sledeća tema »

[Angelina]

*

MOMČILO GAVRIĆ

(Trbušnica, 01.05.1906 — Beograd, 28.04.1993)

"Momčilo Gavrić rođen je 1. maja 1906 godine u selu Trbušnica, pet kilometara udeljenom od Loznice, pod obroncima planine Gučevo. Otac Alimpije i majka Jelena već su imali sedmoro dece kad se Momčilo rodio. Porodični mezimac dočekao je početak Prvog svetskog rata 1914. godina sa nepunih osam godina.

Prve borbe i napad austrougarske vojske narod Podrinja dočekao je užasnut. Vojnici crno-žute monarhije prešli su Savu i Drinu, potisnuli srpsku vojsku ka jugu i zaposli Mačvu. Jedinice pretežno regrutovane iz krajeva preko Drine, sa hrvatskog područja koje će četiri godine kasnije postati deo Kraljevine SHS, su počele krvavi pir. Rat je tek počeo a za obične ljude koji su nakon povlačenja srpske vojske ostali u svojim kućama nastupio je pakao. Prizore užasa koje su iza sebe ostavljali austrougarski vojnici bilo je teško rečima opisati. U nameri da zločine vidi ceo svet srpska vlada pozvala je stručnjake iz neutralnih država kako bi se uverili u monstruoznost divljanja neprijateljskih vojnika. Među njima je bio i kasnije veliki prijatelj Srba, Arčibald Rajs. I svi su zanemeli pred prizorima masakriranog naroda Mačve. U tom pokolju mirnog, stanovništva stradali su i Momčilovi roditelji, sestre i četiri brata".
[Petar Ristanović — Politikin zabavnik]

* * *

"Momčilo Gavrić, najmlađi je vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, pregrmeo je Gučevsku, Cersku i Kolubarsku bitku u kojoj je ranjen, prošao je albansku golgotu peške i bio učesnik proboja Solunskog fronta. Prvog maja bilo je 106 godina otkako se u selu Trbušnica, kod Loznice, ispod planine Gučevo, 1906. godine rodio Momčilo, o kome većina Lozničana ne zna ništa, ni ko je ni šta je preživeo. ...

Momčilo Gavrić bio je zaboravljen, a prvi put je pomenut 45 godna posle pobede nad Austrougarskom kada je u 'Politici' 1964. izašao članak o Prvom srpskom ratu gde je Svetislav Ćirić, komandir baterije u artiljerijskom puku Drinske divizje pomenuo Gavrića. Kasnije su novinari pisali o Gavriću kome je zavičaj ostao dužan. Ništa se ni u negovoj rodnoj Trbušnici kraj Loznice ni u gradu ne zove po njemu...
[Đ. Janković — Vesti]


Podnarednik Momčilo Gavrić od 10 godina, kojemu su roditelje ubili
austrijski vojnici, izlazi na raport sa svojim drugom pred oficira
Autor fotografije: Šuković, Risto, 1885—1939
COBISS ID 129961996 Narodna biblioteka Srbije — Veliki rat

[Angelina]

**

GAVRIĆ MOMČILO

Dete — ratnik

Momčilo Gavrić rođen je u junu 1906. godine u Trbušnici kod Loznice. Bio je osmo, od jedanaestoro dece u zemljoradničkoj porodici Alimpija i Jelene.

Na početku Prvog svetskog rata austrougarska vojska izvršila je masovne zločine u selima Podrinja, a najmonstruoznije u okolini same Loznice. Već u avgustu 1914. austrijska vojska ubila je Momčilove roditelje i četiri brata i tri sestre! Osmogodišnji dečak Momčilo spasao se priključivši se vojnicima Šestog artiljerijskog puka, na položajima Gučeva iznad Loznice.

Dete bez roditelja prihvatio je major srpske vojske Stevan Tucović i za staraoca odredio Miloša Mišovića, koji se o dečaku svesrdno brinuo.

Kada je počelo odstupanje srpske vojske preko albanske Golgote, dečak je išao sa svojom vojskom, sve do Krfa, a onda je sa ostalima prebačen na Krf. Nešto kasnije, po naredbi komandanta puka, unapređen je u čin kaplara.

Za vreme proboja Solunskog fronta, Gavrić je smešten u selo Sorović, gde je po skraćenom postupku završio četiri razreda osnovne škole. Posle toga dato mu je 20 mazgi i toliko mazgovodaca, pomoću kojih je prevlačena municija na front. On je bio komandir. Naredbom komandanta Živojina Mišića, unapređen je u čin podnarednika.

Kada je probijen Solunski front i rat završen, na predlog majora Tucovića dečak je upućen u Englesku misiju, sa zadatkom da prikupljaju ratnu siročad. Posle završena tri razreda gimnazije u grofoviji Kent, 1921. godine vraćen je u Srbiju. Pred polazak u otadžbinu, o Gavriću su Englezi snimili film.

U Beogradu bio je član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova 1912—1918. godine.

Momčilo Gavrić se preselio u večnost 28. aprila 1993. godine.

Vitomir Bujišić

Vitomir Bujišić | Podrinci za nezaborav | Izdavač: "Čivija Print" — Šabac  | Beograd, 2010.

[Angelina]

**

ALBANSKA GOLGOTA


... Maršujući po teškom besputnom terenu, na snežnoj vejavici, gladni i fizički krajnje iscrpeni, srpski vojnici su masovno umirali i svojim leševima obeležili pravac povlačenja: Rožaje, Andrijevica — Podgorica, Skadar.

Odstupalo se u tri pravca:

1. Peć — Rugovska klisura — Čakor — Podgorica — Skadar (ovim pravcem povukle su se jedinice sve tri armije).
2. Prizren — Ljum Kula — Skadar (ovim pravcem su se kretale jedinice novih oblasti sa Vrhovnom komandom i Vladom).
3. Prizren — Debar — Ljum Kula — Elbasan.

Na ovim putevima povlačenja umrlo je više od sto hiljada ljudi, od bolesti, gladi i zime.

Bilo je pojava da su promrzli ljudi delove tela stavljali u lešine uginulih konja (a neki se i celi zavlačili) da bi preživeli noć na mrazu i snegu.

Pa i kada su ugledali more kod Skadra i Medovski zaliv (San Đovani di Medua), srpski vojnici su bili duboko razočarani, jer savezničkih brodova koji bi ih prihvatili nigde nije bilo. Plašeći se dejstva austro-ugarskih brodova iz Bokokotorskog zaliva, saveznički brodovi nisu smeli prilaziti Skadru i Medovskom zalivu. Od Srpske vojske je traženo da nastavi svoje kretanje kroz močvarno albansko primorje do Drača i Valone. Novi napori i nove žrtve!

Srpku vladu je u ovom povlačenju pratio i francuski poslanik Bop. Evo kako on opisuje kolonu Srpske vojske pri prolasku kroz Albaniju: "Svi su bili do krajnjih granica malaksali, pravi pokretni leševi. Hodali su teško, mršavi, bledi, sa bolnim očima. Njihov žalosni marš produžavao se danima po kiši i blatu. Njihova žalba ne izađe sa usana ovih ljudi, koji behu sve pretrpeli, kao gonjeni sudbinom, oni su išli ćuteći, ipak ponekad se moglo čuti da kažu: 'Hleba!'. To beše jedina reč koju su imali snage da izgovore. Po nekoliko dana većina ne beše ništa okusila, a u logorima gde su se okupljali u blizini varoši, u skloništima od kiše i snega i zime — Vlada je jedva imala da im da jednu bednu porciju hleba.

Francuska vojna misija na čelu sa generalom Mondezirom, na licu mesta je, po odobrenju Nikole Pašića, izvidela situaciju i predložila mere za spas Srpske vojske. Iz Pariza js stigao spasonosni odgovor: "Krf definitivno određen za reorganizaciju Srpske vojske".

Međutim, junaci sa Cera, Drine, Kolubare, iako živi, ličili su na mrtve. Umiranjem su ušli u legendu. Njihovo povlačenje iz otadžbine zajedno sa mnoštvom izbeglica, među kojima je bilo i dece, spada u najtragičnije u istoriji ratovanja. U bespućima Albanije, bolesti, glad i zima, potere i zasede, proređuju taj očajnički stroj, iza kojeg ostaje 217 hiljada grobova. Kasnije, od iznurenosti i bolesti umire još 164 hiljade srpskih vojnika.





Potresne su priče donedavna živih starina. Momčilo Gavrić iz sela Trbušnice ispod Gučeva, koji je sa jedanaest i po godina postao podnarednik sa četvorogodišnjim iskustvom ratnika, između ostalog, kaže: "U Uroševcu su nas napali Arnauti. Pravac Đakovica — Čakor. Oko mene padaju i ostaju odrasli. Priđem i pružim ruku palom vojniku, hoću da mu pomognem. — Idi, sine, dalje, idi svojim putem". U Podgorici je dobio glavicu luka. Jedan stari ratnik mu je kupio malu nisku nekih sitnih suvih riba: "Pazi, ako hoćeš da ostaneš živ, jedi samo po jednu dnevno". Pamti preko Skadra lese zaleđenog pruća, ko oklizne — zbogom... Živo blato guta okolo. Ponegde viri još po koja glava. Samo oči pune molbe. Preko vrleti dušmanski duva, veje, sipa. "Jeo sam sneg da zavaram glad" — kaže Momčilo. "Jeo sam koru sa drveta. I travu sam jeo, dok je bilo... Nestalo je ribica. Vojska komada bajonetima jednog mrtvog konja. Jedan vojnik odbaci parče kože i malo mesa. Pritrčao sam u sneg i uzeo. Posle neki vojnici magarećom balegom založili vatru. Jedan mi na bajonetu ispeče parče konjskog mesa. Kaže: 'Pre toga sam je glodao živu'... Posle je bilo sve gore. Padao sam, hvatao se za šinjel onima koji su prolazili, ustajao i teturao dalje prtinom..." ...

Deo teksta preuzet iz knjige Bogdana Sekendeka "Istorijska čitanka naših naravi",
Izdavač Dom kulture "Vera Blagojević" u Šapcu, Šabac, 1998. god.
Fotografija Momčila Gavrića preuzeta sa interneta

[Angelina]

*

MOMČILO GAVRIĆ





Ordenje Momčila Gavrića

Fotografija preuzeta sa FB

[Angelina]

*

MOMČILO GAVRIĆ





Momčilo Gavrić ponovo u vojsci 1928. godine
Momčilo Gavrić na Krfu, 02.10.1983. odaje počast stradalim saborcima

Fotografije preuzete sa FB

[Angelina]

*

MOMČILO GAVRIĆ





Momčilo Gavrić sa suprugom 1939. godine





Momčilo Gavrić sa Kosarom i sinovima
Momčilo Gavrić sa sinovima

Fotografije preuzete sa FB

[Angelina]

*

NAJMLAĐI KAPLAR NA SVETU

Momčilo Gavrić je došao u Drinsku diviziju kad je imao samo devet godina

U Guviji, mestu gde su se iskrcali prvi srpski vojnici, doajen srpskog novinarstva Žika Živulović Serafim pričao je:

— Ovo je priča starog srpskog vojnika Milana Gvozdenovića.

"Kada sam se iskrcao ovde, imao sam oko 40 kilograma. Bio sam razvrstan u moribunde, u one kojima nema spasa, koji moraju umreti. Kada su me stavljali na nosila kojima će me odneti na Vido, čini mi se da sam još bio živ i da sam osetio kako me moji drugovi iz čete miluju po licu, čini mi se kao da sam shvatio da me hrabre da se ne bojim, da ću se sigurno vratiti. Šatori na Vidu bili su prepuni, ostavili su me da ležim pored jednog velikog kamena. Opružio sam se sa smrću, osećam kako mi duva u lice, primamljuje me, priziva me, ne znam da li sam već u grobu, ne znam ništa, ništa sam... [...]

— Iskrcao se ovde još jedan Momčilo — nastavio je kazivanje Serafim. — Momčilo Gavrić, kome je tada bilo devet godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva, sin Alimpija i Jelene, osmo dete po redu. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo sreće da je i sada tako u Srbiji.

U jednu ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe ubili su Momčilove, oca i majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaj Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao: "Čiko, sve su mi ubili...". Major Tucović ga je pitao: "Znaš li da bacaš bombe?" Mali Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao: "Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?"

Cela četa iskoračila je napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno s malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, zatim drugu, treća nije bila potrebna. Tog trenutka mali Momčilo je postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakog dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako sveti svoju braću i svoje sestre.

Došlo je povlačenje preko Albanije. Miloš Mišović uzeo je Momčila pod svoju brigu. U Podgorici kupio mu je za poslednje pare jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu: "Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakog dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš". Momčilo ga je poslušao, a onda već kada su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu: "Sinko, bojim se da i ja neću moći više. Uhvati me za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage...

Ako padnem, nemoj mi prilaziti, produži dalje". Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao, teturao... Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu... Momčilo stade i dade mu ruku... "Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene..." Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke: "Čika Mišo, ja neću dalje... Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom". Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Miloš Mišović skupi snage, uspravi se... Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije na Krfu malom Momčilu prišili su po jednu zvezdicu na naramenicama... Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

D. V. Misojčić | 27.09.2000.
Deo teksta preuzet sa: Glas javnosti

[Angelina]

*

MOMČILO GAVRIĆ — NAJMLAĐI VOJNIK PRVOG SVETSKOG RATA

Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru

Još malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.

Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

— Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: "Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima" — kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.

Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji — kaže Branislav Gavrić.

Njegov otac do smrti nije mogao da prežali što su Srbi dva puta pravili Jugoslaviju s ljudima koji su činili najstrašnije zločine nad njima. Osuđivao je kralja Aleksandra i Pašića, a još više bivšeg austrougarskog vojnika Josipa Broza.

— Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske "Vražje divizije", u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke "Švabe", već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj — gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

— Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni — priča Branislav Gavrić.

Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim "Drincima" pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.

— Uvek je pričao kako su Arbanasi iz zaseda mučki napadali i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju. Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mom ocu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove — kaže Branislav.

Kad su srpski mučenici stigli do mora, nije bilo obećane savezničke pomoći. Umirali su na ulicama. Tek posle pretnje ruskog cara Nikolaja da će potpisati separatni mir s Nemcima ako zapadni saveznici ne pomognu Srbima, stigle su "lađe francuske".

— Na Krfu je moj otac dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, u civilu učitelj, u pauzi bitaka učio ga je pismenosti. Nastavio je s podučavanjem u bolnici, jer su obojica bili ranjeni. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs — priča nam Gavrić.

Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio "braću" od Italijana. Kad se "Drinci" vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi — kazuje Branislav.

Posle tri godine u gimnaziji "Henri Rajt", stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao stariju braću, demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

— Radio je mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Otac nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili ratnim pobednicima, gubitnicima mira — priča Branislav.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije "Vapa".

— Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Sa grozom se sećao te vojske koja mu se raspadala pred očima. Najodvratniji su mu je bili krađa i uništavanje topova. S tugom se sećao kako su "Drinci" čuvali i pazili svoje oružje. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne — pripoveda Gavrić.

Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku "Vapa", gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

— Tada su ih uhapsili obojicu. Oca su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Otac je s radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti — navodi Branislav.

Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao.

— Aktivisti "Narodnog fronta" došli su 1947. na vrata našeg stana i tražili novčani prilog za "bratski narod u Albaniji". Otac preko toga nije mogao da pređe, rekao je: "Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali". Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Mislili smo da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili — seća se Branislav Gavrić.


NAREDBA VOJVODE MIŠIĆA Tokom obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu. — Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan — odsečno je raportirao major Tucović. Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.

SIN DRINSKE DIVIZIJE "Drinci" su mališana zadržali kao "sina divizije". Jedan od ratnika, krojač u civilu, od starih šinjela mu je sašio uniformu i šajkaču. Vojnici su mu dali pušku sa skraćenom cevi. Na nožicama je nosio stare opanke, jer nije bilo tako malih cokula. U vojnim izveštajima ostalo je svedočanstvo o dečaku Momčilu koji nije hteo da ode od topova i skloni se u rov kad neprijatelj zaspe bateriju uraganskom vatrom. — Oca nisu mogli da zadrže u rovu. Na kraju su ga pustili da povlači konopce — okidače topova — kaže Gavrić.

B. Subašić | 31.08.2013. | Večernje novosti

[Angelina]

*
Dragiša Penjin


SIN DRINSKE DIVIZIJE
(Odlomci iz istoimenog romana)


ANĐELI U TRAVI

Svakoga avgusta, kada se velegradski asfalt topi na suncu, starac dečjeg lica postaje nemiran. Sa beogradske višespratnice, pogled mu luta nekud preko Save, a reka na suncu bljeska; pa mu, iako iz daljine, zasenjuje oči i tera ih da suze.

— Deda, opet si sa durbinom. Je l' da, tražiš svoj Cer? — vuče ga za rukav unuk.
— Hoćeš li i ti da gledaš? Ono, što se plavi, to je Cer; a, pred kišu, vidi se i Gučevo.
— Ostavi dedu na miru; hodi ovamo! — viče ga majka.

I starac ostaje sam. Plovi po oblacima. Jagodice mu postaju još rumenije, lice zategnutije, a oči mu se presvuku vlažnom izmaglicom.

Izroni devetstočetrnaesta i rodna kuća pod planinom. Dvorište na strmini, a nasred njega, otac visok i čvornovat kao hrast, dugih brkova, izvrnutog kožuha, u beloj dugoj košulji i gaćama, nosi runo na prsima. Majka, vazdušasto bleda, nešto je poslovala i milovala ih mekim pogledom; a njih šestoro, sve jedno drugom do uveta, u belim košuljicama, potpasani šarenim pojasevima, leteli su bosi po travi kao anđeli. Više im svima, jedva, i imena pamti. Seća se samo najstarijih: Svetozara i Bogosava, mrkih vojnika pod šajkačama, koji sada nisu bili tu, u avliji; već; negde tamo, na Drini, gde je tutnjalo i odakle je Sveti Ilija nebesima, kadgod se naoblači, terao vatrena kola... Pucaju iz topova, a topovi imaju granate, što riju zemlju k'o krmače u šljiviku; i još opasnije; izoravaju stoletne hrastove, kopaju bunare i ponore; tako su vojnici pričali ocu, kada su jedne večeri, iznenada i nakratko, banuli sa Drine.

Video je i granate svojim rođenim očima; žutele su se k'o dukat i imale špicaste glave; pre neki dan, kada je srpska artiljerija prošla kroz Trbušnicu i zaputila se na vrh Gučeva; tamo; gde gladni vuci zavijaju, a sneg naveje i k'o crkva visoke smetove...

Puno selo bežanije. Kažu, plavi se Loznica od vojske, sve živo pale. I Šabac pao, sravnili ga sa zemljom; a građane zatvorili u crkvu; pa neke, odatle, odvode na klanicu, a neke i u samoj bogomolji ubijaju.

U Prnjavoru vešaju. Ukočeni ljudi klate se sa vešala, pri najmanjem dašku vetra, kao sveće obešene o kanap pred voskarskim radnjama o zadušnicama.

— Svet izmišlja svašta. Neće bita tako. Kulturan je to narod — teše se neki — al', opet, ko će ga znati.

Otac Alimpije, za svaki slučaj, poslao ga do strica Vladimira, da spremi volovoka kola za bežaniju. Otperlijao, sve kasom, dva kilometra uz planinu; pošto ga majka, pre toga, na brzinu umila i počešljala češljem od volovskog roga; a otac smrknut, zasevao munjama, što ga, baš sad, zadržava, kad nikom nije ni do čega i kao da će na vašar.

Zadihan, čim (stiže do stričevog guvna, pomisli, da se najpre uspentra uz staru ilinjaču koja se već odavno usaćila, pa iz nje curi med. Al', od toga, ništa. Stric već, pod kruškom, spremio kola i počeo da upreže volove.

— Trči sinko, što brže moreš natrag kući, da se spremite. Sadeka ću i ja doći... tako da kažeš Alimpiji.

I on, onda, sve trkom, kao da ga vetar nosi, jer je bila nizbrdica; a kad se sapleo o ostrugu, u šljiviku iznad kuće, nije mogao k sebi da dođe. Sve je bilo u plamenu: i čardak i vajat i pušnica i tor i kućerak sa verigama i ogšnjštem; u kome je majka, malopre, ostala da uzvari mleko za bežaniju i razaspe ga u flaše, ne bilo li ga tako zgodnije nosili. Jedino nije gorela kačara, krcata buradima sa rakijom i zakopanom prepečenicom u pesak, starom koliko i svaki Gavrić; da bi se služila, tek, kad postanu neveste i mladoženje.

Učini mu se da sanja ili da se od pada onesvestio; jer, sve se to zbilo, za tren, dok udariš dlanom o dlan; pa se uštinu i kad oseti bol, u magnovenju, privuče se do oraha, čije stablo, ni dva odrasla čoveka nisu mogla da obuhvate.

Ugleda strašnu sliku koja mu i sada, posle toliko godina, izlazi pred oči i zbog koje pati od nesanice. Majka i njih šestoro, u krvi, na travi; a najmlađi, koji je tek prohodao, razbijene lobanje držao je jabuku u ruci. Oko njih, pijani vojnici u plavom, pevali su na njemu nerazumljivom jeziku, nešto mrndžali, psovali na iskvarenom srpskom; (valjali burad iz kačare i vitlali tele po avliji. Jedan nanišani, opali iz puške i pogodi ga; a ostali mu, na to, zapljeskaše; kao đacima u školi, o Savindanu, kad završe deklamaciju.

Jedino oca nije bilo. Pomisli, da ga potraži; ali, i on je već, onakav grmalj, dva čoveka pokvario, s krvavom sekirom u ruci, ležao mrtav u šumi ispred kuće mlađeg strica Jakova.

Izvuče se neopažen iz šljivika; pa, što ga noge nose, polete ka Gučevu. Zašto, u prvi mah, ni sam nije znao; ali, kad se pribra, učini mu se kako će to, ipak, biti najbolje i da će, navrh planine, pronaći Srpsku vojsku koja se tamo, pre neki dan, zajedno sa strašnim topovima, zaputila ...


KRAGUJEVKA

Izgreban, od trnja i ostruga, nabasa na srpske rovove.

— Što plačeš sinko, šta se dogodilo? — zapita ga oficir; grmalj od čoveka, na čijim se grudima blistala Karaćorđeva zvezda sa mačevima; čim ga dovedoše vojnici.

Bio je to major Stevan Tucović, komandant VI artiljerijokog puka Drinske divizije, roćeni brat crvenog Dimitrija koji je dizao na bunu radnike po Srbiji; a sad, kada je u pitanju sloboda otadžbine, one iste koju je u miru grdio zbog nepravde, neustrašivo juriša na čelu Prve čete, Prvog pešadijskog puka Moravske divizije; tu, negde, po cerskim ćuvicima.

— Čiko, meni su Švabe ubili majku i sedmoro braće i sestara. Eno i' leže mrtvi, na avliji, a zlikovci oko nji' šenluče.
— Odakle si, crni sinko? — zapita ga major.
— Tu, iz Trbušnice, ispod Gučeva.
— Je l' to, sinko, istinu govoriš?!
— Istinu, živu ispinu! ... Nego sam doš'o, da mi daš top, da i' osvetim!
— Koliko ih ima?
— Pa, jedno dvajes.
— Ne treba ti za to top; pobićemo ih bombama — reče mu major, pomilova ga po kosi, pa pozva svoga seiza.
— Izvolite, Gosin majore! — capnu petama, još za glavu višim od majora, Užičanin Miloš Mišulić.
— Čim se smrači; otićićeš s malim, da izvidiš i pobiješ onu švapsku žgadiju! — naredi mu.

Onda mu, major i Miloš, otvoriše konzervu; samo meso; a on, nije mogao, ni da okusi. Steglo ga nešto u grlu, kao da je progutao zelenu oskorušu ili ošlju od pleve o vršaju.

Pita on Miloša, promukao od plača, šta su to bombe; a, Miloš, odmah okide jednu sa svoga opasača i pokaza. Ličila mu je, na izreckanu krušku, krastavu zimnjaču.

— Evo, 'vako, — kaže mu on. — Ovo ti je moj delijo, naša kragujevka, ljuta zmija. Odvrneš, najpre ovaj šaraf, to jest okineš joj kapu; pa, ondak' ovaj pipak, što iz nje viri, kucneš o kamen, drvo, kundak od puške; kako ti se svidi; potom brojiš do tri, odmak bacaš i ležeš...
— Gosin majore, imam jednu viška, da mu pokažem i praktički. Nećemo nikog uzbunjivati; i 'nako, na sve strane puca; a mi još nemamo baš nikak'a posla.

Dečaku, namah, prestadoše suze, zaboravi na tugu; toliko ga sve to, što priča Miloš, opčinilo; a kad, još ovaj, po majorovom odobrenju, baci bombu i zajedno videše, kakav je sve zijam počinila, poskoči od radosti.

— Mogu li i ja, jednu, da probam? — zamoli odmah majora.
— Ti?! — naće se major u čudu.
— Ja, dabome; što ne bi?! Najviše sam, od svi' čobana, mog'o da zavićurim kamen, kad smo čuvali ovce; a bac'o sam i s momcima kamena s ramena.
— Deder ga, sad, i predamnom zavićuri. Da vidim...

Dečak odabra kamen, raskorači se; polete mu ruka, kao tane iz puške, a Miloš viknu:

— Dobar je Gosin majore, sunac mu detinji, bacijo je preko dvajes metara! Ko bi rek'o...
— Dajder mi, ondak; sad bombu! — zacakliše se dečaku oči.

Major se nećkao; ali, kad mu Miloš reče: "Ne bojte se ništa, Gasin majore, biću ja kraj njega"; diže ruke i pristade. . . Čim se ozvezda, Miloš Užičanin sav se okiti bombama; ukrsti uprtače, dade i dečaku dve, pa pođoše.

— Znaš li dobro put? Nemoj, da zavrnjamo...
— Ne beri brigu. Sto puta sam izlazijo na vr' Gučeva, kad izgubim neku od ovaca.

Dovede ga, nepogrešivo, do velikog oraha, iznad kuće u šljiviku. Pritajiše se. . . Videli su na mesečini, k'o na dlanu, pijane plave vojnike, kako sede oko vatre i peku tele. Zagrljeni, obređivali se čuturom, ljuljali po taktu pesme; a neki, oko njih po avliji, naginjali su burad i vidrice; pa rakija po njima, kroz dronjava usta, tekla potokom.

— Nemoj, nigde da se mičeš, dok se ja ne vratim — šapnu mu Miloš. — A ako, kojim slučajom, na tebe nabasaju Švabe; valjda, nećeš biti još i tak'e sreće; odma' bacaj bombe, vidijo si, već, kako se to radi; pa, pravo k našima. . . Jesi razumevo?

Onda ga nestade. Ode, puzeći, kao guja kroz lišće. I, dugo, dugo ga nije bilo. Možda, i nije dugo; ali se, tako, dečaku učinilo.

A noć je bila mirna, sparna, prava avgustovska. Ni list da mrdne. Tišinu je jedino razdiralo orgijanje pijanih plavih vojnika, koje se, možda, čulo i na dva puškometa, čak tamo dole, do Drine. . . Odnekud, zacvili i kuče, huknu sovuljaga; pa, dečaku, nekakva zima, poče da puzi uz leća. I, zadrhtao bi, sigurno; da ga, uskoro, ne trže prasak bombe i ne ugleda veliki plamen koji suknu put neba.

— Miloš, mora, da je pogodio bombom usred vatre, čim, žiške lete na sve strane — to je, prvo, što mu pade na pamet.

Začuše se i jauci; onda druga bomba; i, sve se utiša. Ništa se više nije čulo, ni ono kuče, ni sovuljaga. Uto, stiže i Miloš.

— 'Ajde, moramo, ići. Razbuc'o sam i', jebeš im mater, k'o Bugarin slamu i osvetijo ti celu vamiliju. Zapalijo sam tvojim i sveću, moju vojničku mrtvakušu, pokoj im duši; sam' moram nabaviti drugu, da me ne izvedu na raport, što 'arčim državsku imovinu; a, sutra ćemo i', k'o što je red, i sa'raniti.
— Vala ti Miloše, k'o bratu, od neba do zemlje. Taman uzeše planinu na sebe, kad, zapuca sa svih strana; a, čim stigoše, do rovova, zalajaše i švapski topovi ...


KAPLAR

Miloš ga smesti u šator, pokri ćebetom i reče mu:

— Spavaj, ka' 'tić, imaćeš cele noći, zadžabe, muziku.
— Neću! 'Oću u rov, da pucam, iz topa.
— Nema ništa od pucanja, do zore; probudiću te, kadeka, za oto, bidne vreme. Ne trošimo mi, zadžabe, municiju ...

Sanjao je, kako se igra Mesecom; a on, pun, okrugao, kao valjana lopta; što mu je pravio stariji brat, dok nije otišao u topdžije na Drini, od volovske dlake kad timari goveda. . .

Pred zoru, probudi ga srpska artiljerija ... Zagruva. Odskoči od zemlje; zamalo, da sruši šator; izvuče se, ispod ćebeta, pa sjuri u rov, da potraži Miloša.

— Ništa se ne boj — rekoše mu vojnici. — Ti si, sad, naš rod rođeni; a, svi smo ti mi, isto, što i Miloš ... Ceo naš puk ... Razumeš.? Tu je on, negde u rovu ... Ne beri brigu.

— Delijo, znaš li, ko si ti? — zagrli ga, čim ga ugleda, podnarednik đak Jezdimir.
— Kako ne bi' znao?! Momčilo A. Gavrić, selo Trbušnica, srez Loznica ...
— I, još?
— E, to još, ne znam ...
— Ti si još: sin Drinske divizije, VI artiljerijskog puka; tako da zapamtiš i tako svima da govoriš, ko te pita ... Jesi li razumeo?

Jedva pronađe Miloša ...

— Šta je, jesi se uplašijo?
— Nisam — kaže mu dečak.
— Pa što, ondak, ne spavaš ka' čovek u šatoru?
— 'Oću, da pucam, iz topa.
— Iz topa, veliš?! ... Ne zajebavaj.
— Ne zajebavam, krsta mi.
— E, ondak, ako je već tako; 'ajde, odma' 'vamo, bokca ti detinjeg - skresa mu Miloš, pa ga odvede do prvog topa, ne bi li ga smirio, da povuče oputu na obaraču.

— Vredi momak tri careva grada! — nasmejaše se, na to, i zapljeskaše artiljerci; pa je, on, posle toga, sav na sedmom nebu, trčao od topa do topa i opaljivao; oni pazili, da ne naiće Gosin major; a kad ih, naposletku, "ufaćka" i on je takvu igru dozvolio; samo je rekao dečaku, da dobro otvori usta, kako ne bi ogluveo.

— A, iako, postaneš nagluv, ništa ne mari; po tome se poznaju artiljerci — dodade ...

Zatamnilo se nebo, nad Cerom, od granata. Srpska artiljerija štedela municiju, pa nije pucala, sve dok, golim okom, ne vidi neprijatelja; a švapska, daleko metna, nemilice trošila; preoravala metar po metar svaki pedalj, sve dok, naposletku, nije stigla do srpskih rovova.

Major, izdao narećenje, za prebacivanje na nov položaj. Seva sa svih strana. Granate, kopaju kratere i zakopavaju ljude sve do zuba ili ih raskomadavaju; pa trupovi, bez glava, leže na sve strane; a istrgnute ruke, zabačene, vire iz raklji drveća.

— Leži, sunce ti detinje! — viče mu Miloš kroz grmljavinu.
— Di, da ležem?! Zar ne vidiš, da je izginula cela posada kod prvog topa; a top, ost'o, neispaljen! — odvrati dečak, pa mu se otrže, pojuri kroz pakao, sjuri u rov i, preskačući izginule, stiže da povuče oputu.
— Zar, još, ima živih, kod prvog topa?! ... Ko to tamo puca? — zapita major.
— Mali Momčilo! — povikaše vojnici.

Jedva se izvukao iz rova, a kad je izašao, odvedoše ga u zaklon do osmatračnice. Čim ga ugleda, major, zauze stav mirno; a dečak se isprsi i otpozdravi ga, po propisu, oštro prinese ruku šajkači, capnu bosim petama; isto, onako, kako je to video, da čine vojnici.

— Redove Momčilo Gavriću, unaprećujem te u čin kaplara, VI artiljerijskog puka Drinske divizije! — tako mu saopšti.
— Čestitam, kaplare? — prvi ga, po vojnički, pozdravi Miloš; iskezi bele vučje zube, ispod crnih, ufitiljenih brkova.
— Nemoj, tako Miloše; to se Gosin major, samo, sa mnom šalijo.
— U vojsci nema šale, ako nije voljno; a carska se i majorska ne poriču — objasni mu Miloš.
— Kaplare Gavriću, čim surduknemo Švabe s Cera, da mi se javiš, da ti se sašije uniforma; a, zasada, evo ti od mene zvezdice — nadjača topovsku grmljavinu svojim gromoglasjem Gosin narednik Milovan, pa isuka sablju i preživelim, čiji su topovi ostali bez municije, komandova:
— Za mnom! Kad više ne možemo kao artiljerci; onda, bar, da im pokažemo kao pešadinci, čija naja crnu vunu prede; jebem im familiju!

Golorguki dečak, sjuri se za Gosin narednikom i onim vojnicima. Sa prvog mrtvog, plavog vojnika, skide bombe; pušku ostavi, jer nije znao, iz nje, ni da puca; a ostalo, ništa ne taknu. Seti se, šta je otac Alimpije govorio starijoj braći, kad su polazili u rat; "Od mrca, iako je neprijatelj, moš d' uzmeš samo oružje, jer je to državsko; a ostalo ništa, ni odelo, ni cokule, ni kapu, iako je i to državsko; al' nije, jer je dotičnom mrcu država oduzela sve civiljsko; pa nije pošteno, da na onaj svet, jebi ga, ode go golcijat. Gre'ta je." I, on se, toga držao. . .

Ne seća se više, ni koliko su dana tako jurišali, ni kako su svoje topove doterivali, skoro, međ švapsku pešadiju, da bije kartečom; ali se, kao danas seća, kako su Švabe bežale i kako je Loznica bila sva u ruševinama, kada su, u nju, sišli s Cera. Tu su mu, po narećenju Gosin narednika Milovana, sašili pravu vojničku uniformu i prišili zvezdice. Njemu se učinilo, kao da su ih sa neba skinuli i da su same Danice; a, vojnici ih, zvali čvarcima. Jedino, nije bilo cipela.

— Boga vam šusterskog, — grmnu Gosin narednik Milovan u vojnoj rajdionici, smeštenoj, pod nekim nagorelim naslonom, — kaplar Srpske vojske ne može ići bos! ... Ni vojnik! ... Akamoli, starešina!

I, oni, da ih ne zgromi; razvale neke velike cokule i, još istog dana, preprave ih za dečakovu nogu. Dobro su ih potkovali klincima, pošto je Gosin narednik uvek svakom, čak, valjda i samom sebi, govorio: "Nemoj da mi gaziš k'o frajla! Vojnik kad ide ulicom, ispod cokule ima vatra da seva, k'o u narodnoj pesmi!"

A, kaplar Momčilo, baš tih dana, uoči Gospojine, napunio je osam godina ...