sledeća tema »

[Angelina]

*

PAVLE JURIŠIĆ ŠTURM

(Gerilc / Zgorzelec, Pruska, 22.08.1848 — Beograd, 13.01.1922)

general i slavni vojskovođa

Pavle Jurišić Šturm (Paulus Sturm) rođen je 22. avgusta 1848. od oca Otona Šturma lužičkog Srbina upravnika lovišta cara Vilhelma I i majke Hermine. Kršteno ime mu je bilo Paul Šturm. Došavši u Srbiju, promenio je ime u Pavle Jurišić i dodao svoje bivše prezime Šturm kao nadimak. Bio je Lužički Srbin i general srpske vojske tokom oslobodilačkih ratova (1912—1918).

"Uoči balkanskih ratova Pavle Jurišić bio je nekoliko godina na položaju ađutanta kralja Petra. Više je anegdota nego istorijska činjenica, da ga je kralj uzeo uza se da bi mu se odužio što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život. Kako god bilo, kralj Petar je s razlogom imao najveće poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma".

"Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode".

Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo.

Portret Pavla Jurišića Šturma
rad Mihaila Milovanovića

[Angelina]

**

JURIŠIĆ PAVLE

Komandant Drinske divizije


Pavle Jurišić Šturm rođen je 22. avgusta 1848. godine u Gerlicu u Pruskoj. Lužički Srbin katoličke vere najpre je bio pruski oficir, a po dolasku u Srbiju postao je Srbin pravoslavne vere.

U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. godine. Ubrzo je krenuo na front, lađom od Beograda do Šapca, gde se javio generalu Ranku Alimpiću, komandantu Drinskog korpusa, jednom od četiri generala koje je tada imala Srbija.

S obzirom da je Alimpić takođe završio prusku Ratnu školu i službovao u pruskoj gardi, odmah je postavio Jurišića na dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim za komandanta bataljona Prvog dobrovoljačkog puka, koji se istakao u odbrani Lešnice.

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, major Pavle Jurišić je komandovao Šestim pešadijskim pukom u sastavu Drinske divizije, da bi 1897. godine primio dužnost pomoćnika komandanta Drinske divizije, a godinu kasnije postao je komandant.

U Prvom balkanskom ratu 1912. godine pukovnik Jurišić se proslavio sa srpskom vojskom, pretežno iz Podrinja, u borbama na Kumanovu i Alincima. Ušao je u borbene redove prvog dana bitke i puk je krenuo kao bujica. Drinska divizija je razbila tursku vojsku na Zebrnjaku, a pukovnik Jurišić je unapređen u čin generala.

Na početku Prvog svetskog rata, 1914. godine, Vrhovna komanda postavila je Pavla Jurišića Šturma za komandanta Treće armije. Imao je zadatak da organizuje borce u front da bi zaustavili Austrougarsku vojsku preko Drine. Da sa Drinskom divizijom prvog i drugog poziva i odredima iz Obrenovca, Šapca, Loznice, Ljubovije, štiti bok Prve i Druge armije koje su nadirale prema Ceru.

U bici na Drini jedinice Pavla Jurišića Šturma odolevale su više od dva meseca petostruko jačem neprijatelju.

I u Kolubarskoj bici držao je sa Podrincima ključne tačke na položaju. Time je omogućio vojvodi Živojinu Mišiću da organizuje protiv ofanzivu i zada težak udarac neprijateljskoj vojsci.

Jurišić je sa trećom armijom prešao preko Albanije i na Krfu učestvovao u organizaciji srpske vojske i stvaranju Solunskog fronta, na kojem je bio sve do pobede 1918. godine.

Ratnici su cenili, poštovali i voleli svoga komandanta, generala Šturma. Kroz priče o njegovoj vojničkoj sposobnosti i hrabrom držanju u najtežim trenucima, ušao je u svaku kuću u Podrinju. O njemu je govoreno na slavama, svadbama i drugim okupljanjima naroda Podrinja.

Penzionisan je 8. novembra 1921. godine, a dva meseca kasnije, 13. januara umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, a Lozničani su mu podigli spomen-bistu.

Vitomir Bujišić

Vitomir Bujišić | Podrinci za nezaborav | Izdavač: "Čivija Print" — Šabac  | Beograd, 2010.

[Angelina]

**

†  ĐENERAL JURIŠIĆ


Đeneral Pavle Jurišić, bivši komandant armije i bivši prvi Kraljev ađutant, umro je juče u 5 časova po podne, posle kratkog ali teškog bolovanja.

U prkos svojoj visokoj starosti đeneral Jurišić je do skora bio čio i krepak i ako je, kao proslavljeni vojskovođa, prošao kroz sve napore svih naših ratova od 1876 godine do danas.

Međutim, pre nekoliko meseci on je pretrpeo težak potres. Poratni "ratnici" iz Ministarstva vojnog penzionisali su i njega da bi napravili mesta svojim prijateljima. Ostavljeni su u službi pa čak i unapređeni mnogi bivši austro-ugarski nesposobni oficiri, ali nije bilo više mesta u našoj vojsci za nekoliko starih i zaslužnih komadanata koji su vek proveli spremajući i podižući srpsku vojsku.

To ga je teško potreslo. I on je sa bolom u duši napustio vojsku u kojoj je blizu pola veka bio jedan od najodličnijih vojnika da ubrzo zatim sklopi i oči u zemlji koju je izabrao za svoju novu otadžbinu i kojoj je najsavesnije služio.

Rođen u Bistrici, nedaleko od Gerlica u Šleziji, mladi pruski oficiri Pavle i Evgenije braća Šturm došli su u Beograd pred sam rat 1876 godine i stupili u srpsku vojsku. Sloveni poreklom oni su se brzo srodili sa našom zemljom i brzo istakli u redovima naše mlade stajaće vojske koja je tek bila u formiranju.

Počevši službu od komandira čete Pavle Jurišić Šturm je dospeo do najviših položaja u vojsci, omiljen kod vojnika, cenjen od šefova, uvažavan od svih koji su imali prilike da upoznaju njegovu strogu ali pravičnu, pravu vojničku prirodu.

Komandant divizije u balkanskim ratovima, Pavle Jurišić je ušao u poslednji, svetski rat kao komandant armije. I tada je na Drini, na istim poljima na kojima je trideset i osam godiia pre toga prošao kroz prvo ognjeno krštenje u srpskoj vojsci, zadržavao austro-ugarsku silu sve do Cerske bitke. Tako je on doprineo pobedi na Ceru koja je bila prva velika srpska a u isti mah i prva saveznička pobeda nad centralnim silama u svetskom ratu. Značajna je njegova uloga takođe u odbrani Smedereva a tako isto i na solunskome frontu gde je sa svojim trupama na Gorničevu ustavio neprijateljsku navalu.

Poslan od strane Kralja i vlade u naročitu misiju ruskome caru Nikoli II, đeneral Jurišić je zatim dobio zadatk da obiđe i naše trupe u Dobrudži. A kada se iz te misije vratio u Solun, postavljen je za celara Kraljevih ordena i na tom položaju ostao sve dok nije penzionisan.

Pre četiri dana đeneral Jurišić pao je u postelju od zapaljenja pluća. Ali po svemu je izgledalo da će njegova krepka priroda nadvladati bolest. Juče izjutra bilo mu je čak vrlo dobro i neobično se radovao kada je čuo, da je Kralj, već prvog jutra po povratku u Beograd, pošao da ga poseti.

Kada je Kralj juče pre podne došao u skromnu kuću u Mišarskoj ulici br. 1. i kada je ušao u bolesničku sobu svoga starog ratnog druga, đeneral Jurišić pozdravio Ga je radosno i najsrdačnije mu čestitao veridbu.

Razgovarali su dugo i srdačno i ne sluteći da im je to poslednji razgovor i da će katastrofa nastupiti već po podne. Na podne đeneralu je pozlilo. Oko tri časa stanje je već bilo očajno a posle dva časa on je već ispustio svoju poštenu vojničku dušu.

Objavljeno u Politici, 14 januara 1922.

[Angelina]

*

MONSTRUOZNI ZLOČINI


... Kada je 1914. godine Austrougraska krenula u rat protiv Srbije, kolone zločinačke vojske prešle su preko Drine i Save, uverene da će za samo nekoliko dana baciti Srbiju na kolena. Tu vojsku su, poznato je, najvećim delom činili Hrvati, koji su posle poraza na Ceru, povlačeći se prema Drini i Kolubari, počinili nečuvena zverstva nada mirnim civilnim stanovništvom u selima i varošima Mačve i Podrinja. A to civilno stanovništvo predastavljali su stari, žene i deca. Narod na tim prostorima,  više nego desetkovan, bio je žrtva ljudi koji su na razne načine pripremani za odiozan odnos prema svemu što je srpsko. Mada to hrvatski političari decenijama demantuju, te njihove demantije neopozivo demantuje zagrebačka štampa koja je prosto huškala svoje ljude — pripadnike austrougraske vojske, da nemilosrdno tamane Srbe. [...]

Decenijama su, medjutim, u ime "bratstva i jedinstva", prećutkivane sve strahote kroz koje je prolazilo stanovništvo onih mesta kroz koje  su prolazili hrvatski delovi austrougarske vojske. O tome postoji niz dokumenata iz domaćih i stranih izvora kojima se nikako ne može da porekne autentičnost. Pored brojnih izjava stanovništa koje je bilo izloženo nečuvenim pljačkama, paljevinama i masakrima, govori veliki broj vojnih izveštaja koji neopozivo potvrdjuju postojanje zločina. Posebno su, pri tome, dragocena svedočanstva Švajcarca dr Arčibalda Rajsa, kriminologa, koji je na licu mesta, u Podrinju i Mačvi, prikupljao podatke o zločinima austrougraske vojske. Pored ličnog uvida i razgovora sa preživelim stanovništvom, on je obavio razgovore sa velikim brojem austrougraskih zarobljenika, medju kojima je bilo najviše Hrvata. Dr Rajs je pored istraživanja zločinstava počinjenih nad civilnim stanovništvom, sakupio i mnogo podataka o postupcima sa srpskim vojnicima koji su dopali u zarobljeništvo svojih neprijatelja. Prostor ne dozvoljava da se opišu svi zločini počinjeni nad spskim stanovništvom , zbog čega ćemo se ograničiti samo na nekoliko najupečatljivijih, koji ilustruju sveukupnu bestijalnost, odnosno nečuvena zločinačka iživljavanja Hrvata,  pripadnika austrougarske vojske.

General Pavle Jurišić Šturm je prvi obavestio Vrhovnu komandu i svetsku javnost o zvesrtvima i pljačkama vojske koja je krenula u pohod na Srbiju. Drugog dana rata, naime, u Operativnom izveštaju broj 403 od 13. avgusta 1914. godine, izveštava pored ostalog o stanju u Šapcu: "Sve se patrole slažu u tome da je saobraćaj preko Save pomoću čamaca vrlo živ. Drži se, da prenose pljačku na njihovu obalu. Neke su kuće zapalili. Žene i dece teraju iz varoši, ne dajući im da šta od stvari ponesu. Iz Loznice javljaju da neprijatelj pali sela". Nedelju dana kasnije, 21. avgusta Komanda treće armije javlja iz Osečine: "1. Austrijska vojska počinila je u našim krajevima strahovita zverstva. Kod mehane Krivajica nalazi se jedna grupa od 19 osoba (ljudi, žena i dece) povezani jedno za drugo konopcem i potom poklani i užasno unakaženi... Svuda po selima nalaze se grupe pobijenih i unakaženih, većinom dece i žena; 2. Pored već nadjenih osakaćenih leševa, nadjena je još jedan grupa od 12 osoba vezanih, pobijenih i unakaženih žena i dece". Sutradan, 22. avgusta komandant Treće armije izveštava o zverstvima 13. (zagrebačkog) korpusa i 42. domobranske divizije: "...Na celom putu (Krupanj — Zvornik) kojim je marševala Moravska divizija II poziva, saznao sam o strahovitom zverstvu koje je na svom putu neprijateljska vojska počinila: deca i žene nisu ni malo štedjeni, no su ih ubijali ili zverski unakažene ostavljali..." [...]

Radisav Ristić

Deo teksta pod nazivom "Vek pogroma nad srbima" (I prvi deo) preuzet sa sajta: Koreni