Siniša Kovačević (1954)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Siniša Kovačević (1954)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Siniša Kovačević (1954)  (Pročitano 6692 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 16, 2013, 04:15:22 am »

*

SINIŠA KOVAČEVIĆ


Siniša Kovačević (Šuljam, 30. maj 1954) je srpski dramaturg i profesor Akademije umetnosti

Rođen je 30. maja 1954. godine u selu Šuljam u Sremu. Završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Redovni je profesor Akademije umetnosti na predmetu Dramaturgija. Piše za pozorište, film i TV. Njegova dela su prevedena na makedonski, ruski, engleski i nemački jezik. Oženjen je glumicom Ljiljanom Blagojević, sa kojom ima ćerku Kalinu Kovačević, takođe glumicu. Živi i radi u Beogradu.


DELA

Pozorišne drame

  • Đeneral Milan Nedić
  • Novo je doba
  • Sveti Sava
  • Poslednja ruka pred fajront
  • Srpska drama
  • Virus
  • Velika drama
  • Kraljević Marko
  • Janez
  • Ravi
  • Ravi
  • Čudesni

TV drame

  • Portret Ilije Pevca
  • Mala šala
  • Svečana obaveza

Filmski scenariji

  • Država mrtvih
  • Bolje od bekstva
  • Najbolji
  • Najviše na svetu celom
  • Sinovci


NAGRADE

  • Trostruki je dobitnik Sterijine nagrade za pozorišne drame: Novo je doba, Đeneral Milan Nedić, Janez.
  • Trostruki je dobitnik nagrade "Branislav Nušić" za pozorišne drame: Sveti Sava, Kraljević Marko, Ravi.
  • TV drama Novo je doba uvrštena je u deset najboljih TV drama, kao treća po redu.
  • TV drama Svečana obaveza svrstana je u pet najboljih TV drama ikad snimljenih.
  • TV drama Mala šala uvrštena je u četvrtu knjigu antologije savremene TV drame.

POLITIČKO DELOVANJE I STAVOVI

Kovačević je član predsedništva Demokratske stranke Srbije. sr.wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2013, 04:16:35 am »

*
SINIŠA KOVAČEVIĆ:


EVROPA KAKVA MI NIJE POTREBNA

Moja generacija je odrasla uz pionirske marame, imali smo i pionirske rukovodioce, kasnije smo marame skinuli, a pionirski rukovodioci su napredovali u omladinske rukovodioce.

Odrastali smo, polako, uz američke filmove, englesku muziku i rusku literaturu. Formirani smo čitajući velike srpske pesnike, Dučića, Rakića, Šantića ali i one, savremene, naše, tek deceniju-dve starije od nas, Miljkovića, Branu Petrovića, Danojlića, Popu, Bećkovića...

Svi mi, osim omladinskih rukovodilaca. Oni su slušali drugu muziku, čitali druge pesnike, gledali drugačije filmove, bivali presrećni kad Valter odbrani Sarajevo...

Mi smo slušali radio Luksemburg i glas Amerike, još pamtim unjkavi glas — Ovde glas Amerike, govori Grga Zlatoper...

Mi smo danas, kojekuda, oni više nisu crveni, sada su žuti ili su članovi Vojvođanske akademije nauka...

Mi smo voleli Evropu jer u njoj su živeli Džeger i Pol Makartni, Jonesko i Beket, Felini i Šabrol, tamo su stanovali Čerčil i De Gol, Džordž Best i Sid Višiz, tamo je bilo svetla, tamo je bio džins i sloboda...

Oni drugi, malopre pominjani, Evrope su se gnušali!

Mi smo je voleli jer je tamo uvek bilo voća, najlon čarapa, svi su vozili automobile, nikome nisu oduzimali kuće i zemlju, njihovim dedovima nisu čupali brkove, nisu hapsili pesme i pesnike, knjige i filmove nisu zabranjivali, svi su imali posao, svojina je bila svetinja, nisu privodili i šamarali zbog viceva, nisu imali faraona kome su jednom godišnje nosili bronzani falus, koji su zvali štafeta, da mu čestitaju rođendan, nisu organizovali u prestoničnom domu omladine konake za bronzu u erekciji, pevajući joj i igrajući, nisu na azijskim manifestacijama koje su zvali sletovi i dan mladosti, klicali nepogrešivom i besmrtnom vođi. Zato smo mi Evropu voleli.

Uzgred, znate li gde su danas organizatori štafetnih konaka i sletova? Pa dabome, u vrhu vlasti.

I danas oni vole Evropu više od nas!? Gotovo kao što su voleli Broza. Do izbezumljenja, do orgazma.

Voleli smo je i zbog toga, Evropu mislim, što su nam tamo studirali pradedovi, što nam je otuda sa Davidovićem došla štampa, sa Šlezingerom muzičko obrazovanje, sa Dositejem i Sterijom kultura i prosveta, sa Jovanom Đorđevićem i Joakimom Vujićem pozorište, otuda nam je stigla železnica, pošta, savremena medicina, arhitektura, vrhunsko slikarstvo...

Voleli smo je, Evropu mislim, jer se u njoj na televiziji, kritikovala sopstvena vlada, novine su otkrivale političke afere, a radio nije prenosio samo kongrese i izveštaje o vodostanju...

Dragi prijatelji, da bi čovek bio srećan, potrebno je da život provodi sa osobom koju voli, da radi posao koji voli, da je zdrav i da je slobodan. A mi nismo bili slobodni!

Zato smo, kada je nepogrešivi, plavooki obožavani, iznenada i sasvim neočekivano, na njihov užas i ogromnu žalost, umro, pomislili — evo je. A sloboda je izostala.

Zbog toga smo i zbog imitacije demokratije, koja je usledila, počeli da se bunimo, da šetamo, da zviždimo, da organizujemo mitinge. Hteli smo u Evropu! Zbog nje su nas pendrečili, polivali vodenim topovima, gušili suzavcem, hapsili...

Hteli smo u Evropu, među uljuđene, poštene, pravedne i nasmejane narode. Hteli smo da živimo kao sav normalan svet. Kao Evropljani sa vlastitim imenom i prezimenom, sa našim identitetom, kao svoji na svome. Evropa nas nije htela takve!

Hteli su nas ponižene, izbombardovane, raskomadane i snishodljive. Hteli su nas pod svojim uslovima, bez ponosa i bez Kosova.

I dobili su i instalirali su, bolje rečeno, takvu vlast i takve trabantske partije, vlast beskičmenjaka i klimoglavaca, opoziciju beskičmenjaka i klimoglavaca, koji do besvesti ponavljaju mantru — Evropa nema alternativu.

Sve ima alternativu, dragi prijatelji, alternativa ratu je mir i obratno, da nije tako ne bi bilo Termopila i Galipolja, Mojkovačke bitke i Vaterloa, Kosovske bitke i Solunskog fronta; alternativa životu je smrt, alternativa svađi je pomirenje, alternativa mržnji je ljubav, alternativa ponosu su unjkavost i snishodljivost.

Samo porodica i otadžbina nisu alternativni! I možda vazduh? A bivši pionirski i omladinski rukovodioci, ponosni nosioci štafete, partijskih knjižica i funkcija, današnji ministri i opozicioni lideri su upravo takvi. Snishodljivi do gađenja i prezira.

Uvrede iz Evrope godinama stižu u talasima, uvreda za uvredom, poniženje za poniženjem, uslov za uslovom, ucena za ucenom... Odgovor je pristajanje, snishodljivost, klimanje glavom, smešak...

Da je neko vodio dnevnik uvreda, imao bi nekoliko hiljada strana. Za evropskog gaulajtera u Srbiji, odredili su čoveka koji je u Sloveniji direktno odgovoran za smrt naše dece, to je samo jedan u nizu primera.

Kosovo i Metohija, koje je mesto rođenja svih nas, u ličnim kartama su nam upisani pogrešni podaci, Kosovo i Metohija gde nam je rođena država i crkva i jezik i vera, najlepše pesme i najlepše žene, neuki evropski hirurg odsekao nam je bez anestezije i još nas, likujući, tera da govorimo kako nas ne boli i kako nam je lepo, kako smo sada zdraviji i lepši. To je Evropa danas. Bezočna, bezosećajna, bahata i osiona. I još insistira da to što nazivamo sopstvenom dušom, dabome da mislim o Kosovu, sa osmehom i zahvalnošću predamo uzurpatoru, kao da je to zaista njegovo... Kao da smo mi tamo došli kao uzurpatori, iza sitnih konja i sitne stoke, kao da su one crkve tamo nikle same od sebe, kao da je Gračanica samonikla kao bršljan, a Simonida tek zidni tapet, kupljen u obližnjem Merkatoru.

Milostinja, zajam, kredit, moljakanje je podignuto na nivo kulta a zelenašenje i kaišarenje do apsoluta...

Nameću nam se stvari koje kod našeg naroda izazivaju osećaj stida i neverice, govori se o realnosti koja se mora prihvatiti takva kakva je. A šta je to realnost? Ako vam je dete u kandžama narkomanije hoćete li prihvatiti takvu realnost i ostaviti ga milosti i nemilosti ulice i narkodilera, policije i lokalnih kabadahija ili ćete učiniti sve da ga izvadite iz te kaljuge angažujući rođake, prijatelje, vatrogasce, vojsku i predsednika. Otomanska okupacija je takođe bila realnost. Da su naši preci pristajali na nju kao neopozivu konstantu i danas bi plaćali danak u krvi, šetali opanke, trpeli agino pravo prve bračne noći i "aktivno" učestvovali u izgradnji nekoliko novih Ćele kula.

Lobiranje pojedinih ministara za ulazak u NATO prelazi granice pristojnosti. U isto vreme ukidaju vojsku, namerno previđajući da je vojska, uz crkvu, stub nosač srpskog identiteta, preko dve hiljade pesama postoji u Srbiji o vojsci, vojska nije samo da se brani otadžbina, vojska je oljuđenje, inicijacija, način da se upoznaju ljudi i svet, da se steknu prijatelji, da se usvoje nove veštine i zanati, da se nauči da se brani svetinja kad se ode u rezervu. "To što nije kralju za vojnika, neću majko da mi bude dika".

Vojska je, kaže jedan moj prijatelj iz Šumadije, da se bude Srbin.

Jedno pitanje, dragi prijatelji, šta je sledeće posle Kosova? Republika Srpska? Raška oblast? Šta je sledeće što će ovakva Evropa tražiti od nas? Vojvodina? Promena himne, pisma, promena istorije, imena, ponovno uvođenje prava prve bračne noći... Danak u krvi nam već uzimaju, sve što u Srbiji diplomira, uzima se bez dileme. Nikakvih skrupula tu nema, daj ga ovamo, mlad je, školovan, nismo u njega uložili ni evrić.

Visoki evropski funkcioner, Štefan File, izjavljuje pre neki dan, citiram: "Vreme je da Evropa ozbiljno shvati kandidaturu Srbije". Koliko cinizma i sarkazma u jednoj rečenici. Pa šta to znači!? Ovo je dosad bilo neozbiljno, šala, šega, zavlačenje, prevara... Deset godina laži i nitkovluka.

To nije Evropa Zole, Igoa, Sartra, Roselinija, Bergmana, Harolda Pintera i Ronalda Harvuda, to nije Evropa časti i altruizma, humanizma i individualnih sloboda, radnih i higijenskih navika, sindikalne solidarnosti, Evropa reči i principa, koju smo voleli.

Ovo je Evropa interesa i samo interesa, bezočno i po svaku cenu, po cenu laži, prevare, ucene, pritiska, krađe i otimačine. To je Evropa u kojoj šargarepe moraju biti identične, krastavci moraju biti pravi, prečnika tri santimetra a dužine devet. Možda su to dimenzije koje njima odgovaraju, dame i gospodo, to nisu moje mere. To nije Evropa za mene!

Govore da ćemo, ukoliko ne uđemo u Evropsku uniju, po svaku cenu, pocrkati od gladi, da će se ponovo orati drvenim ralom i lečiti mokraćom od sedam udovica.

Kao da smo retardirani narod, nesposoban da o sebi brine sam, bez pomoći dobronamernih tutora. Udavićemo se u blatu i sopstvenom izmetu. Najstrašnije je to što to govori i srpska kvazielita — ili, glupavo, zaista verujući u to, ili sinekurama i sinekurčinama naterana da tako govori. Samo se mi radujemo jarmu i podređenosti, slavodobitno se objavljuje: još jedan Merkator, još jedna Idea, još jedan Merkur... Pa gde ide novac iz Merkatora? U Lapovo ili u Ljubljanu!?

Nameće se idiotizam koji se zove liberalni kapitalizam u kome je sve dozvoljeno, baš sve.

Dragi prijatelji, ako smo narod koji ne može da živi bez milostinje, nek nas ne bude!

Nek nestanemo! Sa Evropom se može sarađivati i trgovati iako nemamo člansku kartu. Kao Norvežani. Kao Švajcarci.

Što se mene tiče, meni Evropa bez Kosova i Metohije ne treba. A to će biti konačni uslov, živi bili pa videli. Ako Srbija može bez Kosova, može i bez mene. Ako će to, toj i takvoj Srbiji, uopšte biti bitno. Živeću u Republici Srpskoj. Ako i nje, pored ovih i ovakvih na vlasti bude bilo; ako ne, onda odoh u Australiju.

Tamo bar ima Srba i ćirilice.

Za kraj, dozvolite mi jednu anticipaciju. Mudri, od briga osedeli predsednik, tronut ali smiren, održaće uzbudljiv govor u kome će objasniti kako je, između Kosova i budućnosti Srbije, morao da izabere budućnost. Zbog naše dece, zbog... Pomalo nevin i potpuno trudan. Mediji će to podržati, blogeri takođe, NVO će se utrkivati u hvalospevima, zatrpaće ga telegrami podrške. Tako će kuvanje žabe biti završeno.

Znate onaj eksperiment sa žabom.

Obećaće se nova radna mesta, koridori, fabrike aviona, automobila, ski centri, kondomi za višekratne upotrebe...

Anestezirana i preparirana nacija će to progutati. Ja i meni slični nećemo. Mi nikada nećemo pristati na rasparčavanje otadžbine! Ako je to uslov da Evropa uplovi u potpuno blagostanje bez nas, neka uplovi.

Gospođe i gospodo, može li ponižen čovek biti srećan? Čak iako je sit. Da li je za jedan uspravan život, dostojan čoveka, dovoljno da je čanče puno a to što, da biste iz njega jeli, morate da kleknete, nije bitno. Važno je da se lapće. Sve u šesnaest. Važno je samo da je čanče puno.

Dragi prijatelji, bečki valcer, teget odelo i ljubav prema otadžbini nikad ne izlaze iz mode. Evropa će uvek biti tu gde je. Mi takođe. Hoćemo li biti u Evropi ili ne, ne zavisi od nas, nego od nje.

Meni ovakva, kakva je danas, neće nedostajati.

Izvor (R)evolucija, 26.11.2011. | Novi standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 31, 2014, 01:20:20 am »

*

OVO JE VREME PROTUVA I BUDALA

Dramski pisac govori za "Novosti" o Velikoj drami, Evropi i Kosovu, podelama, samopreziru, genetskoj predispoziciji Srba. Svaki misleći konobar, pekar, učitelj je zabrinut

Vukova nagrada za "izuzetan doprinos kulturi u Srbiji i svesrpskom prostoru" uručena je ovih dana dramskom piscu i reditelju Siniši Kovačeviću između dva, na prvi pogled, nepovezana događaja: decenije od premijere njegove kultne predstave "Velika drama" i izlaganja u Domu omladine na temu "Zašto Srbija, a ne Evropska unija". Vezu nije teško naći, jer sve što se u Srbiji i oko nje dešava oduvek je "velika drama". Kako bi sam dobitnik rekao — šta da radimo kad nismo rođeni u mirnoj Danskoj, pa da nam je najveća drama kad se dvoje vole, a treći smeta.

Zato ovde, i dalje, priča u čijem je središtu crnogorska porodica Vučić, kolonizacija Vojvodine, vreme Informbiroa, kao i drugi događaji u rasponu od pola veka, ne prestaje da uzbuđuje pozorišnu publiku. Predstava se rasproda već prvog dana kada se pojavi na repertoaru Narodnog pozorišta, a među fanovima ima onih koji su je odgledali i petnaestak puta! Kako autor objašnjava taj fenomen?

Drago mi je kad vidim punu salu mladih ljudi. Za njih je sve što se u komadu dešava davna prošlost, tiče se njihovih dedova i očeva. Ali, ta priča će se vratiti nekome kao emotivni, a nekom kao materijalni bumerang. Kad Nemci dođu i kažu: "Rođače, živiš u mojoj kući..." — kaže Siniša Kovačević, i nastavlja:

Za uspeh je potrebno napisati dobar komad, izrežirati ga, imati dobre glumce, a onda i malo nebeske milosti i zlatnog praha po njihovim temenima... Sve moje predstave bile su uspešne, ali je "Velika drama" fenomen po nekim stvarima. Prva je koja je trajala četiri sata, s tematskim okvirom koji je izazivao podozrenje u stilu — koga zanima postratni sistem vrednosti, tragedija Crnogoraca i Nemaca, da li će ti mladi glumci kojima se još nije osušilo ni mastilo na diplomama moći da iznesu predstavu... Zaista, osim Tase Uzunovića i Ljilje Blagojević sve uloge igraju mladi. Ali, to vam je kao i u životu: u uličnim tučama ili postanete fajter ili idete u zaborav. Ima jedan pedantan čovek, Zemunac, hroničar Narodnog pozorišta, koji je "izmerio" da je za protekle četiri decenije "Velika drama" imala najduži premijerni aplauz na ovoj sceni.

Da li među Crnogorcima još traje "velika drama"?

Tih masovnih seoba nije bilo samo sa Crnogorcima. Kolektivna "usrećenja" doživeli su i Dalmatinci, Makedonci u Banatu i drugi. I seoba iz stana u stan je trauma, a kamoli ovo. Pored geografskog, morfološkog, mentalitetskog, gastronomskog, menjaš i politički pogled na svet. Crnogorci kao narod skloni su dramama, pa je drama, bar za one koji su to doživeli tragično, i otcepljenje. Za literaturu i filmove najzahvalniji su narodi sa bogatim adrenalinskim punjenjem. Takvi su Crnogorci, Sicilijanci, oni sa Kavkaza... Ruska literatura, bogata i kvalitetna, najbolja je u vreme turbulencija. Engleska, takođe, do Dikensa. Treba imati ili glavu u torbi, ili creva koja krče, ili ženu koju voliš a ona ne voli tebe — da bi te muze pohodile. Srećni i siti ljudi teško mogu "zapevati".

Danas u Srbiji, svakako, nije teško zapevati?

Rekosmo, sit stomak ne peva. Umetnost je uvek refleksija socijalnih i istorijskih parametara. Živiš u državi čiji je jedan deo okupiran i proglasio nezavisnost, s gladnim ljudima na ulicama, inženjerima i profesorima koji prodaju kurtone i žvakaće gume na kartonskim kutijama, gde trideset hiljada ljudi godišnje više umre nego što se rodi. Kriminal je na ulicama, u školama, porodilištima. Jedina uspešna stvar nam je sport — izuzetak koji potvrđuje pravilo. Svaki misleći metalostrugar, pekar, konobar, učitelj, intelektualac je zabrinut. I zato se užasavam kad neko kaže "mene politika ne interesuje". Eto, i na svu našu muku sad smo dobili Sibir s vremenskim nepogodama.

Psiholozi kažu da smo mi narod koji neguje samoprezir?

Taj mazohistički pogled na svet, potreba za samoponižavanjem je neverovatna! Ne znam, zaista, otkud to. Kada je Čerčil ušao u Drugi svetski rat obećao je krv, znoj i suze, ali je i rekao da Velika Britanija mora da pobedi jer ne dovodi u pitanje svetost ciljeva za koje se bori, pravdu i pravičnost, istinu i boga koji moraju biti na njihovoj strani. Konačno, i činjenicu da zahvaljujući tom bogu u Velikoj Britaniji ima gotovo zanemarljiv broj protuva i budala. Novinar ga je pitao ko su oni, a Čerčil je rekao da protuve za svoja pacifistička baljezganja dobijaju novac, a budale to rade iz ubeđenja. Taj fantastični državnik definisao je i našu situaciju ovde. Da li iko može da dovede u pitanje pravo i pravičnost, istinitost i svetost, kada je reč o Kosovu? Pa, ipak, ima protuva i budala koji se o krucijalnim nacionalnim pitanjima izjašnjavaju, kao što to objašnjava Čerčil — neko za pare, neko za džabe! Često količina buke zameni količinu ljudi. I još kad imaš blagonaklone medije, koji takođe iz "čerčilovskih" razloga daju ogroman prostor bukačima, dođeš do nečega što se zove podela Srbije na prvu i drugu, svejedno.

Kakva je ta podela?

Niko ne govori da je ta podela u odnosu devet prema jedan, pa samim tim nije podela već statistički odnos. Milton kaže da pet dobro organizovanih pojedinaca može da kontroliše haos od milion jedinki. Jedina stvarna podela u Srbiji, i političke i matematičke prirode, jeste podela na evroskeptike i evrofile. Ona je sada u odnosu pola — pola, s tim što u iskazivanju svojih političkih stavova po agresivnosti i eskalaciji mržnje prema neistomišljenicima prednjače takozvani evropejci. Ali, i to se može razumeti. Njih su o odnosu prema neistomišljenicima učile tate i mame, a tate i mame su o tome učile u Kumrovcu...

Da onda i ne pitamo zašto Srbija a ne Evropska unija?

I pre desetak godina, u vreme potpune evropske euforije u Srbiji, izražavao sam evroskepsu i antiglobalistički stav prema tom mastodontu koji ćemo zvati evropska država. Naravno, nikad nisam dovodio u sumnju evropske vrednosti: umetničke slobode, odnos prema religiji, higijenske i radne navike, radnička prava... Nešto je sasvim drugo taj paradržavni sistem u kome ćeš se ukrcati u preglomaznu neokominternovsku instituciju, u kojoj mora da se odredi i oblik jagoda i težina jajeta. U kojoj na parakomunističkom principu s jednakim pravom učestvuju u odlukama jedna Nemačka i Letonija, ili jedna Italija i Slovenija. To je specifična vrsta političke perverzije. Nijedna multikonfesionalna i multinacionalna imperija nije opstala. Mi smo kao narod samo u prošlom veku bili svedoci tri raspada u krvi i pepelu: Otomanske imperije, Austrougarske, pa i preteče EU (čije je tekovine i standarde umnogome preuzela) — Jugoslavije. Tu, oko nas, raspala se i sovjetska imperija, pa Čehoslovačka... E, a sad se nudi novi koncept koji treba da bude usrećiteljski, utopijski, u kome treba ući u zagrljaj od koga često pucaju kosti.

Čemu da se u tom "zagrljaju" nadamo?

Sa svojim malim jezikom, malom kulturom, malom privredom — ostaćemo brzo i bez jezika, i bez kulture, i bez privrede. Zato često govorim da je Evropa komforna grobnica za male narode, što se već dokazuje na primeru Bugarske i Slovenije, Belgije i Litvanije. Uostalom, Britanija je već na izlaznim vratima Evrope, uskoro će i Francuska. I šta ostaje posle tih velesila od Evrope: Rumunija, Bugarska, Mađarska, Hrvatska, Nemačka... Drugim rečima, Četvrti rajh! Koliko god to zvučalo kao "teorija zavere", to je tako i nikako drugačije. Zato je bolje u tom odnosu predimenzioniranog užasa biti svoj na svome, neutralan, i vojno i politički. Ne treba slušati ove protuve i kukumavke koje kažu da nismo u stanju sami da živimo. Ako ne možemo u ovakvom raju kao što je Srbija, treba da nas nema!


SNAGA JE U NARODU

U čemu vidite potencijal Srbije?

Osnovni srpski potencijal smešten je u narodu. Možda je to genetska predispozicija koja se očituje kroz sport i umetnost: brzo učenje i savlađivanje prepreka. Manjka nam samo politička inteligencija. Imamo božanstvenu, plodnu zemlju koja rađa kao Ciganka i sjajan položaj podunavske države na svim ključnim saobraćajnim koridorima. Nismo mi zemlja krša i kamena koja se bori za svako zrno žita ili puce grožđa, naprotiv, imamo resurse za treći milenijum — vodu i hranu.

Ako i to ne prodamo?

E, to je suštinsko pitanje... Ovde je, nažalost, milostinja podignuta na nivo kulta. Pozajmi, pozajmi, pozajmi! A najgori je otac koji te ostavlja u dugovima. Zadužuješ nerođene potomke i ostavljaš ih u dužničkom ropstvu.

ŠTA JE VUK DONEO SRBIJI?

Dobili ste ovih dana Vukovu nagradu. Čemu bi nas ovaj veliki reformator danas mogao podučiti?

Vuk je upravo paradigma ovoga o čemu pričam. Šta je on pored vlastite malenkosti odneo u Evropu čime je naterao braću Grim i Getea da uče srpski? Odgovor je u duhovnim obrascima jednog naroda. Srbija sem svinja i šljiva ništa nije imala, ali je imala jednu "Hasanaginicu", "Deobu Jakšića" i slepog Filipa Višnjića, koji je homerovske visine dosegao sa samo šesnaest pesama. Naš jezik je rodočelio Vuk, a ja sam u njega smešten kao u zavičaj. Zato sam nagradu, kao jednu od poslednjih potpuno esnafskih, bez političkih primesa i sa žirijem koji ima potpun integritet — primio s radošću. Ima samo jedan problem: dodeljuje se za životno delo, znači krštenica mi je uveliko požutela. A meni se čini rano za rezime i sabiranje...


Vukica Strugar | 11.02.2012 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: