|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Avgust 13, 2012, 11:54:01 pm » |
|
* KOSTA ČAVOŠKI SLOBODA JE DANAS KRILATICA ZA BEZOČNO POROBLJAVANJEO realpolitičkim interesima zapadnih demokratija, našoj zemlji kao žrtvi hipokrizije i američkog poslovičnog cinizma, pregovorima sa Prištinom, zagovaranju ulaska Srbije u Atlantski pakt, te putovanju ka EU bez Kosova i MetohijeDok je pod Titovom strahovladom važnije bilo očuvanje stabilnosti njegovog režima, čak i po cenu previđanja ozbiljnog narušavanja ljudskih sloboda i prava, od 1990. godine apsolutnu prednost je dobila navodna zaštita ljudskih prava. Uistinu, u oba slučaja su zapadne sile sledile svoj uski i sebični realpolitički interes koji su od 1990. godine provodile pod krinkom ideologije ljudskih prava, kaže u razgovoru za "Pečat" prof. dr Kosta Čavoški.
Da li su vaše peticije i saopštenja nailazili na razumevanje i podršku u Vladama tzv. zapadnih demokratija?
■ Još za vreme Vlade Josipa Broza Tita čudio sam se kako vlade velikih zapadnih demokratija malo mare za naše peticije kojima ukazujemo na gruba kršenja osnovnih ljudskih sloboda i prava zajemčenih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i drugim međunarodnim konvencijama. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je njima uvek i u svakoj prilici važniji njihov realpolitički (Amerikanci bi rekli "nacionalni") interes, pa tek ukoliko je on zadovoljen može se javno protestovati i protiv kršenja ljudskih sloboda i prava u ovoj ili onoj zemlji. Dok je Tito bio živ američkoj i vodećim evropskim vladama njegov "liberalni" komunizam (ako komunizam uopšte može biti liberalan) bio je izuzetno važan, jer je predstavljao svojevrsnu jabuku razdora u istočnoevropskom komunističkom bloku. Zato su se ustručavale da ozbiljnije uzmu u zaštitu progonjene jugoslovenske disidente ukoliko bi to narušilo stabilnost Titovog autoritativnog režima i integritet ondašnje Jugoslavije. Sa Titovom smrću, padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza sve se promenilo. Jugoslavija kao jedinstvena država izgubila je za SAD i Evropsku zajednicu, naročito SR Nemačku, ulogu koju je ranije imala u Istočnoj Evropi, pa je zaštita njenog teritorijalnog integriteta prestala da bude i realpolitički interes zapadnih sila. To je najbolje izrazio tadašnji američki ambasador Voren Zimerman kada je preneo poruku iz Vašingtona da je sada bitna demokratija, što je značilo da teritorijalni integritet ondašnje Jugoslavije nije više od presudne važnosti. U praksi je to dovelo do davanja prednosti prvim slobodnim višestranačkim izborima u federalnim jedinicama kao takvim, umesto da se prethodno održe višestranački savezni izbori. I što je bilo još gore, pod vidom uvažavanja slobodno izražene volje naroda u pojedinim republikama, krajem 1991. godine, prihvaćeni su zahtevi za otcepljenjem Slovenije i Hrvatske. Time je i pred našim očima bila razotkrivena hipokritska politika zapadnih demokratija.
Da li je takva hipokrizija generalna politika zapadnih sila koja se očituje i u drugim slučajevima širom sveta?
■ Lično sam se uverio da je tako oduvek bilo i da će tako biti u vremenu do kojeg dopire naš pogled. Dok sam predavao na Pravnom fakultetu u Beogradu imao sam običaj da zbunjujem studente navođenjem primera Haitija iz 1994. godine. Tada su u toj izuzetno siromašnoj zemlji održani predsednički izbori na kojima je pobedio Aristid, poznatiji kao "Ogrlica", budući da se političkih suparnika lišavao stavljanjem zapaljene automobilske gume oko njihovog vrata. Kako zatečena vojna hunta nije htela da mu dopusti preuzimanje predsedničkog položaja, američka vlada uzela je u odbranu tog velikog "demokratu", pa je 31. jula 1994. godine kroz Savet bezbednosti progurala rezoluciju 940 kojom je naložena vojna intervencija na Haitiju. Tako su poštovanje i sprovođenje slobodno izražene volje birača na Haitiju bili za američku vladu dovoljan razlog da vojno interveniše u toj zemlji.
Posle navođenja ovog primera studentima sam postavljao sledeće pitanje: Ako je američka vlada našla za potrebno da interveniše u zemlji u kojoj su ipak održani kakvi-takvi izbori, kako je tek morala da vojno interveniše u državi u kojoj ne samo da nikada nije bilo izbora nego ih i neće biti u budućnosti koju možemo da predvidimo? Da li znate kako se zove ta zemlja?
I dok su me studenti zgranuto gledali ja bih im odgovorio: To je Saudijska Arabija. Drugim rečima, ako je zemlja mala i siromašna, ona, po Amerikancima, mora imati demokratiju. Ako je, pak, bogata naftom nisu joj potrebni ni ljudska prava ni demokratija. Dovoljno je da SAD i EU isporučuje po što nižim cenama velike količine nafte.
U toj hipokriziji ide se čak toliko daleko da se i vojnim intervencijama, koje su inače bezočna agresija, daju plauzibilni nazivi. Tako je skorašnji oružani napad na Irak zarad rušenja Sadamovog režima i kontrole nad izvorima nafte vođen pod nazivom "Sloboda Iraku!" A pod istim izgovorom spolja je doneta i sloboda okupiranom Avganistanu. Tako je sloboda postala krilatica za najbezočnije porobljavanje tuđih država i naroda.
Da li je naša zemlja bila žrtva ovakve hipokrizije?
■ Ne samo da smo bili žrtva hipokrizije nego i američkog poslovičnog cinizma. Kada su 24. marta 1999. godine rakete i bombe Atlantskog pakta već uveliko razarale Jugoslaviju pod nazivom "Milosrdni anđeo", tadašnji američki predsednik Bil Klinton objasnio je zbog čega su SAD i Atlantski pakt izvršili agresiju na našu zemlju i time počinili najveći ratni zločin — zločin protiv mira. "Mi delujemo", rekao je tada Klinton, "s odlučnošću iz nekoliko razloga": delujemo da zaštitimo hiljade nevinih ljudi na Kosovu od pripremane vojne ofanzive; delujemo da sprečimo širi rat, da ugasimo fitilj u buretu baruta okrenutom prema srcu Evrope, koje je ranije u ovom veku dva puta eksplodiralo sa katastrofalnim ishodima; delujemo da bismo bili ujedinjeni sa našim saveznicima za mir; delujući sada podržavamo naše vrednosti, štitimo naše interese i unapređujemo stvar mira.
Ako su to zaista pravi razlozi zbog kojih je Bil Klinton napao jednu nezavisnu i suverenu zemlju koja nije predstavljala nikakvu pretnju Sjedinjenim Državama, oni se lako mogu dovesti u pitanje. On najpre drži da je morao napasti Jugoslaviju zarad zaštite hiljada nevinih ljudi na Kosovu i Metohiji od pripremane vojne ofanzive. Ono što se zaista zbilo upravo je obrnuto. Dok napad iz vazduha nije započeo niko nije dirao Arbanase, pogotovo dok su još bili na dužnosti verifikatori Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) koji su imali obavezu da svima obezbede mir i sigurnost. A kada su otpočeli vazdušni napadi Atlantskog pakta iz vazduha, pripadnici "Oslobodilačke vojske Kosova" (OVK) su to shvatili kao podršku, što ih je navelo da umnože napade na jugoslovensku vojsku i policiju. Usledili su oružani sukobi velikih razmera, što je pokrenulo talas od nekoliko stotina hiljada izbeglica, najvećma Arbanasa. Tako su Arbanasi, umesto da napadima iz vazduha budu zaštićeni postali prve i do sada najveće žrtve Atlantskog pakta na Jugoslaviju.
Ako navodna zaštita kosmetskih Šiptara nije bila razlog za agresiju NATO na našu zemlju zbog čega je agresija uopšte izvršena?
■ Zbog samog očuvanja Atlantskog pakta. Od svog osnivanja Atlantski pakt je, bar na rečima, bio odbrambena vojna organizacija zarad odbrane svojih članica, a ne napada na druge nezavisne i suverene države. Agresijom na SRJ njegova uloga se bitno promenila. Od strogo odbrambenog saveza on je počeo da se preobraća u svetskog policajca koji uzima sebi za pravo da vojnom silom rešava etničke sukobe u drugim državama. Čak je ova promenjena uloga počela da se smatra jedino mogućim razlogom daljeg postojanja ovog vojnog saveza, što nije bilo daleko od tvrdnje da su vazdušni napadi na SRJ i okupacija KiM bili neophodni da bi se spasao Atlantski pakt. Tako je Atlantski pakt sam sebi produžio život umesto da se Varšavskog paktu pridruži na đubrištu istorije.
Na koji način su zvaničnici Atlantskog pakta pred javnošću prikrivali pravu prirodu agresije?
■ Od samog početka agresije Atlantskog pakta na Jugoslaviju njegovi zvaničnici i većina zapadnih novinara uporno su nastojali da odgovarajućim imenovanjem odnosno kvalifikovanjem prikriju pravu prirodu ovog napadačkog, ničim izazvanog rata. Otuda se umesto neobjavljenog rata koristi reč "intervencija", a umesto agresije sintagma "napadi iz vazduha".
Pravna kvalifikacija ovog čina data je još krajem februara 1999. godine u američkom Kongresu tokom rasprave između predstavnika Toma Kempbela iz Kalifornije i Tomasa Pikeringa, državnog sekretara. Tom prilikom vodio se sledeći dijalog:
"Kempbel: Da li je Kosovo deo suverene Srbije? Pikering: Da. Kempbel: Da li je bombardovanje suverene države čin rata? Pikering: Da."
Za američku vladu nije, dakle, uopšte bilo sporno da će predstojeće bombardovanje krnje Jugoslavije biti čin rata, odnosno agresije. Jedino je bilo sporno da li je za vođenje takvog rata potreban pristanak Kongresa.
Da li je agresija SAD i NATO pakta na SRJ bila međunarodni zločin?
■ Povelja UN zabranjuje pretnju silom i upotrebu oružane sile, sem ako Savet bezbednosti izričito ne dopusti njeno korišćenje zarad otklanjanja pretnje miru i u samoodbrani od oružanog napada (usko shvaćenog), dok sam SB ne preduzme odgovarajuće mere. Štaviše, vajne pokrovitelje Haškog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju valja podsetiti da je ono što je bombama i raketama 1944. godine učinjeno Jugoslaviji takođe regulisano presudom sličnog suda u Nirnbergu, koji je utvrdio da "pokretanje napadačkog rata… nije samo međunarodni zločin; to je najveći međunarodni zločin".
Da li je u bližoj prošlosti bilo sličnih opravdanja agresije poput objašnjenja Bila Klintona i udvoričkih zapadnih novinara?
■ Uplitanje oružanom silom u unutrašnje poslove drugih zemalja u ime humanosti ima, inače, dugu tradiciju u 20. veku, i u tom pogledu vlade Sjedinjenih Država i vodećih evropskih sila ne predstavljaju nikakav izuzetak. U svojoj studiji o "humanitarnim intervencijama" vojnom silom Sin Marfi razmatra primere takvih agresija posle usvajanja Brijan-Kelogovog pakta iz 1928. godine o zabrani rata. Najpoznatiji su napadi Japana na Mandžuriju, Musolinija na Etiopiju i Hitlera na Čehoslovačku, pravdani visokoparnom humanitarnom retorikom i navodno uverljivim činjenicama. Tako je Japan napao Kinu i okupirao Mandžuriju da bi uspostavio "zemaljski raj" u toj oblasti i zaštitio Mandžurijance od "kineskih bandita". Musolini je zauzeo Etiopiju zarad oslobađanja hiljada robova i sprovođenja u ime Zapada "civilizatorske misije" u toj zaostaloj zemlji. A Hitler je obznanio nameru Nemačke da u Čehoslovačkoj okonča etničke napetosti i nasilje odgovarajućom intervencijom, "prožetom iskrenom željom da služi istinskim interesima naroda koji živi na tom području" u skladu sa njegovom voljom, da bi uskoro slovački kvislinški predsednik zatražio od Hitlera da Slovačku proglasi nemačkim protektoratom.
Šta mislite o zalaganju nekih naših političara da Srbiju uvedu u NATO?
■ U svom relativno dugom životu doživeo sam mnoge političke besmislice i gluposti, ali se uvek iznenadim kad čujem ili pročitam da se neko iz vladajuće koalicije i evroatlantskih podrepaša zalaže za uvođenje Srbije u Atlantski pakt. Takvi predlozi za mene su, po svojoj bezočnosti i pokvarenosti, istovetni nagovaranju žrtve silovanja da se uda za svog vinovnika. Pa zar se tako brzo mogu zaboraviti teške rane koje su nam zadate, tolike žrtve koje su izgubile svoj život, srušeni mostovi, uništene fabrike i razorena infrastruktura? I zar ima ikoga među nama ko nas može uveriti da nam žele dobro oni koji su nas pre 12 godina bombardovali i ubijali? Za razliku od mnogih koji nerado koriste teške, a uistinu prave kvalifikacije za takve nečasne pojedince koji bi baš sada hteli da nas uvedu u Atlantski pakt, ja koristim izraze "kvislinzi" i "izdajnici". Po mom sudu, krajnje je vreme da se naši glavari nazovu pravim imenom.
Ako ipak ima takvih moralno neosetljivih ljudi koji misle da se posle 12 godina mogu zaboraviti naše žrtve i zadobijene rane, pa okrenuti novi list, valja ih podsetiti da se upravo pred njihovim i našim očima i dalje pojavljuje najpogubnija posledica američke i severno-atlantske agresije — samozvana država kosmetskih Arbanasa. Svojevremeno je jedan zapadni zvaničnik nedvosmisleno izjavio da je kosmetska nazovi država tvorevina Atlantskog pakta. To je sušta istina. Agresija na našu državu je i izvršena da bi se na tlu Balkana obrazovala još jedna albanska država. To je bilo obećanje dato kosmetskim Arbanasima i pre same agresije, i to su svi upućeni savršeno znali od samog početka. Jedino su se naši glavari uzdali u Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, kao da hartija i mastilo mogu da odbrane teritorijalni integritet naše države.
Koji su to razlozi koji su naveli američku vladu da kosmetskim Arbanasima podari KiM i dozvoli im stvaranje države?
■ Po mom sudu, dva su razloga koji su je na to naveli. Prvi je procena da su naši vlastodršci toliki poslušnici i podrepaši da će pre ili kasnije na izričit zahtev Vašingtona i Brisela formalno priznati samozvanu kosmetsku državu. U tom uverenju ih je sigurno učvrstila potonja Tadićeva spremnost da UNMIK zameni EULEX-om, čime je Kosovo i Metohiju izmestio iz Saveta bezbednosti u kojem smo mogli računati sa kakvom-takvom podrškom Rusije i Kine i time obezbediti dalju primenu Rezolucije 1244, koja je sada mrtvo slovo na papiru.
Drugi razlog je nastojanje američke vlade da se bar nekim gestom umili muslimanima širom sveta s kojima je u dalekosežnom sporu, a u dvema zemljama i u ratnom sukobu već devet godina. Koliko je to nama poznato, bosansko-hercegovački muslimani i kosmetski Arbanasi jedini su muslimani u svetu koji bar na rečima vole Amerikance, a njihovim čelnicima podižu spomenike. Zato su Amerikanci za muslimane očuvali Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu državu, iako su i Srbi i Hrvati, koji čine većinu u BiH, žarko želeli da se prisajedine svojim matičnim državama — Srbiji, odnosno Hrvatskoj. I taj isti razlog naveo je američku vladu da arbanaškim muslimanima na Kosmetu podari nezavisnu državu. Jedino što naši sadašnji vlastodršci još nisu primetili da su ova američka darivanja izvršena na štetu Srba i Srbije.
Do čega će dovesti tehnički pregovori u Briselu, između Beograda i Prištine?
■ Meni je savršeno jasno zašto američka vlada i EU prisiljavaju našu Vladu da uđe u takve pregovore koji bi, po njihovim očekivanjima, trebalo da dovedu do toga da se Srbija odrekne tog presudnog dela svoje teritorije i formalno prizna samozvanu državu kosmetskih Arbanasa. Te moćne sile to čine korak po korak. Presudan trenutak je bio kada je Boris Tadić u ime Srbije pristao da se UNMIK, kao ispostava Saveta bezbednosti UN, zameni briselskim EULEX-om. Od tog trenutka se na KiM više praktično ne primenjuje Rezolucija 1244, niti Savet bezbednosti donosi bilo kakve odluke o toj našoj Južnoj srpskoj pokrajini. Umesto toga, ključna međunarodna institucija na KiM postao je EULEX , puko oruđe u rukama EU, čiji je najveći broj država članica odmah priznao samozvanu kosmetsku državu. Zatim je Ivica Dačić u ime Vlade Srbije sklopio navodno tehnički sporazum sa EULEX-om, po zakonima te nazovi države integralni deo njenih institucija, i time prećutno priznao kosmetsku državu.
Sledeći koraci koje su preduzimali EU i njeni štićenici u Prištini bilo je zatiranje svakog institucionalnog prisustva Republike Srbije na KiM. Tako je prilikom stavljanja Srbije na belu šengensku listu, koja omogućava putovanja naših državljana u EU bez ulaznih viza, naša Vlada pristala na dva ponižavajuća uslova:
1. da se građanima sa Kosova i Metohije nove putne isprave isključivo izdaju u posebnom centru u Beogradu i
2. da ti naši građani i sa takvim pasošima, koji su na poseban način obeleženi, ne mogu bez viza putovati u EU.
Time je naša Vlada praktično odustala od toga da se državni poslovi Srbije — izdavanje putnih isprava — obavljaju u toj našoj Južnoj pokrajini, a da srpski državljani u toj pokrajini u svemu dele sudbinu građana samozvane kosmetske države, koji bez viza još ne mogu putovati u zemlje EU. Ivica Dačić je takvo ograničenje pravdao potrebom da se spreči ulazak kosmetskih kriminalaca u EU, čime je naše kosmetske sunarodnike, ni krive ni dužne, poistovetio sa arbanaškim kriminalcima i time srpske žrtve izjednačio s njihovim vinovnicima.
Sve je to bio uvod u "tehničke pregovore" između Beograda i Prištine, a zapravo između Vlade Srbije i vlade nazovi države kosmetskih Arbanasa. Do pre godinu dana naša Vlada je odbijala da učestvuje na međunarodnim konferencijama na kojima kosmetski Arbanasi učestvuju s imenom i znamenjima svoje samozvane države. A sada ta naša Vlada u Briselu zvanično pregovara sa vladom te nazovi države, što nije ništa drugo do njeno priznanje na mala vrata. U našoj javnosti je, inače, stvoreno pogrešno uverenje da zvanično priznanje neke države nastupa kada se s njom uspostave diplomatski odnosi i razmene ambasadori. To nije tačno. Naša država, recimo, zvanično priznaje sve afričke zemlje, iako samo u malom broju tih zemalja ima i svoja diplomatska predstavništva. Tako Srbija nema ambasadore u Čadu i Liberiji, što ne znači da ih kao države ne priznaje.
Koji je krajnji cilj tih pregovora?
■ Krajnji cilj je ne samo uspostavljanje diplomatskih odnosa između Beograda i Prištine na šta nas prisiljavaju SAD i EU, nego i zatiranje svakog pristupa srpske države na Kosovu i Metohiji. Ne tako davno Arbanasi su onesposobili predajnike "Telekoma", državnog preduzeća Srbije, a da naša Vlada nije na delotvoran način protestvovala. Cilj ovog kriminalnog poduhvata jeste prekidanje svih telefonskih veza naših sunarodnika s ostatkom Srbije. Sada je cilj EULEX-a i njegovih štićenika da spreče postavljanje novih registarskih tablica Srbije na automobilima u vlasništvu naših državljana na Kosovu i Metohiji. Takođe je cilj da se najpre zatvore naše pošte i banke, a potom uklone opštinske vlasti izabrane po Ustavu i zakonima Srbije, da bi se umesto njih, kao u Gračanici uspostavile vlasti izabrane po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države. Uz to se već sada nastoji da se na prelazu administrativne granice naplaćuju carine koje bi išle u prištinsku kasu. Zanimljivo je da je ovaj potez EULEX opravdavao "uspostavljanjem vladavine prava" i borbom protiv krijumčarenja kao da je dovoženje robe iz ostatka Srbije na Kosmet i obrnuto kontrabanda. Naši čelnici i tim povodom sramno ćute, iako znaju da bi pristajanje na takvo "carinjenje" robe bilo isto kao kad bi se carinio krompir koji se iz Ivanjice doprema na beogradske pijace.
Kad putem EULEX-a i uz svesrdnu podršku Vašingtona i Brisela kosmetski Arbanasi, ne daj Bože, proteraju i poslednju srpsku zastavu sa KiM, nikakvo formalno priznanje neće više biti potrebno. A ukoliko Vašington i Brisel i dalje na tome budu insistirali, zahtevaće da se Srbija prethodno izvini za zločine koje je počinila i plati ogromnu ratnu odštetu.
Zbog čega naša vlast na sve to pristaje?
■ Zbog ulaska naše države u EU. S tim da to ulaženje umnogome podseća na namamljivanje medveda lovcima u zasedi. Kada je u svojoj 84. godini Josip Broz Tito poželeo da lovom na medvede svima pokaže da je savršeno zdrav i besmrtan, trebalo je dovesti medveda na njegov puškomet. Toga radi su lovočuvari ostavljali na medveđoj stazi visoko u brdima odgovarajuću hranu da bi privukli ovu zver. A kada bi se medved navadio da jede ono što mu je prigotovljeno, onda su postepeno ostavljali hranu sve niže i niže do mesta u blizini lovačke čeke, da bi ga Tito kad dođe u lovište kraj Bugojna bez po muke odstrelio.
Upravo tako postupaju briselski zvaničnici s našim glavarima. Da bi ih navodno jednoga dana, a možda i ranije, uveli u EU oni neprestano traže od njih ispunjenje teških i ponižavajućih uslova. Taj naš put u briselsku Kanosu započeo je 2001. godine Đinđićevom otmicom Slobodana Miloševića i njegovim protivustavnim izručivanjem u Hag baš na Vidovdan, da bi nacionalno poniženje bilo veće, čime je Đinđić u očima Brisela jednom za svagda potvrdio reputaciju velikog Evropljanina. Potom je prihvaćen Ustavni okvir za Kosovo (Metohija se ne pominje) u kojem nije bilo nijedne reči o tome kojoj državi ta pokrajina pripada, čime je već tada nagoveštena njena nezavisnost. Uprkos tome, tadašnji čelnici pozvali su naše nesrećne sunarodnike da izađu na te prve kosmetske izbore pod stranom okupacijom, iako je to bilo učešće u izgradnji institucija buduće nezavisne države. Pa čak i na poslednjim izborima u već nezavisnom Kosmetu učestvovale su pojedine srpske stranke, čiju je predizbornu kampanju finansiralo naše Ministarstvo za KiM.
Sve u svemu, nama Brisel neprestano postavlja nove, teške i ponižavajuće uslove koje odmah valja ispuniti da bismo ostali na evropskom putu bez ikakvih pouzdanih jemstava da ćemo ikada ući u EU.
Koji bi to mogao biti poslednji uslov za ulazak?
■ Ne znam da li će to biti poslednji, ali sam siguran da će naši vlastodršci u jednom trenutku biti suočeni sa sledećom briselskom ucenom: ili ćete i formalno priznati nezavisno Kosovo i s njim uspostaviti diplomatske odnose ili će vam vrata EU ostati zatvorena. Tako će naša javnost tek tada saznati ono što naši glavari već u ovom trenutku znaju — da ulazak u EU podrazumeva trajan i nepovratan gubitak Kosova i Metohije, tog stožera naše duhovnosti i državnosti. Stoga se odmah postavlja pitanje da li je uopšte trebalo ispunjavati sve prethodne uslove, počev od izručenja Miloševića i drugih naših nesrećnika Haškom tribunalu, do poslednjih pregovora s vladom samozvanog Kosmeta, ako cela Srbija sa KiM kao svojim integralnim delom ne može ući u EU.
A kad se može očekivati prijem Srbije u EU?
■ Znanje kojim raspolažem i godine u kojima sam ne dopuštaju mi da predviđam šta će biti za deset godina, do kada bi neprestano ispunjavali nove i teške uslove. U tekućoj politici svako obećanje ili očekivanje koje se ne može ispuniti za dve, tri godine ne bi trebalo ozbiljno uzimati u obzir. Jer oni u Briselu, koji nam to stavljaju u izgled, kao i ovi naši čelnici koji sada vladaju, za četiri do pet godina, a možda i ranije, više neće biti na vlasti. A kakva su to uopšte obećanja koja neće ispuniti onaj koji ih daje, nego neko drugi koji će posle njega doći? Otuda je Tadićevo i Đelićevo obećanje da će Srbija za desetak godina ući u EU ravno mojoj nadi da ću za deset godina još uvek biti zdrav i živ. U politici su sve to puste nade za koje naš narod s pravom veli: obećanje ludom radovanje. Ja lično nijednog trenutka nisam poverovao onima koji takva varljiva obećanja olako i neodgovorno daju. Nevolja je, međutim, u tome što zbog zaglupljivanja preko monopolisanih javnih glasila još uvek dobar deo našeg naroda veruje političarima lažljivih usta i prljavih ruku, da u EU možemo ući sa Kosovom i Metohijom kao integralnim delom i da će do toga doći dok starija generacija još uvek bude živa.Razgovarala Nataša Jovanović | 24.03.2011. | Pečat |
