|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 10, 2013, 09:28:01 pm » |
|
**
FOTOGRAFIJAMA VASKRSAO SRBIJU
Njemu su sva vrata bila otvorena, čak i kraljev dvor, a kada je umro na sahrani je bio lični izaslanik patrijarha Germana
Nemački general, August Fon Makenzen, napravio je kobnu grešku koja će ga proganjati do kraja života, kada je pred samu zimu 1915. godine naredio svojoj vojsci, koja je stigla do Kosova Polja da obustavi dalji progon srpskih vojnika. Samouvereni švapski general smatrao je da će preostali deo srpske vojske izumreti od gladi i zime u planinama Crne Gore i Albanije. U proleće 1916. godine vladalo je uverenje da je srpska vojska uništena.
Osionog generala i čitav svet o ovoj neistini prvi je obavestio Rista Marjanović, urednik fotografije tada najčitanijeg lista na svetu "Njujork Heralda". Ristine potresne fotografije izložene na svetskoj izložbi ratne fotografije u Parizu pre osam decenija posvedočile su više od reči da je šest divizija srpske vojske spaseno i oporavljeno se priprema za front na ostrvu Krfu. Svet je počeo da veruje u istinu da srpska vojska postoji, a sa njom i vlada Srbije. To je značilo da će i srpska država dalje postojati.
I drugi uticajni svetski listovi tog doba sve više objavljuju fotografije srpskih vojnika i naroda u borbi za svoju slobodu. Simpatije na strani Srbije postaju sve veće.
Ugledni francuski novinar, Pol Diboše pisao je hvalospeve o genijalnosti jednog majstora fotografije kakav je bio Rista Marjanović. Za fotografije na kojima se vide borbe srpskih vojnika je napisao da su to ikonografije srpskog naroda, a hrabrost s kojom su snimljene meri se s uskakanjem u neprijateljski bunker.
Celu izložbu u Parizu Rista je praktično pripremio na francuskom brodu dok je sa srpskom vojskom putovao od albanskih luka do ostrva Krfa. Preko civilnog odela sa obaveznom kravatom imao je na sebi pocepani šinjel srpske vojske i oficirsku kapu, iako oficir nije bio. Jednu anegdotu sa ovog mukotrpnog putovanja priča nam Stanko Marjanović, Ristin unuk koji živi u Zemunu, a povremeno dolazi u zavičajnu kuću u Radenkoviću, gde su koreni porodice Marjanović, jedne od najcenjenijih u ovom selu.
Iscrpljen od gudura Albanije, Rista jedva ulazi u brod spasa, a tu ga oficir sumnjičavo pogleda i zaustavi pitanjem: "Zemljače, kojoj ti jedinici pripadaš?"
"Ni jednoj, poručniče... Ili, ako baš hoćeš, svim našim jedinicama. Izvoli ovaj papir pa ćeš videti."
Na papiru sa velikim zaglavljem Vrhovne srpske komande i potpisom Dragutina Dimitrijevića Apisa, obaveštajnog oficira, pisalo je Propusnica.
Gospodin Rista Marjanović, dopisnik fotoreporter "Njujork Heralda", ovlašćen je od Vrhovne komande da može biti na vojnoj prostoriji...
Pročitavši to srpski oficir se obradova i brzo objasni:
"Izvinite, nisam vas prepoznao. Mi smo se upoznali na Ceru, kad ste slikali našu jedinicu. Zameram vam samo što ste slikali kako nam žene pomažu kod guranja haubica, nije lapo da to svet vidi".
A Risto će na to: "Žene jesu žene, ali su i narod. Pa ako već branite narod, šta je tu loše da svet vidi kako vam narod pomaže!"
"Rista Marjanovićje rođen 1885. godine u porodici Dragojla Marjanovića, žitnog trgovca nastanjenog u Šapcu, rodom iz mačvanskog sela Radenkovića.
Pradeda Dragojlo je pored Riste imao još dva sina. Kosta je bio apotekar, nestao u Prvom svetskom ratu, a Dragutin profesor i direktor Pete muške gimnazije u Beogradu, inače rezervni pukovnik artiljerije. Ipak, deda Rista je bio najugledniji. Njemu su sva vrata bila otvorena, čak i kraljev dvor, a kada je umro na sahrani je bio lični izaslanik patrijarha Germana", kaže unuk Stanko.
Fotografski zanat Rista je počeo da uči kod Steve Jovanovića u Beogradu. Od mnogih zanimanja koje mu je nudio bogati otac, želeo je da bude samo fotograf i to između ostalog iz inata prema tadašnjem šabačkog fotografu, Nemcu Siglu, za koga je govorio da pravi loše fotografije.
Majstorov sin, Paja Jovanović, poznati slikar, zavoleo je Ristu i jednog dana mu iz Beča donosi za to doba moderan foto-aparat sa foto pločama. Željan da nešto više nauči, Rista pozajmljuje od ujaka 20 dinara i sa 18 godina života odlazi u Beč. Tamo saznaje da se fotografisanje može još bolje naučiti u Parizu i samo posle dve godine zakucao je na vrata ateljea Rol. Bilo je to 1905. godine.
Rolovi fotoreporteri važili su za najbolje na svetu. Oni su pravili fotografije za tada najuglednije i najtiražnije novine ne samo u Francuskoj. Za kratko vreme Rista Marjanović je pokazao da je najbolji među njima. Fotografisao je mnoge senzacionalne događaje: prve uzlete aviona, tragediju u kojoj je poginuo predsednik francuske vlade, kada je njegov avion udario u svečanu tribinu. Tu su i zanimljivi detalji snimljeni u vreme bitke na Ceru, kao i slike Mačvana i Mačvanki u svakodnevnim životnim prigodama. Ristina fotografija pod nazivom "Rado Srbin ide u vojnike" u prirodnoj veličini, čuva se u Pedagoškom muzeju u Parizu. Ova kao i mnoge druge fotografije znamenitog fotoreportera umnožene su u milione primeraka po raznim knjigama i novinama širom sveta.
Kada je vlasnik "Njujork Heralda", Džems Gordon Benet, video Ristinu fotografiju na kojoj je hrt u punom trku jurio zeca, došao je u Pariz da zamoli znamenitog Šapčanina da pređe u njegove novine i bude urednik fotografije. Za veliku platu i posebne uslove života, među kojima je i automobil na poklon, Rista je pristao. U to doba, 1907. godine u celom Parizu bilo je stotinak automobila. Jedan od njih bio je vlasništvo Riste Marjanovića, kome su fotografije donele svetsku slavu.
Rista Marjanović je umro u Beogradu, 1969. godine ostavivši za sobom brojne potomke i istinu o besmrtnoj srpskoj vojsci, zbog čega ne može i ne sme biti zaboravljen.
Ljubiša Đukić
("Glas Podrinja" april 1996.)
Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
|
