Đorđe Obradović Ćurčija (17xx—1804)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Đorđe Obradović Ćurčija (17xx—1804)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Obradović Ćurčija (17xx—1804)  (Pročitano 8409 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 30, 2013, 01:19:13 am »

**

ĐORĐE ČURČIJA
(Bosut, ? — Novo Selo, avgust?, 1804)

Đorđe Ćurčija je rođen u sremskom selu Bosutu, neutvrđene godine, gde su se njegovi prezivali Obradovići. U Srbiju je prešao još kao dete i živeo u Krupnju, gde je izučio ćurčijski zanat, po čemu mu je i novo prezime ostalo. Docnije se odmetnuo u hajduke i postao najslavniji harambaša ovoga kraja.

Kad je čuo da je u Šumadiji buknuo ustanak, pridružio se Karađorđu i, u leto 1804. godine, digao na noge Jadar i Rađevinu. U to vreme, kod njega kao pisar radi sedamnaestogodišnji Vuk Karadžić, kome imponuje Ćurčijina samosvojnost i buntovna priroda i za koga se, kao junaka, bio jako vezao.

Za vreme ustaničke opsade Šapca u martu i aprilu 1804. godine, upravo onoga dana kad su Turci trebali da potpišu ugovor o predaji grada, Jakovu Nenadoviću stiže Ćurčijin glasnik sa vešću da su Mula Nožina i Ali-beg Vidajić, sa bosanskim Turcima, prešli Drinu i ulogorili se u Lešnici. Jakov ovlasti Protu Mateju Nenadovića da potpiše ugovor sa Turcima, a sam uzme oko 400 ustanika i pohita ka Čokešini, u susret Bošnjacima, ne bi li sprečio njihovo dalje nadiranje ka Šapcu. Tu su bili i čuveni podgorski hajduci, braća Nedić iz Osečine, Dimitrije i Gligorije, sa oko 300 svojih momaka, a sa Cera se spustio i Ćurčija, koji je takođe doveo oko 300 ljudi. Sve u svemu, bilo je tu oko 1000 ustanika, nasuprot turskoj vojsci koja je brojala oko 5000 ljudi.

Nažalost, vrlo brzo je došlo do nesloge među ustaničkim vođama, naročito između Jakova i Ćurčije. Ćurčija je prigovarao Jakovu što nije doveo više vojske, jer se ovako slabi i malobrojni ne mogu uspešno suprotstaviti turskim Bošnjacima. Jakov, koji nije trpeo hajduke, netaktično je, pred svima, izgrdio Ćurčiju zbog njegove malodušnosti, zbog čega se ovaj naljuti i sa svojom družinom ode na Cer.

Neslozi našoj ni ovde nije bio kraj. Jakov je predlagao da se ustanici utvrde u manastirskoj porti i tu dočekaju Turke, uzdajući se u pomoć iz Šapca, ali braća Nedić, mladi i ponosni, to nisu prihvatili smatrajući da crkvu ne treba krvlju poganiti. Oni dignu svoju družinu i izvedu je na brdo iznad potoka Vranjevca, gde su se utvrdili i tu sačekali Turke, dok je Jakov poizdalje gledao kako će boj teći. Ishod je poznat — u boju na Čokešini, 18. aprila 1804. godine, na Lazarevu subotu, poginula su oba brata Nedić i gotovo svi njihovi ljudi. Ipak, ova šičica ustanika zaustavila je tursko nadiranje i omogućila plansko rarvijanje ustanika.

Istoga dana kad su braća Nedić izginuli na Čokešini, Prota Matija Nenadović je potpisao ugovor sa Turcima o predaji Šapca ustanicima. Sutradan je Mus-aga, sa 300 janičara, prešao u Klenak, a odatle otišao u Beograd, a Jakov je sa ustanicima ušao u šabački grad. Nešto docnije, i cela Nahija je bila u rukama ustanika, pa Jakov postavi svoje ljude na skelama i po selima za upravnike.

Posle zauzeća Šapca, Ćurčija se pomirio sa Jakovom te, na Karađorđev poziv, zajedno odu prvo na Vračar, a onda na Požarevac. Međutim, njihova sloga je i ovoga puta bila kratkog veka. Od dobijenog plena u osvojenom Požarevcu, Karađorđe dodeli Jakovu tri noža, da ovaj njima nagradi najzaslužnije četovođe. Smatrajući sebe najzaslužnijim, Ćurčija se na Jakova opet jako naljuti kada nož, kome se on nadao, Jakov dodeli svome zetu knezu Peji. Zato opet napusti Jakova i sa svojom družinom se uputi na Vračar, gde se stane tući sa Turcima za svoj račun. Zbog toga dođe u sukob sa Karađorđem, pa napusti i Vračar i uz Savu ode ka Šapcu.

Baš kad je stigao u Šabac i na srpskom vašarištu pobio svoj svileni barjak, udari iz Bosne Bećir-paša sa svojom vojskom da, po dogovoru sa Srbima, dahijsku silu suzbije. Kad Turci videše kako se vije Ćurčijin barjak, jeden starac, uhvativši se za bradu, povika:

— Vala i bila! Evo bijela brada a barjaka hajdučkoga ne viđeh do danaske.

Pošto se nekoliko dana bavio u Šapcu, Ćurčija krenu po Mačvi, rastera sve Jakovljeve ljude i na njihova mesta postavi svoje pristalice. Za starešinu mitrovačke skele postavio je svoga brata Jovana. Polovinom jula 1804. pređe sa družinom u Jadar, zapali Ali-begove čardake u Šuricama i pobi sve tu zatečene Turke. Svoga harambašu Simu Sarića, rodom iz Cikota, sutradan posla da ide levom obalom Jadra na Loznicu, a Todora Bojinovića, iz Gornjeg Dobrića, da ide desnom stranom reke na Lešnicu. Sam Ćurčija, sa preostalom družinom, ode u Rađevinu, u Krupanj.

Harambaša Sima Sarić uđe u Loznicu bez boja, pošto su je Turci prethodno napustili. Izmače se potom ka Drini, gde iskopa šarampov, kako bi sprečio prelazak bosanskih Turaka u Jadar.

Drugi harambaša Todor Bojinović udari na Lešnicu, istera Turke i protera ih preko Drine, pa se ulogori i utvrdi u šumi Ranitovači, na ušću Jadra.

Čim su čuli da Ćurčija dolazi sa svojom družinom, Turci napustiše Krupanj. Ćurčija pobuni celu Rađevinu, postavi starešine po selima i četovođe ustanicima, pa se vrati u Loznicu. Tu sastavi dželep turskih goveda, otera ih u Sremsku Mitrovicu i prodade Austrijancima, a za dobijeni novac kupi barut i olovo i podeli vojsci. Kad je čuo da Bego Novljanin i Mus-aga Fočić prikupljaju vojsku u Bosni, utvrdi se na brdu iznad Koviljače, odakle se Drina mogla lepo osmatrati.

No, bosanski Turci zaobiđoše Koviljaču i udariše na Todora Bojinovića na Ranitovači. Posle dužeg boja, oni osvojiše ustaničko uporište, a Bojinović se povuče na Vidojevicu, odakle izvesti Ćurčiju o novonastalim događajima.

Čuvši za pad Lešnice, ustanici u logoru iznad Koviljače se raziđošz kućama da žene i decu sklanjaju od Turaka, što Ćurčija nije mogao sprečiti, jer se tada ponovo nalazio u Rađevini. Kad je sve ovo čuo, dođe iz Rađevine u Jadar i na Siminom Brdu ponovo počne okupljati ustanike. Karađorđe mu u pomoć posla Pop Luku Lazarevića i Milovana Grbovića, sa nekoliko stotina momaka. Dok se vojska još okupljala na Siminom Brdu, stiže glas da su Turci, preko Mačve, otišli na Šabac. Pop Luka i Grbović odmah krenu sa vojskom preko Pocerine, ne bi li presreli Turke u povratku, ali u Metliću saznaju da su Turci u Šapcu samo odmorili konje i odmah se, preko Drine, vratili u Bosnu. Pričalo se da je Mus-aga samo došao da iskopa i pokupi svojih 100 oka dukata, koje je ranije zakopao u šabačkom gradu.

Mus-aga je ušao u Šabac 17. avgusta 1804. godine, u 4 sata popodne. Turci su se raširili po celom gradu i počeli ubijati sve što je hrišćansko. Na Bairu su posekli 70 (ili 74) srpskih glava, a sve srpske kuće bile su opljačkane.

Rasrđen ovim događajima, Ćurčija je, za odmazdu, spalio tursku Lipnicu.

Ćurčija se isticao hrabrošću i junaštvom, ali mu diplomatski odnosi nisu bili jača strana. Imao je dosta ugleda i uticaja među seljacima Jadra i Rađevine, što svakako nije odgovaralo Jakovu Nsnadoviću, koji je na Ćurčiju bio ljut što je po Mačvi rasterao i smenio njegove ljude. Zato Jakov poče Ćurčiji raditi o glavi razglasivši prvo da je ovaj izdao Jadar i Mačvu Turcima za novac. Na Vračaru je Ćurčiju optužio kod Karađorđa i drugih vojvoda kao izdajnika, hajduka i zulumćara. Konačno je od Karađorđa dobio dopuštenje da krene s vojskom i ubije Ćurčiju i u ovim krajevima zavede red. Kako bi izbegao priče da sve ovo čini iz lične netrpeljivosti, Jakov je sobom poveo i nekoliko Karađorđevih ljudi i nešto vojske iz Beogradske nahije.

Stigavši u Novo Selo, nadomak Lešnice, Jakov pismom pozove Ćurčiju na sastanak, da se tobože dogovore kako će ubuduće čuvati Mačvu i Jadar od Turaka. Ovo pismo Ćurčiji je pročitao njegov mladi pisar Vuk Karadžić. Ništa ne sumnjajući, Ćurčija se, sa trojicom momaka - Simom iz Cerovca i braćom Petrom i Nikolom iz Badanje, uputi u Novo Selo.

Mada mu je cilj bio jasan, Jakov se nije usuđivao da otvoreno napadne Ćurčiju i njegove momke, od kojih je posebno zazirao od Sime Cerovca. Zato ih lepo primi, a svojim ljudima naloži da ih nekako na prevaru pobiju. Kad je Ćurčija, posle ručka, prilegao pod šator da se malo odmori, Jakovljevi ljudi, sedeći na nekoj kladi, navale na Simu da ga opiju, pretvarajući se kao da hoće da kupe njegove pištolje. Kad Sima izvadi pištolje i pruži im da ih razgledaju, dohvatiše ga s leđa, prevališe preko klade i zaklaše kao jagnje. Opazi to jedan od braće Badanjaca, pa otrča Ćurčiji pod šator vičući da su Valjevci ubili Simu. Ćurčija skoči na noge i zatraži konja, a kad vide da ga nema, dohvati pušku po sredini i potrča preko logora, ne bi li se dokopao šume, ali u tom pade smrtno pogođen paljbom iz velikog broja pušaka. Pogiboše i braća Petar i Nikola iz Badanje.

Nakon ovoga, Jakov odmah pošalje svoje ljude na mitrovačku skelu, gde ovi ubiše i Ćurčijnog brata Jovana. Ostale je poslao po celoj Nahiji šabačkoj, te oni pobiju više od 30 Ćurčijnih ljudi, a ostali se razbeže i posakrivaju. Jakov svuda ponovo namesti svoje ljude, pa se s vojskom vrati u Beograd. Tako pade još jedna žrtva srpske nesloge.

Branko Šašić

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Udruženje građana Sport u Podrinju | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: