Kralj Petar I Karađorđević (1844—1921)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Dinastija Karađorđevića « Kralj Petar I Karađorđević (1844—1921)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kralj Petar I Karađorđević (1844—1921)  (Pročitano 26463 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jul 18, 2011, 02:02:42 pm »

**


KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
(Beograd, 11.07.1844 — Beograd, 16.08.1921)





Petar I Karađorđević,
kralj Srbije 1903—1918. i Jugoslavije 1918—1921.
Uroš Predić, 1928. | vlasništvo muzeja u Topoli



12. juna 1903. godine Petar Karađorđević je položio propisanu zakletvu na ustav. Istoga dana uputio je narodnu proklamaciju:

"Naviknut da vazda govorim i radim iskreno i otvoreno, rešen da sve svoje staranje i brige poklonim sreći i blagostanju naroda, ja smatram za svoju prvu dužnost da u ovoj svečanoj prilici sa dubokim uverenjem izjavim da vladalac treba da bude nosilac slobode i napretka svoga naroda. Ja hoću da budem u istini ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava narodna, — te osnove pravilnog i srećnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, — za mene su svetinje, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati. A tražim od sviju i svakoga da to čini."

* * *

"Kao obrazovan i prosvećen vladar i čovek bogatog životnog iskustva, Kralj Petar Prvi uveo je u Srbiju evorpske političke institucije i vrednosti, čime je u zemlji uspostavio unutrašnji mir. Zalagao se za demokratiju, parlamentarizam, slobodu štampe, stranačke delatnosti, zbora i dogovora i za lična građanska prava. Tvrdio je da samo sloboda može da omogući napredak naroda, razvitak nauke, kulture, preosvete i ekonomije".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 20, 2012, 08:55:56 pm »

**
DECA KNEZA ALEKSANDRA I, KARAĐORĐEVOG SINA


PETAR I


Kralj Petar I Karađorđević rođen je u Beogradu 1844, kao peto dete u porodici kneza Aleksandra I i kneginje Perside.

Rani deo detinjstva proveo je u Beogradu za vreme vladavine svoga oca. Školovao se u Švajcarskoj. U dvanaestoj godini napustio je svoju zemlju i otišao u izgnanstvo — izbeglištvo, gde je ostao sve do 1903, kada su Obrenovići zbačeni sa vlasti a Petar I proglašen za kralja Srbije. Ovo je bilo treće ustoličenje Karađorđevića na presto Srbije u periodu od 100 godina (1804 do 1903).

Pre toga se oženio 1883. Zorkom (Ljubicom), najstarijom ćerkom crnogorskog kneza Nikole. Venčanje je obavljeno na Cetinju. U to vreme Petar je imao 39, a Zorka 19 godina. U braku su imali petoro dece — dve kćeri i tri sina [V. 18(14 do 18)] — Tabela II. Posle rađanja poslednjeg deteta (Andreje, V—18) Zorka je umrla 1890. godine sa svojih 26 godina.

Petar I proveo je u izgnanstvu punih 45 godina, budući da je njegov otac zbačen sa vlasti 1858. Za to vreme se i oženio, stvorio porodicu, izučio vojne škole u

Francuskoj, učestvovao u francusko-pruskom ratu (1870—1871), četovao u bosansko-hercegovačkom ustanku (1875—1876.) pod nmenom Petar Mrkonjić.

"Po dolasku na presto, zemlju zatečenu u dugovima privredno snaži i osamostaljuje. Do 1910. godine je učetvorostručio broj industrijskih preduzeća, a u okviru parlamentarne monarhije uvodi najviši do sada neprevaziđeni stupanj demokratije, građanskih prava i političkih sloboda. U državotvornom pogledu ostvaruje ideje Garašaninovog Načertanija, utemeljenog za vlade njegovog oca Aleksandra I 1844, te u Prvom balkanskom ratu (1912) Srbija osvećuje Kosovo, oslobađa Staru Rašku i Južnu Srbiju, a u Drugom balkanskom ratu (1913) konačno rešava pitanje granica prema Bugarskoj.

U Prvom svetskom ratu odstupa sa vojskom preko Albanije, odakle se posle oporavka na Krfu i proboja Solunskog fronta pobedonosno vraća u zemlju, dobivši naziv Oslobodilac.

Omiljeni "čika Pera", kako su ga iz milošte zvali njegovi podanici, najbolje dokazuje ljubav naroda i poštovanje njegove ličnosti.

Smatrajući Topolu i Oplenac svojim porodičnim ognjištem, za kojim je decenijama u izbeglištvu čeznuo, kralj Petar podiže u njoj svoju zadužbinu, crkvu Svegog Đorđa na Oplencu, gde je kupio zemljište, obnovio porušene i zapuštene očinske i dedovske zgrade, daruje Topoli vodovod, električnu centralu i modernu bolnicu."

Kralj Petar I vladao je Srbijom i Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca sve do smrti 1921. Sahranjen je na Oplencu u svojoj (u to vreme još nezavršenoj) zadužbini, čiju je gradnju otpočeo 1910, a završio je njegov sin kralj Aleksandar 1930.

Bogoljub M. Lazarević-Andrić


Bogoljub M. Lazarević-Andrić
Rodoslov dinastije Karađorđević
Za izdavače: Mišo Vujović, Đakon Jovan Plamenac
Urednik: Srđan Stanišić | Total dizajn: Rade Tovladijac
Lektura/korektori Bojana Popović | Unos: Bojana Savić
Izdavač: Princip Bonart Pres | Beograd, 2004
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 20, 2013, 11:00:53 pm »

*

KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
(do stupanja na presto 1903. godine)


Petar Karađorđević, unuk Karađorđev, rođen je o Petrovdanu 29. juna 1844. godine u kući Miše Anastasijevića, bogatog beogradskog trgovca. Bio je treći sin, a peto, od ukupno desetoro dece, kneza Aleksandra i kneginje Perside Karađorđević, kćeri Jefrema Nenadovića.

Petrov otac Aleksandar, nakon što je izabran za srpskog kneza 1842. godine, bio je suočen sa mnogim problemima, od kojih je njegov ustavni položaj, kao i njegove porodice, bio jedan od najosetljivijih. Velike teškoće u učvršćivanju vlasti predstavljalo je to što on, za razliku od Obrenovića, nije bio nasledni knez. Odatle je dolazio osećaj privremenosti i nesigurnosti njegovog položaja. Za razliku od kneza Aleksandra, kneževićeva majka Persida iskazivala je mnogo više preduzimljivosti i političkog temperamenta.

Rano detinjstvo knežević Petar proveo je u Beogradu uz povremene odlaske na porodično imanje u Topolu. Odrastao je u zdravom porodičnom ambijentu okružen pažnjom i ljubavlju svojih roditelja i sestara. Iako slabog zdravlja, bio je živahno i nestašno dete.

Inicijativu za pronalaženje vaspitača šestogodišnjem kneževiću pokrenuo je državnik Ilija Garašanin. Franjo Zah, upravnik vojne akademije u Beogradu, zbog obaveza morao je odbiti ponuđenu mu čast, ali je predložio Garašaninu da se dečaku izabere vaspitač, takođe Čeh, koji bi mu pružio patriotsko, slovensko obrazovanje. Nakon duže potrage za vaspitačem, iz Praga je doveden dr Viljem Gabler, koji avgusta 1852. godine dolazi u Beograd i prihvata se ove vrlo odgovorne dužnosti. Knežević Petar će svim srcem prihvatiti svog vaspitača koji je strpljivim radom uticao da dečak svoje nestašluke, postepeno i kroz igru, zamenjuje zanimanjem za istrajan i ozbinjan rad. Gabler je bio kneževićev vaspitač do leta 1854. godine kada je dobio otkaz. Osoba koja je najviše imala udela u Gablerovom otpuštanju bila je kneginja Persida koja je očekivala od njega da se brine i o vaspitanju Petrovog mlađeg brata, kneževića Andreja.

U to vreme knežević Petar završava osnovnu školu i počinje sa gimnazijskim obrazovanjem. Na inicijativu kneza Aleksandra za privatne nastavnike su izabrani profesori beogradske gimnazije koji na kneževića prenose znanja iz veronauke, francuskog i nemačkog jezika, sviranja klavira, kao i mnoga druga. Prva četiri razreda završio je u Beogradu. Paralelno sa marljivim radom na usvajanju novih znanja, knežević nije zazirao ni od nekih nestašluka svojstvenih dečacima toga uzrasta: sa drugovima priprema tajni plan o napadu na grad i njegovo otimanje od Turaka, a u zaklonu od šiblja i ruža prvi put probao je duvan. U međuvremenu, novi vaspitač Petra i Andreja Karađođevića postaje slovak Ljudevit Podgorski, i zadugo ostaje njihov duhovni i obrazovni mentor. Kada je 1858. godine knežević završio četvrti razred gimnazije odlučeno je da on, zajedno sa bratom, školovanje nastavi u inostranstvu. Verovatno da je na ovu odluku u velikoj meri uticala i tadašnja politička situacija u Srbiji.

1858. godine kneževići, zajedno sa Podgorskim, dolaze u Ženevu i time se završava prvi, kraći i srećniji, period Petrovog života. Politička zbivanja u Srbiji i školovanje u Švajcarskoj i Francuskoj dugo su ga odvojili od zemlje. Uski vidici koji su ograničavali srbijansku sredinu postepeno su ustupali mesto evropskim, kosmopolitskim.

Prvu opširniju analizu Petrovog karaktera dao je Podgorski u jednom od svojih pisama. On ukazuje na slabosti i snagu njegove ličnosti u poređenju sa bratom: "Petar, jer se o njemu uglavnom radi, postao je od bolešljivog i nežnog — mladić, jak, vešt na konju i oružju, izdržljiv na umoru, ne plašeći se nikada svojih vršnjaka isnoseći olako vrlo strogu dijetu''. Kao glavnu slabost Petrovu Podgorski navodi da mu po prirodi nedostaje gospodarenje nad voljom i duhom. Za mere kojima bi se te slabosti mogle ispraviti vaspitač je smatrao da su to rad i brak, politička aktivnost i porodični mir.

Bile su to uobičajene metode za to vreme. On, takođe, upozorava na kneževićevu vidljivu nezainteresovanost za protekla zbivanja u Srbiji, sklonost da se povuče u sebe i prepusti sudbini. U pitanju su bile odluke Svetoandrejske skupštine i zbacivanje Karađorđevića.

U jesen 1861. odlučeno je da braća nastave školovanje u Parizu. Pre odlaska u francusku prestonicu, deca su sa Podgorskim putovala po Evropi. Iz perioda gimnazijskog školovanja u pariskom Sen-Barbu sačuvano je veoma malo vesti. Potom će knez Aleksandar doneti odluku da kneževića Petra upiše na neku od francuskih vojnih škola. Na veliku radost porodice, novembra 1862. kneževiću je dozvoljeno da se upiše u vojnu akademiju u Sen-Siru u svojstvu inostranog pitomca. O samom boravku u akademiji, kao i događajima vezanim za ovaj dvogodišnji period, zna se vrlo malo.

Negde u vreme napuštanja Sen-Sira (1. X 1864.), saznajemo, knežević je u Parizu izbegavao društvo vršnjaka iz Srbije, svestan neprijatnosti koje bi mu ono moglo stvoriti. Zbog toga se družio prevashodno sa strancima. Iz toga je proisteklo uverenje, široko rasprostranjeno i stalno podsticano među protivnicima dinastije Karađorđević, da je knežević Petar bio raspusnik, troškadžija i skitnica.

Pored vojničkog i političkog obrazovanja, boravak u Parizu doprineo je i uobličavanju kneževićevih političkih vizija. On se tude taljnije upoznao sa parlamentarizmom, slobodom štampe, demokratijom i njenim institucijama. Od posebnog je značaja da on to ne čini pod pritiskom političkih zahteva, već sam od sebe, spontano. Petar se oduševio idejama engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila i odlučuje da prevede njegovu knjigu O slobodi. U predgovoru knjige knežević Petar ukazuje na značaj pitanja slobode za dalji razvitak pojedinih naroda. On upozorava da bi napredak bio još veći i očevidniji da su svi narodi uživali slobodu, a ne samo pojedini; mnogi su se gušili u ropstvu i tiraniji. Ove reči na neki način predstavljaju svojevrsnu političku poruku upućenu srpskom narodu.

Nakon smrti kneza Miloša (septembar, 1860.), dolazi do naglog zaokreta u odnosu Obrenovića prema svojim protivnicima i neistomišnjenicima, pa i prema dinastiji Karađorđevića. Knez Mihailo bio je više sklon politici pomirenja od svog preminulog oca. Tad je potekla misao o Mihailovoj ženidbi s Jelenom, kćerkom Aleksandra Karađorđevića. Time bi se dve suparničke dinastije orodile i izmirile. Kneginja Persida koja se u ovim stvarima više pitala od kneza Aleksandra, odbila je one koji su sondirali teren kod Karađorđevića i time je učinila kraj snovima o dinastičkom pomirenju.1

Nakon ubistva kneza Mihaila, 29. maja 1869. godine počeli su razgovori oko izbora novog kneza, a u njima je spominjan i knežević Petar. Međutim, za novog vladara Srbije izabran je maloletni Milan Obrenović, Mihailov sestrić. Vlast je preuzelo posebno namesništvo, a za atentat su odmah optuživani Karađorđevići, na prvom mestu knez Aleksandar. Knežević Petar, kao pretendent, morao je odlučno odbaciti sve optužbe, ukoliko je želeo da sačuva bilo kakve izglede na ostvarenje svojih pretenzija. Namesnička vlada je donela odluku o zabrani povratka Karađorđevića u Srbiju, kao i o oduzimanju njihove celokupne imovine. Takođe je zahtevano da im se oduzmu i veliki posedi u Rumuniji i Ugarskoj da bi se na taj način potpuno onemogućili da ugrožavaju Obrenoviće i njihov položaj uzemlji.

U takvoj situaciji, knežević Petar, boraveći u Parizu, sve svoje nade polagao je u Francusku i Napoleona III, dok od Rusije nije očekivao podršku. To je, pokazaće se kasnije, bila velika obmana i dugo vremena će morati provesti na ispravljanju pogrešno procenjene situacije. U proleće i leto 1870. godine knežević Petar je dosta putovao, zadržavajući se u raznim banjama i gradovima. Na osnovu pisama Koste Nikolajevića, kao i nekih drugih izvora, možemo upotpuniti predstavu o dvadesetšestogodišnjem kneževiću. Bio je srednjeg rasta, suvonjav, lep čovek, bujne crne kose, povučenog čela i naglašeno kukastog nosa. Oblačio se elegantno, kako je to dolikovalo mladićima njegovog uzrasta i društvenog položaja. Provodio je dosta vremena u banjama i drugim mondenskim središtima, bio čest posetilac mnogih pariskih salona i imao krug svojih prijatelja, od kojih su neki bili prijatelji iz Sen-Sira, kao što je bio markiz de la Roz. Povremene posete roditeljima u Temišvaru predstavljale su munamet koji je teško podnosio, bilo mu je dosadno i jedva je čekao da se vrati u Pariz, gde bi se bacao u život i provod. Za to je trebalo dosta novca, koje je bilo teško izvući od kneza Aleksandra.2

Stalno spominjanje kneževićevih često nepostojećih aktivnosti otkrivalo je paranoičan strah namesničke vlade za budućnost. Bez obzira što se knežević Petar nalazio daleko i što se o njemu govorilo sa krajnjim potcenjivanjam, njegovo ime izazivalo je nervozu pomešanu sa strahom. O njemu su se u Srbiji govorile mnoge ružne stvari, uglavnom neistinite ili preterane. Ponekad su poticale od najviših državnih dostojanstvenika, koji su time želeli da diskredituju i onemoguće potencijalnog pretendenta, prikažu ga kao nesposobnog, nepodobnog i opasnog po državu.

1870. godine izbija rat između Francuske i Pruske u kojem je knežević Petar uzeo aktivno učešće. Raspoloženje koje je zahvatilo parisku gomilu nije ga moglo mimoići i on je smatrao svojom moralnom obavezom da brani zemlju u kojoj je dobio obrazovanje, a ujedno bila je to i prilika da pokaže svoje vojničke sposobnosti. Zato je 10. avgusta 1870. godine stupio u legiju stranaca kao narednik. Iako njegovo učešće u ovom ratu izaziva mnoge nedoumice, ipak je ono stvorilo osnova za stvaranje priča o kneževićevim ratnim podvizima.

Za to vreme, u Srbiji, spletkarenja i optužbe na račun kneževića od strane vlastodržaca nikako ne jenjavaju, a mnogi incidenti i radnje uperene protiv aktuelnog režima označavaju se kao njegovo maslo. Optuživan je da je Turcima obećavao povratak u gradove ako bi uz njihovu pomoć postao srpski knez, što je on odlučno opovrgavao. Zatim, kada su na kneza Milana 1871. godine na Terazijama bačene bombe, vlada je tvrdila da je to bilo delo Karađorđevića. To je podstaklo kneževića Petra da štampa Izjavu u kojoj je optužio vlast zbog "škandaloznog procesa'' i niskosti prema njegovoj porodici.

Negde u to vreme, u društvu sa grofom Orlovim, knežević Petar počeo je da zalazi u krugove ruskih emigranata, "slobodomislećih'' demokrata. Razgovori sa njima podstakli su kneževića na razmišljanje i preispitivanje svoga položaja. Bio je nepokretan, vezan za Pariz, zarobljenik lagodnog života. Ruski revolucionari su mu otkrili koliko je bio bez energije i volje, koliko su oni bili spremni na odricanja za stvar do koje im je stalo. Nasuprot njima on je sedeo skrštenih ruku. Knez Aleksandar, saznavši za ove susrete, reagovao je veoma burno osuđujući sinovljevo ponašanje ("Umesto da gledaš sebe, da se ni u šta ne pleteš, ti ideš kroz podzemni Pariz i katakombe, na tajne revolucionarne sednice sa ljudima, koji ne znajuni sami šta hoće i povodiš se za njima.") U ovom slučaju kneževa zamerka bila je na mestu pošto bi saznanje o tome u Austro-Ugarskoj, Rusiji i Srbiji moglo da onemogući delatnost kneževića kao pretendenta. Ipak, kneževićevo druženje sa Rusima, kao i bezmalo desetogodišnja saradnja, sa Dimitrijem Ljotićem, koji je naginjao marksističkim idejama, nisu doveli u pitanje njegova građanska i demokratska uverenja. Knežević nije postao "crveni princ", iako je to bio u prilici.

Iz prethodno izloženog možemo zaključiti da knežević Petar nije pokazivao neku posebnu preduzimljivost kao pretendent. Mnoga zbivanja odvijala su se mimo njegovog znanja i volje, često puta spontano i kao izraz prilika u zemlji ili politike velikih sila. Njegovo ime i činjenica da je bio najstariji sin kneza Aleksandra, održavali su ga u svim planovima i kombinacijama, bilo unutrašnjihili spoljnih protivnika obrenovićevske vlade. Neki njegovi postupci pretili su da ga diskredituju, iako se smatralo da bi on kao čovek školovan u inostranstvu bio pogodna ličnost za kneza. U mnogim razgovorima i planovima njegovo ime se mehanički spominjalo, čestokao simboličan izraz nezadovoljstva grupa i pojedinaca.3

Oko Petrova dana 1875. godine izbila je oružana pobuna u okolini Nevesinja. Ona je snažno odjeknula u čitavoj Hercegovini i Bosanskoj Krajini, izazvala politička previranja u Srbiji i Crnoj Gori, dovela do rata između Rusije i Turske i okončala se teritorijalnim širenjem i nezavisnošću Srbije i Crne Gore i austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine. Knežević Petar je o situaciji u Hecegovini i očekivanom ustanku saznao iz pisma koje je primio u Parizu, na svoj tridesetprvi rođendan, od svog starog prijatelja Manojla Hrvaćanina iz Dubice. Pismo je predstavljalo direktan poziv kneževiću da dođe u Bosnu. Svojim ruskim prijateljima knežević je objašnjavao da je pobuna mogla da dovede do ustanka širokih razmera na čitavom Balkanu. Takođe, tražio je podršku za borbu svoga naroda i uveravao svoje slušaoce kako srpski narod ne očekuje da dobije slobodu od drugih, već je bio spreman da se za nju sam bori. Njemu samom to je bila prilika koju nije smeo propustiti, način da stupi u bliži dodir sa srpskim narodom posle toliko godina življenja u tuđini.

Kako je kneževiću Petru prva prepreka za odlazak u Bosnu bila finansijske prirode on se obratio za pomoć štedljivome ocu. Inače, nakon majčine smrti knežević je imao velikih poteškoća da od oca dobije više od onog što mu je bilo potrebno za život. Tek je uz Ljotićevo posredovanje od oca uspeo da izvuče neka sredstva, što mu je omogućilo da pristupi sprovođenju svojih planova. Njegove namere nisu se ograničavale samo na Bosnu već je njegova koncepcija pobune bila mnogo šira. Predlagao je da se izaslanici upute "kako u Bosnu i Hercegovinu i Staru Srbiju i u Vlaškoj kod Bugarskog komiteta kao iu Tesaliju i u Albaniju, kako bi svi odjedared počinjali''. Cilj mu je, dakle, bila pobuna hrišćanskih naroda na Balkanu protiv turske vlasti. Takođe, on je nameravao, da sakupi "jednu malu legiju u Francuskoj od stari i izvežbani vojnika, koji će du u početku zadavati kuraž novim borcima''. Kao profesionalni vojnik, znao je da na čelu pokreta treba da stoje iskusni i obrazovani oficiri. Otuda njegova namera da stvori jednu manju jedinicu u Francuskoj. Kao da je predosećao da nedisciplinova seljačka masa neće biti dorasla redovnoj vojsci kada se sa njom sukobi. Ali, želje su bile jedno, a stvarnost drugo, kako se to ubrzo pokazalo.4

I srpska vlada je, u skladu sa svojim mogućnostima, energično nastojala da uzme učešća u zbivanjima u Bosni. Vlada je podsticala odlazak dobrovoljaca u Bosnu i odobrila tajne fondove za pomaganje ustanika. Stvoren je i Glavni odbor u Staroj Gradiški, koji je ujedno bio i politički centar ustanka. Sve ovo nije išlo na ruku kneževiću koji se u to vreme nalazio u Beču i dalje mučen finansijskim neprilikama. Iz Beča je, preko Siska, otputovao u Dubicu odakle se uskoro priključuje ustanicima. Međutim, umesto da, kako je očekivao, bude dočekan raširenih ruku, naišao je na nepoverenje i surevnjivost koji su sezali čak i do otvorenog neprijateljstva. Srpska vlada je opravdano strahovala da se učešće kneževića Petra u ustanku može bitno odraziti i na političke prilike u Srbiji, u krajnjoj liniji da može prouzrokovati i smenu na prestolu. Njegovo učešće takođe nisu želele ni neke ustaničke vođe, a ni austrijska vlada. Na napade koji su dolazili sa svih strana knežević je odgovorio pismenom izjavom u kojoj navodi razloge svog učešća u ustanku. On odbacuje sve optužbe srpske vlade i navodi da je njegov boravak u Bosni vezan isključivo za njegova iskrena patriotska uverenja, a srpsku vladu optužuje zbog neobjavljivanja rata Turskoj. Međutim, on delimično priznaje i svoje pretenzije, iako napominje da ih ne namerava ostvariti po svaku cenu.

Nakon odlaska iz Bosne i rastanka sa ustanicima Petar je bio razočaran, ali ne i obeshrabren. Tražio je priliku da se bori, ali se suočavao sa odbijanjem, intrigama i klevetama. Utrošio je svoje nasleđe, a ništa nije dobio za uzvrat. Sa druge strane, učešće u ustanku omogućilo mu je da upozna svoje sunarodnike i njihove naravi, ideje i poglede, bitno različite od njegovih. Najzad, naučio je da neuspehe prima stoički, da ne gubi nadu i istraje u svojim težnjama, što će mu u daljoj borbi i životu biti od velike pomoći.

Nakon poraza Srbije u ratu sa Turskom, potpisivanja mira i raspuštanja Narodne skupštine 16. februara 1877. godine, u srpskim vladajućim krugovima ponovo raste strah od suparnikičke dinastije Karađorđevića. Ove strepnje, uprkos teškom stanju, nisu bile opravdane. Knez Aleksandar bio je suviše star i diskreditovan, bez ugleda i sledbenika, da bi ozbiljnije ugrozio vlastodržce. Knežević Petar nije bio spreman da se uhvati u koštac sa protivnicima nakon odlazka iz Bosne, iako nije odustajao od svojih namera. Ipak, karađorđevićevci su uspeli makar u jednom: da se o njima i njihovim pretenzijama neprekidno govori, da se ime kneževića Petra stalno spominje, a ističu slabosti i neuspesi kralja Milana. U tim govorkanjima, sve manje se spominjao knez Aleksandar, čime je dinastijsko pianje u Srbiji dobilo novi kvalitet.

Sredinom oktobra (1877), knežević Petar je doputovao u Bukurešt da se sastane sa ruskim državnicima. Želeo je da dobije njihovu dozvolu da kao ruski vojnik učestvuje u balkanskim operacijama. Odbijen je jer bi to moglo izazvati nesporazume sa Srbijom. Zapravo, ruski državnici su tako postupili na zahtev kneza Milana. Kakoknežević Petar nije odustajao od pretendentskih namera, nije mu bilodozvoljeno da postane ruski oficir. Za vreme boravka u Bukureštu on je sastavio i uputio Proglas srpskom narodu u kneževini Srbiji. U njemu je prvi put javno izneo svoju nameru da ukloni Obrenoviće sa prestola Srbije, obećavajući posredno da će narodu olakšati patnje i osloboditi ga sebičnih i pokvarenih gospodara. U Srbiji su znali da su kneževićeve mogućnosti za akciju veoma skučene, pa njegovom proglasu nisu poklanjali veću pažnju, iako će to kasnije iskoristiti da ga diskredituju u očima naroda.

Ubrzo zatim, u vladinim krugovima u Beogradu, nastala je velika uznemirenost kada se saznalo da je Porta pripremala oružani upad kneževića Petra u Srbiju. U zapisniku sa sednice srpske vlade stoji da je cilj zavere bio da se omete Srbija u njenom ratu protiv Turske, tako što će izazvati građanski rat u korist kneževića Petra. Preduzete su sve mere predostrožnosti da se izbegne iznenađenje. Ovaj potez Porte spadao je u okvir takozvanog psihološkog rata, arsenal oružja netipičan za to vreme. Kao što to obično biva, pokazalo se da je priča oko zavere bila preko mere naduvana, a ukoliko je i postojala, pripremala se, a njeni učesnici nisu bili dorasli poslu. Kafanske priče i planovi nisu bili dovoljni da uklone Obrenoviće, bez obzira na rastući otpor, neraspoloženje naroda i porast broja pristalica Karađorđevića. Priča o saradnji sa Turcima pretila je da kneževića diskredituje u očima naroda i njegovih pristalica. To je predstavljalo ogromnu opasnost po njegove pretendentske namere.

Novembra 1877. godine u Srbiji je izbila Topolska buna. Iako je pobuna brzo ugušena, ona je iskorišćena da se na račun kneževića Petra ponovo iznesu teške optužbe, što je on sa gnušanjem odbacivao. Podsećajući na prošlost, napomenuo je da su jedino Obrenovići bili sposobni i spremni na saradnju sa Turcima. Podsetio je na svoje miroljubive namere i spremnost da se pomiri sa knezom Milanom, pozvavši ga da zaboravi sve što je ranije bilo i što je dovelo do sukoba među dvema porodicama.

Tih godina došlo je i do smene generacija u dinastiji Karađorđevića. Na mesto starog kneza Aleksandra dolazi Petar u koga su polagane sve veće nade. Međutim, njegove mogućnosti za delovanje bile su veoma ograničene. On nije rapolagao sredstvima da bude prduzimljiviji, zavisio je od dobre volje svoga oca i braće, sputavale su ga Austro-Ugarska i Rusija koje nisu želele novo zaoštravanje balkanskih prilika. U takvom procepu, između želja i mogućnosti, knežević Petar je bio sklon da donosi nepromišljene odluke i preduzima rizične korake. Odluka da dođe u Srbiju predstavlja najbolju ilustraciju njegove nepromišljenosti. Njegovo samouverenje i neopreznost podsticale su i razne priče koje su dolazile iz Srbije. Govorilo se da su i poslanici bili spremni da podrže pretendenta ukoliko on dođe u Kragujevac i da će vojska stati na njegovu stranu. Takve reči podsticale su kneževićevu maštu i osećanje dužnosti prema porodici, zemlji i narodu.

Knežević je nameravao da se obračuna sa Obrenovićima zbog svega što su učinili porodici Karađorđevića, a posebno zbog razaranja Karađorđevog grada u Topoli, prilikom ugušenja Topolske bune. Bio je svestan opasnosti poduhvata i zato je zahtevao od braće da, u slučaju njegove pogibije, nastave ono što je on započeo.

19. juna 1978. godine, zajedno sa šestoricom naouružanih pratilaca, knežević se iskrcao na srpskoj obali kod mesta zvanog Gospođin Vir, između Golupca i D. Milanovca. Našavši se u bespuću Homoljskih brda, grupa je lutala, često bez hrane u strahu da će biti otkrivena. Nakon više od dve nedelje lutanja, iscrpljeni i gladni, članovi grupe su se vratili tamo odakle su pošli u avanturu i čamcem prešli Dunav, našavši se na bezbednom austrougarskom tlu. Srpska vlada je raspisala nagradu od 20.000 dukata onom ko uhvati kneževića. O ovoj avanturi su sačuvane mnoge priče, ali je njihovu verodostojnost teško utvrditi.

Odmah po prelasku u Austro-Ugarsku grupa je uhvaćena i privedenana saslušanje. Keževićevi pratioci su zadržani, a njemu je bio dopušten boravak u Boksegu, pod uslovom da se nikuda ne udaljava bez dozvole vlasti. Njegova sudbina bila je potpuno neizvesna, a trajanje boravka u Bogsegu neodređeno. U internaciji se nalazio od 15. jula do početka oktobra 1878. godine.

Za to vreme srpska vlada je ulagala velike napore da privoli austrougarske vlasti da protiv kneževića preduzmu oštre mere. Ovaj period bio je izuzetno težak za kneževića. Provodio je nemirne i besane dane u Boksegu, prisiljen na mir, učmalost i pisanje pisama. Tolika neaktivnost, kao i zabrana kretanja teško mu je padala. Za to vreme srpska opoziciona emigracija nije sedela skreštenih ruku. Početkom 1878. godine, u Temišvaru, izašao je prvi broj lista Narodni glasnik. Ideja vodilja ovog glasila bila je borba protiv tiranije Obrenovića i liberala, njihove politike, uvreda, kleveta i neistina koje su širili protiv svojih protivnika, pre svega Karađorđevića. Istovremeno, to je bio svojevrsni napor da se dinastiji Karađorđevića, pre svega kneževiću Petru, podigne ugled u zemlji i pripremi put za povratak na kneževski presto u Srbiji. Neposredno po objavljivanju prvog broja, rasturanje lista u kneževini bilo je zabranjeno, a putevi njegovog širenja postaju ilegalni. List jeizlazio do 2. maja 1880, kada je zbog finansijskih neprilika ugašen.

Sve do početka 1883. godine. godine u Srbiji se nije mnogo znalo pretendentovim kretanjima. Iz Pariza on je često putovao u mnoge evropske gradove: Temišvar, Petrograd, Beč, i drugde. Svaki njegov korak izazivao je nespokojstvo u srpskim vladalačkim krugovima. Sredinom januara 1883. godine knežević Petar doputovao je u Cetinje, a vest o njegovom prispeću izazvala je burne reakcije u Beogradu, Beču, kao i u drugim evropskim prestonicama. Iz duboke skrovitosti, odjedanput, izbio je u prvi plan, izmakavši nadzoru i pratnji srpskih i austrougarskih agenata policije. Osim upoznavanja Crne Gore i posete prijateljima, knežević je imao i druge planove na umu. Njegova namera je bila da ugovori veridbu sa kneginjom Ljubicom-Zorkom, najstarijom kćerkom kneza Nikole. Teško je sa sigurnošću utvrditi razloge koji su ga naveli na takvu odluku. Najverovatnije da su ljubav i politika upleli prste i naveli kneževića Petra da raskine sa dotadašnjim načinom života. Svakako da je knežević bio svestan političkih konsekvenci nameravanog braka. Iz rivaliteta Srbije i Crne Gore on je mogao izvući samo korist.

Knez Nikola je bio veoma neodlučan po pitanju sklapanja ovog braka, pa se o tom pitanju posavetovao i sa ruskim carem. Car nije video nikakve smetnje, ponudivši knezu miraz za njegovu kćer. Ubrzo je knežević Petar dobio poziv da poseti Crnu Goru. Sačuvan nam je i kneževićev opis iz vremena posete Cetinju. Imao je tada 38. godina, bio je srednjeg rasta, suvonjav, ali prikladno razvijen. Bio je hitrih pokreta, načitan i obrazovan; imao je izrazito crnu put i crnu kosu. Ugovaranje braka još je više zaoštrilo odnose između Srbije i Crne Gore. Srpska vlada je smatrala da će sada Karađorđevići uz crnogorsku pomoć pokušati nasilan upad u Srbiju. Knez Nikola je odlučno odbacivao ovakve optužbe.

Za odnose između kneževića Petra i kneza Nikole ne može se reći da su bili sasvim prijateljski. Kneževiću je smetalo što je crnogorski vladar koristio svaku priliku da istakne svoju veličinu kao i činjenicu da on udajom svoje kćerke čini veliku uslugu Karađorđevićima. Do venčanja je ipak došlo 30. jula 1883. godine u manastirskoj crkvi na Cetinju. Sama svadba izazvala je veliki odjek uSrbiji. Srpska vlada je znala da su Karađorđevići sada dobili novog saveznika, a govorilo se i da je miraz koji je Petar tom prilikom primio izuzetno velik, te da će mu on omogućiti izlazak iz finansijskih neprilika.

U vreme kada se bračni par Karađorđevića nastanio u Parizu (septembar 1883) u Srbiji dolazi do novih političkih previranja. Kralj Milan dolazi u sukob sa radikalima nakon izbora na kojima radikali, nakon neočekivanog odziva glasača, odnose ubedljivu pobedu. Iz takvog stanja stvari proizišlo je i uspostavljanje veze između kneževića Petra i radikalske opozcije na čelu sa Nikolom Pašićem. Saradnja se nastavila i narednih godina, iako nije donela neki senzacionalni ishod. Opoziciono delovanje radikalne stranke otežavala je okolnost što je vrh stranke bio vidno podeljen po pitanju metoda borbe protiv vlasti. Pašiću je trebalo dugo vremena da se oslobodi ideje o pobuni, prevratu i revoluciji i prihvati demokratske metode političke borbe.

Smrt kneza Aleksandra (22.04.1885.) predstavljala je važnu prekretnicu u političkoj delatnosti pretendenta. Postao je starešina kuće i preuzeo kneževsku titulu, ali nije imao materijalne mogućnosti da svoja prava ostvari. Zavisnost od brata Đorđa i kneza Nikole teško ga je pogađala. Nakon očeve smrti knez Petar je napisao Manifest srpskom narodu. U njemu je ukazao na svu pogubnost politike kralja Milana i njegovog austrofilstva. On je smatrao da je odvajanje od slovenstva pogubno po Srbiju, što pokazuje da je gledao u Rusiju kao podržavaoca svojih pretenzija. Bitno je istaći da, iako je Manifest potvrđivao njegove pretendentske ambicije, knez se sada odriče nasilja kao puta za ostvarenje svojih pretenzija.

Ubrzo je došlo do srpsko-bugarskog rata čiji je ishod bio katastrofalan po kralja Milana. Svi zainteresovani — knez Nikola, sultan, velike sile, emigranti i knez Petar pažljivo su pratili zbivanja u Bugarskoj i Srbiji. U takvoj situaciji knez Petar je u Ženevi napisao svoj novi Manifest, koga su objavili mnogi evropski listovi. I ovaj njegov korak naišao je na otvorenu osudu srpskih državnika. Manifest nije išao dalje od toga da potvrdi postojanje pretendenta i podseti na njegova prava.

Ranije uspostavljena veza pretendenta sa Nikolom Pašićem i radikalima dobila je konačno i svoju konkretnu formu. U julu 1886. godine sklopljen je sporazum koji su potpisali Nikola Pašić i knežević Đorđe. Cilj sporazuma je bio da spreči dalje propadanje Srbije za koje je, po njihovom mišljenju bio odgovoran, pre svih, kralj Milan. Iako je knez Petar odbio da potpiše sporazum saradnja sa radikalima se nastavila. Sve više se govorilo o crnogorskoj četi koja je trebala da pomogne radikalima i Karađorđevićima da preuzmu vlast. Pripreme za ovu akciju već su uveliko poodmakle, kada se Rusija tome odlučno usprotivila i sprečila rad na dinastičkom prevratu. Knez Petar je vremenom uvideo da mu u ostvarenju njegovih pretenzijanije neophodna podrška političkih stranaka. Umesto toga, govorio je da Obrenovići rade za njega, očekujući da će ga njegovo ime i poreklo, kao i prilike u zemlji, učiniti neophodnim kandidatom za srpski presto.

27. avgusta 1887. godine kneginja Zorka rodila je sina Đorđa. Njegovo rođenje donekle je uticalo na poboljšanje odnosa između kneza Petra i njegovog tasta, kome je ovo bio prvi unuk. Međutim, radost zbog detetovog rođenja uskoro je ponovo zamenjena pređašnjom surevnjivošću. Knez Nikola nije pokazivao nikakvog obzira prema svome zetu i njegovoj porodici kada su bili u pitanju materijalni i politički interesi. Već sledeće godine, 4. decembra, rodio se i drugisin Aleksandar. Međutim, svega nekoliko dana kasnije, porodica je primila tužnu vest o smrti Petrovog brata, kneževića Đorđa. Njegova smrt je prdstavljala veliki udarac za kneza Petra i u finansijskom pogledu. Ipak, iako Đorđe testamentom nije Petru ostavio nikakvu gotovinu, znatno mu je olakšao stvari naloživši da se Petar oslobodi svih dugova. To je bila velika olakšica, pošto se smatralo da su dugovi dosezali značajne sume. Na taj način oslobođen je zavisnosti od kneza Nikole, a po Evropi je mogao slobodno putovati, bez straha od poverilaca.

U to vreme dolazi do značajnih promena i na srpskoj političkoj sceni. Kralj Milan je abdicirao, a vlast je u ime maloletnog Aleksandra i u skladu sa ustavom, preuzelo namesništvo na čelu sa Ristićem, ogorčenim protivnikom Karađorđevića. Knez Petar nije uspeo da politički profitira na račun promena u Srbiji, kako se prvobitno nadao. Naprotiv, povlačenje Milanovo dovelo je do zbližavanja Srbije i Crne Gore što mu generalno nije išlo u prilog.

Februara 1890. godine porodicu Karađorđevića zadesila je velika nevolja. Nekoliko dana nakon rođenja trećeg sina Andreja, kneginja Zorka je preminula usled povišene temperature. Ubrzo je smrt odnela i tek rođenog Andreja. Smrt kneginje Zorke označila je novu etapu, kako u privatnom, tako i političkom životu kneza Petra.

Našavši se pred dilemom da li da ostane u Crnoj Gori ili pođe u Evropu, knez Petar se odlučio za ostanak, prvenstveno zbog nezadovoljavajuće finansijske situacije. Boravak u Crnoj Gori značio je čamotinju i odricanje od mnogo čega, pre svega od političke delatnosti do koje mu je bilo stalo.

Ostavši udovac sa malom decom, živeo je povučeno, izbegavao je susrete i razgovore s ljudima. Često je putovao po Evropi kako bi sredio svoje finansije, ali i našao nove saveznike. U međuvremenu, radikali u Srbiji postaju lojalni kralju Aleksandru i njegovoj politici. Stoga se Petar okreće raznim antiobrenovićkim elementima u inostranstvu, bez obzira na njihovu stranačku opredeljenost. Kako je u ovo vreme živeo u Cetinju, prilično udaljenoj evropskoj prestonici, trudio se da bude redovno obavešten o glavnim evropskim strujanjima i događajima. Bio je preplaćen na više listova, a takođe, dosta je i čitao, prvenstveno filozofska dela. Iz njegove beležnice može se videti da su kneza Petra posebno zanimala pitanja o uzajamnoj sprezi vojske i države. Upravo iz ovih beleški vidi se da je bio zaljubenik u lepu reč i snažnu misao, kao i to da je bio izraziti realista koji je razum držao iznad osećanja. Nastojao je da poboljša i oplemeni svoju ličnost, pa je u ovo vremena učio Morzeovu i Brajovu azbuku.

U leto 1894. godine knez Petar je obavio neophodne pripreme za odlazak iz Crne Gore i prelazak u Švajcarsku. Savremenici navode nekoliko oprečnih rezloga koji su naveli kneza da pređe u Ženevu. Vojvoda Gavro Vuković govori da je potreba da se deca obrazuju predstavljala samo "izgovor pred javnošću", a da su drugi razlozi prevagnuli. Nepodnošljiva situacija u kojoj se našao i raskinute veze sa crnogorskim dvorom bile su presudne. I pored toga, odnosi između dva kneza pred javnošću ostali su nepomućeni jer je to bilo u obostranom interesu.

Nakon deset godina provedenih u Cetinju knez Petar se i fizički promenio. Kad je došao u Crnu Goru bio je mlad, naočit čovek, u punoj snazi. Pred polazak u Ženevu izgledao je sasvim drugačije. Jedan savremenik ga je opisao ovim rečima: "Bio je mršav čovek, okrugle glave, prosed, srednjeg rasta, crnih brčića, izbrijane brade i živih pronicljivih očiju." Od evropskog bonvivana pretvorio se u načitanog, učenog i meditaciji sklonog čoveka.

U Ženevi su deca nastavila školovanje. Knez Petar je bio strog otac koji je veliku pažnju poklanjao obrazovanju i vaspitanju. U toku sledećih nekoliko godina on je uspeo da u potpunosti popravi svoju finansijsku situaciju što mu je omogućilo da se posveti aktivnoj političkoj borbi. U više navrata je odlazio u Rusiju da bi ispitao stav ruske vlade prema kralju Aleksandru i mogućnosti izvođenja prevrata u Srbiji. Čini se da je u Moskvi dobio ohrabrenje i podsticaj za svoje planove. Takođe, situacija u Srbiji postajala je sve povoljnija za pretendenta. Kralj Aleksandar je bio u otvorenom sukobusa ocem zbog svoje namere da se oženi udovicom Dragom Mašin. Produbljivanje jaza između oca i sina dovelo je do slabljenja uticaja i autoriteta vladajuće dinastije. Uprkos protivljenju najvećeg dela javnosti do venčanja je došlo 21. jula 1900. godine. Nekoliko meseci kasnije u Beču je umro Milan Obrenović. To je bio više nego povoljan momenat za ostvarenje dugogodišnjih nastojanja kneza Petra da zavlada Srbijom. Austo-Ugarska je Milanovom smrću izgubila važnog saveznika i više nije bila protiv pretenzija Karađorđevića. Rusija se takođe držala vrlo hladno prema kralju Aleksandru. Sam knez Petar je bio svestan novonastale situacije i odlučno se dao u politički manevar.

Vladavinom kralja Aleksandra bio je nezadovoljan narod, ali i vojska. Protiv kralja Alekandra i kraljice Drage sklopljena je zavera u kojoj su uzeli učešća najviši vojni krugovi. Najverovatnije da je i sam knez Petar bio obavešten o pripremi zavere. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, zaverenici su stupili u konačnu akciju. Rano izjutra, 29. maja 1903. Aleksandar i Draga su ubijeni i time je čitava stvar završena. Majskim prevratom Obrenovići su sišli sa istorijske pozornice kraljevine Srbije. Na događaje u Srbiji, Rusija i Austrougarska reagovale su vrlo hladno. I jedna i druga vlada su smatrale da na srpski presto treba da dođe Petar Karađorđević. Ostalo je zabeleženo da je car Franja Josip na vest o prevratu u Srbiji, izjavio da se to i dalo očekivati posle Aleksandrove ženidbe sa Dragom, koja je bila "zao duh kraljev, a nesreća Srbije''.

Dolaskom u Beograd, 24. juna 1903. godine završila se mukotrpna borba Petra Karađorđevića za stupanje na srpski presto, koja je trajala preko tri decenije. Od ovog datuma počinje novi period u njegovom životu koji će takođe biti ispunjen brojnim i burnim događajima.

Slobodan Mandić | scribd

_______________
 
1 R.Ljušić, Ljubavi srpskih vladara i političara, Beograd 2001, 99—100
2  D. Živojinović, Petar I Karađorđević, I (U izgnanstvu ), Beograd, 1988, 78
3 D. Živojinović, Petar I Karađorđević, I ( U izgnanstvu), Beograd, 1988, 92
4 Isto, 116
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 20, 2013, 11:13:59 pm »

**

KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
(1844—1921)


U Crnoj Gori

... Još u detinjstvu je Petar slušao priče i pesme o vekovnoj borbi Crnogoraca za slobodu i o crnogorskom junaštvu. Za vreme četovanja u Bosanskoj krajini imao je prilike da se u to uveri. Zato ga je vukla želja da poseti Crnu Goru.

Na Cetinje je došao 1883. godine, februara meseca, kao gost crnogorskog kneza Bože Petrovića. Njihovo poznanstvo datira iz vremena boravka u Parizu. Dok se školovao u Sen-Siru, upoznao je i Stanka Radonjića, koji je takođe bio pitomac iste vojne akademije. Sada je Stanko bio ministar u Crnoj Gori.

Boraveći kod Bože Petrovića na Cetinju, Petar je često odlazio u dvor crnogorskog kneza Nikole Petrovića. Tu je upoznao i zavoleo najstariju kneževu kćer Zorku sa kojom se venčao 30. juna 1883. godine.

U Crnoj Gori je živeo tiho i povučeno u uskom porodičnom krugu, sve do 1890. godine. Za to vreme rodila mu je Zorka petoro dece: Jelenu (1884), Đorđa (1887) i Aleksandra (1889) koji su ostali u životu, i Milenu (1886) i Andriju (1890) koji su posle mesec dana od rođenja umrli na Cetinju.

Bez obzira što je uživao materijalnu pomoć za izdržavanje svoje porodice i vaspitanje dece, Petar je na licu mesta upoznao naličje crnogorske vlasti. Tu je video, a više puta i sam osetio šta znači samovolja, tiranija i despotizam jednog vladara.

Mogao je videti i kako se u prosti i čestit patrijahalni život uvlače kvarež, korupcija i razvrat, radi raskošnog života i bogatstva jedne porodice, njenih udvorica i lakeja.

Knez Nikola je često govorio da "najvećeg nikogovića, ako hoće, može postaviti za prvog svog doglavnika, a najvišeg doglavnika može učiniti nikogovićem". Video je kako se poznate vojvode, koje su bile narodni ponos, Marko Miljanov i Jole Piletić unižavaju i izlažu narodu na porugu.

Istorijski gledano Crna Gora je krajem XIX i početkom XX veka (sve do 1905) sa Turskom i Rusijom spadala u jedine zemlje Evrope koje nisu imale ustav. Vladalo se po principu "Kako Gospodar kaže". Knez je bio vrhovni sudija, državnu blagajnu je smatrao svojom. Najbolju zemlju uzimao je za sebe. Dobijao je procenat od koncesija i trgovine.

Živeći na Cetinju, mada povučen od svake politike i svakoga mešanja u unutrašnje crnogorske poslove, Petar je osećao i na svojoj koži samovolju malog tiranina i velikog srebroljubca Nikole.

Uz sve to, ostao je na Cetinju sve dok je kneginja Zorka bila živa. Ona je umrla 4. marta 1890. godine. Tada Petar sa decom ode u Švajcasku, u grad Ženevu, da živi i decu vaspitava. Tu je živeo kao običan ženevski građanin i onda kada je decu poslao u Rusiju, da se školuju i vaspitavaju. Samo o velikim praznicima, o Božiću i Vaskrsu, odlazio je u Petrograd, da vidi svoju decu i da ih poklonima obraduje.

Inače, valja podsetiti da su do donošenja ustava 1905. godine i saziva Narodne skupštine 1906. godine sav društveni život i državna organizacija počivali na plemenskoj osnovi. Narodni poslanici su u ogromnoj većini bili predstavnici plemena, govorili su u ime plemena. Postojala je jedina nadplemenska moć, moć kneza — Gospodara, koji je držao svu vlast u svojim rukama. Pod pritiskom svoje i evropske javnosti, knez Nikola je tek 1905. godine dozvolio da se donese ustav. Uglavnom je to bila kopija srpskog ustava iz 1869. godine. Međutim, tek tada se rasplamsala politička borba u kojoj je i sam učestvovao. Tada se formiraju dve političke partije: Narodna stranka (klubaši) i Prava narodna stranka (pravaši). "Klubaši" su bili predstavnici demokratske crnogorske politike, a "pravaši" su podržavali apsolutizam kneza.

O donošenju ustava u Crnoj Gori u narodnom sećanju živi ovakva priča: "Kada je knez Nikola odlučio da svom narodu pokloni ustav, tri dana pre ruskog cara, kada se odlučio da na Cetinje uvede parlamentarnu monarhiju, odnekuda su dozloputila u prestonicu crnogorsku trojica nekakvih učitelja. Došli učitelji i na Cetinje sa namerom da osnuju partiju socijalista.

Može — rekao je Gospodar — mi smo od prekjuče parlamentarna monarhija. Ne obična, već parlamentarna."

Sutradan je knjaz naredio devedesetorici svojih perjanika (policajaca) da se učlane u socijaliste. Trećeg dana na Zboru socijalističke stranke, perjanici (demokratski, većinom članova) smenili su rukovodstvo i izabrali novo (Demokratsko većinsko) koje je imalo jedinstvenu (demokratsku) izbornu parolu "Kako Gospodar kaže".

Prva crnogorska Narodna skupština izabrana po oktroisanom zakonu o izboru narodnih poslanika, sastala se 18. oktobra 1906. godine. Inače, Gospodar Nikola je na Lučindan, 1905. godine darovao ustav. Posle prvih izbora (po jednog poslanika je davala svaka kapetanija) sastala se gore pomenuta skupština. Naslonjen na tradiciju opštenarodnog zborovanja, otpoče parlamentarni život Crne Gore, pomalo anarhično, bez striktne parlamentarne procedure, ali demokratično.

Tako da su se mogli čuti i ovakvi predlozi:

— Predsjednik da bude ko je najviše turskih glava posjeka.

— Nek pop Mitar bude još koji dan predsedavajući, da se ne priča kao za Baja Čunova da je bio vojvoda dva dana.

— Pa i mene je narod izabrao, a nijesu žene.

— Ja sam poslanik i mogu siđet đe mi je volja.

— Ministar ne zna ni koliko Turčin ima noga.

— Može li biti poslanik onaj ko nije turske glave sjeka.

— Mi smo jedan za drugog na megdane izlazili, a nekmoli da jedan za drugog glasati ne možemo.

— Ja sam uvek glasao za, pa mislim tako ćerat još neko doba.

— Mrtva i nevaljala puško koja od Kosova nisi pucala.

—- Ko ne posti, nema ni da glasa.

Međutim, valja reći da su se u Crnoj Gori javile nove snage koje su težile vanplemenskoj opštoj organizovanosti i da narodni poslanici predstavljaju ceo narod. Bili su to mlađi školovani ljudi u kojima je knez Nikola video najveću opasnost za svoju neograničenu vlast. Tako su nastale velike nesuglasice između naprednih poslanika i kneževih pristalica. Mada je uveden ustav, knez je i dalje ostao gospodar. On je postavljao ministre, izdavao zakone i postavljao činovnike.

Kada je knez spoljnu politiku počeo da usmerava ka Austro-ugarskoj i Italiji, došlo je do poznatih afera kao što su "bombaška afera" 1908. i "kolašinski proces" 1909. godine. Nikola je računao da će se politička situacija popraviti ako Crnu Goru proglasi kraljevinom, a sebe kraljem. Taj akt proglasa kraljevine Crne Gore obavljen je avgusta 1910. godine na Cetinju.

Bogdan Sekendek

Deo teksta preuzet iz knjige "Srbija — naši velikani izbliza", autora Bogdana Sekendeka
Izdavač: Kulturno prosvetna zajednica Šabac i Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2005. god.





 

Fotografija 1: Nj. V. knez Petar Karađorđević u emigraciji na Cetinju
1. Nj. V. knez Petar 2. Kneginja Zorka 3. Knez Đorđe (umro na Cetinju) 4. Knez Arsen

Fotografija 2: Kneginja Zorka Karađorđević (1864—1890), supruga kneza Petra


Fotografije ispod teksta postavila Angelina
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: