Zoran Avramović (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Avramović (1949)  (Pročitano 5784 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 21, 2011, 04:00:00 pm »

*

ZORAN AVRAMOVIĆ


Zoran Avramović je rođen 1949. u Stalaću.
 
Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. U zvanju je naučnog savetnika i vanrednog profesora sociologije kulture i kulturologije.
 
Bavi se teorijskim istraživanjem problema kulture i književnosti, obrazovanja, društva i politike.
 
Bio je urednik Sociološkog pregleda, Theorie, Zbornika za pedagoška istraživanja. Objavljivao radove u periodici: Letopis matice srpske, Književnost, Koraci, Bagdala, Književne novine, Književna reč.
 
Objavio je preko 80 naučnih i stručnih radova i preko 180 radova različitog žanra (studije, eseji, istraživanja, polemike, kritike).Živi i radi u Beogradu.
 
Knjige o Milošu Crnjanskom i kulturi: Politički spisi Miloša Crnjanskog, uvodna studija, 1989; Crnjanski o nacionalsocijalizmu, priređivač, 1990; Zadužbine, fondovi, fondacije, legati u kulturi Srbije, 1992; Ispunio sam svoju sudbinu, priređivač intervjua Miloša Crnjanskog, 1992; Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, 1994; Čiji je književnik i njegovo delo, 2003; Odbrana Crnjanskog, 2004; Kultura — univerzitetski udžbenik, 2006. Objavio knjige iz sociologije i obrazovanja: Socijalizam i mogućnosti reforme (napisana 1982. a objavljena 1989), Povratak građanskog društva (1990), Drugo lice demokratije (1998), Demokratije u školskim udžbenicima, (2000), Država i obrazovanje, (2003), Nevolje demokratije u Srbiji (2002), Aporije obrazovanja za demokratiju (2006).
Akademska knjiga
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Avgust 23, 2012, 11:07:42 pm »

*

CRNJANSKI O POLITICI


Prikaz knjige: Zoran Avramović, Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2008.

U novembru 2007. godine navršilo se 30 godina od smrti Miloša Crnjanskog, bez sumnje najvećeg srpskog književnika XX veka. Čim spomenemo Crnjanskog, odmah su nam pred očima Seobe, Roman o Londonu, Kod Hiperborejaca, Dnevnik o Čarnojeviću, kao i jedna od najlepših pesama o srpskoj prestonici — Lament nad Beogradom.

Pred nama je jedna izuzetna studija u kojoj je prof. Zoran Avramović izneo celovitu analizu političke i ukupne društvene misli Miloša Crnjanskog, koja je ostala skoro potpuno nepoznata ili se njoj pristupalo fragmentarno, uglavnom da bi se osudio Crnjanski i kao književnik i kao intelektualac.

Dakle, kada kažemo Crnjanski u književnosti tu skoro da nema ničega nejasnog i nepoznatog; kada kažemo Crnjanski u politici i o politici, o državi i naciji, o religiji, demokratiji, o ulozi ličnosti u istoriji itd., onda je to jedan drugi, manje poznati Crnjanski, koji svojim stavovima, komentarima i polemikama povodom ovih pitanja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Ono što je o tim temama implicitno sadržano u književnim delima Miloša Crnjanskog, eksplicitno se može pronaći u mnogim tekstovima koje je Crnjanski objavljivao u dnevnoj štampi i časopisima kao što su Ideje , Vreme i El Ekonomist. Knjiga prof. Avramovića omogućava nam da ne tragamo za arhivama, ona nam nudi presek najbitnijih misli Crnjanskog o navedenim pitanjima.

Ne ulazeći u dublju analizu i ocenu neknjiževnog dela Miloša Crnjanskog, trebalo bi ukazati na značaj i aktuelnost onoga što je Crnjanski između dva rata, govorio i pisao o naciji, državi, demokratiji i religiji. Za nas su, danas i ovde, ta razmišljanja izuzetno važna, jer još uvek patimo od problema koji traju vekovima.

Crnjanski se, kako je ispravno primetio prof. Avramović, pozitivno odnosio prema državi koja je najbitniji okvir za postojanje i razvoj jednog naroda. Stabilne države nema bez političke volje naroda. Jedna država je utemeljena kada regulisanje njenog unutrašnjeg poretka preuzima zakonodavni poredak, a ne sistem fizičke sile ili samovolja političkih ljudi.

Analizirajući shvatanje nacije u delu Miloša Crnjanskog prof. Avramović je došao do zaključka da je ta misao o naciji najbliža etničkim teorijama, ali da se tu mogu prepoznati elementi modernih političkih koncepcija nacije, kakva je koncepcija Maksa Vebera. Odbrana ideje nacije na idejnom polju bila je za Crnjanskog jednaka odbrani egzistencije države. Crnjanski, dakle, zastupa tezu o državotvornosti nacije i brani jugoslovenski državotvorni nacionalizam. On je naciju poistovetio sa slovenstvom i branio tezu o jednom plemenu sa tri imena, a uzroke razlika među Srbima, Hrvatima i Slovencima nalazio je u tradiciji, uticajima bivših carstava, pokidanim ekonomskim vezama i u rivalstvu podeljenih hrišćanskih crkava. Neosporna je činjenica da je Crnjanski tačno uočio veliku ulogu nacionalne svesti, ali je potpuno pogrešno smatrao da se raznorodna etnička struktura jugoslovenske države može braniti idejom nacije. To je bila zabluda vremena. Za nas je problem što ta zabluda traje dugo, što se ona ponovila i u drugoj Jugoslaviji, gde je takođe promovisana ideja o jugoslovenskoj naciji, koja je završila na već poznat način.

U čemu je još aktuelnost shvatanja jugoslovenstva kod Crnjanskog? On konstatuje da su najveće pristalice te ideje bili Srbi i to iz dva razloga: zbog teritorijalne rascepkanosti srpskog naroda i zbog slovenske etničke bliskosti. Crnjanski takođe primećuje da jedan značajan broj Hrvata i Slovenaca ispoljava idejni i praktični otpor prema toj ideji i netrpeljivost prema Srbima. Ako te dvadesete godine poredimo sa devedesetim, postavlja se pitanje: šta se tu zapravo promenilo?

Crnjanski svoj odnos prema demokratiji iskazuje kroz afirmaciju parlamentarnih institucija i liberalnih vrednosti. On nema dilema kada je reč o demokratskom ambijentu kao okviru izbora parlamenta i vlade, javnosti rada, ali ima dilema o ulozi narodnih masa gde je u njima, kao ističe prof. Avramović, video ''živi pesak'' mudrog političkog odlučivanja. To njegovo nepoverenje prema političkoj sposobnosti širokih masa ljudi zasniva se na neposrednoj političkoj stvarnosti.

Interesantna su, a i veoma poučna, razmišljanja Crnjanskog o osobenostima srpskog naroda: o ratnim vrlinama, bratskoj neslozi... Zanimljiva je opaska da u psihologiji srpskog naroda ne preovlađuje postojanost, strpljivo promišljanje i smirenost, već jedna vrsta plahovitosti, te da u svesti srpskog naroda preovlađuje kolektivizam i tradicionalni duh.

Veoma je važno pomenuti i tobožnje vezivanje Crnjanskog za fašizam i njegov odnos prema toj mračnoj ideologiji koja se u dvadesetom veku (kao uostalom i danas) koristila kao efikasno sredstvo diskvalifikacije političkih protivnika. Ako takav odnos prema Crnjanskom, koga su u taj kontekst stavili Krleža, Zogović, Štedimlija, Marko Ristić — odnosno međuratni komunisti i marksisti — prevedemo prema srpskoj naciji danas, imamo dosta medijski osmišljenu, ideologiziranu i frustriranu priču o Srbima kao zločinačkom fašisoidnom, genocidnom narodu. Ta priča potiče od predstavnika onih naroda koji se, u najmanju ruku, nisu snašli kada je fašizam pretio da pokori svet i koji svesno zaboravljaju šta su Srbi dali u toj borbi, od Jasenovca do Sutjeske i Sremskog fronta.

Svima nama, a posebno onima koji se bave analizom važnih društvenih problema, knjiga prof. Avramovića zaista može pomoći, jer obuhvata sve ono bitno što je Crnjanski napisao u svojim publicističkim tekstovima. Mislim da će ideje velikog Crnjanskog o državi, naciji i demokratiji sačuvati trajnu aktuelnost, bez obzira što su nastale u jednom sasvim drugačijem društvenom i državnom ambijentu.[/color]

Drago Vuković | Nova Srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 23, 2012, 11:28:52 pm »

*
ZORAN AVRAMOVIĆ


I BOMBA JE IZ RAJA IZAŠLA

Jedan atinski državnik je svakog jutra izlazio iz kuće i poklanjao se na dve strane sveta. Kad su ga upitali kome se on toliko klanja, on je odgovorio: "Bogu i narodu! Jer, sve što imam došlo mi je od njih." Profesor sociologije dr Zoran Avramović objavio je nedavno u izdanju Prosvete knjigu "Demokratija i bombardovanje" i pokazao da se demokratija danas našla u velikoj nevolji.

Još pre 120 godina Aleksis de Tokvil napisao je delo "O demokratiji u Americi" tvrdeći da je novo doba izrodilo industrijsku aristokratiju koja je zavela novi oblik tiranije — srozavanje čoveka bez mučenja. Profesor Avramović kaže da je danas zapadni model demokratije proglašen jedinim ispravnim društveno-političkim uređenjem, pa se, ako je potrebno, uteruje i bombama.

Demokratija je po definiciji vladavine većine, naroda, zašto je onda u nevolji?
 
Treba razlikovati demokratiju kao teoriju i demokratiju kao praksu. Demokratija je koncentrisana u najrazvijenijim industrijskim zemljama, to jest na Zapadu. Taj model društva slobodnog tržišta i ljudskih prava je, po samorazumevanju zapadne elite vlasti, jedini pravilan i treba da se širi na "nerazvijene zemlje". To se naziva modernizacijom. Ali odatle proističu problemi savremenog sveta.
 
Znači demokratija je u krizi?
 
Da, ona ima dva ključna problema. Veruje se da je demokratija kraj političke istorije, a podsećam na reči Đerđa Lukača da se u istoriji uvek dešava nešto novo. Drugi problem je uterivanje demokratije u druge države, ili milom, ili silom. Demokratija u svom imperijalističkom širenju koristi oba načina.
 
Da li je slika mrtvog i okrvavljenog Gadafija, slika moderne demokratije?
 
Ona je posledica tzv. demokratskog bombardovanja. Ako se bomba prihvati kao sredstvo širenja demokratije, možemo da očekujemo razaranje gradova, ubijanje civila, pa čak i predsednika države. Kada je bomba prihvaćena kao sredstvo politike, nema kontrole posledica.
 
Idu li bombe s demokratijom?
 
Po definiciji brojnih teoretičara, demokratija se razlikuje od nedemokratije po upotrebi mirnih sredstava u prostoru javne vlasti. Bombe, naravno, nisu demokratsko sredstvo.

Čime se onda pravda "demokratsko bombardovanje"?
 
Zaštitom ljudskih prava, modernizacijom zaostalih i nedemokratskih država, a nekad se pravdaju bezbednošću sopstvenih država, kao u slučaju Iraka, Avganistana... Ali, neke izrazito nedemokratske države su pošteđene bombi.
 
Šta se krije iza svega toga?
 
Interesi i manipulacija. Iza ideologije ljudskih prava krije se ekonomski interes, tako su Libiju bombardovali, a sad uveliko izvlače libijsku naftu. Demokratija, sloboda i ljudska prava treba da budu briga stanovnika svake države. Oni sami treba da se izbore za svoju slobodu, a ne da im je uvode Amerikanci. Sloboda nije poklon.

Srbija je na svojoj koži osetila demokratsku aktivnost međunarodne zajednice.
 
Zašto je SR Jugoslavija (Srbija) bombardovana? Ona nikog nije napala. Imala je izazov naoružane grupe ljudi na Kosovu, ona se suočila sa jednom vrstom terorizma, uperenog protiv ustavnog poretka države. Po svim međunarodnim zakonima, imala je pravo da se brani. NATO je napao pravdajući se ljudskim pravima manjinske nacionalne zajednice. Mogao je da brani princip političkog dijaloga između Srba i kosovskih Albanaca. A nije.
 
Kako biste okarakterisali bombardovanje Srbije?
 
To je bila politička demonstracija upotrebe vojne sile pod plaštom demokratije i zaštite albanske manjine na Kosovu. Zapravo, cilj je bio da se srpska nacija oslabi (proterivanje Srba sa Kosova i Hrvatske) i smanji srpska država na Balkanu.

Čija je to pobeda?
 
Moć je pobedila pravo. U savremenom svetu, u stvari, vlada diktatura manjine (Zapad) nad većim delom planete. To širenje političke i ekonomske moći, zapravo je geopolitički i ekonomski interes.
 
Da li razvijene zapadne zemlje imaju demokratiju u svojoj kući?
 
Demokratija je u velikoj krizi ako se ima u vidu porast političkog, medijskog i ekonomskog nasilja u svim oblicima društvenog života. Tačno je da trenutno nema racionalnijeg političkog poretka, ali će u bliskoj budućnosti demokratija ili prevazići sopstvenu krizu ili prerasti u diktaturu.
 
Kažu da je demokratija stigla u Srbiju tek 2000. godine?
 
Mi smo demokratiju imali već od 1990. Imali smo osnovne institucije — mnoštvo opozicionih listova, višepartijski sistem i izbore. Od 2000. imamo na vlasti demokratsku koaliciju koja po načinu vladanja pokazuje monopolističku tendenciju. A pri tom imamo i minorne stranke bez uporišta u narodu, koje su godinama ne samo na vlasti, nego imaju i ministarske funkcije! Kada na nedavno održanim demokratskim izborima nije pobedio favorit DS-a, onda je demokrata Mićunović javno okrivio narod, a Zagorka Golubović je izjavila da se stidi naroda! Eto, kakvi su neki predstavnici "demokratije" u Srbiji danas.
 
Srpska demokratija ne može da reši društvene i ekonomske probleme, nego ih čini još gorim, zašto?

U demokratskim institucijama se nalaze nestručni ljudi po političkoj liniji, najveći broj političkih partija daleko više misli o svom stranačkom interesu, nego o nacionalnom. Većina intelektualaca je korumpirana novcem, nagrađivanjem, foteljama i samo jedna grupa gostuje po televizijama. Kritički nastrojeni intelektualci su marginalizovani, nema ih u medijima, a mi živimo u medijskom društvu.
 
Kakva je onda Srbija danas po svom društvenom i političkom uređenju?
 
Posle 12 godina demokratije mi imamo zavisnu demokratiju. Imamo osnovne demokratske institucije, ali smo zavisni od svetskih centara moći. Kapitalistička tranzicija je osiromašila društvo. Srbija ima slugeranjsku demokratiju, koja ima vazalski odnos prema gospodarima demokratije!



MOJA VOLJA — MOJ MORAL
Da li je zapadno društvo moralno i pravično?
Pitanje je šta podrazumevamo pod moralom? Izjava Tonija Blera od pre dve godine: "Nisam se pokajao za bombardovanje Srbije", pokazuje da nije isključeno da je sam Bler — svoj sopstveni kriterijum: moja volja — moj moral.


S. M. | 01.07.2012. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: