Aleksa Nenadović (1749—1804)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Aleksa Nenadović (1749—1804)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Aleksa Nenadović (1749—1804)  (Pročitano 9686 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 21, 2013, 08:59:46 pm »

**





Oborknez ALEKSA NENADOVIĆ
(1749—1804), portret
Rad Uroša Kneževića


Nenadovići su se doselili u Brankovinu u drugoj polovini XVII veka iz "'Birča sa crnogorske granice' prema Proti Mateji, tj. sa granice Crne Gore i Hercegovine. ... imali su presudnu ulogu u prelomnim momentima srpske istorije, te su dali istaknute vođe i kulturno-prosvetne poslenike kao što su knez Stanoje, knez Aleksa, vojvoda Jakov, Prota Mateja, zograf Petar, vojvoda Sima, vojvoda Jevrem i protin sin Ljubomir Nenadović".

* * *

Razgovor između Alekse Nenadovića i pukovnika Mihaljevića u Sremskim Karlovcima.

"Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na moju očevinu, gde sam se rodio. Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne: "A zašto Aleksa, ti nećeš da ostaneš u našeg cara službi, pa ćeš skoro kapetanom vanžirati, zakleo si se da ćeš našem caru veran biti." Moj otac mu odgovara: "Istina je, da sam se zakleo da ću biti veran i protiv Turčina za slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugi' učeni' ljudi no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje" — Mihaljević: "Ćuti, Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti." — Ja reče to Srbinu kažem a ne Nemcu, a i Nemcu ću to isto kazati i svakom."
[Iz "Memoara" Prote Mateje Nenadovića]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 21, 2013, 09:24:36 pm »

**

ALEKSA NENADOVIĆ


Tamnavski knez valjevske nahije Aleksa Nenadović rodio se u selu Brankovini, na dva časa od Valjeva, oko 1743. godine, kao što je zapisao stari živopisac, radeći za Narodni Muzej u Beogradu sliku ovoga znamenitoga čoveka, u doba kad je još moglo biti u životu po koga od veterana koji su kneza lično znali.

Izišavši rano na glas u svojoj okolini s mudrosti i odvažnosti svoje, Aleksa bude izabran za kneza tamnavskoga, u kom se zvanju još više pročuje jer imađaše načina da olakšava narodu čemeran život robovanja.

Za austro-turskog ratovanja, koje je u Srbiji najviše poznato pod imenom "Kočine Krajine", Aleksa bejaše odlučno na strani austriskoj kao i ogromna većina Srba. On tada postade oficirom i boraše se sa dobrovoljcima. Tada je i lično razgovarao sa ćesarom. Ali se vojna završi onako kako nikako ne očekivahu Srbi, koji posle toga ostadoše još u gorim prilikama. Tada Aleksi svanu pred očima: ta vojna bejaše poslednja obmana srpska da će uz drugoga moći doći do svoje narodne slobode. Knez Aleksa reče pukovniku Mihaljeviću: "Nemam pisara niti drugih učenih ljudi, ali ću sam ići od manastira do manastira, i kazivaću svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad, ko je Srbin, ne veruje Nemcu".

Posle toga se Aleksa vrati svome domu i narodu, pa se, po narodnoj potrebi i nevolji, opet umeša, kao ponajviđeniji čovek u Srbiji, u narodne poslove. On nastavi rad na zaklanjanju sirotinje: ustaje protiv nepravednih kadija i muselima, razređuje porezu pravičnije, obraća se veziru tužbama protiv pojedinih zulumćara, pomaže ratovanje carske strane protiv vidinskih odmetnika. Dahije, prigrabivši vlast u svoje ruke, znađahu dobro šta im može učiniti Aleksa, te nastadoše da ga uklone sa sveta. Sredstva se ne birahu, i knez Aleksa imade da izdrži pokušaj ubistva a za tim i trovanja, koje mu u svojoj kući u Beogradu spremi u kavi dahija Mula Jusuf. Ali knez Aleksa ipak ostade živ. "Vide dahije — pripoveda sin Aleksin, prota i vojvoda Matija — da i tako ne uspeše, a imadu zub na sve glavne- knezove, ali osobito na moga oca, koga su se bojali i mrzili što je nemački oficir bio i frajkor na Turke predvodio, a još više mrzili su ga zato, što je Hadži-Musta-paši vojsku dovodio i janičare tukao, i što je neprestano dogovarao se sa drugim knezovima i sirotinju zastupao; isto tako bila im je kost u grlu, što je on imao u svojoj knežini svagda spremnih i oružanih 1800 momaka, koje je i Aganlija video kada su s njime na Drinu išli. I oni — dahije — počnu zazirati od toga, što su Srbi sa svojim knezovima naučili vojevati; pomisle da im oni dosaditi mogu. Zato se tajno dogovore, da u pašaluku sve knezove iseku i svoje neprijatelje s puta uklone, i tako da u bez opasnosti budu, i da sa tim narod zaplaše i bez glave ostave, i da čine šta oni hoće".

Sa druge, pak, strane knez Aleksa bejaše jedan od onih stubova pomoću kojih bi možda i narod sam mogao doživeti lepše dane...

Po pesnikovoj slici:

U dvoru se Aleksinu
Česti zbori tajno drže;
Tu s' očajna srca beru
Iz daleka i iz blizu,
Gruža, Mačva i Resava
Tu sinova tužnih ima ...

— — — — — — — — — —  

A kad, hladno veče stupi,
Sa sumornom svojom maštom
Kroz tihi se sumrak krade,
Puštajući sneg i vetar
Da zaveje trag opanka
Što u bele dvore vodi
Aleksija obor-kneza.

— — — — — — — — — —

U začelju j' knez Aleksa
S Birčaninom pobratimom,
A ostalo jadna raja,
Što četiri tvrda zida
Lednim rukam' zgrlit' mogu
U okô je popadala.

Veće traje ali se na oružje lako ne ustaje:

Al' sa svojim ledom krije
Plamen srdžbe, bola, gneva,
Kao sužanj u tamnici,
Što kroz pukot stena gleda
U zrak dana Božijega. — — —
Al' sindžirom grozno trese — — —
Osvetit' se dušmaninu — — —

Kolje, seče, mrvi, gazi ...
Iz dvora se razilazi.

A domaćin, srca krepka,
Laska, kori, moli, kara,
I ročišta opet skora
S knezovima ugovara.

Tako se sa druge strane smeralo i spremalo.

Ali jedan događaj uskori odluku dahisku.

Usred leta 1803. uhvate Turci nekakvo pismo, koje je kao pisano od kneza Alekse austriskom majoru Mitezeru u Zemunu. Ono je pozivalo Austrijance u pomoć. Turci otpočnu istragu, a Aleksa postojano i sve do kraja svoga života odricaše i dokazivaše da to pismo ne samo nije od njega nego da ne zna ni ko ga je pisao. Ta Aleksina izjava, s kojom je otišao i Bogu na istinu; verovanje, u nekih suvremenika, da je to pismo napisano od strane mlađih ljudi koji su želeli tim načinom izazvati Turke na krajnje mere a knezove oprostiti neodlučnosti; a naročito sećanje da je knez Aleksa dobro znao kako se s Nemcima ne može nikad više raditi na slobodi narodnoj — čine sa svim neverovatnim mišljenje da je pismo odista bilo Aleksino.

Kad dahije utvrde da se preduzme seča knezova, onda se radi Alekse i drugih glavnijih krene sam Fočić Mehmed-aga, koji poruč da u valjevsku i šabačku nahiju dolazi radi lova, te da mu knezovi spremaju hrane i doček za njega i za četu od dve stotine momaka. Knez Aleksa, Birčanin i još jedan izađu dahiji u susret a on se lepo pozdravi i pođe sa njima u Valjevo gde ih odmah okuje i baci u tamnic. Na molbu Srba i Turaka Fočić obeća da će knezove pustiti za sto kesa blaga. Sastavi se ubrzo 19.500 groša, pa pođu zbirati i dalje. "Iz naše kuće — priča prota Matija — sva čeljad i deca poskidali su svoj nakit, poodrezivale žene sa podbradnika i pare sitne, i poslali za otkup knezova". Ali Aleksa dovikuje iz tamnice bratu Jakovu: "Ne daj para, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju".

Dođe i dan smrti. Povedoše vezane knezove na gubilište na Kolubari koja protiče sredinom Valjeva, gde se, po zapovesti, skupili bili mnogi, i srpski i turski, svet. "Ne molim te — reče pre toga Aleksa Fočiću — za život, nego te samo molim nemoj me beščasnom smrću moriti no sabljom kojom se junaci gube; a znaj da će moja krv i pred Bogom i pred ljudima tebi dosaditi".

Tako padoše prve žrtve — Birčanin i Aleksa — 23. januara pred veče 1804. godine. Odsečene glave njihove stavi Fočić više sebe na čardak, a telo Aleksino bude izmoljeno i sahranjeno kod crkve u Brankovini. Malo posle jedan momak ukrade glavu Aleksinu i u nedrima je odnese u Brankovinu gde je uz telo stavljena na svoje mesto.

Aleksa je pred smrt istinu rekao Fočiću: krv njegova i njegovih drugova zalila je drvo srpske slobode, koje je procvetalo na grobovima njihovim. —

Andra Gavrilović

Andra Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: