**JOVAN STOJKOVIĆ BABUNSKIBabunski, Jovan Stojković, četnički vojvoda (Martolci kod Velesa, 25. XII 1875 — Veles, 17. II 1920)
Sin Stojiljka Stojkovića, zemljoradnika iz sela Martolci u Veleškoj oblasti. U osnovnu školu pošao je tek sa deset godina. Zbog teškog stanja tadašnjeg školstva u Makedoniji često je menjao škole: prvo u selu Omoranu, pa u Velesu, zatim u selu Vojnicu, da bi četvrti razred završio u Bogumili. Otac ga je, i pored teškog materijalnog položaja, poslao 1889. u Beograd da pohađa gimnaziju. Tu je primljen za pitomca Društva Sv. Save, gde mu je jedan od vaspitača bio poznati nacionalni radnik Miloš S. Milojević. Drugovi mu po mestu rođenja daju nadimak Martolac. Od 1891. pohađao je bogoslovsko-učiteljsku školu tek otvorenu za Srbe iz neoslobođenih krajeva. Po njenom zatvaranju 1892. odlazi u Valjevo, gde završava nižu gimnaziju. Upisuje se u učiteljsku školu u Nišu da bi se nakon završenog drugog razreda vratio u Beograd i tu 1896. dovršio učiteljsku školu. Potom se vraća u Makedoniju i posle dve godine dobija posao učitelja u srpskoj školi u selu Tetovo u Azotskoj oblasti. Svojim nacionalnim radom navukao je na sebe mržnju bugaraša. Posle sloma ustanka u Kruševu 1903. bio je prisiljen da emigrira u Srbiju. U Vranju organizuje četu od 35 ljudi i 26. marta 1905. prelazi srpsko-tursku granicu da bi posle 15 dana stigao u Velešku oblast gde započinje sa četovanjem. U to vreme dobija ime vojvoda Babunski po planini Babuni u čijoj se okolini njegova četa obično nalazila. U saradnji sa vojvodama Trenkom Rujanovićem iz Krape, Gligorom Sokolovićem iz Nebregova, Vasilijem Trbićem i Cenom Markovićem vodio je krvave borbe ne samo protiv Turaka nego i protiv bugarskih komita. Posle borbi na planini Mukos, Teovskom polju, Smilevcu i Drenovi od 1905. do 1907. oslobodio je desnu obalu Vardara od bugarskih četa. U sela koja su komite pokušali da bugarizuju ponovo je uvodio srpsku crkveno-školsku organizaciju. Nije odustao od borbe ni kad su mu Bugari uhvatili ženu i mučili. Po objavi Hurijeta, turskog ustava iz 1908. kojim je garantovana ravnopravnost svih građana Turske, raspustio je četnike, sišao sa planine i nastavio sa prosvetnim radom, ali mu Turci nisu mogli oprostiti što je bio četnički vojvoda. Uhapšen je i osuđen na deset godina robije. Na putu do zatvora uspeo je da pobegne i da dođe u Srbiju.
Po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912. ponovo okuplja jednu četničku jedinicu sastavljenu od Srba iz Makedonije. Četnici su zbog poznavanja terena nastupali kao prethodnica srpske vojske. Za vreme Kumanovske bitke ranjen je u nogu i lečen u Vranjskoj bolnici. Posle Drugog balkanskog rata postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete i crkvenih dela u Velesu. Neposredno pred objavu rata Srbiji jula 1914. okuplja svoje četnike. Prvi dani rata zatiču ga na obali Save kod Beograda, gde je tri dana i noći branio železnički most od neprijatelja. Po završetku mobilizacije srpske vojske četnici su uklopljeni u redovni sastav. Prilikom povlačenja srpske vojske novembra 1915. bio je na području planine Babune i sa grupom dobrovoljaca odstupao prema Egejskom moru sa delovima 122. francuske divizije. Učinio je Francuzima znatne usluge dajući im podatke o predelima oko Vardara i Crne reke. U maju 1916. dobio je zadatak da sa svojim četnicima i delovima 8. afričkog lovačkog puka zađe u neprijateljsku pozadinu kako bi prikupljao informacije i napadao neprijatelja. Sa dobijenim naoružanjem i opremom uputio se u zapadnu Makedoniju. Stacioniran je južno od Prespanskog jezera sa zadatkom da blokira put Korča—Lerin kako bi sprečio vezu između pronemačke vlade u Atini i austrougarskih štabova u Makedoniji. Ovde je imao niz uspešnih akcija. Kraj rata je dočekao kao poručnik srpske vojske. Demobilisao se 1918. i vratio u Veles gde je umro od gripa.
Narod ga je voleo zbog izuzetne hrabrosti i inteligencije i pevao pesme o njemu. Odlikovan je s više odlikovanja: Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV stepena, dva ordena Legije časti, francuskim Ratnim krstom IV stepena sa palmama, ruskim Ordenom sv. Krsta IV stepena, engleskim Ratnim ordenom, Spomenicom 1913, Belim orlom sa mačevima, Zlatnom i Srebrnom medaljom za hrabrost. U spomen na Vojvodu Babunskog Udruženje rezervnih oficira mu je 1924. diglo spomenik u Velesu koji su 1941. srušili Bugari.
LITERATURA: Jovan Hadži-Vasiljević, Spomenica Jovana Babunskog, Beograd 1923; Miloš Škorić, Četnici i dobrovoljci u ratovima za oslobođenje, Novi Sad 1925, 19; Dragutin Ilić, Jugoslovenski narodni vladari i velikani, Beograd 1936, 208—211; Aleksa Jovanović, Srpske škole i četnički pokret, Skoplje 1937, 281, 288, 306; Spomenica proslave tridesetogodišnjice četničkog pokreta u južnoj Srbiji, Skoplje 1938, 18; Boža Jokanović, Svetle slike iz velikih dana, Beograd 1940, 42—47; Istorija makedonskog naroda, II, Beograd 1970, 361; Tomislav Vlahović, Vitezovi Karađorđeve zvezde, Beograd 1989, 274; Milan Popović, Spomenica učiteljima i učiteljicama izginulim i pomrlim u ratovima 1912—1918, Beograd b.g., 8—10.Jugoslav Veljkovski
Odabrane biografije (tom I—IV) |
Matica Srpska
