sledeća tema »

[Angelina]

*




MILUTIN RADOVANOVIĆ
(Tabanović, 15.03.1900 — Jugozapadna Afrika, 20.04.1968)


Milutin Radovanović, znameniti srpski prirodnjak i zoolog ...

Političke prilike u zemlji i pre i posle rata, nisu mu bile naročito naklonjene u pogledu regularnog napredovanja u stručnim zvanjima. Zahvaljujući postignutim rezultatima i međunarodnoj naučnoj reputaciji, 1945. je ponovo preuzet u svojstvu vanrednog profesora na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Beogradu. ...

Kao evolucionista i jedan od nekadašnjih inostranih studenata Jenskog univerziteta, pozvan je da u ime biologa iz celog sveta pozdravi domaćine i govori o stvaralaštvu jednog od najpoznatijih prirodnjaka u istoriji. ...

Profesor Radovanović je uživao svetski renome na polju evolucione biologije, filogenije, sistematike, zoogeogeafije, faunistike i uporedne morfologije vodozemaca, gmizavaca i vodenih moljaca (Trichoptera). Bio je autor velikog broja naučnih radova i monografija pretežno objavljenih u najprestižnijim inostranim naučnim časopisima i akademskim institucijama. ... Neki od taksona, u čast profesora Radovanovića, nazvani su njegovim imenom (P. sicula radovanovici). Njegovi naučni radovi, kao i doktorska disertacija odbranjena davne 1928, i danas se često citiraju od strane mnogih naučnika u svetu. Autor je više knjiga, univerzitetskih udžbenika i priručnika, a kao izvrstan popularizator nauke, i velikog broja naučnopopularnih publikacija i članaka u uglednim svetskim i domaćim časopisima.

Bio je neumoran istraživač prirode, ne samo širom Evrope već i na području dalekih egzotičnih zemalja. Na jednoj od takvih naučnih ekspedicija, u kojoj je učestvovao kao eminentni herpetolog i dugogodišnji član Nemačkog zoološkog društva, tragično je izgubio život 20. aprila 1968, u avionskom udesu blizu mesta Ondakaremba u Namibiji. Tri meseca kasnije, posmrtni ostaci profesora Radovanovića sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu.

Ivo R. Savić
Akademici SANU i rektori Univerziteta u Beogradu

[Angelina]

**

MILUTIN RADOVANOVIĆ


Milutin Radovanović, istaknuti naučnik — biolog, i akademik, rođen je 15. marta 1900. godine u mačvanskom selu Tabanoviću, u neposrednoj blizini Šapca, u zemljoradničkoj porodici. Njegovi roditelji Milorad i Mileva, sem Milutina, imali su još troje dece: sina Dragutina i kćeri Draginju i Darinku.

Osnovnu školu Milutin je završio u svom rodnom mestu, da bi dalje školovanje, koje je bilo neredovno zbog ratnih prilika, nastavio u Šabačkoj gimnaziji, koju je pohađao od 1916. do 1922. godine. Mada je zapamtio pustošenje voljene Mačve, bio je dobar đak, vredan i sistematičan, pa stoga ne čudi što je razredni starešina, u karakteristici upisnice VIII razreda Gimnazije, jednostavno zapisao: "Tip — naučnika".

Po završetku Šabačke gimnazije 1922. godine, Radovanović se otisnuo u Nemačku, gde se upisao na biološku grupu Prirodno-matematičkog fakulteta u Jeni. Bila je to čuvena i cenjena nemačka biološka škola, gde je diplomirao, a zatim i doktorirao 1928. godine, sa temom Der Giftapparrat der Schlangen mit besonder Berucksichtigung der Naja tripundias, pod neposrednim mentorstvom istaknutog biologa L. Platea. U međuvremenu, tri semestra je radio kao asistent na Zoološkom institutu u Jeni, što je za jednog stranca predstavljalo posebnu čast.

Po povratku u zemlju, Radovanović je počeo teći svoju nastavničku i naučničku karijeru. Kao suplent, odnosno profesor, radio je u gimnazijama u Kotoru (1928/29), Smederevu (1929) i Prvoj realnoj gimnaziji u Beogradu (1929—1931). Usledilo je angažovanje na Univerzitetu u Ljubljani, gde radi kao asistent na Zoološkom institutu 1931. i 1932. godine. Životni put ga dalje vodi u Sarajevo, gde je angažovan kao kustos Zoološkog odeljenja Zemaljskog muzeja, od 1932. do 1938. godine. Tada dolazi u Beograd, gde ga je Ministarstvo prosvete postavilo za kustosa Zoološkog odeljenja u Muzeju srpske zemlje. Muzeju je poklonio svoje privatne zbirke: reptila iz Jadranskog primorja, sa ostrva i iz Hercegovine, zbirku egzotičnih zmija koju je stvarao razmenom sa evropskim muzejima, kao i anatomsku zbirku prepariranih skeleta glave domaćih egzotičnih gmizavaca.

Početkom 1941. godine Radovanović je imenovan za vanrednog profesora Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Sarajevu, ali je tu, zbog ratnih prilika, ostao jako kratko. Pošto je, 10. maja 1941. godine, od vlasti Nezavisne države Hrvatske dobio otkaz, vratio se u Beograd, gde je izabran za vanrednog profesora Poljoprivrednog fakulteta. U vreme kad je trebalo najintenzivnije da stvara, "osetio je svu bedu i očaj okupacije". Posle rata, 1947. godine, prešao je na Prirodno-matematički fakultet Beogradskog univerziteta gde je, 1956, izabran za redovnog profesora i gde je predavao sve do svoje iznenadne smrti, 1968. godine.

U međuvremenu, svoju stručnost i znanje stavljao je na raspolaganje Filozofskom fakultetu u Prištini i Katedri za biologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Kao nastavnik, zbog svoje stručnosti, sistematičnosti i pedagoških kvaliteta, Radovanović je bio i cenjen i omiljen među svojim studentima. I posle diplomiranja sa mnogima je ostajao u kontaktu i svesrdno im pomagao u radu.

Oženio se 1938. godine i sa suprugom Danicom imao dva sina — Živana i Zorana. Zoran je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, trenutno na radu u Kuvajtu.

Naučno-istraživačkim radom Radovanović se počeo baviti odmah nakon završetka studija. On sam je bio izvrsna kombinacija sistematičnog kabinetskog radnika i neumornog i pasioniranog terenskog istraživača. Bezbrojni su kilometri koje je ovaj neumorni naučni poslenik prepešačio u potrazi za svojim naučnim objektima. Prokrstario je bivšu Jugoslaviju uzduž i popreko, a lično je prikupljao naučni materijal i u mnogim inostranim zemljama.

U svojim naučnim istraživanjima, Radovanović je posebnu pažnju obratio na tri vrste biotopa, koji se odlikuju specifičnim životnim uslovima i naročito prilagođenim životinjskim stanovnicima. Ta specijalna životna područja su pećine i podzemne šupljine, planinska jezera i usamljena osrtva na Jadranskoj pučini.

U pećinama je Radovanović proučavao život proteusa i drugih životinjskih stanovnika podzemnog sveta (Potpeška jama u Sloveniji).

U planinskim jezerima je otkrio nekoliko vrlo interesantnih populacija alpijskih tritona, koji su uglavnom ograničeni na vrlo uska područja, katkad samo na pojedina jezera. Istraživao je Prokoško jezero na planini Vranici u Bosni, Bukumirsko jezero u istočnom delu Crne Gore, Zminičko jezero na Durmitoru, Kapetanovo i Manito jezero ispod Stošca i Trnovačko jezero na Volujaku.

Proučavajući ostrvca Jadranskog mora radi upoznavanja procesa postanka novih oblika pod uticajem izolacije u izmenjenim životnim uslovima, Radovanović je utvrdio da jedna vrsta guštera predstavlja autohtonu formu, dok je druga u ove krajeve dospela iz Italije. Ustanovio je da se ove dve vrste ne podnose, da među njima postoji odnos kompeticije — na manjim ostrvima uvek je zastupljena samo jedna vrsta, dok su na većim ostrvima i na kopnu njihovi areali strogo odvojeni. U toku tridesetogodišnjeg izučavanja ovog problema, ustanovio je da u relativno kratkim vremenskim razmacima, pod uticajem izolacije i promenjenih životnih uslova, mogu nastati potpuno novi oblici. Opisao je 16 takvih novih oblika guštera, koji predstavljaju sasvim zasebne rase ili podvrste dveju pomenutih vrsta. Oni se međusobno jasno razlikuju u čitavom nizu telesnih karaktera: po obliku i veličini tela, broju krljušti na glavi i leđima, broju butnih pora, boji tela i telesnom crtežu, ponašanju i režimu ishrane. Posebnu pažnju zaslužuju rase tzv. "crnih guštera", koji naseljavaju udaljena i usamljena jadranska ostrva Brusnik, Kamik i Jabuku.

Radovanović je objavio 47 stručnih i naučnih radova, 6 knjiga, 2 brošure i veliki broj popularno-naučnih članaka. Od 47 stručnih i naučnih radova, 27 je objavljeno u stranim časopisima u Jeni, Lajpcigu, Štutgartu, Magdeburgu, Londonu, Frajburgu, Beču, Gracu, Minsteru, Frankfurtu, Parizu i drugim evropskim gradovima.

Od jugoslovenskih časopisa, svoje naučne radove objavljivao je u sledećim: Glasnik Jugoslovenskog entomološkog društva, Beograd (1931), Prirodnoslovne rasprave, Ljubljana (1932), Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (1932, 1935, 1937), Ribarski list, Sarajevo (1934), Posebna izdanja SANU (1943, 1957), Zaštita prirode, Beograd (1950, 1956, 1957), Glas SANU, Beograd (1953, 1955, 1960, 1963), Nauka i priroda, Beograd (1953, 1956), Zbornik SANU, Beograd (1966) i Dijalektika (1966).

Objavio je sledeće knjige i brošure:

— Istorija razvitka životinjskog sveta i čoveka, Beograd, 1941.
— Osnovi zoologije, Beograd, 1946.
— Zmije Balkanskog poluostrva (zajedno sa K. Martinom), Naučno-popularni spisi SANU, knj. I, Beograd, 1950.
— Vodozemci i gmizavci naše zemlje, Beograd, 1951.
— Zoologija sa osnovama evolucionizma, Beograd, 1955.
— Zoologija (dve knjige): I Morfologija i filogenija životinja; II Sistematika životinja, Beograd, 1965.
— Darvin i darvinizam (brošura), Sarajevo, 1934.
— Priroda i čovek (brošura), Beograd, 1957.

Veliki broj popularno-naučnih članaka Radovanović je objavio u časopisima i listovima Misao, Priroda, Nauka i priroda i drugim.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti Radovanović je izabran na Skupštini Akademije, 30. januara 1958. godine. Deset godina kasnije, 7. marta 1968, izabran je i za redovnog člana SANU, čime mu je odato priznanje za dugogodišnji uspešan naučni rad.

Bio je ugledan i cenjen i u zemlji i u inostranim naučnim krugovima. Kao jedan od osnivača Društva za zaštitu bilja NR Srbije, 1958. godine je izabran za počasnog člana ovog Društva, čime je odato priznanje njegovom dugogodišnjem radu na sistematici insekata. Istovremeno, bio je član Srpskog biološkog društva, a 1958. i 1959. godine i njegov predsednik.

U svetskim razmerama, bio je učesnik brojnih kongresa i naučnih skupova, na kojima je prezentirao svoja naučna saznanja. Bio je počasni član Akademije za zoologiju u indijskom gradu Akri, član Nemačkog zoološkog društva, član Udruženja nemačkih biologa i član Američkog društva za unapređenje nauke.

Tokom celog svog života održavao je bliske veze sa rodnim krajem. Rado se odazivao na pozive svojih Tabanovčana koji su, prilikom raznih proslava i svetkovina, želeli da ga vide među sobom. U Šapcu, u organizaciji Radničkog univerziteta, držao je popularna predavanja iz svoje struke (jedno je, 1952. godine, održano u sali Bioskopa "Pariz"); kao delegat Ministarstva prosvete dolazio je u Šabačku gimnaziju kako bi prisustvovao polaganju viših tečajnih ispita, a učestvovao je i u proslavi njene stogodišnjice. Godine 1967, Opštinska konferencija SSRN izabrala ga je za zaslužnog građanina Šapca.

Kad se već približio sedamdesetoj, usledio je poziv Nemačkog zoološkog društva i Udruženja nemačkih biologa da, kao njihov dugogodišnji član i istaknuti stručnjak, uzme učešća u velikoj naučno-istraživačkoj ekspediciji koja je imala zadatak da istraži nedovoljno proučene oblasti južne Afrike. Ekspediciju je činilo pedesetak najeminentnijih svetskih zoologa. U avionskoj nesreći, do koje je došlo 20. aprila 1968. godine, negde iznad Windhoeka u jugozapadnoj Africi, život su izgubili svi članovi naučne ekspedicije, među njima i akademik Milutin Radovanović. Sahranjen je 26. maja iste godine na Novom groblju u Beogradu. Od uvaženog kolege oprostili su se akademik Miodrag Tomić i prof. Pavle Radoman.

Na kraju, da citiramo akademika Jovana Bijelića koji je, na komemorativnom skupu, održanom 28. februara 1969. godine, o Milutinu Radovanoviću rekao i sledeće: Bio je "visoko cenjen kao naučnik, odličan kao nastavnik, besprekoran kao čovek i kolega..."

Branko Šašić

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

[Angelina]

**

JENA PAMTI MAČVANSKOG HEKELA


Stara je istina da život ima čudne i nepredvidive tokove. I ta istina često se potvrđuje kroz vekove, na sudbinama ljudi. Jedna je i nesvakidašnja istina o životnom putu Milutina Radovanovića iz Tabanovića, doktora bioloških nauka na čuvenom nemačkom univerzitetu u Jeni.

Rođen je poslednje godine 19. veka u uglednoj seljačkoj porodici, kao najstariji sin Milorada Radovanovića iz Tabanovića. Milorad je imao još sina Dragutina i ćerke Darinku i Dragu. Radovanovići su pred balkanske ratove bili najimućnija porodica u selu, a malo ko im je bio ravan u čitavoj Mačvi. Priča se da su bili vešti trgovci i strastveni zaljubljenici u trkačke konje. Kao i svaki Mačvanin i Milutin je voleo ove plemenite životinje, a posebno je bio ponosan kad je njihov "Solun" na važnoj trci u Beogradu odneo pobedu, ispred konja čuvene spahijske porodice Gece Dunđerskog. Dugo se u Mačvi o tome pričalo, a Radovanovići su za pozamašnu sumu novca od nagrade kupili pola hektara plodnog mačvanskog zemljišta. Tako su ukupno namirili 30 hektara. Najstariji sin Milutin bio je određen da sačuva i uveća gazdinstvo. Tako je mislio otac, dok je Milutin snivao druge snove, a od ovog seljačkog posla najviše je voleo da istražuje prirodu.

Milutin je u Tabanoviću završio četiri razreda osnovne škole. Dalje otac nije dao, a kada je ugledni seoski učitelj Milan Rabrenović pokušao da ubedi Milorada, tadašnjeg kmeta tabanovačkog da sina, inače bistrog i nadarenog dečka pusti u školu, starog uču čekao je oštrouman, ali iznenađujući odgovor uglednog mačvanskog domaćina:

"E, moj učitelju! Ja sam mislio da si ti pametan čovek. Ti mene savetuješ da mi sin bude tuđi sluga. Pa za koga ja kupujem ovoliko imanje. Ako moj sin treba da bude učitelj, lekar ili inženjer, sa tolikim hektarima, šta da čine siromasi sa planine, koji nemaju imanja. Njima treba školu preporučiti, jer druge borbe za život nemaju..."

Poznati tabanovački učitelj bio je razočaran, a Miloradov odgovor rastužio je i mladog Milutina, koji je i dalje maštao o istraživanju prirode. Svakodnevno je čuvao čopor marve na prostranim mačvanskim livadama, ali je nalazio vremena i za knjige. Neke je dobijao čak iz Češke i Nemačke, a kad ga otac ili stric uhvate s knjigom u ruci, dobijao je batine, a knjige su cepane u paramparčad. Zato se budući akademik dosetio i ispod jednog starog hrasta iskopao zemunicu gde je držao svoju biblioteku.

Došao je i Prvi svetski rat. Strašna 1915. godina. Otac Milorad umire od tifusa. Za njim ubrzo i jedan stric, a drugi odlazi na solunski front. Milutin je izbegao kuluk kod Austrijanaca, koji su sekli mačvanske šume, samo zahvaljujući pomoći rođaka Bogoljuba Radovanovića. Upisan je u školu da bi izbegao prisilan rad kod Švaba. Tako Šabačka gimnazija dobija jednog od svojih najboljih đaka svih vremena, a talentovanog Milutina više niko nije mogao da zaustavi na putu do svetske slave.

"Pričala mi je baba Mileva da je Milutin nosio uvek knjigu u rukama, a roditelji su ga terali da radi poljoprivredne poslove. Sećam se da je mom ocu rekao da ne traži ništa od imanja, samo da mu pomognu kod studija u Nemačkoj. Kad je doktorirao i postao svoj čovek, često je dolazio u selo i rodnu kuću, koja je na žalost pre desetak godina porušena. Posebno se družio s Ljubom Milosavljevićem, našim meštaninom koji je imao kolibu gde su zajedno odlazili i u prirodi pričali o svemu i svačemu. Pamtim i 1968. godinu. Bio je, čini mi se, april mesec, kad je jedan naš komšija sav uplakan došao iz centra sela, gde je u Domu kulture bio jedini televizor i saopštio nam tužnu vest da je Milutin poginuo u avionskoj nesreći", kaže Mihailo Radovanović iz Tabanovića, sinovac poznatog naučnika, koji je u znak sećanja na svog slavnog pretka unuku dao ime Milutin. I danas se u kući Radovanovića na fotografijama i u priči čuva uspomena na slavnog biologa, najučenijeg čoveka u ovoj poznatoj tabanovačkoj porodici.

Iz školskih dana u Šapcu o Milutinu se i danas prepričava jedna anegdota. Kad ga je školski revizor, pokazavši na sat upitao koliko je sati, Milutin se malo zbunio, a onda priznao: ne znam gospodine!

Kao seoskom čobaninu, sat mu i nije bio potreban. Stoku je napasao i pojio prema kretanju sunca, a bogati roditelji nikada nisu ni pomišljali da za "takav luksuz" daju pare. Čuđenju revizora nije bilo kraja i ko zna šta je sve tada pomislio o Srbima. Švapski revizor je ostao revizor do kraja života, a dečak kome se čudio da sa 18 godina ne zna u sat, deset godina kasnije, 1928. godine postaje doktor bioloških nauka i redovni profesor čuvenog nemačkog univerziteta u Jeni.

U svetu nauke ime Milutina Radovanovića i danas, posle skoro tri decenije od njegove smrti s ponosom se izgovara. Njegov doktorat sa temom "Otrovni aparati zmija sa posebnim osvrtom na kobru" je dragocenost nauke. Još od šabačkih đačkih dana, Milutin je poneo nadimak Hekel, po čuvenom nemačkom biologu Ernestu Hekelu, koga je neobično cenio. Na proslavi povodom Hekelovih naučnih otkrića održanoj u Jeni, Milutin je imao čast da ispred svih svetskih biologa otvori ovaj skup. Kao već ugledni i afirmisani naučnik bio je kustos Muzeja prirodnih nauka u Sarajevu i Beogradu. Predavao je na fakultetima u Ljubljani, Sarajevu, Beogradu i više gradova u inostranstvu. Akademik je postao 1959. godine. Bio je čovek širokog obrazovanja i kulture, učesnik mnogobrojnih svetskih istraživačkih misija širom planete. Jedna takva misija bila je kobna za njegov život. Poginuo je u avionskoj nesreći na putu za Namibiju. To se dogodilo 20. aprila 1968. godine. Za sobom je ostavio porodicu koja sada živi u Beogradu, mnoge generacije mladih biologa i brojna naučna dela zbog kojih ga svet nikada neće zaboraviti.

Ljubiša Đukić
"Glas Podrinja", novembar 1995.

Ljubiša Đukić, Mačvani iz mog pera
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).