sledeća tema »

[Angelina]

**

        


PROTA NIKOLA SMILJANIĆ

Smiljanić se rodio u selu Badovincima oko 1760. godine. Otac mu se zvao Gligorije Bujuklić, a mati Smiljana. Ostao je rano bez oca koji gine razdvajajući zavađene seljake. Majka se potom vrati sa decom u svoje selo Mačvanski Belotić (u kuću Stankovića), odakle je bila. Po majci Smiljani Nikola je nosio prezime Smiljanić.

Ne zna se gde se Nikola naučio pismenosti i gde i kada se zapopio. Turke je omrznuo od malena. Naime, oni su mu jednog strica okrivili za ubistvo nekog Turčina i oterali ga u Šabac, okovali ga, zatvorili i tu je i umro.

Početkom ustanka Nikola okupi oko sebe četu ustanika i počne presretati Turke koji su iz Bosne išli ka Šapcu, i obrnuto. Uskoro se povezao sa Stojanom Čupićem i najviše je boravio u Kitogu, gde je sebi šanac načinio. Petar Jokić veli: "Smiljanić je u Kitogu, lugu zelenome... svu Bosnu bio preplašio. Priča se da je on sa svojim četama pobio najmanje 5-6 hiljada Turaka. Naročito se osokolio 23. maja i 13. 14. i 15. avgusta 1806. kojih je dana sjadio tursku vojsku koja se posle poraza na Mišaru povlačila k Drini." U maju 1806. godine potukao je Derviš-bega od Gradačca u Mačvi. Prota Nikola Smiljanić je kod sela Klenja 13. i 14. avgusta 1806. godine sa svojim Mačvanima dočekao Turke koji su se sa velikim plenom žurili ka Drini, posekao Hasana Beširevića, odsekao 153 glave i zaplenio 300 konja. U vezi sa tim narodni pesnik kaže:

"Oj, Kitože, ne zelenio se!
Smiljaniću, ne veselio se!
Što pogubi Beširević Hasu
Koga ljepšeg u svoj Bosni nema,
Ostade mu zlato isprošeno."

Smiljanić se odlikovao velikom ličnom hrabrošću i verovao je da mu Turci ne mogu ništa. Na upozorenja je odgovarao: "Lud li si brate, slatki. Ta zar mene Balija-Bošnjak da ubije?" Zna se da je 1813. godine izbegao u Srem. U manastiru Feneku se sastajao sa ostalim izbeglim starešinama. Odatle su preko poverljivih ljudi hvatali veze sa Milošem Obrenovićem. Na sastanku o Đurđevu danu 1814. Smiljanić je predlagao da na prepad zauzmu Šabac, ali ostali to nisu prihvatili. 1815. odazvao se pozivu kneza Miloša i naročito se istakao u Bici na Dublju (juli 1815). Iste godine u manastiru Kaoni u vreme božićnog posta otrovao ga je Marko Štitarac po naređenju kneza Miloša Obrenovića.

Sahranjen je u Mačvanskom Belotiću, na mestu zvanom Dvor na kome je nekad crkva bila.

Bogdan Sekendek
   
Bogdan Sekendek, "Prvi srpski ustanak u Podrinju & najpoznatiji ustanici" | Grafika Šabac | Šabac, 2012
Prota Nikola Smiljanić na slici Milića od Mačve, Ratni savet Vožda uoči Mišarske bitke

[Angelina]

**

PROTA BRITKE SABLJE

Jedan od retkih junaka koji je preživeo boj na Ravnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka

Pod modranom neba, na zemlji bogatoj humusom, usled čestih kiša, kukuruz u Avliškom polju, između Mačvanskog Metkovića i Belotića, buja ovog leta kao iz vode. I ostali usevi dobili su modrozelenu boju, a seljaci, što ih stalno obilaze, zadovoljno trljaju ruke. Starina Spasoje Erić, dok briše znoj sa naboranog čela, tvrdi da pšenica na "Erićevki" (velika njiva u centru Avliškog polja) obećava bogatu pogaču.

"E tu je nekad bilo metkovačko-belotićko groblje. Zemlja skriva kosti davnih pokojnika. Tu počiva i znameniti prota Nikola Smiljanić. Dugo je kamenje odolevalo zubu vremena i ljudskoj nemari, a onda je nestalo svakog traga o groblju", dodaje starina.

Mnogo godina kasnije, dok malo zvono u dvorištu gde se gradi crkva u centru Belotića označva dolazak vladike Lavrentija, jedan oveći betonski spomenik, kraj ulaznih vrata privlači pažnju prisutnih. Preosvećeni vladika mu se klanja, a kasnije u besedi okupljenim meštanima i gostima kaže da se spomen-obeležje jednom od najvećih junaka i najhrabrijih sveštenika Srpske pravoslavne crkve u njenoj viševekovnoj istoriji, konačno skrasilo, gde mu je i mesto, kraj budućeg božjeg hrama, posvećenog srpskom kralju Stefanu Dečanskom (sveti Mrata, slava znamenitog prote Smiljanića).

U narodu su nastale priče da su Turci pri pomenu imena prote Nikole Smiljanića, brzopleto tražili najbliži put do Drine a onaj ko ga je našao, a samo mali broj njih, zahvaljujući brzim konjima, uspeo je da se spase od Smiljanićeve sablje i kubure. Prota je sa svojom četom jurišao u vatru ljutih bojeva, prkoseći balijama a hrabreći svoje momke. Smiljanić je jedan od retkih koji je preživeo boj na Ravnju, 1813. godine i kobnu 1814. A već sledeće godine, knez Miloš ga poziva da stane na Drinu i brani Mačvu od najezde Turaka, što on sa zadovoljstvom i čini, jer je mnogo voleo rodni kraj i nikako nije mogao da trpi turski zulum.

Nikola Smiljanić je rođen oko 1760. godine u Badovincima. Njegov otac, Gligorije Bijuklić imao je sedmoro dece, a u to doba i kasnije, do hleba se teško dolazilo. Kao najstariji među braćom i sestrama, budući prota je dosta brinuo o porodici, pogotovu posle očeve pogibije, a to se dogodilo u Nikolinoj ranoj mladosti. Majka Smiljana ostaje udovica sa sedmoro nejake dece. Zbog toga biva prinuđena da se vrati na rodno ognjište, odakle je i došla za Gligorija. Kasnije, Nikola je uzeo po majci prezime Smiljanić i tako ostao upamćen u istoriji.

Ne zna se pouzdano kada je postao pop i prota, a njegova mržnja prema Turcima biva sve veća od momenta kad mu sultanovi vojnici hapse strica Nikolu i okovanog bacaju u šabačku tamnicu, pod sumnjom da je ubio Turčina. Mali Nikola je teško podneo stričevu smrt, a još tada je u mislima skovao plan o osveti.

Kad je odrastao, prota Smiljanić skuplja četu odabranih drugova, hrabrih i veštih na oružju i zajedno s njima presretao je Turke po Mačvi, proganjao ih i otimao plen koji su opljačkali od nedužnog naroda. Preoteto blago vraćao je Mačvanskim domaćinima, zbog čega je postao jako cenjen i popularan u narodu. Po Srbiji i Bosni pričalo se da je Nikola sa svojim drugovima u vreme prvog srpskog ustanka, a i kasnije pogubio između pet i šest hiljada Turaka, od kojih su mnogi bili ljute megdandžije i progonitelji raje. Prota Smiljanić im nije ostajao dužan, a kad bi ga koji od njegovih drugova opominjao da vodi računa o sebi, jer bi bila velika šteta da on pogine, odgovarao je samouvereno:

"Aoj, lud li si brate slatki. Ta zar balija mene da ubije. Ako to doista bude, ne kopajte me, bacite me u najgušću šumu, da mi se ni traga ne zna".

Junaštvo prote Smiljanića mnogo je pomoglo da pobeda srpskih ustanika u boju na Dublju, 16. jula 1815. godine bude ubedljivija i potpunija. Prema zapisu Milana Đ. Milićevića, Smiljanić je u ovom boju posekao sedam Turaka. Nekog Tolaša, turskog pašu i njegovu četu, gonio je do same Drine. A kad je primetio da Tolaš na konju naplivava reku, bežeći u Bosnu glavom bez obzira, Smiljanić se obrati svojim drugovima:

"O, Tolašu, imade ti sreće. Nije mi žao tebe, već najviše žalim što tako dobra konja, loš junak jaše".

U ljutim bojevima protiv Turaka, prota nije imao milosti. Tako je bilo i u boju na Mišaru, kad pogubi silnog i prelepog Bešireva Hasu, sina nekog uglednog i bogatog turskog age. Osta velika carevina da žali za jednim neostvarenim brakom, a Filip Višnjić opisa ovaj događaj stihovima kletve Kule Kadinove, u pesmi "Boj na Mišaru" ...

U vreme Božićnjeg posta, 1815. Smiljanić se zatekao u manastiru Kaona sa prijateljem Đukom Stojićevićem. Tamo je bio i Marko Štitarac, koji nije mnogo voleo Nikolu. Sumnja se da ga je on i otrovao. Po povratku iz Kaone, proti Smiljaniću pozli. U to doba pačja krv se smatrala dobrim lekom protiv raznih bolesti, ali Nikola nije hteo da je pije, jer nije želeo da mrsi u vreme posta. To ga je koštalo života. Njegov prijatelj Đuka je pio pačiju krv i ozdravio.

Ljubiša Đukić
"Glas Podrinja" jul 1996.

Ljubiša Đukić, Mačvani iz mog pera
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).