Mirko Apostolović Uzun (oko 1782—1868)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Mirko Apostolović Uzun (oko 1782—1868)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mirko Apostolović Uzun (oko 1782—1868)  (Pročitano 8441 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 19, 2013, 01:20:39 am »

**






APOSTOLOVIĆ UZUN-MIRKO

Apostolović, Uzun-Mirko, vojvoda (Smrdljikovac, Rudnička nahija, oko 1782 — Beograd, 20. XI 1868)


Njegovi su živeli u Šopićima. Otac Petar i deda Apostol poginuli su u Kočinoj krajini. Majka se sa sinom sklonila ispred Turaka u Srem, ali u njemu nije dugo ostala već se vratila u Srbiju i nastanila u selu Mislođin, u Beogradskoj nahiji.

Mirko je izučio terzijski zanat u Valjevu i Beogradu. Zanat je solidno savladao čim je dospeo da radi ćurak za čuvenog dahiju Aganliju, u radnji Mehmeda terzije, u Beogradu. Odbio je gazdinu ponudu da pređe u islamsku veru, što je bio uslov da se oženi jednom od dve njegove kćeri. Baveći se ovim poslom vid mu je jako oslabio.

Ustanicima se pridružio tek 1805, pošto je jedva uspeo da se izvuče iz Beograda, kao kalfa u pratnji Gušanca, kad je ovaj odlazio na sastanak sa Karađorđem. Priključio se bećarima i u njihovim redovima ostao sve do kraja Prvog ustanka. Učestvovao je u mnogim bitkama, na Karanovcu, Smederevu, Užicu, Malajnici, Drini, Paraćinu (1805). Od svih bitaka u kojima je učestvovao najznačajnije je oslobođenje Beograda. Bio je u grupi od pet najhrabrijih boraca koji su sa Kondom-bimbašom otvorili Sava-kapiju (1806). Prilikom oslobađanja beogradske varoši postarao se da poštedi život svom gazdi, terziji Mehmedu.

Nije stekao nijedan čin niti bilo kakvo zvanje, iako se tokom celog Prvog ustanka odlikovao hrabrošću. O njegovoj neustrašivosti rečito svedoči njegovih sedam rana i podatak da je pod njim stradalo deset konja. Posle propasti Prvog ustanka otišao je u Beč da leči rane. Učestvovao je u Drugom srpskom ustanku i odlikovao se u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju. Posle sporazuma kneza Miloša i Marašli Ali-paše nastanio se u Beogradu, ali je neko vreme živeo i u Obrenovcu, gde je držao mehanu. Knez Miloš primio ga je u službu i poverio mu sakupljanje harača i poreza. Potom je bio đumrugdžija u Višnjici. Pošto je penzionisan, živeo je jedno vreme u kući kneza Aleksandra Karađorđevića i nije plaćao kvartir.

Učestvovao je na proslavi pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka u Topčideru (1865), kojom prilikom ga je knez Mihailo odlikovao Takovskim krstom. Crnogorski knjaz dodelio mu je zlatnu medalju Obilić.

Dodatak imenu — Uzun, dobio je zbog visokog rasta. Sahranjen je pored crkve Svetog Marka u Paliluli.


LITERATURA: Milan Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd 1888; Vuk Stef. Karadžić, Istorijski spisi, II, Beograd 1969.

Radoš Ljušić
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Uzun Mirko, portret
Uroš Knežević, ulje na platnu, Narodni muzej
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 20, 2013, 09:49:16 pm »

*

UZUN MIRKO APOSTOLOVIĆ


Kao za mnoge ličnosti rođene u 18. veku tako i za Mirka Apostolovića ne postoje pouzdani podaci o porodičnom poreklu i godini rođenja. U spisima Vuka Karadžića i Milana Milićevića, koji su sastavili kratke Uzun-Mirkove biografije sredinom i u drugoj polovini 19. veka, podaci su protivurečni. Izvesno je da Mirko Apostlović rođen u Smrdljikovcu, selu u Rudničkoj nahiji oko 1782. godine. Odakle, kada i zbog čega su Mirkovi preci došli baš u to mesto u izvorima ne nalazimo podrobnijih podataka. Prema Vuku Karadžiću, Mirkov otac Apostul Petrović, ili Birčević je "stari Piper". Međutim, zbog drugog prezimena, posumnjao je da nije poreklom iz Birča, oblasti u istočnoj Bosni, pa je to pitanje ostavio otvorenim. Milan Đ. Milićević, međutim, tvrdi da se Mirkov otac Petar Apostolović iz Pipera preselio u Smrdljikovac gde je Mirko rođen. Dakle, na osnovu ovih spisa ne možemo pouzdano utvrditi ni ime Mirkovog oca: Apostul Petrović ili Petar Apostolović. Običaj preuzimanja prezimena prema očevom imenu upućuje na to da poverenje poklonom Vuku Karadžiću, ali isto tako, nisu retki slučajevi da su se prezimena ustaljivala i prema nekom daljem pretku. Vuk Karadžić navodi još i to da je Uzun-Mirkova porodica pre nastanjivanja u Rudničkoj nahiji jedno vreme živela u Šopićima u Beogradskoj nahiji.1
 
Kada je izbio austrijsko-turski rat 1788. poznatiji kod nas kao Kočina krajina, Mirkovi otac i deda uključili su se u frajkor. U ratu su obojica poginula. Zbog turskog nasilja koje je pratilo ponovnu tursku okupaciju Srbije, sa majkom živeo je u izbeglištvu u Sremu, odakle se u Srbiju vratio posle smirivanja stanja. Tada su se nastanili u Mislođinu u Beogradskoj nahiji. Samo oskudica i borba za goli opstanak primorali su ga da kod terzije Mehmeda u Beogradu stupi u zanatsku službu. Pripovedalo se da je čuvenom dahiji Aganliji, pošto je zanat dobro izučio, izvezao ćurak od sto dukata.
 
Do izbijanja ustanaka 1804. Uzun-Mirko je mirno živeo među beogradskim Turcima. Tada je naučio dobro njihov jezik i dobio nadimak uzun, što na turskom znači visok, budući da je bio takve telesne građe. Majstor Mehmed predlagao mu je, čak, da oženi jednu od njegovih dveju kćeri, pod uslovom da primi islam, što je on odbio. Borbe ustanika i Turaka u blizini beogradske varoši podsticala su Uzun-Mirka na razmišljanje da se priključi Karađorđevoj vojsci, osećajući nesigurnost i podozrenje Turaka. Milan Milićević podrobno opisuje događaj koji je presudno uticao na Uzun-Mirka da napusti Turke. Jednog prazničnog dana, "od zaludnice", dobovao je po papiru kojim je bio oblepljen prozor, i to je zvučalo kao kada se udara u doboš. Turčin iz susedstva ga je optužio kod majstora da na taj način tajno sarađuje sa ustanicama i bez ikakvog suda išiban je po tabanima od čega je bolovao tri meseca. Konačno, početkom 1805. uoučio je priliku da pobegne od Turaka. Prema Vuku Karadžiću on se uvukao među ljude Alije Gušanca koji je pošao na pregovre sa Karađorđem, a prema Milićeviću, prerušio se u čuvara kamila koje su izgonjene na pašu izvan grada. Bilo kako bilo, Uzun-Mirko se kao bećar priključio hajdučkoj četi Stanoja Glavaša. Učestvovao je u boju na Karanovcu 1805. gde je u jurišu na šanac prvi put ranjen u glavu. Rana nije bilo opasna čim je iste godine učestvovao u oslobađanju Smedereva kada je ranjen u rame.
 
Junačku slavu stekao je Uzun-Mirko prilikom zauzimanja Sava ili Banjalučke kapije, prilikom oslobođenja beogradske varoši 1806. godine. Karađorđe u savetu sa vojvodama odlučio je da se varoš napadne na Sv. Andreju Prvozvanog 30. novembra/12. decembra 1806, na Bajram, kada je zbog praznika pažnja turskih stražara bila slabija. Oslobođenje Beograda bila je kruna ustaničkih napora 1806. godine, budući da su iz svih većih varoši, izuzev Šapca, Turci već bili isterani. Za taj poduhavat trebalo je ojačati opsadne snage, što je i činjeno u toku jeseni dovođenjem vojske iz unutrašnjosti, ali se i poslužiti ratnim lukavstvom. Naime, u beogradsku varoš moglo se ući samo kroz kapije koje su bile povezane zidinama, ispod kojih se nalazio dubok jarak. Plan zauzimanja kapija koje su vodile u beogradsku varoš, a to su: Sava (Banjalučka), Varoš, Stambol i Vidinska, Karađorđu je predstavio Konda bimbaša. Konda je bio hrišćanin, poreklom iz Makedonije, u službi krdžalija Alije Gušanca. Napustivši Turke, pristupio je ustanicima i pošto je dobro poznavao način na koji je funkcionisala turska straža, rešio je da sa dobrovljcima zauzme Sava kapiju. Uz njega bio je Uzun-Mirko, koji je, takođe, poznavao beogradsku varoš. Prema svakoj kapiji bile su raspoređene ustaničke kolone, koje su trebalo, posle zauzimanja kapija, da jurnu u unutrašnjost. Tim kolonama komandovali su Miloje Petrović, Sima Marković, Vasa Čarapić, Stanoje Glavaš i Vule Ilić. Na Tašmajdanu bio je Karađorđe s rezervom i on je, kad se borba razvila učestvovao u napad na Varoš kapiju.
 
U predviđeno vreme krenuli su Konda bimbaša, Uzun-Mirko, Petar Sremac, Nikola Stambolija i Karlovalija, Dragić i Mladen. Podalje iza njih išla je četa dobrovoljaca, a zatim glavnina kolone Miloja Petrovića. I u pravcu drugih kapija ustanici su bili u pripravnosti. Pošto su neopaženo došli do Sava kapije, na bedem su se popeli najpre Konda i Uzun-Mirko. Preskočivši palisad krenuli su prema stražari zaobilaznim putem. Usput su sreli tursku patrolu, kojoj su se predstavili kao krdžalije. Napokon, stigavši do stražare i do kapije, hrabri ustanici podelili su se u dve grupe. Uzun-Mirko i Konda napali su stražaru, a ostali sekirama obili su kapijski katanac. U gušanju koje je nastalo pred stražarom Uzun-Mirko i Konda su ranjeni, prvi na dva, drugi na pet mesta, ali bez obzira na to, nastavili su da se bore. Iako se pucalo tokom borbi, niko od Turaka iz varoši i na ostalim kapijama nije posumnjao da je reč o srpskom napadu, već su mislili da se šenluči zbog praznika. Posle zauzimanja prve kapije, srpski diverzanti su pošli prema Varoš-kapiji, i Turci su se tek tada uzbunili. Većina njih je nastojala da se domogne gornje tvrđave-Kalemegdana, a otpor su pružale krdžalije. Uzun-Mirko i Konda borili su se i na Varoš kapiji. Prilikom zauzimanja Stambol kapije poginuo je Vasa Čarapić. Stanoje glavaš i Vule Ilić prodrli su kroz Vidinsku kapiju, posle čega su ustanici lako zauzeli celu varoš, do kalemegdanske tvrđave.2 Kada je ustanička vojska zauzela varoš, Uzun Mirko je spasao svog majstora od pogibelji, a majstorovu ženu, koja je tad umrla, sahranio.
 
Do kraja Prvog srpskog ustanka Uzun Mirko ratovao je u gotovo svim krajevima Srbije: Užicu 1807. gde je bio ranjen u kuk, Malajnici 1807, ranjen u grudi, Kamenici, Loznici 1810. ranjen u but. Svojevrsna ilustracija njegove neustrašivosti je činjenica da je u borbama za vreme ustanka pod njim ubijeno deset konja. Godine 1813. bio je ponovo ranjen, ali je uspeo da se posle sloma Srbije prebaci u Austriju, dospevši do Beča gde se lečio.
 
Učestvovao je i u Drugom srpskom ustanku, a istakao se u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju.
 
Od 1815. do 1825. živeo je u Beogradu gde je kupio kuću, koja se nalazila u Siminoj ulici, ali ju je zbog netrpeljivosti Turaka morao da proda. Krajem aprila 1825. knez Miloš mu je dozvolio da sagradi mehanu u Paležu (Obrenovcu) "sa strane beogradske".3 Ubrzo ta mehana postala je ozloglašena za Turke, koji su Uzun-Mirka tužili knezu Milošu zbog čestih napada. Knez je tobože izviđao te tužbe, pa je Uzun-Mirka privodio u Kragujevac, ali ga je svaki put, ispod ruke, za to nagrađivao.
 
Krajem 1839. postavljen je za đumrugdžiju u Višnjici i tu dužnost vršio je do Vučićeve bune 1842. godine.4 Ostavši bez službe posle prevrata 1842. molio je kneza Aleksandra Karađorđevića da mu dodeli penziju. Kazivao je da ga je komisija u Savetu koja je odlučivala o njegovoj molbi, tražila da dostavi dokumenta o državnoj službi. Odgovorio im je da su njegova dokumenta, njegovih sedam rana na šta je počeo da svlači košulju. Savetnici su ga sprečili i s početka odredili su mu nižu penziju koja mu je kasnije povećana.
 
Početkom 1857. Vučić je pokrenuo akciju prikupljanja sredstava za podizanje spomenika Karađorđu. U tom cilju obrazovan je Odbor čiji je Apostolović postao član. Čitav pokušaj završio se neslavno i dolaskom kneza Miloša obustavljen.
 
Uzun-Mirkove godine i opštepoznata hrabrost koju je ispoljio u ustancima rado su prihvatane i isticane od Karađorđevića i Obrenovića. Povodom pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka, knez Mihailo mu je na Cveti poklonio svoju fotografiju s potpisom: "Junaku Uzun-Mirku za spomen". Dva meseca kasnije odlikovan je Takovskim krstim, a crnogorski knjaz Nikola odlikovao ga je Obilićevom medaljom.
 
Mirko Apostolović preminuo je u Beogradu 20. novembra 1868. i sahranjen je u porti paliluske crkve.
 
O njegovom porodičnom životu malo se zna. Imao je sina-jedinca Ljubomira Uzun Mirkovića (1832—1905), pešadijskog pukovnika, učesnika srpsko-turskih ratova 1876—1878. i proučavaoca kalendara o čemu je objavio veći broj članaka i jednu manju studiju.

Radomir J. Popović

_________________

1 Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd 1888, 729—733; Vuk Stefanović Karadžić, [Beleške za žitija], Mirko Apostolović, Istorijski spisi II, Sabrana dela Vuka Karadžića, knjiga šesnaesta, Beograd 1969, 205.
2 Kosta Protić, Ratni događaji iz Prvog srpskog ustanka 1804—1813 pod voždom Karađorđem Petrovićem, Beograd 1893. Ovu verziju Protić je preuzeo od sina Uzun-Mirkovog, pukovnika Ljubomira Uzun-Mirkovića, koju je napisao prema očevom kazivanju. Ista verzija objavljena je pod naslovom: Uzun-Mirkovo kazivanje, "Politika", br, 8476, 8477, 8478,(XXVIII), 19—21. decembar 1931. M. Milićević, nav. delo, 731—732. Petar Jokić kazuje nešto drugčiju verziju napada na Sava kapiju. Prema njegovim saznanjima, Konda i Uzun Mirko su iste večeri kada je napad pripreman ispred svojih momaka otišli u turski han. Pošto su znali turski jezik nisu bili sumnjivi. Njihovi vojnici, ne znajući da im predvodnici nisu bili tu, kada su se približili bedemima započeli su sukob sa Turcima i u taj čas, Konda i Uzun Mirko su se obračunali sa Turcima u mehani (Kazivanja o srpskom ustanku 1804. priredila Dragana Samardžić, Beograd 1980, 218).
3 Protokol kneza Miloša Obrenovića 1824—1825, V. Krestić, N. Petrović, Beograd, 1973, 370.
4 Ljubodarg Popović, Šematizam kneževine Srbije 1839—1851, Beograd 1999, 137.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: