naša filosofija u borbi za socijalizam, Srpsko filosofsko društvo, Beograd 1952
06 Vilhelm Vindelband, Povijest filosofije, I Naprijed Zagreb, 1988, str. 50
07 Ljiljana Vuletić Život i misao Ksenije Atanasijević, izdanje autorke, Beograd 2005.
08 Marko Marulić, Plava nova, N. Z, Marko Marulić, Split 1971, str. 168.
09 Ksenija Atanasijević Penseures Yougoslaves
10 Frane Petrić, Nova sveopšta filosofija, Liber, Zagreb 1979.
11 Dimitrija Bogdanović, Studije iz srpske srednjovekovne književnosti Srpska književna zadruga, Beograd 1997, str. 303
12 Grigorije Camblak, Književni rad u Srbiji, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd 1989, str. 101.
13 Šest pisaca XIV veka Prosveta, Srpska književna zadruga, 1986, str. 77.
14 Ksenija Atanasijević, Penseures Zougoslaves...
15 Augustin The City of God, Penguin books, London, 1972, VIII, VI
16 N. O. Losski Histoire de la Philosophie ruisse, Pazot, Paris 1954, str. 188.
17 Politika, 3. IV 1998.
18 Branislav Petronijević, Metafizičke rasprave, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, 1991, str. 212.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Decembar 18, 2013, 12:44:51 am »

**
nastavak

Deo posvećen Dositeju Obradoviću i Petru Bartuloviću, jednom pravoslavnom i jednom katoličkom moralisti, otkriva nam treći temelj jugoslovenstva — proizvoljno spajanje i stvaranje prividne ravnoteže. Stvarno, čega ima sličnog u delu rimokatoličkog sveštenika i bivšeg pravoslavnog monaha, što ne bi bilo zajedničko sa tezama bilo kog moraliste toga doba? Sa istim intelektualnim razlozima Dositej Obradović mogao je biti prikazan u paru i sa nekim drugim sledbenikom prosvetiteljstva. Da mnogo godina posle smrti ovih autora nije stvorena država koja je obuhvatila značaj i jednog u drugog — država koja od početka do kraja nije bila utemeljena u svesti bar polovine svojih žitelja — niko ih nikad ne bi dovodio u neku sadržajnu vezu.

Ovaj duhovni temelj pomaže nam da shvatimo sve one nategnute ravnoteže i izjednačavanja: četnika i ustaša, srpskih i hrvatskih nacionalista, stvaranje raznih mitova i povezivanje raznih "Bora i Ramiza". Imamo dosta osnova da na temelju istorijskog iskustva tvrdimo kako je ova duhovna alhemija delovala samo u srpskoj nacionalnoj svesti.

Sledeći, četvrti temelj nalazi se u delu posvećenom narodnoj mudrosti. I pored činjenice da sve poslovice i gotovo sve narodne pesme pripadaju srpskom duhovnom nasleđu, one se prikazuju kao deo "jugoslovenske" narodne mudrosti. Ovaj temelj nazvali bi poklanjanjem. Oni koji su posle dva rata dovedeni do ruba biološkog opstanka, velikodušno su poklonili svoje etničke i istorijske teritorije, pasivno gledajući kako administrativna podela prerasta u državnu. Sasvim je prirodno očekivati od njih da poklone i svoju narodnu mudrost.

Iz ovoga poklanjanja proizlazi i teza decenijama zastupana u srpskom duhovnom prostoru o podjednakom stradanju svih delova jugoslovenskih naroda. Kad smo im poklonili svoje duhovno blago, onda smo im poklonili i teritorije i svoja stradanja.

Postavlja se pitanje da li smo im ovo duhovno blago poklonili zato što je to bilo jedino što oni mogu da prihvate. Da li je to bio razlog zašto je zaobiđena umetnička književnost srpskog Srednjeg veka i njeno bogato neoplatonističko nasleđe. Pored svog poštovanja prema narodnoj književnosti i mudrosti koja je u drugom vremenskom razdoblju bila jedini izvor duhovnog života, vođenog izvan manastira i crkava, možemo se složiti sa tvrđenjem Milana Kašanina, po kome "nema evropskog naroda čija bi najviša muzika bila folklorna a najveća poezija narodna pesma".19

Možda razlog zanemarivanja umetničke književnosti Srednjeg veka i stavljanje u prvi plan narodne književnosti treba tražiti u činjenici što su Gete, Lamartin i još poneki velikan XIX veka poštovali isključivo srpske narodne pesme. Ako je ova hipoteza tačna, onda smo mi svoju prošlost tumačili na osnovu tuđih merila i sebe smo, da tako kažemo, posmatrali kroz tuđe naočari.

Pre nego što napustimo deo posvećen narodnoj mudrosti treba pomenuti jedno pogrešno tumačenje završnih stihova pesme "Kosovka devojka", tumačenje kome se i autorka priklanja. Naime, tumačeći stihove:

"Da se jadna za zelen bor vatim
i on bi se zelen osušio"20

tvrdi da u njima "Kosovka devojka... opisuje fatalnost koja je pogađa...21 Sa ovom ocenom se ne možemo složiti. Jedan svetsko-istorijski događaj ne može biti primer opšteg pravila koje upravlja nečijim životom. Kad bi to tako bilo, onda navedeni stihovi ne bi bili "besmrtni" već bi predstavljali izraz jednog čudovišnog i patološkog egoizma. Ovde nije reč o primeru za opšte pravilo jer su istorijski događaji jedinstveni i neponovljivi. Ovde se radi o hrišćanskom shvatanju odnosa čovekovog greha i sudbine celokupne prirode.

Navedeni stihovi ne znače, kao što autorka tvrdi, da se kosovskoj devojci stalno u životu dešavaju neprijatni događaji — "fatalnost koja je pogađa" — pa da u jedan od njih spada i boj koji će na presudan način obeležiti moral i shvatanje svih generacija srpskog naroda. Oni imaju jedno dublje, mističko i razlozima nepristupačno značenje i odnose se na posledicu čovekovog prvorodnog greha. "Jer znamo" piše apostol Pavle, "Da sva tvar uzdiše i tuguje do sada" (Rim. VIII, 22). U završnim stihovima kosovka devojka ne oplakuje događaj jer je on iznad suza; ona u njima govori o veličini i dubini samrtne tuge koja je tolika da i sama priroda zamire pred njom. I sama "tvar uzdiše i tuguje" nad propašću srpske vojske i države. To je, po našem mišljenju pravi smisao završnih stihova pesme Kosovka devojka. Ma šta danas govorili "teoretičari budućnosti" — sinovi i kćeri teoretičara i zastupnika "svetle budućnosti" — kosovski boj je bio događaj takvih razmera da se do kraja istorije i vremena neće izbrisati.22

Poslednji i možda najzačajniji stub jugoslovenske zablude nalazimo u članku posvećenom Jovanu Cvijiću. Cvijić je, po rečima autorke, "pokušao da izgradi jednu dovršenu i dokumentovanu teoriju o karakterima i tipovima jugoslovenskog naroda"23.

U psihologiji naroda ili "psihičkoj etnologiji" treba razlikovati dve stvari. Duh ili svest naroda i poreklo tog duha ili svesti. Prema osnivaču psihologije naroda, Moricu Lazarusu "duh naroda to je ono što od mnoštva pojedinaca čini narod; to je veza, princip, ideja naroda, koja od njega stvara jedinstvo"24. Ova teorija o postojanju jedinstvene narodne svesti, od samog svog nastanka bila je izložena razornoj i, rekli bismo, opravdanoj kritici. Ne ulazeći u detalje te kritike, treba pomenuti pre svega nejasan status njenog predmeta. Gde i kako postoji duh naroda? I da li uopšte postoji na način koji bi psihologiji naroda obezbedio položaj naučne discipline? Kritikujući ovu teoriju i Diltaj je tvrdio kako narodna duša nema ono jedinstvo samosvesti i postupanja koje uočavamo u pojmu individualne duše. Imajući u vidu ovu kritiku, nije li onda pravljenje države na pretpostavljenom Jugoslovenskom nacionalnom duhu, bilo zapravo zidanje na pesku.

Međutim, za nas je drugo pitanje važnije. Naime, šta je prema Cvijićevom mišljenju temelj jedinstvenog jugoslovenskog nacionalnog duha? Na ovo pitanje autorka, prikazujući Cvijićevo delo odgovara: "On (Cvijić) procenjuje da su razlike psihičkih osobina u vezi sa prirodom geografski individualizovanih regiona".25 Drugim rečima, geografski uslovi u kojima žive neke ljudske skupine, određuju njihovu svest, vrednosni sistem i način postupanja. I tu dolazimo do petog i poslednjeg temelja jugoslovenstva u srpskom narodu, naime do davanja prednosti materijalnog nad duhovnim. Religiozno i vrednosni sistem povezan sa njim, potiskuju se u drugi plan a prednost se daje materijalnom, odnosno geografskom.

Teza po kojoj ljudsku svest, vrednosti i pravila postupanja izvedena iz njih, određuju geografski uslovi jeste varijanta takozvane geografske teorije društva. Prema ovoj teoriji klima, reke, reljef, flora i fauna itd. određuju ljudsko društvo i njegovu kulturu. Ovom teorijom ljudska svest svodi se na prirodnu okolinu a čoveku se poriče sloboda; on se svodi na privezak prirode. Osim toga, prema ovoj teoriji, čovek nije slika i prilika svog tvorca već je, da tako kažemo ens geographcum.

Cvijićeva teorija umesto duhovnih vrednosti u temelj nacionalnog bića postavlja materijalne entitete. O čemu je ovde reč? Vrednosti Svetog su, prema raširenom, gotovo opštem iskustvu, najviše vrednosti. One su ne samo iznad materijalnih, već su i iznad moralnih, saznajnih i estetskih vrednosti. Ovde se treba setiti Kjerkegorovog Avrama i teleološke suspenzije etičkog, date u njegovoj nameri da, slušajući reč Božiju, žrtvuje svog sina jedinca Isaka.

Onog časa kada su više duhovne vrednosti a sa njima i najviša vrednost Svetog potisnute, a na njihovo mesto postavljene niže, materijalne, počelo je — da se poslužimo naslovom jednog sada zaboravljenog romana — Gordo posrtanje srpskog naroda. Drukčije rečeno, tako velika nesreća koja je u prošlom veku srpski narod dovela na sam rub postojanja može se objasniti samo nekim velikim uzrokom — nekim duhovnim lomom u dubini njegove svesti. Jer, sve počinje i završava se u duhu. Ako u ljudskom životu nema ničeg većeg i značajnijeg od Boga onda ni od okretanja od njega i njegovih vrednosti, nema veće tragedije ni za pojedinca ni za narod. Poslednji najvažniji stub, možda i sama suština krize u koju je sa prihvatanjem jugoslovenske svesti zapao srpski narod, jeste u ovom obrtanju vrednosti, u stavljanju materijalnog iznad duhovnog. Time je ono što je suštinsko postalo akcidentalno, važno je postalo nevažno a više je postalo niže.

Pomenuli smo krizu srpskog naroda i njenu povezanost sa jugoslovenskom idejom. Mada je jasno na šta mislimo ipak ćemo reći nekoliko reči o njenim razmerama. Devedesetih godina XX veka, od samog početka jugoslovenske krize i propadanja srpskog naroda u njoj, prisustvovali smo jednom sasvim neobičnom fenomenu — ujedinjenju našeg antagonističkog i podeljenog sveta. Tada su u isti stroj stali stari i provereni neprijatelji Amerika i Iran, Jevrejske organizacije i palestinski ideolozi, da pomenemo samo neke od njih. Oni koji su se razlikovali u svemu u čemu se ljudi i narodi mogu razlikovati u jednom su bili složni: srpski narod je glavni ako ne i jedini krivac za raspad Jugoslavije i građanski rat u njoj. I tada je svako našao razlog i opravdanje da se priključi gomili i baci i svoj kamen na ovaj narod. Neka vrsta planetarne mahnitosti protutnjala je kroz svetsku štampu i političku elitu. Malo je bilo onih koji
su odoleli ovoj struji.

Ma kakva sila bila u osnovi ove pojave — a o tome još nije formulisana ubedljiva hipoteza — jedno je sigurno: u pozadini pomenute planetarne laži stajala je sablast Jugoslavije i jugoslovenskog opredeljenja srpskog naroda u njoj.

Pored ostalog, mudrost je i borba protiv privida: Dela duha — književnost, slikarstvo, filosofija — nastaju u tišini i njihovi tvorci ponekad u tišini i zaboravu provode svoj život. Zbog toga se čini da u galami i mahnitosti ovog sveta ta dela i duhovne odluke zasnovane na njima nemaju gotovo nikakav uticaj. Ali nije tako. Dela političara, moćnika i ljudi ovoga sveta, pored svog nametljivog sjaja, umiru sa svojim nosiocima a često i pre njih. Duhovne tvorevine traju generacijama i preživljavaju vekove. Dela duha su mnogo jača nego što se misli i treba ih ozbiljno uzimati u obzir. Jedno od takvih dela jeste i teza o jedinstvenom jugoslovenskom narodu i jugoslovenskoj svesti. Nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u intelektualno poštenje Ksenije Atanasijević. Nekoliko godina pre smrti, u jednom intervjuu ona je izjavila: "Jedino što nikad i nikako nisam mogla da podnesem jeste laž. Laž mrzim. To jedino mrzim na svetu".26 Imajući u vidu čitav njen život mi nemamo razloga da joj ne verujemo na reč. Međutim, svaka knjiga koja se zalaže i dokazuje jugoslovensku ideju i pored najplemenitijih namera svog autora — usuđujemo se reći posle svih proživljenih nevolja — predstavlja neoprostiv greh i zločin protiv srpskog naroda. Kseniju Atansijević opravdava to što je ovo delo napisala pre Drugog svetskog rata i pre svih strahota koje su se srpskom narodu desile u tom ratu; a i posle njega.

Već smo rekli da istoriju filosofije i filosofsku prošlost možemo shvatiti kao neku vrstu lavirinta. Predložena a odbačena rešenja, to su metodi koje nećemo koristiti i teze koje nećemo zastupati... Tumačenje duhovnog nasleđa srpskog naroda kroz jugoslovensku perspektivu nije put kojim se može ići. I to je prva — negativna — vrednost ovog dela.

Ali ono ima i svoje pozitivne vrednosti. Prva je način prikazivanja. Misao srpskih i ostalih filosofa izložena je pregledno i tematski jasno. Teze su međusobno povezane i čine skladnu logičku celinu. Po svojim stilskim i pedagoškim kvalitetima, ovo delo može da bude ne samo podsticaj već i uzor za buduće pisce nacionalne, duhovne, pre svega filosofske sudbine. Vrlina ove knjige jeste i povezivanje domaćeg nasleđa i evropske tradicije. U vezi sa tim možemo se zaustaviti na članku posvećenom Božidaru Kneževiću. Kneževićeva teza o neophodnosti jedne stvari za postojanje nečeg drugog i o nepotrebnosti tog drugog u odnosu na svoj temelj, podseća na koncepciju Nikolaja Hartmana o slojevima bića — neorganskog, organskog, duševnog i duhovnog — i zavisnosti viših slojeva u odnosu na niže. Kneževićeva teza o svesti kao najkrhkijoj i najmlađoj sposobnosti čoveka doziva u sećanje Šelerovo shvatanje duha — suštine čoveka — kao entiteta koji u sebi nema snagu za delovanje već tu snagu izvodi iz nagona.

Ovo naravno ne znači da je Knežević uticao na pomenute mislioce jer oni nisu ni čuli za njega. To znači samo da je ovaj balkanski usamljenik, sa još nekim pripadnicima svog roda, ravnopravno učestvovao u opštoj istoriji misli; to znači da srpski mislioci nisu bili samo recipijenti svetske baštine, već da su, u određenoj meri i u skladu sa svojim snagama, bili i njeni graditelji. Najzad, to nas vraća na reči jedne Andrićeve ličnosti iz Travničke hronike sa kojom bi se mogao završiti ovaj članak: "Jer zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu?"


___________________

19 Branko Pavlović, Petronijević u istoriji novije filosofije, predgovor knjizi Branislav Petronijević Istorija novije filosofije, Nolit, Beograd 1982, str. 43.
20 Branislav Petronijević, Metafizičke rasprave, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1991, sr. 204.
21 Milan Kašanin, Srpska književnost u Srednjem veku, Prosveta Beograd 1976, str. 6.
22 Vojislav Tjurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Srpska književna zadruga, Beograd 1982, str, 284.
23 Ksenija Atanasijević, Penseures Yougoslaves...
24 Lazarus, Moritz, Gedanken uber Volkerpsyzhologe, 1860, navedeno vreme prema: Werner Ziegenfuss Philosophen Lexikon, Walter de Gruyter & Co.
Berlin, 1950. Ovu situaciju najbolje i najsažetije opisuju sledeći stihovi Miodraga Pavlovića: "Sada je to priča u gradu budala, a tad su poginula cara dva".
25 Ksenija Atanasijević, Penseures Yougoslaves...
26 Dragoslav Adamović, Razgovori sa savremenicima, Privredna štampa, Beograd, 1982, str. 30.


Slobodan Damnjanović, Beograd


LJUDI GOVORE
časopis za književnost i kulturu, sveska 2/3
glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada, 2008/2009


[postavljeno 19.12.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Decembar 18, 2013, 12:59:32 am »

*

KSENIJA ATANASIJEVIĆ
(1894—1981)


prva žena filosof


U "Prosvetinoj" enciklopediji piše da je Ksenija Atanasijević (1894—1981) "filozofski pisac i prevodilac klasičnih filozofskih dela. Napisala veći broj filozofskih ogleda od kojih su neki objavljeni kao celina (Filozofski fragmenti 1—1)." Kao dopunu biografiji Ksenije Atanasijević navodim deo iz Filosofsko-teološkog leksikona profesora dr Ivana Kolarića: "Studirala je filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu, Ženevi i Parizu, filozofiju je doktorirala u Beogradu 1922. godine. Bila je gimnazijski profesor, docent za istoriju filozofije na Beogradskom univerzitetu, prosvetni inspektor za višu nastavu i bibliotekar". Verovatno zbog nekih crta njenog karaktera (muškog u mišljenju, sve više vremenom, i u ponašanju i u izgledu, što je bilo nezamislivo, uveliko još patrijarhalnim srpskim muškarcima, i kada su ovi bili intelektualci i profesori filosofije između dva svetska rata u Beogradu), feministička svest jedne žene visokog intelektualca u Srbiji, kada ova svest još nije bila u srpskoj sredini ni povojče, možda i profesionalna zavidljivost učinili su da je Ksenija Atanasijević isceniranom zaverom optužena za plagijat (koji nije postojao) i udaljena sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, većinom glasova, negde pred Drugi svetski rat. Prema izjavi profesora dr Radomira Đorđevića, filosofa, na beogradskoj televiziji (u emisiji o Kseniji Atanasijević, 27. januara 2000.), njemu lično je posle Drugog svetskog rata profesor dr Dušan Nedeljković poverio, da je udaljavanje Ksenije Atanasijević sa Univerziteta bilo protivzakonito.

Kseniju Atanasijević — "prvog i najboljeg srpskog ženskog filozofa", kako se svuda u intelektualnim krugovima Beograda govorilo, posećivao sam sigurno više od petnaest godina, doduše retko, u stanu porodice Marković-Atanasijević u Gospodar Jovanovoj ulici. Ksenija Atanasijević, kao što je poznato, udala se u svojim poznim godinama za udovca dr Milana Markovića, našeg poznatog rendgenologa.

Sa Ksenijom Atanasijević došao sam u vezu prvi put u pedesetim godinama XX veka, i to preko beogradskog akademika, matematičara i antropozofa Miloša Radojčića i teozofkinje, takođe matematičarke, Olge Tatić, koja mi je govorila da je K. Atanasijević od pre Drugog svetskog rata aktivan teozof. Čudno mi je izgledao taj spoj visokog intelektualca, filosofa, koja je prevela Spinozu, doktorirala na Epikuru i napisala Filozofske fragmente koji odišu mešavinom skepticizma i stoicizma, sa mutnim teorijama indijske religiozne misli o karmi i reinkarnaciji, naknadno počađavelih kroz rusko-englesku fantastiku Helene Blavacke i Ani Bezant. Nisam uspeo ništa da dokučim. Ksenija se uvek čuvala preda mnom da kaže nešto više od uobičajenih i očekivanih rečenica jednog nesumnjivo spiritualistički orijentisanog filosofa koji ne krije da je takav u teoriji, kao što nije imala potrebe da krije svoju veliku skepsu prema ljudskoj prirodi i ljudskim postupcima. Skoro da sam bio u prilici da sebi kažem: evo čoveka koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka jer mu suviše dobro poznaje dušu! S vremena na vreme, retko, procedila bi kroz zube svoju uverenost u reinkarnacije koje mogu da objasne ponešto neobjašnjivo iz ljudske istorije, mada i ta njena uverenost nije bila, bar za mene, uverljiva. Javna predavanja koja je Ksenija Atanasijević držala na Kolarčevom univerzitetu, pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, bila su, najpre (posle Drugog svetskog rata), slabo posećena (odlazio sam na njena predavanja i za vreme nemačke okupacije zemlje), a onda lagano, sve je više dolazilo slušalaca, da bi na poslednjem njenom predavanju, na Kolarčevom univerzitetu 1978. godine (ona je ovo predavanje prvi put čitala) imala prepunu salu, uglavnom mladih ljudi. Iz ovih predavanja, uvek pametnih i odmerenih, kao uostalom i u privatnim razgovorima sa Ksenijom, nije se mogao dobro razabrati lični stav predavača, i pored izabrane teme koja je najčešće bila iz oblasti philosophia perennis. Oni koji su predavača bolje poznavali, mogli su prepoznavati spiritualistički "pogled na svet" našeg filosofa. Moram da priznam da mi je takav, relativno neodređen stav prema suštinskim pitanjima života, uglavnom ovakav ispoljavan u javnim nastupima Ksenije Atanasijević, više smetao, nego prijao.

Bio sam mlad i nestrpljiv, otud mi je naročito smetalo zašto u materijalističkom i ateističkom društvu u kome smo svi ovde živeli od 1945. godine, Ksenija Atanasijević ne pokaže više hrabrosti, prkosa, zašto se plaši. Vrlo verovatno da se Ksenija nije plašila, već je to bio njen stav, uvek uzdržan, pitajući, sumnjajući stav antičkih filosofa. Ono, međutim, što mi se čini da je jedino bilo jasno u Ksenijinom filosofiranju, i kada je to činila javno i privatno, bila je odsutnost, skoro potpuna, hrišćanskog duha. Njena misao bila je čudna, ne baš skladna mešavina grčko-nemačke filosofije sa indijskim religioznim učenjima, razvodnjena evropskom teozofijom. Pri svemu tome uvek mi je, posle svakog razgovora sa Ksenijom, ostala zagonetka njene prave prirode, kao i njen filosofsko-religiozni credo. Ta zagonetnost me je i terala da je uvek iznova posećujem, nekad i posle godinu dana pauze, sve u nadi da će jednoga lepog dana Ksenija progovoriti. Nije progovorila onako kako sam to naivno priželjkivao, ali evo, u januaru 1980. godine, kada je ušla u 87. godinu života, Ksenija Atanasijević je prvi put bila otvorenija prema meni. I, šta mi je rekla? "Sa godinama čovek je sve obazriviji u davanju sudova o ovostranom i onostranom, naročito onostranom. Slutim da nas tamo čeka iznenađenje, veliko iznenađenje, možda čak zaprepašćenje. Tamo je nešto sasvim Drugo". Nisam mogao da se ne setim velikog Heraklita koji treba da je jednom rekao ili napisao: "Ljude čeka kad umru ono čemu se ne nadaju i što i ne slute".

Kada smo dodirnuli pitanje čistote hrišćanske religije, Ksenija se složila da je hrišćanstvo u osnovi monizam, ali da nije izbeglo zamke dualizma, možda zbog raznih utacaja koji su dolazili sa Istoka, od kojih je još ponajbolja bila gnoza. Nije se složila sa mnom da je i stara grčka filosofija "isprljala" čistotu starojevrejske misli u doba i posle Hristovog vremena.

Pošto se tih dana vodila na Kolarčevom univerzitetu diskusija povodom knjige Lava Šestova o Dostojevskom i Ničeu, Ksenija me je upitala kome dajem svoje simpatije radije: Berđajevu ili Šestovu.

Odlučio sam se za Berđajeva, što je i sama potom prihvatila. Podozrevam da su i njene i moje simpatije za Berđajeva proizašle iz njegove veze sa gnostičarima. Ksenija je uostalom malo kasnije to i rekla: "Ono što je najbolje kod Berđajeva dolazi iz gnoze. Pojam Ungrund kod Berđajeva, nemoć Boga u odnosu na slobodu koju nije stvorio, nije kod Berđajeva poreklom samo iz spisa Jakoba Bemea, koga je Berđajev veoma cenio, već je to poreklo mnogo starije i potiče iz presokratovske filosofske tradicije... Egzistencijalistička filosofija našeg vremena je zanimljiva, ali nesigurnost teorijskog osnova, sklona cepanju i nejasnostima. Karl Jaspers je, međutim, ozbiljan mislilac".

Među našim starijim naučnicima, koje je još zapamtila, Ksenija Atanasijević je naročito cenila i volela Milutina Milankovića, izuzetno dobrog čoveka i odličnog naučnika, kako mi je rekla. Plakala je kada je čula da je umro.

Poslednje predavanje koje sam od Ksenije Atanasijević slušao bilo je februara meseca 1979. godine na Kolarčevom univerzitetu — o Epikuru. Epikur, za Kseniju Atanasijević, nije bio ateist (kao što su govorili marksisti), on samo nije verovao da je bilo ko od bogova stvorio ovaj nesavršeni svet, kao što nije moguće da čovek dođe u bilo kakav odnos sa bogovima. Bogovi niti kažnjavaju niti nagrađuju čoveka. Oni su uopšte iznad svake ljudima dostupne sfere — u blaženstvu i harmoniji. Na njih se ne može niti uticati, niti oni mogu (ili hoće?) da utiču na ljude. Sve je, prema Epikuru, sastavljeno od atoma; posle smrti atomi se u čoveku raspadaju i možda ponovo sastavljaju u neko novo telo i neki novi život. Epikur je preteča monadologije.

Tako je Ksenija Atanasijević govorila o ovom velikom grčkom filosofu iz IV/III veka pre Hrista.

Pitao sam se posle predavanja, da li je najpre Epikur delovao na rani religiozni-filosofski pogled Ksenije Atanasijević, i to onda kada je ona pisala svoju doktorsku tezu o njemu, jer u njenim Fragmentima već jasno stoji napisana deistička ideja o Bogu koji je negde izvan ovoga sveta na Zemlji? U Fragmentima Ksenija Atanasijević se čak ironično podsmeva svima onima (najviše hrišćanima) koji se mole Bogu, pitajući se kakav bi to Bog trebalo da bude koji bi odgovarao, odnosno slušao, na sijaset egoističkih i budalastih molbi miliona ljudi koji mole za sebe.

Sve bi to moglo biti logično i umno da Hristos nije bio na zemlji, pomislio sam. On je ponovo (?) uspostavio most između Boga i čoveka i nije mogao "napamet" govoriti da je put čoveku preko Njega sada otvoren i moguć do Boga. Zašto je umnim ljudima u svetu toliko teško da prime Hrista i zašto uporno zaobilaze hrišćanstvo? Nije li to zato što jednostavno ne veruju u Hrista već na Njegovo učenje primenjuju i dalje merila antičkih filosofa! Ako je Hristos bio samo genijalni Jevrejin i ništa više, onda On nije došao za ceo svet, nego samo za Jevreje i one malo istinski pokrštenih Jevreja i pagana. Čak i moj gimnazijski profesor Božidar Kovačević, koji je za sebe verovatno mislio da je dobar hrišćanin, umeo je da kaže da će poslednji (i jedini) hrišćanin biti i ostati samo Hristos. Nešto slično, doduše, davno pre profesora Kovačevića, izrekao je veliki Danac, Seren Kjerkegor, rečima: "Hrišćanin je nešto ređe od genija", a onda je i dodao nešto značajno: "Dovoljan je jedan hrišćanin, pa da može biti istinito da hrišćanstvo egzistira".

Hristos nije nikad razmšljao na način i najgenijalnijih filosofa Atike ili Istoka, ni pre ni posle Njega. On je pre svega verovao i tražio od ljudi veru.

Ali šta raditi sa istinskom ljudskom potrebom za umovanjem? Kako je uskladiti i pomiriti sa verom u nemoguće (Tertulijan)? To je dve hiljade godina problem evropskog uma i evropske filosofije. Istok nije imao u svojoj duhovnoj istoriji ovaj rascep. Buda je težio nirvani, drugi veliki indijski mislioci zadovoljavali su se meditiranjem koje je trebalo unutar čoveka da probudi kosmičku svest sopstvenim naporima. Nešto manji mislioci, ali ne manje lucidni, prihvatili su boga Šivu koji i razara i stvara.

Nije me iznenadila Ksenija Atanasijević kada je govorila o Epikuru, jer poznajem njenu otuđenost od hrišćanskog sveta. Ipak me je uznemirila spominjanjem "sfera, granica i monada". Ima neke čedne naivnosti u izvornom hrišćanstvu i do suza dirljivih verujućih "stareca" koji nikada nisu upoznali muke uma. I naš Justin Popović suviše je brzo prešao preko "negativnih heroja" Dostojevskog i paklenih vratolomija evropskog uma kroz dugi niz vekova, počevši već od problematičnog Origena, pa sve do Sartra, Jaspersa, Hajdegera danas. Suviše je brzo i malo zadihano prihvatio Hrista. Više bih voleo i više se divim ljudima koji se duže muče pitanjima, pa tek u kasnijim godinama, a onda puno i celim bićem prihvate Hrista. Kao Dostojevski, na primer.

Ima naivnih i ima zrelih hrišćana, onih prvih neuporedivo više. Za one prve je prelazak u drugu sferu jednostavan čin, kao kada prelaze granicu svoga atara. Oni i ne slute koliko se "projektuju" i koliko je mnogo nesvesnih konflikata, nagrađivanja i kažnjavanja (i samokažnjavanja), prisećanja i oživljavanja (individualnog, familijarnog, nacionalnog i kolektivnog nesvesnog), i sve to samo i jedino unutar sopstvene monade. A kada nekim čudom, milošću, bolešću, urođenom sposobnošću izađu za čas iz sebe, dolaze u dodir sa prvom susednom višom sferom u kojoj možda blude samo astralne ljušture koje oni drže za stvarna duhovna bića. I tako sfera iznad sfere — u beskraj! U koju je ušao Gete i Dostojevski, u koju Buda i Lao-ce, u kojoj je bio Hristos? A u koju ulazimo posle smrti? Kao što ovde nismo isti ne možemo to biti ni posle smrti. Sve je neprozirna tajna za onog ko razmišlja. Neprozirnost postaje transparentnija za onog ko veruje, još više za onog ko voli.

Postoji još jedna mogućnost za savremenu ideju prastarog deizma. Dok je čovek bio nepunoletan, Bog mu je bio bliži, otkrivao mu se na razne načine i ispunjavao ga je, naizmenično, radošću i strahom. Danas čovek izgleda punoletan. Njegov razvijen aparat mišljenja sa mogućnošću skeptičnog i kritičnog poimanja stvari, njegova nezavisnost od prirode, njegovo vladanje izvesnim zakonitostima i u njemu i van njega, učinili su ga lagano sposobnijim za odluku. Bog se naizgled "povukao" da bi čovek mogao bolje da iz slobode i ljubavi donosi odluke. Svako buduće "opredeljenje" za ili protiv Boga, biće sve više stvar čovekove slobode. Utoliko će vrednost ovog "opredeljivanja" biti veća i trajnija. Eto, ovo su bila moja razmišljanja koja sam beležio u Dnevniku, odmah posle završenog predavanja Ksenije Atanasijević o Epikuru. Hvala joj na ovoj raznolikosti asocijacija!

Ksenija Atanasijević je umrla 28. septembra 1981. godine, četiri meseca posle apopleksije mozga u 87. godini života.

Jednom je nešto vredno i razgovoru sklono napisala Ksenija Atanasijević: "Kada su u pitanju zli i glupi ljudi. onda je najbolje želeti njihovo bezbožništvo. Jer okupacija verom od strane takvih stvorova, predodređena nekim diaboličnim obrtima sudbine, uvek je veoma zlokobno delovala, povlačeći, razumljivo, za sobom pretvaranje u nakaznost i mrak najuzvišenijih religijskih postavaka i najsvetlijih maksima — čime je sistematski pripremljen put ateizmu masa u sadašnjici. U istini, religioznosti mogu dostojno služiti samo čiste duše i probuđeni duhovi."

Vladeta Jerotić, Posete, odlomci | Pravo slovo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 18, 2013, 01:52:57 am »

*

dr KSENIJA ATANASIJEVIĆ

— Prva žena filosof ili srpska Mata Hari? —


— Ona nije nikakav filozof, ona je Mata Hari...! — vikao je, besan i crven, gospodin dekan Nikola Popović na svoje kolege kada su ga pitali zašto je jedina žena, doktor filosofije i prva dama koja je dobila katedru "izbačena" sa Filosofskog fakulteta...

Pre nego što se vratimo ovoj misteriji, da bismo je razrešili, moramo se setiti ko je bila ta dama, gospođica Ksenija Atanasijević...  

Godine 1894, jedne duge i zagušljive noći, mlada i lepa žena, crne kose i širokih beonjača, belog, mekog tena i jakih snova, umrla je na porođaju dajući život svojoj kćerci, Kseniji Atanasijević.

Ova tragedija odredila je Ksenijin život. Isidora Sekulić se još i mogla setiti svoje majke ali ona, Ksenija, nije za sećanje imala ništa. Ni jednu jedinu sliku pohranjenu u svojoj glavi. Ni glas. Ni pogled. Stajala bi kao dete pred portretom svoje majke besna i stisnutih grudi što joj Bog nije podario bar godinu u kojoj bi osetila majčin dodir, brižan i mek pogled, sladak prekor, kikot uz četkanje duge kose, šapat u sumrak, bilo šta.

Ona, Ksenija, od svoje majke nije imala ništa sem te zagušljive i preduge noći koja je njenoj majci donela smrt, a njoj život.

Taj strašan početak i bol zbog toga ona nije delila ni sa kim, čuvala ga je duboko zakopanog u svom tamnom i sjajnom poglsdu. Od kad je imala sećanje skupljala je po porodici i ulici sećanja na svoju majku, skupljala ih i slagala u svojoj glavi stvarajući sliku o njoj — koju je najviše volela i koju nikad nije videla...

Taj osećaj duboke samoće i nepravde okrenuo je ovu devojčicu dugim čitanjima i zamornim promišljanjima koje je više volela od lakih, proletnjih igara.

Kada se njen otac, upravnik opšte državne bolnice u Beogradu, ponovo oženio i u kuću doveo otmenu i vrednu ženu, Ksenija je bila ravnodušna. Njen stariji brat još je i mogao biti ljubomoran jer se sećao majke i mogao ih je porediti. Ona, Ksenija, imala je samo bol, a bol se nikada nije mogao porediti ni sa čim. On ne uzrokuje i ne priziva ljubomoru. Tek tešku setu u očima i jak stisak u grudima.

U desetoj godini Ksenija je sa očeve polpce sa knjigama uzela "Bedne ljude'" i njen život nije više bio isti.

— Bio je to presudan trenutak za ceo moj život — rekla je pedeset godina kasnije.

Kada je Ksenija srela Dostojevskog, kuća doktora Atanasijevića se promenila. Tiha i povučena devojčica, izmučena sećanjima koja nije imala, počela je da se smeje ponekad. Zanesena, u plavoj haljinici sedela bi na prozoru i provodila dane sa "Poniženim i uvređenim". Kada je otkrila "Karamazove", njen otac je umro.

Sada joj se činilo da je sećanja na oca muče još više od prazne slike koju joj je ostavila majka. Bila je sama sa maćehom i bratom. Ksenija tada otkriva utehu u pisanju. Razotkriva kako pisanje, možda još više od čitanja, uljuljkava i mazi duh i vodi ga u zaborav. Ona piše čudnovati roman — Put na Grenland.

— U Beogradu je padala grozna kiša, bila je vlažna zima, i ja sam se u toj, još dečijoj, igrariji u mislima prenosila u devičanski čist snop tog dalekog prostora...

Njen najbolji drug iz detinjstva bio je niko drugi do bludni i genijalni, Rastko Petrović. Ona je stanovala u Svetogorskoj, a Petrovići u Ratarskoj. Rastko, deveto dete svoje majke i oca, dolazio bi po suncu i snegu do Ksenije i vukao je za kose i haljine i terao da izađe na vazduh, da baci knjigu i pero...

Rastko je u toj devojčici porculanskog lica i tugom zasenjenih očiju video svoju muzu i idealnu ženu. Oni maliciozni, voleli su reći da je upravo bistar i nedostižan um Ksenijin bio uzrok za Rastkovu omoseksualnost i dekadentnu opsednutost Šumanovićem i njegovom primordijalnošću. Sve devojke su, pored Ksenije izgledale kao glupače i guske.

Njena pamet, duboka i čudna, nesavladiva i očigledna, uzbuđivala je Rastka više od svih pramenova i nogu devojčica oko njega. A Ksenija se interesovala za njegovu sestru Nadeždu, posmatrala je iz prikrajka i merila njene reči i poglede. Zadivljeno je brojala slikare i pisce koji bi sa njom delili popodne i poklanjali joj tajne.

Jedno poslepodne kod Nadežde je, znojav i zadihan, svratio Dimitrije Mitrinović i zaneseno počeo da priča o filosofima za koje Ksenija do tada još nije čula. U sobi je vladala tišina koju su narušavali tek zvuk debele muve i Mitrinovićev glas. Ksenija nije ni disala i gramzivo je upijada u sebe svaki njegov slog i pokret. Iznenada, iza njenih leđa, pojavio se raščupan i nasmejan Rastko, počeo da je vuče za haljinu, štipa i šapće na uvo:

— Hajdemo napolje, taj ne zna ni šta govori!

Ksenija se opirala, a onda kada je Rastko zapretio da će joj otkopčati haljinu, pošla je za njim na sunce.

Rastko je obožavao Kseniju i Ksenija je volela Rastka. Kada ih je život razdvojio Rastko je bio tužan, a Ksenija spokojna jer je imala tolika sećanja na njega. Pregršt šetnji i dugih razgovora, začikavanja i šaputanja. Onda, jednog jutra, saznala je da je ostala i bez brata. Bilo je to u Prvom svetskom ratu.

Usamljen, odan, i previše mlad, njen brat je izgubio svoj život, daleko u albanskim brdima, čuvajući odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila. Njegovu smrt ona je, naizgled, primila pokorno i tiho, ali već je i njena maćeha primetila da se Ksenija ponovo nije smejala i da je sve više i više bežala u knjige i filosofske sisteme kao što druge devojke zaboravljaju tugu sa šarenim haljinama i svetlucavim nakitom.

Tada, ostavši potpuno sama na ovom svetu. Ksenija će shvatiti da "od nužnosti niko ne može da pobegne i da je "fatum stariji od Boga"...

Posle završene mature u Ženskoj gimnaziji u Beogradu, upisala je grupu za filosofiju na Filosofskom fakultetu u Beogradu. Već kao gimnazijalka Ksenija je čitala Božidara Kneževića i Branu Petronijevića i zbog njih je rešila da se upusti u tako ludačku avanturu u malom Beogradu: da bude Srpkinja-filosof...

Predavanja gospodina Petronijevića, našeg najvećeg filosofa, bila su inspirativna, ali i naporna. On je svoje studente "muštrao, propitivao, ispitivao i nervirao se kada neko ne bi znao nešto. Ksenija je bila opčinjena Branom, a Branislav, dvadesetak godina stariji, zbunjen Ksenijom.

Ona je, uredno začešljana i tiha, sedela u prvoj klupi (iza nje je sedeo Milutin Bojić) i budno pratila svaku njegovu reč, uzdah i pokret. Brana je bio zatečen pameću ove sitne i krhke devojke koja ga je svojim krupnim očima, punim tuge i prkosa, pratila po učionici dok on šetka levo-desno.
[...]
Ksenija je bila očarana Platonovom idealnom državom i njegovim tretmanom žena. Opsedala je Branislava njegovim teorijama, a posle će, u časopisu Ženski pokret, napisati i tekst "Emancipacija žena kod Platona."

"Po Platonu, žene su zajedničko, a deca opšte dobro. Ne postoji više porodica: niti otac poznaje svog sina, niti sin poznaje svog oca. Ideja Platonova nije promiskuitet, nego on traži da se zaključuju privremeni brakovi između zdravih ljudi i žena, da bi se na taj način došlo do što snažnijeg potomstva. Najbolje žene treba da se udaju za najbolje, a najgore žene za najgore ljude; potomstvo prvih treba da se podiže, a drugih ne, ako se hoće da stado bude valjano... Brak i porodica razvijaju antidržavna i antisocijalna osećanja. Ukidanjem pojedinačnih porodica, koje su često u neprijateljstvu, i gotovo uvek tuđe jedna drugoj, iščeznuće sve lično pred idealnim jedinstvom države. Kao što se vidi, Platon je u programu svoga aristokratskog komunizma (jer po njegovom mišljenju, komunizam nije za masu, već samo za više ljude; on najnižem staležu daje pravo svojine i porodice) imao i puštanje žena na sve položaje u državi...

Tako je pisala Ksenija, a Branislav koji je svoje, običnom svetu nerazumljive knjige, lepo ukoričene, nudio po otmenim salonima i ubeđivao dame da bi im se lepo uklapale u vitrine, iscrpljen svojim metafizičkim principima nekada bi gledao zabrinuto njene duboke, tamne i tajnovite oči i rekao:

Takvi stavovi će te odvesti u komunizam!

A tvoja je filosofija kao suv, presušen dvopek — odgovarala bi mu ona.
[...]
U svojoj, zastrašujuće obimnoj bibliografiji (oko 500 jedinica), ova zasigurno najobrazovanmja Srpkinja, ostavila je nekoliko tekstova o Branislavu.
[...]
Sve smrti i razočaranja koja su pogodila Kseniju nisu od nje napravili "tihu i povučenu sivu senku" već, naprotiv, ženu promišljenu, pragmatičnu, racionalnu i zastrašujuće odlučnu kojoj je bilo dosta toga da pametne žene završavaju u ludnici ili na lomači. Iako ubeđena da se sudbina ne može izbeći, ona je verovala da se mnogo toga ličnom akcijom može promeniti. [...]

To što je ona po završetku studija odlučpla da uradi doktorat iz filosofije i da se usavršava u Ženevi i Parizu, mnogi su mislili da je van pameti. Međutim, Ksenija im se smeškala ispod svojih nedokučivih zenica. Nije se obazirala na cinizme i strogosti orijentalnog patrijarhata. Bilo joj je svejedno šta misle i šta govore.

Pre su pametne žene spaljivali a sada ih pretvaraju u ridikile i jadnice. Kroz sve vekove žene su naučile kako da pametno iskoriste svoje telo, ali nikako nisu savladale kako da glupo ne utroše svoju pamet.

Ksenija je odlučila to da promeni, da od svog uma napravi moćnije oružje nego što je to ikada jedno žensko telo bilo. Pre nje uradila je to samo jedna žena, koja će joj postati duhovi uzor — madam Blavacka.
[...]
Ksenija Atanasijević je uspela da izbegne oba klišea. Time je spasila glavu, ali je sudbina njene duše ostala neodgonetnuta. Njoj bi se moglo pristupiti sa, naizgled, rigidne tačke pravoslavne dogmatike, što bi nas, neosporno, direktnije izvelo na put istine, ali bismo tako ostali uskraćeni za razumevanje jednog života čija bi ekskluzivnost, pa i pritajena fabuloznost, ostala nedokučena tajna svakome ko bi pokušao da odgonetne ko je ona bila, u šta je verovala, kome se molila i za koga je radila.

Kada je ova sitna i energična gospođica doputovala u Ženevu ceo njen svet se promenio. Ženeva, otmena i tiha, na neki način hladna i nedokučiva, donela joj je otvaranje istine za kojom je tako dugo tragala i na koju je mislila kada je napisala:

"Do skora je bilo rasprostranjeno gledište da je u užem smislu reči samo onaj pisac filosof od čijih rogobatnih i sholastičkih stavova čitalac ne zna za sebe. Međutim, danas je već nemoguće da filosofa kao isušenog po prevashodstvu stavljaš nasuprot umetnicima. Danas se, konačno, zna šta znači pesnička svežina indijske mudrosti ili filosofija jednog Heraklita, Platona ili Plotina, ili ustalasanost Majster Ekharta, Jakoba Bemea i Đordana Bruna, zna se koliko je dragocena živost Šopenhauerovog temperamenta i nabujala neposrednost jednog Gijoa. Oko tog znanja nikakva dijalektika neće moći da podigne neprobojan privid... Zato nova filosofija neće biti isključivo gimnasticiranje pameti: ona neće sadržavati ubistvene opširnosti o fikcijama koje ne služe tome da dignu čovekovu unutrašnjost... Nama, modernima nije potreban usahnuo logičar, nego filosof-vizionar i propovednik religije. Mi čekamo nešto utešnije i zračnije od zapletenog i jalovog razglabanja pojmova."

Čarobna reč, koja bi podrazumevala sve ovo, a koju Ksenija namerno nije izgovorila je teozofija.

Sa teozofijom se Ksenija susrela upravo na obali tamnog ženevskog jezera. U gradu grandioznih tajni i tihih inicijacija, u istom onom gradu u kome su Tristan Cara i Lenjin igrali šah, pa su se tako isprepleli komunizam i dadaizam. Grad senki u kome su Frojd i Jung imali tako žučnu raspravu u Jungovoj otmenoj vili da je pod udarom njihove oslobođene energije škripao nameštaj, padale knjige i police.

Grad zlata, satova, spiritizma, bankara i teozofa. Prevashodno grad konspiracije, svekolikih inicijacija, pogotovo kontrainicijacija. Centar špijunaže i spiritualizma u kome je novac — papir, sredstvo za zamajavanje sirotinje i malih naroda, ciničan paravan.

Iza bankarskih trezora, ili među bankarskim zidovima, odvijale su se najneobičnije vrele avanture kojima je određivana sudbina planete. Tu, na potezu Cirih-Ženeva, razrešavao se ključ evro-azijsko-atlantskog sukoba, a nosioci tih ključeva bili su, (nad)prirodno, teozofi, vlasnici tajne odvajanja duše od tela, multiplikanti koji su ovladali transcedencijom tajanstvenih indijskih Mahatmi.

Mada će preko kontroverzne figure, Helene Petrovne Blavacke, rodonačelnika teozofskog pokreta i žene najčudnije biografije, teozofija za srednjoklasnu javnost, biti identifikovana kao šarlatanstvo za prilično dokone i bogate dame, najčešće usedelice ili ranoklimakterične, šizoidno-ekscentrične gospođice čija je, u Holivudu, amblematična inkarnacija Širli MekLejn (vidi, npr. film "Bel, Buk i Kendl"). Širli će i sama, izvan srebrnog (?!) platna, ubrzo objaviti svoju realnu teozofsku impostaciju definitivno se identifikujući s tom, toliko ismejavanom idejom "prizivanja duhova". [...]

Kada je u snežan januar 1922. Ksenija odbranila svoj doktorat o Brunu — "Brunovo učenje o najmanjem" urađen na osnovu poverljivog materijala, koji je dobila od švajcarskog profesora Vernera, Ksenija ne samo da postaje prva Srpkinja doktor nauka nego, takođe, i prva naša žena koja dobija univerzitetsku katedru.

U časopisu "Ženski pokret" iz 1923. izaći će tekst: "Uopšte uzeviš nije teška stvar dobiti katedru, teška je stvar zaslužiti univerzitetsku katedru, i muškarci, ispunjenjem ovog drugog, ponekad i bez njega, lako postižu ono prvo. Mi duboko verujemo, da kod žena neće biši taj slučaj; one će uvek morati zaslužiti univerzitetsku kašedru... Znači, do univerzitetske katedre treba preći dve ozbiljne prepone — zaslužiti je i dobiti je — gđica dr Ksenija Atanasijević ih je obe sjajno prešla."

Međutim, prepreke su tek čekale Kseniju. Njen rad na fakultetu pretvarao se u ključalo predratno vreme u pravi pakao. Bila je prepametna i decentna, sklona feminizmu i nesklona seksualnim avanturama (po teozofskoj doktrini važno je tako ne rasipati energiju (Tesla npr.). [...]

Ksenija je jako nervirala uvažene srpske doktore. O tome periodu napisaće:

"I pored mog uspelog rada sa studentima, kome sam se svesno i savesno predala, osetila sam da neke moje kolege ne gledaju blagonaklono na moj rad i položaj univerzitetskog nastavnika. Jednom od njih pošao je za rukom da me, najzad, i otera sa tog položaja koji sam izuzetno volela i cenila. Oterao me je infamnim intrigama koje su mi toliko dotužile da sam na kraju podnela ostavku. Radila sam potom u Ministarstvu prosvete, Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci sve dok nisam 1964. otišla u penziju."

Ta osoba je, naravno, bio profesor Nikola Popović, koji će za vreme Nedića biti dekan Filosofskog fakulteta. Gospodin Popović je dobio tajni Ksenijin dosije i nije je želeo kao ruskog agenta, kao teozofa, ali ni kao ženu erudicije tog kalibra prema kojoj je Isidora Sekulić (ma kako to neupućenim može zvučati preterano) izgledala kao đače prvače.

Kada se na jednom mestu pogleda šta je sve Ksenija napisala i prevela, to izaziva kako zapanjenost količinom, tako zatečenost sadržajem. Ona je, naprimer, sarađivala istovremeno u ljotićevskim, ženskim, jevrejskim, i prointelidžens servis novinama i časopisima. Pisala je po francuskim, nemačkim, američkim, engleskim stručnim izdanjima.

U specijalnom izdanju Ženskog pokreta objavila je knjigu o hrišćanskom moralu gde piše kao dogmatična pravoslavka a na drugom mestu, u Filosofskim fragmentima objašnjavaće da je suština samo u budizmu. Nedokučiva i sama prevodilac, prevela je, između ostalog, Spinozinu Etiku, Aristotelov Organon i Platonov Parmenid. Ksenijini članci, tekstovi, ogledi i knjige prevođeni su na sve svetske jezike.
 
Širom sveta obožavali su je i zaljubljivali se u nju profesori, masoni, generali, ambasadori.

Od trenutka kada je, još kao učenica, objavila prevod Njekrasovljeve Trojke Ksenija je toliko uradila, i to iz sasvim različitih oblasti: etika, estetika, psihologija, književna kritika, pedagogija, istorija, da to izaziva vrtoglavicu. Zahvaljujući svojoj izvanrednoj internacionalnoj reputaciji ona je svetu ponudila prvu knjigu o našim filosofima.

Od Epikura do Leukipa i Demokrita, od Dekarta, Malbranša, Spinoze, Fihtea, Šelinga, pa sve do Hegela i Paskala (prostor je mali da bi se navodile sve oblasti u kojima je demonstrirala svoj duh i erudiciju), Ksenija je toliko napisala da je to sasvim dovoljno za jedan mali narod koji je, inače, nesklon filosofiji i zanesen politikom.

Kada se udala za svog supruga, uglednog doktora koji je imao kćerku iz prvog braka, bilo je to u tišini i bez pompe. Ksenija se celog svog života, poučena Brunovim primerom, držala sledeće strategije, koju je opisala u svojim delima, a koju njena učenica, gospođa Šajković, ovako objašnjava:

"Pošto je iskrenost na svakom koraku osujećena, egzistencija traži opreznost, ili pre zaklanjanje, zatvaranje i pritvornost. Držati se otvoreno prema ljudima, znači miriti se sa najtežim porazima. Iskustvo redovno potvrđuje da se u društvenom životu daleko veće teškoće doživljavaju zbog reči nego zbog postupaka. Usled toga je najprobitačnije prihvatiti licemeran stil, pa uvek i svugde govoriti na takav način da se iz razgovora ništa određeno ne može zaključiti. I otuda: (sada navod same Ksenije Atanasijević: valja uvijati svoje izjave u maglovitosti i u neprobojne materije, a nikako se opredeljeno ne izjašnjavati. Zbog mutnog govora, pod koji svaki smisao može da se podvede, niko još nije pozvan na odgovor. Isto tako, mirni ćemo biti onda kad u svom govoru ne pominjemo ništa sem apstrakcija, jer iz njih se najsporije ispredaju konkretne pometnje."

Ksenija je bila vrlo oprezna sa ljudima. Njeni poznanici iz tih dana tvrde da je pre nego što bi primila nekog čoveka u posetu davala bi mu teozofsku ampulu da stavi u ruku, od boje koju bi ampula poprimila (shodno teozofskoj doktrini o bojama) ona bi zauzela i stav prema tom čoveku. Takvim ponašanjem, tiha i vredna, Ksenija je uspela da doživi duboku starost. Ženski Mustafa Golubić, o čijem će životu biti sve jasno tek kada se otvore sve GRU i NKVD arhive, volela je najviše da u smiraj dana čita Dostojevskog.

Učenica Breijea, Leona Brenšvika i Leona Robena, neprežaljena ljubav mladog Rastka Petrovića i profesora Brane Petronijevića, koji je završio tužno.

... Petronijević nikad nije imao svoj stan — uvek je stanovao u hotelu. Posle Drugog svetskog rata, već se malo gubio; pričao mi je profesor Đaja da ga je jednom video usred Pariza bedno obučenog. Stanovao je u jednoj sobi hotela "Balkan", u njoj je i umro — bio je to težak, užasan kraj: pozlilo mu je, niko to nije znao, umro je a da mu niko nije pomogao! Našli su ga tek posle dva-tri dana... — sećala se Ksenija ispred portreta koji joj je, još kao devojci, uradio Uroš Predić.

Legenda kaže da je prljav i u dronjcima hodajući vrelim pariskim ulicama Brana izgovarao Ksenijino ime. Ali žena, čiju je pojavu predvidela madam Blavacka dok je još bila u homoljskim brdima, bila je umnija za obični život od Brine. Ona je svoju špijunsku i teozofsku delatnost krila sve do same svoje smrti — iz prostog razloga da ne bi, kao Bruno i hiljade drugih pametnih, zbog svojih 'slobodnih misli' doživela 'lomaču'.
 
Devojčica tugom zasenjenog pogleda, koja je umesto uspomena na majku imala samo jednu dugu, zagušljivu noć, koja je njoj donela život, a majci smrt, ipak je 'gorela'. Priča se da je njena pastorka, koja joj je zagorčavala život, spalila njene slike posle Ksenijine smrti.

Sa vatrom ili bez nje Ksenija Atanasijević, prvi srpski ženski doktor nauka, ostaće kao najobrazovanija i najproduktivnija Srpkinja ikad rođena. Umesto lomače srpska javnost se trudila da joj pruži brzo zaboravljanje. Srpska Mata Hari odgovorila im je na to javno stotinama svojih rukopisa 12 13 i biografijom nad kojom će tek sanjati druge devojčice koje će voleti Dostojevskog.

Na kraju, mislim da bi se o njoj mogla reći ista ona rečenica koju je gospođa d'Orliak podarila Blezu Paskalu:

"Obdarena strahovitom voljom, Ksenija je uništila sve one koji su joj se približili, a ostavila je neutešne sve one što su je poznavali i voleli". Na kraju, kao što je i mislila, prošla je bolje od same Mate Hari. Jer zavodljivo telo se ubije lako, a neodoljiv duh nije moglo ubiti ni pedeset godina komunizma za koji je Ksenija toliko mnogo uradila...


Isidora Bjelica
Tajni život slavnih Srpkinja

Napomena: Tekst preuzet sa sajta Pravo slovo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2013, 03:16:39 am »

*

ZABORAVLJENE SRPKINJE: "DOBRODOŠLI U PAKAO"

Iščekivanje odluke o tome da li može da postane docent Beogradskog univerziteta, Ksenija Atanasijević nije provela skrštenih ruku. Na Narodnom univerzitetu u Beogradu držala je filozofska predavanja, naročito o Sokratu i Šopenhaueru, i ona su postala veoma popularna. Intelektualna elita hrlila je da je čuje, novine su objavljivale samo pohvale, a čuveni naučnik Jovan Cvijić je konstatovao: "Šteta da jedan takav talenat propada u gimnaziji!".

Za Ministarstvo prosvete sve ove ocene nisu bile od značaja. Oktobra 1922. postavljena je za profesora gimnazije u Nišu, da bi nekoliko nedelja kasnije Ksenija bila vraćena u Beograd, u Drugu žensku gimnaziju. Ponovo se javio njen profesor i mentor dr Branislav Petronijević i stavio pred Savet Filozofskog fakulteta predlog da Ksenija Atanasijević bude izabrana za docenta.

O prijateljstvu profesora Petronijevića i njegove 19 godina mlađe studentkinje se u to doba naveliko pričalo u Beogradu, ponešto čak i pisalo. Ali, ni on ni ona nikada nisu pojasnili prirodu svojih odnosa, da li je reč samo o platonskoj ljubavi, zajedničkom zanimanju za filozofske teme ili o nečem opipljivijem.
 
Pojedini zli jezici su tvrdili da je mlada Ksenija dobro iskoristila naklonost svog profesora, inače zakletog neženje i ženskara, a drugi da je Petronijević zloupotrebio   mladost i naivnost svoje studentkinje.

Potpise za predlog da Ksenija Atanasijević postane docent stavili su, pored Petronijevića, i dr Dragiša Đurić i docent Nikola Popović. Ostali profesori Beogradskog univerziteta i dalje nisu mogli da zamisle da jedna devojka postane njihova koleginica, iako je za to ispunjavala sve uslove.
 
Ugledni germanista, profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici čak je ogorčeno poručio: "Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!".

Prošlo je dosta čaršijskog naklapanja i izvrdavanja na samom Univerzitetu, da bi konačno, oktobra 1923. Ksenija Atanasijević ipak bila izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta, na predmetu Istorija klasične filologije. Dekan Vlada Petković je ovaj istorijski izbor objasnio rečima da se Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada otvara vrata i ženi nastavniku.

Ksenija Atanasijević je počela da predaje januara 1924, sve vreme strepeći kako će biti prihvaćena u akademskim krugovima. Kada se pojavila na prvoj sednici fakulteta, srdačno su je dočekali dekan Petković, uvaženi geograf Jovan Cvijić i jedan njen profesor, poznati istoričar religije Veselin Čajkanović, a sa njima "i docenti koji su na sednicama bili neme figure, kao što ću i ja biti", pričala je ona kasnije. Profesori koji su glasali protiv nje izvinili su se.
 
Ksenija je prišla velikom matematičaru Mihailu Petroviću da mu se predstavi, a on joj je stegao ruku uz nekoliko utešnih reči. Čudila se zašto je teši. Tek joj je znameniti etnolog i jedan od izuzetno čestitih ljudi dr Tihomir Đorđević otvorio oči rečima: "Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!"

Ovih reči se Ksenija Atanasijević često sećala, jer su napadi kolega na nju počeli odmah. Dr Nikola Popović, inače jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za docenta, stalno je na predavanjima napadao mladu koleginicu. Na sreću, studenti ga nisu slušali, što je Kseniji mnogo značilo pa je napominjala: "Oni su uvek bili na mojoj strani, oni su uvek bili vrlo pažljivi prema meni, oni su me poštovali. Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha".

Prva žena profesor u Srbiji trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se na Univerzitetu ne prikloni nijednom klanu. Studenti su je voleli, ali su neki koji su cenili njen rad povremeno imali i nevolja. Savremenica ovih događaja Ilinka Arsović piše u "Slučaju gđice dr Ksenije Atanasijević" da su "kolege činile sve moguće teškoće, skoro od prvog njenog dolaska među njih, i da su najprilježnije radile na tome da joj ubiju ne samo volju za radom nego i volju za životom. Samo jedan tako jak talenat, kao što je u g-đice Atanasijevićeve, bio je u stanju da se održi i afirmira, i pored svih prepreka, zamki, uhođenja i intrigarenja što su neprekidno stavljali na njen put... Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se ni malo svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini".



Lezbijska afera Kada su veze između profesora Branislava Petroijevića i Ksenije Atanasijević zahladnele, a on je tvrdio da je to zbog njegovog previše autoritativnog filozofskog i naučničkog stava, čaršija je počela da se hrani tračevima o novoj Ksenijinoj ljubavnoj aferi. I to kakvoj! Zavrtele su se priče da je ona u intimnoj vezi sa svojom najboljom prijateljicom Zorom Stanković.

Razvela beogradskog lekara Ksenija je jednom prilikom i sama dala povod za čaršijska ogovaranja. Stupci bulevarske štampe bili su krcati pričama o njenoj ljubavi s oženjenim čovekom, uglednim beogradskim lekarom Milanom Markovićem. Na kraju se Marković zaista razveo od supruge i oženio profesorkom Anastasijević, a nju je i dalje pratila senka priče o tome kako je "razvela doktora od supruge".



OSVETA SUJETNIH KOLEGA

Četiri godine je Ksenija Atanasijević bila docent i za to vreme je započela jedno od najplodnijih poglavlja u svom životu. Mlada naučnica živo je pratila najnovija zbivanja u svetu i otadžbini. Sudeći po pismima koje je upućivala najbližim prijateljicama, ona se nije zadovoljavala time da bude samo nečija sledbenica.

Bila je svesna da je baš tako nešto od nje očekivao njen strogi profesor, kasnije i zaštitnik Branislav Petronijević, pa se poveravala: "Brana ne trpi originalnost i želeo bi da mislim potpuno kao on".
 
Kseniji je sloboda, lična i stvaralačka, bila potrebna kao vazduh, dok je nekolicina njenih kolega imala cilj da joj ospori stručne kvalitete za predavača na Beogradskom univerzitetu. Na predlog Petronijevića, Savet Filozofskog fakulteta ju je 1928. izabrao za vanrednog profesora na Katedri za istoriju filozofije.
 
Međutim, ovu odluku je moralo da potvrdi Univerzitetsko veće, a Ksenija je još četiri godine ranije otvorila Pandorinu kutiju koja je i pokrenula hajku akademaca na nju. Glavni pokretač tih dramatičnih događaja bio je njen stariji kolega Nikola Popović. Njemu se mlada koleginica zamerila kada je 1924. u Srpskom književnom glasniku objavila britak kritički prikaz njegove knjige "Tri predavanja iz filozofije".
 
Zamerila mu je i na jeziku, jer on "ne ume da se otkine od sklopa i obrta nemačke fraze, zato njegovo pisanje ostavlja utisak neznanja". Iako je ova knjiga imala i druge kritičare, autor je odgovorio samo Kseniji Atanacković.
 
Grubo je napao njeno navodno neznanje, ozlojeđeno joj prigovarao da je "zauzela pozu visokoučenog učitelja, poučavajući me, razume se, prekorno, u čemu je suština Kantove filozofije... a ona istovremeno ne zna ni neke osnovne stvari o Kantovoj filozofiji... da bi se toga mogao zastideti najprosečniji student filozofije". Neki istraživači smatraju da ova polemika nije postavila samo pitanje Popovićevih članaka, nego i krenula da rešeta dotadašnje filozofsko mišljenje u Srbiji, a naročito otvorila pitanje univerzitetske nastave, čime je nagoveštena smena generacija u ondašnjoj srpskoj filozofiji.
 
Polemika je trajala dve godine. Tačku je stavio Ksenijin bivši profesor i mentor, penzionisani Branislav Petronijević. Ovoga puta, on se stavio na Popovićevu stranu i kratko poručio kritičarima da su u Nemačkoj o Nikoli Popoviću date povoljne ocene.
 
Iako je svojevremeno bio prvi koji se založio da mlada filozofkinja dobije mesto predavača na fakultetu, slavni filozof je sada taj izbor osporio. Tvrdio je da njegova bivša učenica nije za vanrednog profesora celokupne istorije filozofije, jer "ona njene probleme ne razume u onoj meri u kojoj je to jednom nastavniku potrebno kao što je to pokazao dr Nikola Popović u svome odgovoru na jednu kritiku gđice Atanasijevićeve".
 
Po čaršiji su oživele stare priče o njihovoj navodnoj tajnoj vezi, gde su neki maštovitiji autori čak tvrdili da je reč o ljubavnoj osveti. Neprijatelji Ksenije Atanasijević iskoristili su proceduru za konačni obračun s njom.

Na sednici Univerzitetskog veća, koja je trebalo da prvu srpsku univerzitetsku nastavnicu promoviše u zvanje vanrednog profesora, došlo je do dramatičnog obrta. Hajku je ovoga puta poveo profesor Miloje Vasić, čuveni arheolog koji je zaslužan za otkriće preistorijske vinčanske kulture u okolini Beograda. Na sednici je optužio koleginicu za plagijat. Tvrdio je da je Ksenija Atanasijević u jednom svom članku navela delo izvesnog istraživača, a da nije navela njegovo ime ni naziv dela. Istina je bila nešto drugačija. Nije bila reč o članku, nego o tri popularna filozofska  predavanja koja je Ksenija održala van univerziteta i nastave, što se nije kosilo sa akademskim pravilima.
 
Kako ova navodna činjenica nije bila poznata kada je dr Ksenija Atanasijević jednoglasno izabrana za vanrednog profesora Veće Univerziteta odlučuje "da se izbor gđice Atanasijević vrati Savetu Filozofskog fakulteta na ponovno rešavanje". Kada je njen izbor 1935. ponovo stavljen pred Savet univerziteta, ona je ponovo odbijena.
 
Na jednoj od narednih sednica Univerzitetskog veća dekan Filozofskog fakulteta rekao je da je "manje reč o stručnim kvalifikacijama gospođice Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijama". Zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je Holandija ponudila nastavničko mesto, da za druge autore piše polemičke članke protiv pojedinih kolega... Naredne godine, prva žena doktor nauka u Srbiji podnela je ostavku i napustila univerzitetsku karijeru. Kako je kasnije sama priznavala, nedostajala joj je i fizička i duhovna snaga da drži svoju katedru "sa po dva mača u svakoj ruci."



Najbolje godine Za Kseniju Atanasijević 12 godina ratovanja sa kolegama bilo je plodonosno doba. Na Beogradskom univerzitetu predavala je klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku.
Održala je brojna predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu, na radiju, u ženskim udruženjima širom jugoslovenske države, kao i u Parizu, Atini, Sofiji. Već tada je napisala više od 250 radova iz filozofije, etike, estetike, iz antičke književnosti. Napisala je nekoliko knjiga i više desetina studija koje se i danas koriste.

Priznanje iz Londona Jedno od najznačajnijih radova Ksenije Atanasijević je njena doktorska disertacija "Brunovo učenje o najmanjem". Iste godine, 1936, kada je napustila Univerzitet, čuvena Enciklopedija Britanika stavila je ovo delo na spisak važne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna.



HAPSILI JE I GESTAPO I OZNA

Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji su uglavnom delovali iz senke, sa neobjašnjivom strašću se okomio na nju i smišlja afere.

Glavni izgovor bio im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarčevom univerzitetu, pomenula izvesni izvor, ne navodeći ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni su organizovali glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta.

Uzalud je profesor Živojin M. Perić, uz Slobodana Jovanovića najveći pravni stručnjak u istoriji srpskog naroda, javno i vatreno upozoravao da je odbijanje njenog postavljenja za vanrednog profesora i udaljavanje sa Univerziteta sasvim nezakonito.

Nije pomoglo ni to što je njen doktorski rad "Brunovo učenje o najmanjem" čuvena Enciklopedija Britanika stavila na spisak literature za proučavanje dela Đordana Bruna. Anonimna grupa profesora je tada raspravu prebacila na teren "autonomije univerziteta".

Ksenija Atanasijević je pisala polemičke tekstove, pozivala one koji su je napadali da javno kažu u čemu je stvar, tražila pravo makar da se brani. S druge strane nije bilo odjeka, a što je vreme više prolazilo, stvarao se čaršijski utisak da "tu nečega ipak ima".

Punih osam godina Ksenija Atanasijević je bezuspešno tražila pravdu i zaštitu. Konačno, ona sama je 1936. napisala molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna je od ove borbe, Ksenija je govorila da "na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".

Posle odlaska sa beogradskog univerziteta ostala je bez stalnog zaposlenja i prihoda. Živela je u svom i muževljevom stanu u mirnom središtu grada, blizu Kalemegdana, u Gospodar Jovanovoj ulici. Prosvetne vlasti su je se setile tek pošto je izbio Drugi svetski rat.

Kako su Kseniju ratna vremena odvela u još veću bedu, prihvatila je prvo službu u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci. Međutim, 1941. odbila je da potpiše Apel srpskom narodu, koji je beogradskim intelektualcima ponudio na potpis predsednik ratne vlade Milan Nedić i njime od naroda tražilo da ne ide u borbu protiv nemačkog okupatora, naročito ne na strani komunista. Ksenija Atanasijević je još pre rata pisala protiv Hitlera i nacizma, a u odbranu Jevreja.

Za Kseniju tražili smrtnu kaznu

Zapamćena je i kao međunarodna mirovna aktivistkinja, koja se zalagala i za ravnopravnost polova. Zbog svega toga našla se na spisku Gestapoa za hapšenje. Posle rata su je uhapsile i nove vlasti. Jedan od njenih bivših kolega filozof Dušan Nedeljković postao je dekan Filozofskog fakulteta, akademik i predsednik Komisije za ratne zločine, i on je, vodeći ideološke čistke među srpskim intelektualcima, za Kseniju Atanasijević čak tražio smrtnu kaznu.

Ona je ipak izašla iz komunističkog zatvora, lišena građanskih prava, koje je uključivalo i pravo na zaposlenje. Sve njene knjige su zabranjene, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, istoričara Vladimira Ćorovića koji je u predratno vreme čak bio njen protivnik.

Zabrana je skinuta 1952, a prva srpska univerzitetska profesorka nastavila je da piše i prevodi. Sve do 1978. povremeno je držala i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u Sjedinjenim Američkim Državama, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u rodnom gradu.
  
Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu, ostavila je snažan utisak na sve koji su je poznavali. Za nju je Vladimir Jerotić, profesor tzv. pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, govorio da je "čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka, jer mu suviše dobro poznaje dušu".  

Ona u srpskim intelektualnim krugovima danas važi za prvu i najbolju filozofkinju i, igrom ironije, za jednog od "najvećih moralista u Srba", iako su je protivnici napadali upravo preispitujući njeno navodno nemoralno ponašanje.

Od kraja rata do smrti Ksenija Atanasijević je tajno pripremala treći tom svog životnog dela "Filozofski fragmenti". Taj rukopis nikada nije pronađen u celini, ali na osnovu onoga što jeste pronađeno, danas se smatra tvorcem originalnog i dovršenog filozofskog sistema.

Ksenija Atanasijević je umrla 1981, u 88. godini, od moždanog udara. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju. Kako nije imala potomaka, grobnicu niko nije plaćao, pa ju je uprava groblja posle nekoliko godina ustupila drugim vlasnicima. Grobnica je prekopana i na njenom mestu sazidana nova. Stare grobne ploče su uništene, tako da danas trag o grobnici Atanasijevićevih postoji samo u službenim knjigama pogrebnog preduzeća.



Od Platona do Spinoze Od početka univerzitetske karijere do kraja života Ksenija Atanasijević je objavila više od 400 naučnih radova. Pisala je i objavljivala na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila još i sa starogrčkog, engleskog i latinskog. Među njenim prevodima su se našla dela čuvenih filozofa i naučnika Platona, Aristotela, Spinoze, Adlera, Hauzera. Svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala je u kapitalnom delu "Filozofski fragmenti" u dva toma. Treći tom je izgubljen.

Junakinja knjige Prva biografija Ksenije Atanasijević, veoma kratka, pojavila se tek 1970. godine, u zborniku Filozofske studije. Filozof i sociolog Ružica Petrović je 2003. odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju na temu "Filozofska misao Ksenije Atanasijević", koja je naredne godine objavila i njenu prvu detaljnu biografiju. Filozof Ljiljana Vuletić je 2005. objavila knjigu "Život i misao Ksenije Atanasijević", za koju je dobila književnu nagradu Isidorinim stazama.


Vesti online | 14.09.201319. & 19.10.2013. i 09.11.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 07, 2015, 01:58:21 am »

*

ISTINE I LAŽI O KSENIJI ATANASIJEVIĆ


Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavila još jedna knjiga Ljiljane Vuletić, "Život i misao Ksenije Atanasijević". Njena autorka Ljiljana Vuletić skrenula je pažnju naše kulturne i stručne javnosti svojom prethodnom knjigom, "Život Anice Savić -Rebac". I delo posvećeno Anici Savić-Rebac, baš kao i knjigu o Kseniji Atanasijević, Ljiljana Vuletić štampala je u sopstvenom izdanju. Pored književnog rada, Ljiljana Vuletić, koja je diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, vodi od 1999. godine projekat podrške ženama da ostvare pravo na život bez nasilja.

O Kseniji Atanasijević se pre Vaše knjige, u ovoj sredini znalo vrlo malo. Odakle ste crpli građu kojom ste uspeli da osvetlite svaki kutak života jedne izuzetne osobe?

— Gde naći izvore za proučavanje osamdeset osam godina dugog, slutila sam prebogatog života, ove istaknute Beograđanke, koja se rodila krajem devetnaestog veka 1894. godine, a umrla krajem dvadesetog 1981? Gotovo sve što sam do tada čula o Ksenijinom životu bilo je na nivou čaršijskih priča i anegdota. A i u ponekom pisanom tekstu ponavljano je i razrađivano to isto. Odista je poražavajuće da se o Kseniji Atanasijević za koju mnogi kažu da je jedna od najdarovitijih, najobrazovanijih i najumnijih srpskih žena od kneginje Milice i Jefimije do naših dana, tako malo zna. Preostalo mi je — istraživanje i ozbiljan, studiozan rad.

Knjiga sadrži obilje dokumenata iz naših ahiva, zatim iz "Ostavine Ksenije Atanasijević" pohranjene u Muzeju SPC, odabrane citate iz njenih dnevnika i dela, faksimile, fotografije, svedočenja savremenika, razne tragove koje lako previđamo, a koji "život znače". Najveći broj ovih raznovrsnih dokumenata iznosi se na svetlo dana prvi put. Ti dokumenti ni dosad nisu bili nedostupni, ali su čaršiji bile zanimljivije intrige, klevete i ogovaranja, tako da je istina o Kseniji Atanasijević bila potisnuta.

Po prvi put u javnost iznosite i faktografski i detaljno, priču o jednoj kleveti, koja je Kseniju gotovo stajala života...

— Ksenija Atanasijević je prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu — bilo je to 1922. a, izborom za docenta, 1923, postala prva žena univerzitetski nastavnik u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to za ondašnje naše prilike korak od sedam milja, ali i preveliki izazov patrijarhalnim krugovima u rodno homogenoj univerzitetskoj sredini, koja nije nikako ni mogla ni htela da se pomiri sa dolaskom tako mlade, sposobne i uspešne žene. Već 1928. godine, kad je trebalo da bude potvrđen izbor Ksenije Atanasijević u zvanje vanrednog profesora, njene mizogino nastrojene kolege su pokrenuli kampanju za ekskomunikaciju sa univerziteta. Lansirana je jedna od najtežih optužbi, optužba za plagijat i to bez i jednog primera i dokaza — dakle kao čista kleveta. Ta optužba nije potvrđena u istrazi koja je podsećala na inkvizitorsko isleđivanje. Ksenija nije mogla tada biti udaljena sa Univerziteta, jer nije dokazan plagijat, ali je zaustavljeno njeno unapređenje. To nije obeshrabrilo njene protivnike i oni su nastavili hajku novim optužbama i još beskrupuloznijim sredstvima i manipulacijama. Svesno su kršili čak i zakone i propise na šta su ukazivali i ondašnji naveći pravnički autoriteti. Nastavili su sa novim optužbama iako prethodne nisu dokazane. Na jednoj od sednica Univerzitetskog veća, dekan Filozofskog fakulteta kaže "da je manje reč o stručnim kvalifikacijama g-ce Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijma", zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je ponuđeno nastavničko mesto u Holandiji, da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv pojedinih profesora...

Trajalo je to punih osam godina, sve do 24. oktobra 1935. godine, kada Savet Filozofskog fakulteta Kseniju nije izabrao ni za docenta i to u proceduri koja je pokrenuta pre zakonskog roka.

Kako je javnost reagovala na ono što je više ličilo na surovi obračun, nego na Univerzitet?

— Posle ovakve odluke Filozofskog fakulteta, usledila je burna reakcija javnosti. A vernu sliku o širini podrške Kseniji Atanasijević daju mnogobrojni napisi u štampi toga vremena. Ugledne ličnosti, umetnici, intelektualci, osudili su postupak Filozofskog fakulteta. Ali ta podrška nije mogla ništa da izmeni, ona je za Kseniju bila samo moralna satisfakcija. Najzad, Ksenija je bila prinuđena da ministru prosvete podnese ostavku. Ta ostavka, iako je bila iznuđena i data u dramatičnim okolnostima, bila je glatko prihvaćena. Tako se završila akademska karijera prve žene univerzitetske nastavnice u Kraljevini Jugoslaviji. Ksenija je u četrdeset drugoj godini ostala i bez posla i bez penzije.

Za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević doživljava nove progone, a takođe i posle rata?

— Tokom Drugog svetskog rata saslušavaju je u Gestapou zbog njenih napisa protiv Hitlera. A posle oslobođenja nove vlasti je hapse, njena dela bivaju povučena iz svih knjižera i biblioteka i stavljena na index librorum prohibitorum. Treba istaći da Ksenija uspela da i pored svih ovih problema i ometanja uspela da stvori značajno delo i ostavi dubok trag u razvoju naše filozofije. Napisala je oko 400 radova iz istorije filolozofije, etike, estetike, istorije književnosti, aksiologije, feminizma, društvene kritike .... Nekoliko njenih knjiga prevedeno je i objavljeno u inostranstvu. Prevela je više kapitalnih dela evropske filozofije na srpski jezik. Dugo godina je u čuvenoj Enciklopediji Britanika, pod indeksom "Đordano Bruno", stajala preporuka da se pogleda jedna bibliografska jedinica čiji je autor Ksenija Atanasijević.

I danas, posle smrti Ksenije Atanasijević, javljaju se o njoj oprečna mišljenja?

— Na moju žalost, da. Izleda kao da nam je svima veoma teško da prihvatimo da je među nama bilo izvrsnih naučnika, umetnika i vrhunskih intelektualaca, a da su mnogi od njih bili i svetskog glasa i ženskog pola.

Kao da se ženama na Balkanu ne prašta njihova izuzetnost ni posle njihove smrti?

— Ni za života, a ni posle smrti.


Sanja Domazet | 28-29. maj 2005 |archive.org
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: