Marko Radosavljević [monah Artemije] (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Marko Radosavljević [monah Artemije] (1935)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Marko Radosavljević [monah Artemije] (1935)  (Pročitano 12358 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Oktobar 10, 2013, 12:12:06 am »

*



MARKO RADOSAVLJEVIĆ

V L A D I K A  U  E K Z I L U  ili  MO N A H   A R T E M I J E



"Vera se ustima ispoveda a životom potvrđuje, ako treba krvlju zapečaćuje".
[Episkop Artemije, Intervju za In televiziju iz Bijeljine, 2013.]

"Svi problemi koji pritiskaju i muče srpski narod u celini, istovremeno su i problemi Srpske Pravoslavne Crkve. A to su, pre svega, posledice višedecenijske vladavine komunizma na ovim prostorima i posebno ovih zadnjih godina ratovanja i stradanja na svim prostorima na kojima živi, posebno na Kosovu i Metohiji. Te posledice su vidljive na svim segmentima narodnog života: biološkom (rapidno se topimo, nestajemo), ekonomskom (svenarodna beda i siromaštvo, uništenje ekonomske baze), duševnom (psihička raslabljenost i neurotičnost) i duhovnom (praktični ateizam i bogootuđenost)"...
[Episkop Artemije, Kosovska Mitrovica, 24.02.2009.]

"Pastir, to je čovek koji se sav, celim svojim bićem, posvetio samopožrtvovanom i ljubavlju prožetom staranju za spasenje duša ljudi koji su mu povereni, čovek koji stremi da ih duhovno preporodi i da ih zaista i neodstupno vodi na putu dostizanja duhovnog savršenstva".
[Arhiepiskop Averkije Džordanvilski]

"Zar te život nije naučio, da se možeš prevariti i u sebi i u ljudima, koji stoje van Hrista! Biraj, čoveče i sine čovečiji, izbor je sudbonosan. Kada pređeš u Večnost, Večnost će ti postaviti samo jedno pitanje: Reci, čoveče i sine čovečiji, koga si izabrao, to jest: Kome si poverovao i za kim si pošao?"
[Nikolaj Velimirović]

"Blago onima koji se rastanu sa ovim svetom probuđeni, pokajani, očišćeni i pričešćeni. Probuđenje — to je uviđanje rana na duši. Pokajanje — to je rasecanje i otvaranje tih rana. Očišćenje — to je potpuno isceđenje i isceljenje rana grehovnih. A Pričešće — to je ulivanje u sebe novog života, novog zdravlja i nove sile. Nad time se treba truditi celog života"...
[Artemije, 2013]

Fotografija: www.dzambas.ch
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 10, 2013, 01:01:10 am »

*

MARKO RADOSAVLJEVIĆ
MONAH ARTEMIJE



Artemije (svetovno Marko Radosavljević) je rođen 15. januara 1935. godine u Leliću (rodno selo sv. Nikolaja Velimirovića) nedaleko od Valjeva, od oca Veselina i majke Kosane. Po završetku Teološkog fakulteta u Beogradu upisao je postdiplomske studije u Atini. Sa uspehom je 1976. godine odbranio doktorsku disertaciju sa temom Tajna spasenja po Svetom Maksimu Ispovedniku.

Njegov duhovnik bio je Sv. Justin Popović koji ga je i zamonašio 20. novembra 1960. godine u manastiru Ćelije.

Predavao je na Bogosloviji u manastiru Krka od 1964. do 1968. godine i u Prizrenskoj bogosloviji. Nakon godinu dana predavanja u Prizrenu, povukao se u manastir Crna Reka, gde je proveo 13 godina.

U čin arhijereja hirotonisan je 23.06.1991. godine u Pećkoj Patrijaršiji.

"Bio je oštri kritičar Slobodana Miloševića i politike koja se vodila na Kosovu. Od Amerike do Australije lobirao je protiv nezavisnosti Kosova. Mnogo puta je sudbinu Kosova vezivao sa sopstvenim delovanjem. 'Da ja nisam zadržao narod, pitanje Kosova bilo bi rešeno početkom 2002. godine.' Predlagao je: 'Srbija bi trebalo da objavi da će kupiti najsavršenije borbene sisteme od Rusije i drugih zemalja. To bi jedino dalo rezultata.' Poglavar SPC-a patrijarh Irinej jednom prilikom je izrazio svoje viđenje: 'Vladika Artemije se izdvojio iz celine crkve i za nas je bilo neprihvatljivo to što je on stanje u kojem se Kosovo našlo smatrao ličnim problemom, koji on treba da rešava na, za njega, najcelishodniji način.'"

Sinod SPC je 11.02.2010. godine doneo odluku kojom je Episkop Artemije razrešen upravljanja Eparhijom Raško-Prizrenskom do redovnog zasedanja SASabora.

"...Artemije je do novembra 2010. godine imao čin episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, kada mu je isti oduzet odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, zbog sumnji u neispravno finansijsko upravljanje eparhijom. Artemije je tada vraćen u čin monaha, uz obrazloženje da je zajedno sa sledbenicima krenuo putem raskola i narušio saborno jedinstvo SPS.
Uprkos tome što mu je oduzet episkopski čin, Artemije se predstavlja kao episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski u egzilu, i služi svetu arhijerejsku liturgiju".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 10, 2013, 01:39:42 am »

*
BIOGRAFIJA VLADIKE ARTEMIJA


NEZALAZNO SVETILO SRPSKOG PRAVOSLAVNOG KOSOVA

Preosvećeni vladika Artemije rođen je 15. janua­ra 1935. godine Gospodnje u Leliću (rodnom selu Sv. Vla­dike Ni­kolaja) kod Valjeva. Njegovi bla­gočestivi roditelji Vese­lin i Kosana dali su mu na krš­tenju ime Marko. U tihom i bez­metežnom seoskom ambijentu, među živopisnim brdima i vrtačama, u skromnim sirotinj­skim uslovima rastao je mali Mar­ko. Slušajući i upijajući dušekorisne pouke i poveda­nja, pesme i mudre umotvorine ro­ditelja i starijih lelićana, i čitajući stare verske listove i časopise što mu je otac do­nosio iz lelićke crkve, — krepio je svoj duh, a pomažući rodi­telje oko stoke i na njivi, snažio svoje slabašno telo.

Poučavajući se na prostodušnosti i požrtvovanosti svoga oca, smirenog prislužnika (crkvenjaka) u Crkvi Gos­pod­njoj, budući vladika je, prirodno, od malena zavoleo hram Božiji i bogosluženja; post i uzdržanje, Pričešće. Ta spon­tana sviknutost na poredak crkvenosti doprinela je izgrađi­vanju svesti o neophodnosti istinskog života po Bogu i pra­voj veri, a ne da se ostane na nivou površnosti i formalnos­ti, spoljašnjosti. Jednostavno, mali Lelićanin se nepokole­bivo opredelio i krenuo na put potpunog služenja Bogu do posletka; stupio u podvig odricanja od svakovrsnih žitej­skih iskanja i zabluda. Očevo ponašanje i jednostavne pou­ke dopunjavani su odlomcima — uputstvima iz Žitija Svetih i drugim tekstovima verske sadržine. Osim toga Marko je kao đak pokazivao izuzetnu sklonost ka bogatoj narodnoj (usme­noj) književnosti i tradiciji i rodoljubivoj lirici, učeći napa­met obilje pesama od kojih su mu mnoge do danas ostale u sve­žem sećanju. Učio je naizust i mnoge stranice Svetoga Pisma i brojne bogoslužbene pesme i druga sveštena štiva. Stoga je neprestano, ma i pogružen u dečije snove, upravljao svoje misli i želje ka čistim nebeskim prostranstvima, daleko iz­nad lelićkih bregova.

Vredan i bistar mališan, Marko je, u vreme drugog Svetskog rata, primerno završio osnovnu školu u rodnom Le­liću. Sećanje, i osećanje blagodarnosti, na divnu učitelji­cu Stojanku nije ga nikada napuštalo. Živo, pak, predanje i uspomena na Svetog Vladiku Nikolaja iz usta njegovih rodi­te­lja, ro­đaka i seljana, pobudiće i divljenje i duhovno zani­ma­nje za uzorni podvižnički život Episkopa Žičkog i Oh­rid­skog, o kome će, kasnije, i sam napisati prvi i jedin­stve­ni životo­pis pod naslovom Novi Zlatoust. No, na njegovo ži­votno op­redeljenje svakako će najviše uticati slike i utis­ci koje je poneo iz najranijeg detinjstva sa bogosluženja i crkvenih praznika, na koje je, sa roditeljima, stalno odla­zio i pričeš­ćivao se; kao i sudbonosni susret i poznanstvo sa svetim starcem Justinom (Popovićem), duhovnikom Sveto­arhangelov­ske obitelji u Ćelijama.
 
Nižu gimnaziju, sa malom maturom, Marko je, oboga­tiv­ši se novim znanjem i nadahnućem, izuzetno uspešno za­vr­šio u Valjevu, a zatim po želji roditelja i blagoslovu Će­lij­skog Starca, upisao Pravoslavnu bogosloviju Svetog Save u Beogradu. Znajući da samo uzak i trnovit put vodi u Carstvo Višnje, on se opredeljuje za taj podvig. Jer poslušnost i bo­gobojažljivost, oštrina uma i smirenje; istinsko poštovanje svih ljudi, krasili su lelićkog dečaka koji je, čuvajući dev­stvenost i celomudrenost, zadivljujuće uzrastao udostojava­ju­ći se dara duhovnog rasuđivanja, odmerene reči i trezvoum­nosti.

SMIRENI MONAH

Dobre naravi i blagočešća, tih i prijatan, a preispu­njen blagodaću i radošću; ljubavlju i zahvalnošću prema svom duhovnom rukovodiocu, upisuje bogoslovlje na Pravos­lavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, 1960. Iste godi­ne, 20. novembra, uoči Aranđelovdana, dajući monaške zave­te biva postrižen s imenom velikomučenika Artemija, svog bu­dućeg zaštitnika. Prve godine monahovanja oca Artemija pro­ticale su uz uobičajena iskušenja, sa propratnim pomislima, snovima i sumnjama, ali i ukazanjima, simvoličkim vizijama (vraćajući se jednom prilikom u rodno selo, prema vlastitom svedočenju, mla­di inok se, iz daleka, zagledao u visoke pov­len­ske planine, na čijim je prekrasnim proplancima "video" veliko stado ovaca i zaželeo da bude pas­tir. Ni slutio nije da će mu Gospod ispuniti želju i podariti mu "go­le­mo stado" na čuvanje, samo ne na Povlenu, nego u najdrevnijim srpskim zem­ljama — Raškoj i na Kosovu i Metohiji. Njegov najčešći dečiji "san" bio je da bude moreplovac — krmanoš, što mu je, kao što se i kasnije poka­zalo, Gospod takođe poverio uprav­ljanje "prepunom lađom" — na putu ka spa­senju); podsticajima na podvig i pregnuća. Bio je potpuno pre­dan teškim telesnim trudo­vi­ma; u neprestanom molit­ve­nom pogruženju i pokajničkim uz­da­sima; u čitanju dušeko­risnih knji­ga i traženju odgovora na sve nedoumice i pitanja — u delima Svetih Otaca, koji su ga ruko­vodili na strogom i tesnom du­hovnom putu. (Kako je o. Artemije bio vaspitan u istinskom pravoslavnom podvigu i duhu najbolje će pokazati njegovi ne­pokolebivi sta­vovi u raz­nim povodima života naše Crkve, naročito kasnije, na Ko­so­­vu i Metohiji, kada je kao episkop, često ostajao usamljen, ali čvrst i is­trajan u odbrani istine i pravde Božije).

Izabravši, dakle, tesan put spasenja u monaškom či­nu, u trudovima i samoprekorevanju, u neprestanoj molitvi i po­kajanju; monah Artemije uspešno završava studije teologije. U međuvremenu je, od episkopa šabačko-valjevskog G. Jovana (Velimirovića, sinovca Sv. Vladike Nikolaja), rukopoložen za jerođakona, a zatim, na Aranđelovdan 1964. godine, od epis­kopa dalmatinskog G. Stefana i za jeromonaha, — u manastiru Krka, gde je po odluci Sv. Arh. Sinoda SPC, postavljen za nastavnika novoustanovljene bogoslovije. Poznati su plodovi četvorogodišnjeg poučiteljstva profesora bogoslovlja, jero­mo­na­ha Artemija i njegovog duho­nosnog rada u čuvenom dal­ma­tinskom manastiru.
 
Posoljen "ognjem duhovnim" monah Artemije se potpu­no obratio ka Gospodu, povevši žestoku borbu sa pomislima; us­merivši sve snage ispunjavanju Zakona Božjeg, trpeći i is­paštajući na Putu; izbegavajući sve padove i trudeći se da svega sebe saobrazi Liku Gospodnjem; da se dolično održi u činu u koji je prizvan. Negujući neprestano duh istinske lju­bavi i oslonac na višnju blagodatnu pomoć, ushodio je ka Gos­podu, postupno i neodstupno. Poučen Ocima i svojim sve­tim Star­cem, on je, odbacivši svaku pomisao uzdanja u sebe, svu svoju suvišnu i skvernu prirodu prineo Svevišnjem Bogu — na pre­obražaj i podizanje. Tako je — i samim sobom — pou­čavao svoje poučenike. Svojom skromnošću i blagorazum­noš­ću uzdrža­vao se od nepromišljenih opštenja i ispraznih razgovora, od praznoslovlja i od lakih i besmislenih zabava; od čitanja sab­lažnjujućih knjiga i uobrazilja; od maštarija, uzrastajući u izuzetno rečitog i rasudnog, trezvoumnog tuma­ča Evanđelja Gospodnjeg i Puta Gospodnjeg.
 
Trezvoumnost i smirenje, bogobojažljivost i ljubav pre­ma svemu Božijem, ljudima i Božijoj tvorevini - pratili su o. Artemija na njegovom ne lakom putu ka Bogočoveku Hris­tu. No, u ime Gospodnje, sve je te vrline smireni monah skri­vao od ljudskih očiju. Danju je samopregorno učio bogoslov­ce i obavljao druga poslušanja, a noći provodio u predanoj mo­litvi. Tako je sve više on uzrastao du­hom; postom i bdenjem po­beđujući pustoš i plot, sujetu i strah... Duhovno preuzvi­šen i, istovremeno, prostodušan i smirenouman (kao "evan­đelsko dete") otac Artemije teži sve dubljem znanju i težem trudu i podvigu. Stoga, rukovođen blagoslovom Avve Justina, godine 1968. odlazi na postdiplom­ske studije najpre u Pariz, zatim u Atinu, provodeći skoro osam godina i odbranivši izuzetno kompleksnu doktorsku diser­ta­ciju Tajna spasenja po svetom Maksimu Ispovedniku. Po povratku iz Elade 1977. go­dine biva postavljen za profesora u Bogosloviji Sv. Ćirila i Metodija u Prizrenu. I ovde je os­vedočena svetootačka paž­nja i ljubav poučitelja Artemija pre­­ma duhovnoj deci; njegov molitveni trud i žrtvovanje za popravljenje, bogopoznanje i spasenje učenika i sledbenika.

PUSTINOŽITELJ

Otac Artemije, međutim, neprestano teži bezmolviju i osuštastvljenju Istine i prisajedinjenju sebe Hristu i Hris­tovoj Istini. Stoga, pustinoljubivi monah na­pušta profe­sorski rad, i svet, i juna 1978. godine odlazi u Crnorečku pus­tinju, u Svetoarhangelovsku svetinju, prepodobnog Joani­ki­ja Devičkog, gde se nalaze sve­te i netljene mošti pre­po­dobnog Petra Koriškog. Zapus­te­li manastir on u velikom naporu i požrtvovanju obnavlja i podiže iz ruševina. Dos­toj­ni su divljenja podvizi i trudovi koje je on, sam, činio u ob­novi ove zapustele svetinje (preno­se­ći na magaretu razno­vrs­nu građu), bez ičije pomoći, osim Bo­žije blagodati i snage kojom ga je Gospod krepio. Bilo je ne­ve­rovatno sa koliko je volje i nevidime snage, telom inače slabašni, ovaj čovek unu­t­raš­njeg života, vršio poslove go­tovo nesavladive i za te­les­no mno­go snažnije trudbenike. Os­taće tajna kako je monah Arte­mi­je uspevao da pojedine radove, za koje je trebalo i veće sna­ge i više ruku, i graditeljske umešnosti, sam izvede i ta­ko vešto izvrši. Utisak je da Gos­pod nikada nije odocnio da pruži potrebnu pomoć i podrš­ku svom ugodniku. Zato je on sve teškoće obnove i zasnivanja op­štežića, i igumanstvo­va­nja, podnosio lakše nego što je to inače uobičajeno u takvim pri­likama.
 
Pored teških telesnih trudova, predstojala je i krup­na duhovna obnova. Provodeći mnoge dane i noći u samoći i bezmolviju, otac Artemije je uzrastao duhom, snažeći se bogo­mislijem, svetootačkim iskustvom iz raznih asketskih i bo­goslovskih spisa; bdenijem i metanijama. U tišini i usam­lje­nosti negovao je dar molitve i suza; njegovi tajni podvizi u crnorečkoj pustinji bili su javni samo pred Bogom. U suro­vim pustinjskim uslovima bilo je, svakako, i mnogo iskuše­nja, ometa­nja bezmolvija, demonskih uznemirenja. No, blago­dat Božja nije napuštala crnorečkog pustinožitelja i podviž­nika. Sve teškoće i trudove monah Artemije podnosi smire­no i sa blagodarenjem Gospodu. Strogo monaško pravilo ni­ka­da nije izostavljao niti skraćivao. Umnožavali su se, iz da­na u dan, blagodatni darovi, kao nagrada za strogi podvig.
 
Artemijeva blagost, molitvenost i poučnost širili su se među bogotražiteljima i hodočasnicima iz kosovo-me­tohijskih, ali i iz najudaljeni­jih srbijanskih krajeva. Nai­me, ispu­njen ljubavlju i sastradanjem prema svima, nevoljnima i ne­mar­nima, koji su sve češće dolazili u Crnorečku pustinju na ukrepljenje, otac Artemije je tiho poučavao, krepio, poma­gao. Svojim molitvama i poukama mnoge je podigao; ucveljene ute­šio, maloverne uverio; za mnoge (grešne) obilne suze iz­lio; za bolesne dugo se Bogu molio. Svojim, osvedočenim, bez­gnev­ljem i krotošću mnoge je smirio i od nemira i zlobe oči­stio, u veri utvrdio.
 
Posvednevna poslušanja, posete i poučanja ometali su oca Artemija da se posveti pravilu, pa je veći deo noći pro­vo­dio u usrdnoj molitvi, kolenopoklono moleći Gospoda Hrista da pomogne palom i ogrehovljenom svetu, za koji je pro­lio mnoge suze i Bogu upravio mnoge uzdisaje i vapaje.
 
Daleko od sveta, potpuno predan Promislu, i napajan blagodaću, i svežinom gorskog prizora, otac Artemije je jenostavnošću svoga života privlačio mlade ljude kao što "miomirisni cvet privlači pčele", te su počeli da dolaze mladi sapodvižnici i primali njegovo rukovođenje i blago­slov za monaški podvig. Tako se vremenom razvilo malo brat­stvo mladih i darovitih iskušenika — inoka, koji su za­do­bili veliku duhovnu korist od svog starca, revnosno izvr­šavajući sva poslušanja, držeći strogi "crnorečki", arte­mi­jevski, tipik: molitva, post, bdenje; poslušanje; ispovedanje pomisli; učenje...

IZUZETAN STARAC

Iguman Artemije je u Crnoj reci osnovao i jedinstve­nu školu za svoje učenike, čiji je program bio utemeljen na svetootačkim načelima. Ovde se učenik učio veri (podizanje, ukrepenje vere); molitvi (pravilnoj, svakodnevnoj, prema pra­vilu; neprestanoj molitvi Isusu — unutrašnjoj, ili srdačnoj molitvi); poslušanju; ispovedanju; nadi, ljubavi. Čitanje du­šekorisnih knjiga i pravilno razumevanje i tumačenje dela svetih Otaca; borba sa pomislima, grehom i iskušenjima; očišćenje; negovanje istinskih spasonosnih sklonosti duše i odbacivanje štetnih; te neprestano razvijanje i negovanje ljubavi prema Gospodu — svom dušom i svom snagom; i stica­nje smirenja i razvijanje duhovnih darova — pojanje, ikonopi­sa­nje i pisanje; izrada brojanica i drugog rukodelja — bili su stalna briga i ljubav Artemijevih crnorečkih monaha.
 
Pod starčevim duhovnim rukovođenjem (nastavanjem) mnogi iskušenici i monasi su svoju stradalnu dušu ukrepi­li i obnovili; mir Hristov u trudovima zadobili; svojom ti­hom a živom i uverljivom propoveđu, i svetačkim ophođenjem i plamenom ljubavlju on je na put izvodio. Svaka njegova pou­ka, i prekor, odgonili su žalost i izazivali radost. Crno­reč­ka duhovna borba je postala saborna; u njoj je opitan starac pozi­vao da se sledi za drevnim ocima; iz nje se izlazilo sa puno­ćom duhovnih darova. Crnorečki monasi su, tako, pos­ta­li "sve­tila svetu". Nalik na svetogorske monahe, kada bi se, za­­ra­di manastirskih potreba pojavili u gradovima - izazi­vali bi divljenje među svetovnjacima. (Na duhovnim tribi­na­ma, pre­­da­vanjima i promocijama knjiga, u Prištini, i drugim gradovima, bi­li su ukras među mnogobrojnom publikom, često uzimajući učešće — odme­re­nim i mudrim rečima). Po starče­vom blagoslovu najiskusniji cr­norečki jeromonasi i sami su se poduhvatali duhovništva, naročito među studentima, mla­dima. Razvijeno je, tako, deve­desetih godina prošloga veka u Prištini jedno do tada ne­poznato u nas starčestvo, — nalik na rusko starčestvo krajem 19. veka.
 
Najveći broj Artemijevih učenika saobražavao je sebe svome ljubljenom duhovniku. (Samo dobro drvo dobre plodove rađa). Dobra dela njegovih učenika već se "na gori vide", sve­­dočeći da njihovo opredeljenje i uzdanje nije bilo uzaludno, i da njihova vera i trud njihov jesu neporecivi i plodonos­ni. Sam blaženog života crnorečki starac uvek traži trud, po meri našeg uzrastanja, napominjući da nam je neprestano potrebno duhovno potkrepljenje i popravljenje; pokajanje i po­dizanje. Ma kakve brige i patnje; opasnosti i nevolje da su nas skolili, on traži staranje na spasenju naše duše; svojom reč­ju i delom postavši izuzetan učitelj pokajanja.
 
Starac Artemije je nesustali molitvenik, duhovnik od koga se mnogo može naučiti. Njegova dostojanstvena smire­nost i jednostavnost koja neiskusnome može izgledati kao krutost, proizlazi iz najdublje sabranosti i trezvoumnosti. I u običnom razgovoru, i u sveštenom slovu, on svoj um pog­ružava u svaku reč, te je zato svaka njegova pouka (beseda) sna­žna i bogata. Po njegovom nepokolebivom stavu "nema drugih dveri do onih koje nam je pokazao Hristos". Jer sam je izabrao surovi način života, poslušavši reči iz Sv. Evanđelja: "Uđite na uska vrata... jer su uska vrata i tesan put što vode u život" (Mt. 7, 13—14). Poput drevnih otaca nikada nije sebi popuš­tao ni u čemu, i nimalo nije odstupao od trnovite sta­ze bes­krvnog mučeništva.
 
Nadaleko se već čuje o podvizima oca Artemija, koji po veri u Reč Božju, u Evanđelje, živi opitom, uzorno, poučava­ju­ći i putovodeći. Takav život nije mogao biti nezapažen, ma koliko ga crnorečki podvižnik skrivao. Živeći u Hris­tu, o. Artemije je sticao duhovnu punotu i čvrstinu, odole­va­ju­ći svakovrsnim iskušenjima i tegotama koje nameće pusti­nja i oskudica, iz godine u godinu sve obilnijoj, obi­te­lji. Cr­norečki molitvenik je živim primerom, naime, po­kazao da što je čovek viši duhom, to je smireniji i "manji" (on, dok­tor bogoslovlja i cenjeni profesor ostavlja sve i pov­lači se u "najcrnju" pustinju). Priljubiv se uz svete zapovesti Božije, rukovodeći se Gospodom u svemu; nepokolebivo se bo­re­ći sa gre­sima i neprestano stremeći ka visotama oboženja, te, poz­navši silu ljubavi Božije i napajajući se njome, crno­rečki sta­rac se sve više bogatio vrlinama ne propuš­tajući pri­li­ku da se (samo)prekoreva, unižava i osuđuje; dob­rovolj­no se podvrgavajući telesnim trudovima, nesanici i du­gim meta­ni­ja­ma i suzama (očišćenja); pretrpevši mnogo, da bi vas­­pos­tavio neraskidivo opštenje sa Bogom, da bi potpu­no svojom ljubavlju odgovorio na neizmernu ljubav Božiju; da bi os­tao na putu koji mu je Gospod izabrao. I očistivši se i os­lobo­divši se žitejske sujete, ovaj duhovnik će zauvek pri­miti pe­­čat poniznosti i, kao što će se kasnije potvrditi, sa kraj­njim smirenjem podnositi svaku uvredu i klevetu; i sve "do­bro­na­mer­ne savete" i predloge i "pomoći bližnjih"; jer svo­jom, ka­ko se zlonamerno tvrdilo, "tvrdoglavošću" nije hteo da skre­ne sa Puta ka Istini; ne želeći da se "izbavi sa Kosva".
 
Ostao je, nepokolebivo, do danas, u Zavetu držanja Bo­žijih zapovesti i učenja svetih Otaca. Put zapovesti Hris­­to­vih, put koji vodi u Carstvo Nebesko, put spasenja, — os­taće glavna trajna tema bogoslova Artemija. (Nije slučajno pred­met njegovog rasuđivanja u doktorskoj tezi bio upravo teolo­gi­ja /tajna/ spase­nja. Suština ove tajne je, inače, ljubav, kao "carica vrlina". U arte­mijev­skom promišljanju ova tajna — lju­bav ispisana je kao nadahnuta božan­stve­na himna. Na te­me­lju tog bogatog otačkog iskustva ovaj smireni pro­misli­telj je i gradio stav — učenje: sticanje mističkog jedinstva sa Bo­gom. Pu­tem odricanja i ispunjavanja zapovesti Gospodnjih, pre sve­ga; putem uskim i teškim, krsnim putem, samo dos­ti­zanjem iz­vesne duhovne visine moguće je i zadobijanje duhov­nih darova i blago­da­ti; mogućnosti istinskog živo­ta u Duhu, sozercanja i bogoviđenja. Otuda je svako njegovo slovo, i pou­ka, na­dah­nu­to Duhom Svetim; zato je svaka njegova knjiga neis­crpni izvor du­hovnoga nadahnuća i poučanja; i svaka njegova beseda pro­poved — putokaz u Carstvo Božje).
 
Vladičino učenje u Crnorečkoj monaškoj školi izned­rilo je dosad stotine (učenih) monaha i uzornih sledbenika. Iz ovog bratstva, koje je uspešno savladalo sve teškoće stro­gog manastirskog života i iskušenja sa svih strana, a oprem­ljeno znanjem i vrlinama kojima ga je brižljivi duhovnik i putovoditelj obilno darovao, mnogi su godinama, po blago­slo­vu, nastanjivali druge manastirske obitelji, ili obnavlja­li i podizali nove. Sabor duhovne dece duhovnika Artemija danas je najbrojniji u srpskim zemljama, kao i broj monahuju­ćih.
 
Godine 1991, na majskom Sv. Arh. Saboru SPC, otac Ar­temije je izabran za episkopa raško-prizrenske eparhije. Hirotonija je obavljena u Pećskoj Patrijaršiji 23. juna te go­­dine.

ARHIJEREJ — BOGATI PASTIR

Vladika Artemije se kao prvojerarh na stradalnom Ko­sovu i Metohiji, u najtežem vremenu po pravoslavne Srbe, na­šao i u ulozi pregovarača i zastupnika, diplomate i pas­ti­ra — duhovnika; prinuđen da, usled odsustva državnih organa Srbije, obavlja i mnoge svetovne dužnosti (predsednik Srp­skog nacionalnog veća i dr), ne zapostavljajući svoje preo­bil­ne duhovničke obaveze. O tom vidu angažmana vladike Arte­mi­ja dr Srđa Trifunović u Pravoslavlju piše da, posle bom­bardovanja Srbije, juna 1999. godine, vladika "postaje poli­tič­ka ličnost, mada politika za njega 'nikad nije bila ambi­ci­­ja, već samo nužda', u borbi da spase šta se može spasti od srpskog naroda i srpskih zemalja", navodeći vladičine reči upućene američkim zvaničnicima i javnosti: "Pobeda džihada na Kosovu bio bi lokalni trijumf koji zacrtava put budućih pobeda, očeku­ju­ći i pobedu nad celim svetom. Oni bi ukazali na tu pobedu i rekli 'gde je sada njihov Bog?' Kao Hrišćani, mi znamo da naša nada na pobedu nije ovozemaljska. 'Neki se uzdaju u kola, neki u konje, ali mi se uzdamo u Gos­po­da Boga našeg'. Mi Vas podsećamo da smo u ovom delu sveta vekovima pa­tili pod šerijatskom upravom, i nema čoveka koji zna broj i imena svih mučenika iz tih vremena. Mi ne bismo želeli da nam se ponovi takav koš­mar, ali smo spremni za njega ako se desi. Međutim, Naša molba koju upućujemo Vama, građani SAD, jeste da vaša zemlja ne pomogne da takav dan dočeka hrišćanski narod Kosova i Metohije".
 
Kao istinski nosilac suštine "pravoslavnog istoka", Vladika je nepokolebivo ostajao u službi Istine, izricao ju je svuda gde je trebalo, uprkos zamerkama i opomenama koje je, skrušena duha i otačkog smirenja, primao. U prelomnim mo­men­tima naše nacionalne i crkvene istorije on se pokazao kao neustrašiv duh i nepomutivi um; ne štedeći svoje duhov­ne sile, poput svojih duhovnih učitelja i otaca — svetog Vla­dike Nikolaja i prepodobnog Avve Justina Popovića, u ime Hris­ta, zaradi Srpstva i očuvanja najsvetije srpske stope — svete Lazarije, Kosova i Metohije, krenuo je u svet, u mesta gde se sprema ovozemaljsko preustrojenje i prekrajavanje njive Boži­je, od Boga srpskome rodu date, da bi pokazao prave tapi­je i podsetio na istinsku pravdu i Božije zakone; da bi pro­budio savest moćnih. Na tom ''svetosavskom'' i ''svetonikolajevskom'' (diplomatskom) putu, u tom podvigu, Vladiku su neprestano pratila slavljenja istinoljubivih i osporavanja zaslepelih; kao što su nekada na njega, u dugim pustinjskim noćima, ustajali zli duhovi, sada su ustajali takvi ljudi. Ali, neumornog putnika ka nadi u Boga Živoga i Pravdu Božiju vodila je vera i uzdanje i tiha strepnja vapijućeg naroda Kosova, koji je u snagu molitve i snagu reči svog arhijereja, svog putovoditelja (jedinog koji nije, sa svojim sveštenstvom i monaštvom, izdao na kraju milenijuma ''svetolazarevsko'' Kosovo i narod Božiji na Kosovu i Metohiji) video i kao jedino svetilo u mrklini, jedinu utehu u beznađu. Zato se srpski narod za sve dileme obraća svom Pastiru; od njega traži odgovor; od njega pouku i blagoslov (za sve).
 
A u obraćanjima svom stradalnom narodu — da ostane i opstane na Kosovu i Metohiji, iz vladičinog srca, i iz njegovih usta, poticali su potoci istinske mudrosti i utehe. "Tihost" njegovih reči gromko odjekuje u uhu svakog Srbina danas. Jer u najtežim trenucima po srpstvo i sveto Kosovo i Metohiju on ne gubi nadu, niti malaksava verom, već kako smo zapisali ranije sa jednog putovanja, "smiren i prosvetljen deluje uzvišeno, predanjski, kao pravi apostol naroda svetolazarevskog", — snažeći ga svojom molitvom i (tajnom) suzom, porukom sviše. ...


Slobodan Kostić, 14.04.2010.

Ostatak teksta, možete pročitati na sajtu: Pastiri dobri | 26.03.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 10, 2013, 02:46:58 am »

*

MARKO RADOSAVLJEVIĆ
MONAH ARTEMIJE






Jeromonah Artemije sa svojim duhovnim ocem Avvom Justinom ćelijskim
Fotografija iz perioda igumanstva

Fotografije: Pastiri dobri
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 10, 2013, 02:59:20 am »

*
EPISKOP ARTEMIJE:


PRAVOSLAVLJE I SAVREMENI IZAZOVI KOD NAS

Predavanje o ekumenizmu i globalizaciji održano 24. februara 2009. godine u Kosovskoj Mitrovici. Ranije objavljen prilog dopunjujemo zvučnim zapisom predavanja. Pored izlaganja Vladike Artemija zvučni zapis sadrži i odgovore na pitanja slušaoca.


ZVUČNI ZAPIS PREDAVANJA

Svi problemi koji pritiskaju i muče srpski narod u celini, istovremeno su i problemi Srpske Pravoslavne Crkve. A to su, pre svega, posledice višedecenijske vladavine komunizma na ovim prostorima i posebno ovih zadnjih godina ratovanja i stradanja na svim prostorima na kojima živi, posebno na Kosovu i Metohiji. Te posledice su vidljive na svim segmentima narodnog života: biološkom (rapidno se topimo, nestajemo), ekonomskom (svenarodna beda i siromaštvo, uništenje ekonomske baze), duševnom (psihička raslabljenost i neurotičnost) i duhovnom (praktični ateizam i bogootuđenost), projavljenom kao indiferentizam, ekumenizam i globalizam.

Što se pak tiče čisto crkvenih problema u užem smislu reči, smatramo da je to želja i nastojanje većine crkvenih služitelja (od najviše do najniže jerarhije) da se po svim pitanjima života prati svetski trend, gubeći često iz vida kanonske principe i pravila koja su Sveti Oci ustanovili i koja u crkvi važe kao merilo života i ponašanja kroz vekove. Otuda često puta razlike, pa i razmimoilaženja u stavovima, mišljenju i ponašanju među pojedinim velikodostojnicima SPC, pa i šire — među predstavnicima Pravoslavlja u celini, što se onda negativno odražava na život vernika i njihov odnos kako prema Crkvi, tako i prema svome ličnom spasenju.

Iako izgleda da se današnja naša tema, bar prema naslovu, odnosi isključivo na probleme u našoj pomesnoj SPC, nije moguće problematiku Pravoslavlja i savremenih izazova ne posmatrati u širem, svepravoslavnom svetlu. Jer sve pravoslavne pomesne Crkve sačinjavaju jednu Pravoslavnu Crkvu, koja je Jedna, Sveta, Saborna (= Katoličanska) i Apostolska Crkva Simvola Vere. Pravoslavlje utvrđuje ovu uverenost na osnovu neprekidnog, kontinuiranog postojanja te same vere i života po veri kroz vekove što i predstavlja Pravoslavno Predanje. Ovo Predanje ne treba shvatiti kao jedan statički činilac ili prosto kao jednu istorijsku datost, nego kao dinamičan fakt, kao jedno neprekidno živo i životvorno prisustvo Svetoga Duha u životu Crkve.

Pitanje Predanja uvek je bilo, a pogotovu danas, jeste pitanje života i smrti, večnog života ili večne smrti, za svakog člana Crkve Božije Pravoslavne. To pitanje o Predanju imalo je oduvek za Crkvu ogroman značaj zato što se i apostolat Crkve u Svetu, a time i samo njeno postojanje, nalazi u neposrednoj zavisnosti od njenog odnosa prema Predanju. Ono je i danas, nesumnjivo, važnije od svakog drugog pitanja, danas kada smo voljno ili nevoljno zapali u razna bespuća savremenih pitanja i izazova, od kojih da pomenemo samo neka koja danas prete da razore i izopače sve elemente Vere Pravoslavne kreirajući život savremenog čoveka na drugim vrednostima koji su potpuno tuđi duhu Pravoslavnog Predanja.

Na sve te savremene IZAZOVE: Indiferentizam, Ekumenizam i Globalizam, kao i razne druge jalove dijaloge i društvene bolesti savremene nam epohe, savršeno bi se mogle primeniti reči svetog Vasilija Velikog, da su se u njoj "sve granice Otaca pomerile; svi temelji i tvrđave dogmata poljuljale".

Upravo o tim "izazovima" koji danas stoje pred Pravoslavnom Crkvom u celini, a posebno ovde kod nas, i treba da govorimo večeras i ovde. Šta znači, pak, sama reč "izazov"? Ono što za pojedinca, za svakog vernika, svakog čoveka predstavlja iskušenje, to na širem planu, kada je u pitanju narod ili Crkva — jeste izazov. Iskušenje je, najkraće rečeno, skup okolnosti u kojima čovek, pojedinac može, po slabosti svojoj, da padne u neki greh. Zato se i molimo svakodnevno Ocu svome Nebeskom "i ne uvedi nas u iskušenje", jer smo svesni svojih slabosti da, možda, u momentu iskušenja ne bismo odoleli grehu. Isto tako, kao zajednica, kao narod, kao Crkva, znamo i osećamo da je savremenim izazovima, ukoliko se u njih upustimo, teško odoleti i svoju Veru Pravoslavnu očuvati čistom i neuprljanom. Dakle, izazov bi bio svako iskušenje koje ugrožava Pravoslavlje na širem (sveopštem) planu.

Takvi izazovi danas za naš narod (a i šire za sve narode) su uglavnom tri, iz kojih svi ostali izviru. To su:


  • Indiferentizam,
  • Ekumenizam,
  • Globalizam.

Pogledajmo svaki od njih ponaosob.

INDIFERENTIZAM, u suštini izražava i pokazuje nedostatak volje za razlikovanje pojmova u osnovnim vrednostima vere i morala. Suprotno ovom stanju je — fanatizam, kao prenaglašavanje vrednosti jednog elementa (neke nebite stvari) na račun celine.

Indiferentizam kao nedostatak interesovanja za naše lino spasenje osuđuje sam Gospod na više mesta u svome Evanđelju (vidi: Mt. 13, 24—30; 22, 1—17), kao recimo u svojim rečima: "Marta, Marta, brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno" (Lk. 19, 41—42). Takođe, apostol naroda sveti Pavle piše u poslanici Jevrejima: "Kako ćemo pobeći ne marivši za toliko spasenje" (Jevr. 2, 3). Još više su karakteristične reči proroka Ilije za indiferentnost ljudi prema veri: "Dokle ćete hramati na obe noge? Ako je Gospod Bog, idite za Njim, ako je Vaal, idite za njim" (III Car. 18, 21). Ili, kako opominjuće govori sv. Jovan Bogoslov: "O, da si studen ili vruć! Tako budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih" (Otkr. 3, 15—16).

Otuda proizilazi da je indiferentnost veliko zlo sa svake strane. Ovo zlo ovladava kada se projavljuje u predelima vere i morala, osobito u višim krugovima ili u većini naroda. Upravo to zlo indiferentizma uhvatilo je dubokog korena u životu našeg naroda naročito u prošlom, 20 veku. Uzroci su, nema sumnje mnogi, ali nam se čini da je to u najvećoj meri posledica višedecenijskog uticaja komunizma, ateizma i materijalizma. Ta bolest se projavljuje u svim sferama narodnog života kada je u pitanju odnos prema veri i Crkvi Pravoslavnoj. Nabrojaćemo samo neke segmente indiferentizma: odnos prema postu (greh ne ulazi na usta), posećivanju bogosluženja (crkvenost), odsustvo pojma o grehu, i posebno nebriga o svome spasenju. Vera se kod mnogih svodi na: "Ima nešto", ali to kao da se njega ne tiče. Nije mu stalo da sazna šta je to "nešto". Jednostavno živimo kao i oni koji ne veruju u Boga. Briga za materijalno, prolazno okupira celo naše biće. U zagrobni život se uglavnom ne veruje. Često se čuje u našem narodu: "Daj ti meni da jedem i pijem dok sam živ, a kad umrem, baci me gde hoćeš".

Kada je pak moral u pitanju, poznato je da indiferentizam kao bolest zahvata najpre najviše slojeve društva (građanske sredine), pa se onda poput epidemije i pomodarstva prenosi u široke narodne mase. Selo je do skora bilo imuno na uticaj gradske sredine, ali sa pojavom mas-medija, a naročito pod uticajem komunističke ideologije i obezbožene prosvete u školama, izgubilo je tu otpornost, te se po zlu i nemoralu malo gde razlikuje od grada. Obeshrabrujuća je pojava da ima ljudi koji, živeći u sredini jedne ljudske zajednice koja se neprekidno kreće (teče), ostaju hladni kao kamen i inertni kao parče drveta u vodi, nošeno talasima tamo i ovamo, tj. sve se kreće oko njih, a oni ostaju inertni.

Ako se indiferentizam u pitanjima vere može okarakterisati kao jedno od najvećih zala, onda se slično tome može okarakterisati i njegova suprotnost — fanatizam, koji je isto tako poguban kada je vera i spasenje u pitanju. Otuda, pravoslavac je dužan da izgrađuje u sebi srednji, carski put, zdravu crkvenu svest, oslobađajući se istovrmeno kako mržnje prema nekome, tako i predubeđenja prema nečemu. Zato je sveti Maksim Ispovednik u pravu kada kaže da je "vrlina sredina između dve krajnosti".

Drugi, ne manje paguban izazov koji stoji danas pred Crkvom Pravoslavnom, i pred svakom pravoslavnom dušom, jeste

EKUMENIZAM kao prirodno čedo indiferentizma. Indiferentizam je u mnogome kod pravoslavnih ljudi oslabio revnost za pitanja vere i spasenja, za tradicionalne vrednosti, za uzvišene ideale. Na tako pripremljenoj podlozi lako je pustila koren druga boljka na telu Pravoslavlja zvana Ekumenizam koji nastoji da izbriše i ukloni razlike između svetlosti i tame, između Hrista i Velijara, između Pravoslavne Vere i raznih jeretičkih učenja, između Crkve Pravoslavne i postojećih hrišanskih denominacija koje su po suštini jeresi, ali se po inerciji nazivaju crkvama, i td.

Otuda, Ekumenizam kao pojam koji označava pokret za međusobno približavanje i konačno ujedinjenje raznih hrišćanskih crkava, nije pravoslavni pojam. Jer Pravoslavlje ispoveda i propoveda veru u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, i kao takvo ne poznaje i ne priznaje postojanje više hrišćanskih crkava, iako se i kod nas pojam "crkva" po inerciji ili navici koristi za od Crkve otpale i izdvojene hrišćanske denominacije, kao što su rimokatolici, protestanti (raznih fela), anglikanci i dr.

Taj pokret Ekumenizma svoje začetke u savremenom poimanju ima na početcima 20 veka, a rodio se u protestantskoj sredini. To je zaista bio izazov i iskušenje i za same Pravoslavne Crkve toga vremena, koje su kroz neposredne kontakte i neoprezne izjave pojedinih crkvenih velikodostojnika, postepeno gubile osećaj sopstvenog indetiteta. U koketiranju sa ekumenistima prednjačila je Carigradska Patrijaršija, kako tada tako i danas. Ostale pomesne Pravoslavne Crkve su je sledile. Vremenom se stiglo do SSC, čiji je "organski član postala i Pravoslavna Crkva" kroz svoje visoke predstavnike. U žargonu se vremenom odeljene jeretičke grupe hrišćana od pravoslavnih počele nazivati "sestrinskim crkvama", pa se stiglo do "teorije grana", pa do "dva plućna krila", međucrkvenog dijaloga, zajedničkih molitava i td.

Zlo seme jednom posejano, uhvatilo je korena i brzo se razraslo. Početni ekumenizam, sada već poznat kao Svetski savet crkava, postao je moderna hrišćanska jeres, ili kako ga naziva sveti otac Justin Ćelijski, svejeres. Fenomen ekumenizma nije danas nešto novo i nepoznato. O njemu se decenijama dosta piše i govori, te se s pravom može reći da se radi o jednoj veoma složenoj pojavi. Ekumenizam je, pre svega, eklisiološka jeres, jer udara na sam koren pravoslavne vere — na Svetu Crkvu Pravoslavnu, nastojeći da je pretvori u jednu "ekumensku" organizaciju, lišenu svih bogočovečanskih epiteta Tela Hristovog, pripremjući time put samom Antihristu.

Iako je ekumenizam uhvatio dubokog korena, iako su se mnogi "pravoslavni" aktivno upregli u njegova kola i aktivno u njemu učestvuju, ipak cilj koji je ekumenizam postavio sebi — ujedinjenje svih hrišćana, još je i suviše daleko i ne može se nazreti na vidiku. U pravoslavnim narodima postoji jak otpor ekumenskom pokretu, koji se ispoljava na različite načine. Protagonisti ekumenizma vide da će taj proces upoznavanja i približavanja raznih hrišćanskih grupa potrajati, a da je konačni cilj — njihovo puno ujedinjenje, krajnje neizvestan. Ko će ga dočekati? A njima se žuri. Stoga su nedavno i krenuli sa novim projektom, novim izazovom koji se zove

GLOBALIZAM. Tačno po proročkim rečima svetog Jovan Bogoslova: "Zlo drugo prođe; evo zlo treće ide brzo" (Otkr. 11, 14). Svetski moćnici i tvorci Novog svetskog poretka, uvidevši da je put ekumenizma spor i dug da bi se izbrisale razlike koje vekovima postoje kako između različitih hrišćanskih denominacija, tako i između različitih religija (hrišćanstva, islama, judaizma, budizma...), te da je zbog toga cilj — stvaranje svetske religije koja bi odgovarala jednoj svetskoj vladi (kao pripreme za Antihrista), krajnje neizvestan, pronašli su, prema njihovom mišljenju, nešto efikasnije. Taj novi izum zove se upravo globalizam.

Globalizam se ne bazira na prozelitizmu (prevođenje vernika, milom ili silom, iz jedne religije u drugu), što je bio omiljeni metod rimokatolicizma kroz vekove, niti na ekumenizmu (previđanje ili zaboravljanje razlika među verama radi približavanja i ujedinjenja). Globalizam, kome samo ime govori o njegovoj suštini, odnosi se na sve, teži da postane svetska religija bez Boga. Zato od svojih "apostola" očekuje i zahteva kao prvi korak, ne da se odreknu dosadašnje svoje vere, nacije i sl., nego da ih prezru, ismeju, popljuju. Svaki svoje vrednosti i veličine, svoje nacionalne heroje, tradiciju, svetinje. Svoje, a ne tuđe. Omalovažavanje i pljuvanje po tuđim vrednostima stvara deobu, razdor i sukobe, a pljuvanje po svojim — paradoksalno, vodi približavanju i ujedinjenju. Jer to je upravo ono što će globaliste iz svih naroda i religija približiti i ujediniti. Neće više postojati ništa što ih razdvaja, što ih razlikuje jedne od drugih. Globalizam za početak ne zahteva ni od koga da kida demonstrativno sa tim svojim (dosadašnjim) vrednostima i institucijama u kojima pojedinci zauzimaju neke (često visoke) položaje. On ne stvara svoje institucije, ne zida posebne bogomolje, jer bi to opet vodilo u deobu i razdvajanje, što je protivno cilju samog globalizma.

Reč "globalizam" označava ne instituciju, već — ideologiju koju velike zapadne države pokušavaju da nametnu celome svetu. Pristalice i promoteri globalizma se prepoznaju po tome što u javnom svome delovanju afirmišu shvatanja i ideje karakteristične za globalizam.

Nijedna do sada poznata ideologija ili religija nije primenjiva i prihvatljiva za ceo svet. Otuda i nejedinstvo sveta. A upravo ono, to jedinstvo, je neophodno onima koji maštaju i žele da uspostave vladavinu nad celim svetom. Da bi u tome uspeli, potrebna im je svetska religija koja bi nadišla i zamenila sve do sada poznate religije. Oni su svesni da ni jednu od postojećih religija nije moguće nametnuti svima. Otuda se i rodila ideja da ih sve treba zameniti nečim opštim, globalnim, nečim što bi ujedinilo svet. To upravo i jeste globalizam. Globalizam ne nastoji da podrži i propagira jednu od postojećih religija i njene vrednosti, nego da omalovaži, unizi, popljuje i odbaci svaku religiju. To je, pak, zadatak koji niko ne može odraditi delovanjem spolja, nego samo iznutra svake od njih. Zato je cilj nosioca globalizma da u svakom narodu, u svakoj religiji nađu "svoje" ljude, svoje pristalice koji će taj posao odraditi.

Bez obzira iz koga naroda poticali, kojoj veri i religiji do sada pripadali, pristalice globalizma imaju zadatak da relativizuju, a zatim i da satanizuju svoju prošlost: svoje pretke, nacionalne i verske vrednosti, veličine, ideale. Svoje, a ne tuđe. I eto ih na domaku cilja. Kada se svi odreknu, relativizuju i satanizuju svoje vrednosti, svoje veličine, svoje svetinje koje su ih do sada razlikovale i odvajale od ostalih, biće međusobno ujedinjeni. Više neće postojati ništa što ih međusobno deli, nešto po čemu se razlikuju od ostalih.

Globalizam, dakle, predstavlja nekakvu srednju vrednost, podjednako udaljenu od svih do sada postojećih, i stoga podjednako neprihvatljivu kako za pravoslavne hrišćane tako i za hrišćanske jeretike, za muslimane, za budiste, pa čak — i za ateiste. Ono što ekumenizam nije uspeo, to globalizmu, kao mlađem bratu, polazi za rukom. I kao što u životu biva, da se mlađi brat ugleda na starijega, da ga podražava i imitira, tako i ovde. Čudno, ali istinito, ekumenisti su svuda, pa i kod nas, postali prvi i najvatreniji zagovornici globalizma i njegovih ideja, koje pokušavaju da zasade u naš narod.

Kada je, pak, reč o moralnom planu, po globalizmu, sve je dopušteno. Ne važe više nikakve zabrane, gresi, obziri. Samo je zabranjeno sumnjati i dirati u ideale samog globalizma. Otuda i autoriteti koji su postavljali te moralne principe — više se ne poštuju, čak ni Sveto Pismo, ni Gospod Hristos, a kamo li sveti Apostoli, sveti Oci... Za globaliste čak ne važe ni obični građanski zakoni, Ustavi i sve ono što nas odvaja ili čini drugačijim od ostalih. Sve se to kači mačku na rep. Zakoni su dobri samo ukoliko i dok služe globalizmu. Zato među globalistima postoji izvanredna i besprekorna sinhronizacija i koordinacija do koje se stiže i koja se neguje u dijalogu vodećih ličnosti međusobno priznatih institucija.

Svi dogovori, smernice, zapovesti, principi globalizma su veoma konspirativni. Oni su nevidljivi za obične smrtnike. Nema javnih ansambleja, konferencija, delegacija kao u ekumenizmu. Globalizam još uvek nema ni svoje institucije preko kojih bi širio i propagirao svoj uticaj. Globalizam se koristi postojećim državnim ili crkvenim institucijama, kroz njih deluje i nameće svoje stavove. Pristalice globalizma ostaju na svojim visokim položajima u svojim institucijama, jer tako mogu da budu najefikasniji u negiranju tradicionalnih vrednosti cenjenih i poštovanih od naroda. U tome im pomaže ranije stečeni autoritet dok su bili pravi predstavnici tih institucija.

Za propagiranje novih ideja globalizma, njegovi nosioci i misionari uspeli su da medije javnog informisanja stave pod svoju punu kontrolu. Preko medija se najuspešnije menja javno mnjenje na određenoj teritoriji ili u određenom krugu ljudi, čime se, ustvari, unosi zbrka i podela u svaku zajednicu nacionalnu ili versku, jer se tradicionalisti kroz medije prikazuju tendeciozno kao retrogradni, nazadni, neznaveni i konzervativni, dok globalisti, kao napredni, stvaraju sliku da je većina na njihovoj strani.

Radi postizanja svoga konačnog cilja, globalisti su u stanju da se povremeno, kada to interesi zahtevaju, privremeno povuku, zastanu u svom nastupu, da učine neki kompromis, da pokažu fleksibilnost. To pokazuje da ta nova religija, budući da nema Boga, prirodno nema ni svoje mučenike, jer globalisti prosto ne žele da umiru za svoju veru. Umesto toga za njih je najviši ideal zabava, razonoda, igra, razbibriga, čime najviše dobijaju na masovnosti, jer narodu je od vajkada bilo stalo do "hleba i igara". Pogotovu za narod koji je kroz indiferentizam i ekumenizam (kao pripremne faze) udaljen od istinskih vrednosti vere Pravoslavne čime je izgubio moć da razlikuje duhove "da li su od Boga".

Na kraju, šta ostaje nama pravoslavnima u ovim vremenima i u ovim uslovima? Ostaje nam da, kao verna čeda Crkve Pravoslavne, još više prigrlimo naše tradicionalne vrednosti, da sledimo naše slavne i svete pretke koji nam ostaviše primer kako treba živeti u ovome svetu da bismo postali dostojni građani Carstva Hristovoga u drugome svetu. Pred nama je Sveti uskršnji Post, vreme koje je Sveta Crkva odredila da više živimo o nebu nego o hlebu, da više mislimo na Boga nego na bogastvo, da više brinemo o potrebi duše nego tela. Da se držimo svete Vere Pravoslavne i da živimo po toj Veri, držeći i ispunjavajući svete i spasonosne zapovesti Božije. Jer samo kroz lično i živo interesovanje za osnovne probleme života koji muče svakog čoveka, osobito mladog, na koje upravo Pravoslavlje u svom izvornom poimanju, kao večno Evanđelje Hristovo, daje prave i spasonosne odgovore, moći ćemo bezbedno da prođemo između savremenih "Scila i Haribdi" i izbegnemo sve pagubne izazove našeg vremena o kojima smo do sada govorili.


Zbog aktuelnosti teme FBR redakcija je odlučila da svojim čitaocima pronađe ovo izuzetno dušekorisno predavanje Preosvećenog vladike Artemija. Nadamo se da će posle čitanja ovog teksta i slušanja predavanja mnogima događaji u današnjoj SPC biti mnogo jasniji.
NE SMEMO ĆUTATI — ĆUTANJEM SE IZDAJE BOG. | FBR | 26.03.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 10, 2013, 03:42:05 pm »

*

REALNOST — NOVI TERMIN U ŽIVOTU SPC


Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve u svome redovnom zasedanju maja 2008. godine, a pod AS broj 5/, 0/, 10/, 13/ i 38/zap. 74 od 20/7. maja 2008. godine doneo je sledeću odluku: "Usvojiti predlog Odbora Svetog arhijerejskog sabora za Kosovo i Metohiju i umoliti Njegovo Preosveštenstvo Episkopa raško-prizrenskog Gospodina Artemija da, što se tiče daljeg sprovođenja obnove srpskih pravoslavnih svetinja u ovoj južnoj srpskoj Pokrajini, prihvati realnost ove obnove..."

Šta znači ova famozna reč "realnost"? Ona je posve nova u jeziku Crkve Boga živoga. Istina, tokom proteklih nekoliko godina zapadni političari i diplomate počeli su da upotrebljavaju jednu novu frazu — kako u međunarodnim odnosima, tako i u domaćoj politici: "Morate da prihvatite realnost da..." Ova fraza, u raznim varijacijama, može da se čuje od Vašingtona do Brisela i šire. Fraza deluje jednostavno, no ima zlokobni aspekt koji predstavlja pretnju po shvatanje da je vladavina prava suštinski temelj demokratije, međunarodnih odnosa, ljudskih prava i rešavanja konflikata.

Ta fraza "Morate da prihvatite realnost da..." mnogo puta je ponovljena i upućena od strane stranih diplomata Srbiji i srpskom narodu u vezi sa Kosovom i Metohijom. A ta "realnost" koja se "mora prihvatiti", redovno znači — nezavisno Kosovo. Sve u svemu, jasno je da tu "realnost" definišu interesi i politika Amerike i nekih članica EU. Tu diskusiji nema mesta. Ova poruka zahteva od druge strane da se zaborave činjenice, zakon, demokratija, te da čini ono što se od nje zahteva. Bez obzira koliko je to bolno, nepravedno, nezakonito, destabilizujuće. Realnost mora da se prihvati.

Na sve ovo, Oci i Braćo, podseća nas i ta reč upotrebljena u odluci ovog Svetog arhijerejskog sabora, opet u vezi Kosova i Metohije. Memorandum, njegovo prinudno sprovođenje, neadekvatna i neodrživa obnova naših svetinja na KiM u zadnje četiri godine, o čemu smo govorili u našoj Predstavci ovom Saboru, jasno govore o toj zlokobnoj reči "realnost". Nažalost, u Našem slučaju, ulogu zapadnih diplomata preuzeo je Sveti arhijerejski sinod, koji nastoji i milom i silom da nam nametne da "prihvatimo realnost".

Iza svega ovoga se krije ružna istina da je sve ovo samo drugo ime za prastari pojam koji kaže da "sila predstavlja zakon". Takođe postoji potreba da se ovo prizna kao moralno superioran pojam u odnosu na ma kakvu eventualnu alternativu. Ovi kreatori "realnosti" (stvarnosti) moraju da budu priznati ne samo kao oni koji su u pravu kad je reč o njihovom shvatanju sveta i ideologije, već i kao čestiti branioci istine (ovde: KiM). Drugim rečima, imamo još jedan način izražavanja arogancije i siledžijstva. To je način na koji akteri skrivaju sopstvenu nesigurnost, moralno licemerje i nezakonito ponašanje. Ovo je za njih, naravno, mnogo bolje i lakše nego da prihvate istinsku "realnost" da su Kosovo i Metohija neotuđivo blago srpskog naroda, da naše svetinje ne mogu štititi i obnavljati vekovni i zakleti neprijatelji, rušitelji i uništitelji njihovi. Nosioci te nove ideologije žele da budu gospodari "realnosti" koju stvaraju i kontrolišu. Da bi to učinili neophodno je da ubede sve, a pre svega sebe, da zaista ne postoji izbor ili alternativa "realnosti" koju nude. Računica je prosta: ako nema izbora, onda, po definiciji, nema ni odgovornosti. Ako nema alternative realnosti, onda oni nisu odgovorni ni za šta što rade ili odluče da učine.

Ipak, takvi treba da znaju, da jedino Crkva Hristova nema alternativu u ovome svetu, jer nema drugoga imena pod suncem kojim bi se mogli spasti, sem imena Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. To je naša jedina i večna realnost koju moramo da prihvatimo.

Svetom arhijerejskom saboru odan u Gospodu Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski
Artemije


Objavljeno na: Novi standard  Preuzeto sa: vaseljenska.com | 23.07.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 20, 2013, 08:50:33 pm »

*
EPISKOP ARTEMIJE:


DA SE RAZUMEMO


Od početka nastanka problema zvanog "slučaj Artemije", bilo je dosta onih koji su Naše stavove u potpunosti razumevali i svesrdno podržavali. U novije vreme kod nekih od njih došlo je do izvesnog kolebanja, zbunjenosti, neodlučnosti da Nas slede. Kako saznajemo, na ovaj ili onaj način, u poslednje vreme njih, kao vernike, muče neka pitanja i nedoumice, koja za njih predstavljaju "kamen spoticanja", te nisu u stanju da Nas i dalje onako otvoreno podržavaju i slede na Našem liturgijskom i eklisiološkom putu. U najboljoj želji da tim Našim prijateljima i dobroželateljima pomognemo da razreše i prevaziđu svoje nedoumice, pokušaćemo da u najkraćem objasnimo neke Naše poteze i stavove, koji upravo i predstavljaju za njih "kamen spoticanja i stenu sablazni". Uvereni da su oni, i pored toga, ostali Naši prijatelji, istina, momentalno u nevolji, u dilemi "kome će se privoleti carstvu", Mi im se kao takvima i obraćamo u nameri da im, kao prijatelj prijatelju, pomognemo da prevaziđu momentalnu krizu.

Stoga, dragi prijatelji, kako čujemo i saznajemo, prvi "kamen spoticanja" za Vas jeste DUBOKI POTOK. Iako samo "potok", on se za vas pokazao predubok i nepremostiv. Naš odlazak tamo za vas je bio prelazak iz statusa "MUČENIKA" u status "BUNTOVNIKA", što za Vas predstavlja problem, jer ne vidite opravdanost toga čina. Za Vas je, možda, bilo bolje da Mi i dalje ostanemo u statusu "mučenika", kako biste Nas Vi, i mnogi drugi, mogli "sažaljevati" svesrdno i "braniti" požrtvovano. Nama, pak, nije bio cilj, niti bi to bilo na dobro Crkve Božije, da glumimo "mučenika", nego da za Crkvu i verni narod (od Boga Nam poverenu pastvu) nešto konkretno i uradimo. Zato Naš odlazak u Duboki Potok nije bio prelaz u status "buntovnika", nego u status "ispovednika", onoga koji otvoreno, javno i odlučno ispoveda VERU predatu Nam od Svetih Apostola, Svetih Otaca, Svetih Vaseljenskih Sabora, koji sačiniše i Crkvi na sva vremena ostaviše SIMVOL VERE, u kome, između ostalog, ispovedamo veru "U JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU".

Da se "Duboki Potok" dogodio tek posle saborske odluke o "raščinjenju", onda bi to zaista bio odlazak u "buntovnike". Ovako, taj Naš potez je eklisiološki i kanonski potpuno opravdan, jer smo Mi, kao kanonski i legitimni Episkop Eparhije raško-prizrenske, postupili shodno 15. pravilu Prvo-drugog carigradskog Sabora, u kome Sveti Oci nalažu Pravoslavnim Hrišćanima da prekinu pominjanje i crkveno-liturgijsko opštenje sa Episkopom ili Patrijarhom "zbog kakve jeresi, koja je osuđena svetim Saborima ili svetim Ocima, a koju on (Episkop ili Patrijarh) javno propoveda ili otvoreno uči o njoj u Crkvi". U tom slučaju naloženo je ne samo Nama, kao pravoslavnom Episkopu, nego i svakom Pravoslavnom Hrišćaninu, da se ogradi "od opštenja sa takvim Episkopom (ili Patrijarhom) i pre saborskog razmatranja".

Mi smo potez "Duboki Potok", i sve kasnije što je usledilo, povukli ne da bismo "raskolom razrušili jedinstvo Crkve" (ne dao Bog), već naprotiv — pohitali smo da bi "Crkvu sačuvali od raskola i razdeljenja", kao što i objašnjavaju sveti Oci u navedenom 15. pravilu Prvo-drugog Sabora. Jer po njima, kada je jeres u pitanju (a zar ima neko kome još nije jasno da je danas jeres ekumenizma duboko ušla na široka vrata u Srpsku Pravoslavnu Crkvu), takav potez ograđivanja ne znači "da su se takvi (koji su se ogradili) odvojili od Episkopa, već od psevdoepiskopa i psevdoučitelja", te "nisu napravili raskol u Crkvi, već su, koliko je to od njih zavisilo, oslobodili Crkvu od raskola".

Shodno tome, pokazalo se, u kratkom vremenu, da je Naš potez postao velika uteha i velika nada za sve Pravoslavne vernike. Jer uvek su kroz istoriju Crkve postojali ljudi koji nisu bili ravnodušni kada je u pitanju sudbina Crkve i čistota njenog učenja. Primera ima mnogo i oni su manje-više poznati svima, pa i Vama. Mi se i u ovom vremenu trudimo da sledimo te svetle primere, ponavljajući reči sveštenomučenika Josifa Petrogradskog: "Ja ni u kom slučaju nisam raskolnik (a pogotovu ne "sektaš", Ep. A.) niti pozivam na raskol, nego pozivam na očišćenje Crkve od onih koji seju raskol i koji ga izazivaju" svojim nepravoslavnim učenjima i stavovima, jer se, po reči svetog Grigorija Bogoslova, "ćutanjem se izdaje Bog".

Drugo bolno pitanje za Vas, dragi prijatelji, jeste Naše (ne)pominjanje Patrijarha na Liturgiji, jer po Vama, to "označava ne samo nepriznavanje nekanonskih odluka Sabora, nego nepriznavanje celine SPC , u kojoj ima", kako kažete, "i klira i laika koji nisu odstupili od Hrista".

Pre svega, moramo da kažemo, da nepominjanje Patrijarha jeste samo Naša doslednost gornjem stavu, kojeg smo, nadamo se, u prethodnoj tački dovoljno objasnili. Što se tiče, pak, nepriznavanja "celine SPC", što Nam neko prebacuje, to nigde i nikada do sada nismo ni rekli ni napisali. Takav zaključak se iz Naših dosadašnjih stavova ne može izvući, a da ne postane jedna od mnogih kleveta izfabrikovanih na Naš račun. Pitanje blagodati u SPC još niko nije postavio kao nešto o čemu se treba izjašnjavati. Za sada su u pitanju samo individualne izjave, postupci, ispovedanje prave vere ili jeresi. Stvari će se iskristalisati u svoje vreme. U tom smislu, niko ne dovodi u pitanje pravoslavnost Naših "saboraca", koji se svi trude na istom poslu, "svaki prema svojim moćima", kao što kaže Sveto Jevanđelje. Zato smatramo da se treba uzdržavati od teških reči i kvalifikacija bilo koga iz naših redova za "izdaju", "kukavičluk" i slično, jer to može samo naneti štetu pravednoj borbi za odbranu Vere Pravoslavne u koju smo svi uključeni.

Ono što bismo ovde još dodali jeste da je došlo vreme da se "odvaja kukolj od pšenice". Mi nigde nismo negirali validnost Tajni u SPC. Ali pojedinci, očigledno, više nisu u Crkvi Simbola Vere. Treba li Vas podsećati na govore i izjave Patrijarha Irineja u Beču u septembru mesecu, na ekumenske susrete i zajedničke molitve nekih naših Arhijereja, na nedavni slučaj HANUKE u beogradskoj sinagogi, i... da ne idemo dalje. Formulacije se tek kristališu. U ovom periodu sigurno nije svaki izraz (i sa Naše strane) dogma sam po sebi.

Pitanje opštenja sa još nekima od braće Episkopa i ostalih klirika je samo pitanje vremena. Ako ne pre, to će sigurno biti rešeno 2013. godine. Jer i sva deca ne prohodaju i ne progovore u istom mesecu. Neka ranije, neka kasnije. Svako u svoje vreme. Tako i u ovom našem pitanju. Kad ko shvati Istinu, onda treba da je i prihvati, i počinje da je ispoveda rečima i životom. Razumljivo. Do tada Mi jesmo i ostajemo samo — Eparhija raško-prizrenska u egzilu.

Ekumenizam je svejeres od samog začetka svoga. Nikako ne tek od slučaja "Teodosijevog postavljenja", čak ne ni od takve formulacije od strane Prepodobnog Avve Justina. Protiv te svejeresi smo se borili godinama i decenijama iznutra iz Crkve. Tako je bivalo i sa mnogim drugim jeresima kroz dugu istoriju Crkve. Sve su one u početku, neko vreme, živele u samoj Crkvi. A kad je dolazila "punoća vremena", kada je vreme "sazrelilo", one su od strane Crkve odsecane i anatemisane. Tako će biti i sa svejeresju Ekumenizma. Ta jeres u našoj Crkvi, kao i sve nekanonske odluke Sinoda i Sabora SPC tokom cele 2010. godine, zaključno sa postavljanjem Episkopa Teodosija na tron Eparhije raško-prizrenske, pri Nama živom i zdravom kanonskom Episkopu, bio je prelomni trenutak kada je trebalo povući odlučujući potez. Oni su tim zadnjim činom presekli, ustvari, pupčanu vrpcu opštenja. Svaki vid daljeg opštenja bio bi ozakonjenje kako same jeresi, tako i svih bezakonih i nekanonskih odluka, pa i — raščinjenja.

Nadamo se, dragi prijatelji, da će ovo nekoliko reči doprineti da bolje shvatite Našu borbu, te da nestane zbunjenosti kod Vas, "i nekih drugih", jer, kako se čuje, Vi "ne znate kuda Mi nameravamo ići dalje". Ako Vam nešto znači, evo Vam Našeg odgovora: Mi, zaista, ne nameravamo ići bilo gde, nego ostati gde smo i do sada bili — u jedinstvu sa Crkvom Simvola Vere, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Ocima, sa Svetim Vaseljenskim Saborima, sa našim Svetim Savom, Svetim Vladikom Nikolajem, Svetim Avvom Justinom Ćelijskim, i ostalim Svetiteljima koji životom svojim Bogu ugodiše i nama svetao primer ostaviše. Verujemo da se po tom pitanju i Vi, koji ste momentalno zbunjeni, u potpunosti sa Nama slažete, i da niko od nas ne namerava da trasira neki novi put ili osniva neku novu svoju "crkvu". Jer samo tako u zajednici međusobno i "sa svima Svetima", imamo nadu da dostignemo cilj koji je Gospod postavio pred nas — Život večni.

Na kraju, idući u susret Vitlejemskom Bogomladencu, čestitamo Vam, dragi prijatelji, srećne i Bogom blagoslovene Božićne i novogodišnje praznike uz sveradosni pozdrav


MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!
SREĆNA NOVA 2011. GODINA!

Vaš u Hristu Bogu


+ARTEMIJE
Episkop raško-prizrenski
U EGZILU

Pastiri dobri | 28.12.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 20, 2013, 09:38:18 pm »

*

VELIKOPOSNA POSLANICA


Vernim sinovima i kćerima Srpske Pravoslavne Crkve Eparhije raško-prizrenske U EGZILU

"Ne prestajem zahvaljivati za vas, i spominjati vas u svojim molitvama, da Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade vam Duha premudrosti…" (Ef. 1, 16—17).

Crkva Hristova, braćo i sestre, sve što čini i radi, čini i radi Duhom Svetim koji u njoj obitava i koji je „upućuje na svaku Istinu“ (Jn. 16, 13). Zato, po reči samoga Gospoda, onaj ko Crkvu ne sluša i ne ispunjava njene zapovesti, izjednačuje se sa neznabošcem, prestaje biti član Crkve i ud Tela Hristovog. Neposlušnost Crkvi i jeste, ustvari, hula na Duha Svetoga, koja se neće oprostiti ljudima ni ovoga ni onoga sveta (Mt. 12, 32). Crkva Hristova, vođena i rukovođena Duhom Svetim, sve što čini, čini radi jednog cilja i sa jednim ciljem: radi spasenja svih ljudi, svih onih koji to žele i koji slušaju glas njen.

Stoga, svaki onaj koji se trudi na svome spasenju, koji hoće da bude čovek i savršeni Hrišćanin, on je dužan da se trudi celog svoga života, a posebno tokom ovog Svetog i Velikog Časnog Posta, da prođe u Crkvi i sa Crkvom, ove četiri STEPENICE koje vode spasenju: Probuđenje, Pokajanje, Očišćenje, i — Pričešće. Razmotrimo svaku od njih.

PROBUĐENjE: Dokle god duša u telu greši, ona je uspavana, te ne zna ni za sebe ni za Stvoritelja svoga. Ona je opijena grehom kao opojnim pićem, i kao opijena leži u telu kao u bolesničkoj postelji. Uspavana i opijena duša ne zna za drugo zadovoljstvo osim onoga što kroz telo dolazi. Što telu prija i njoj prija; što telu ne prija i njoj ne prija. Takvu dušu ne vodi razum nego telo, a telo je samo po sebi slepa zemlja. I tako slepac slepca vodi, dok se oba ne strovale u smrtnu propast. Zato je, braćo, probuđenje duše početak spasenja.

Bog hoće da se svi ljudi spasu, pa zbog toga On dejstvuje da se uspavane duše probude. Uspavanim dušama ne treba molitva, ni post, ni poštenje, ni pokajanje, ni ispovest, ni raj, ni spasenje duše. Uspavani ljudi o tome i ne misle, niti im to treba, niti se za to staraju. Njima je glavni cilj telo, i samo telo, za njih duša i ne postoji. Sva im je briga za zemaljskim nasladama, i uživanjima ovoga sveta, u drugi svet oni i ne veruju da postoji, i dokle god spavaju ne mogu ni verovati. Blago vama, braćo, koji ste probuđeni. Kao probuđeni vi ste uvideli i osetili, da su telesna zadovoljstva gorka i bljutava prema uzvišenim nasladama duhovnim. Čuvajte se, da ne padnete nazad na telesne bljuvotine i gorčine, koje dušu truju, opijaju i uspavljuju, a najzad i umrtvljuju. Probuđenje je prvo pravilo života, prva stepenica na putu spasenja.

Druga nam je stepenica, braćo, POKAJANJE. Pokajanje dolazi posle probuđenja. Dok se čovek ne probudi od sna grehovnoga ne može se ni pokajati. Pokajanje ima četiri stupnja. Ono može biti malo, može biti srednje, može biti veliko, i može biti savršeno ili Jevanđelsko. Nezadovoljstvo samim sobom jeste malo pokajanje. Stid od samog sebe, od svojih nedela i grehova, jeste srednje pokajanje, gnjev na samoga sebe zbog svojih nedela i grehova, jeste veliko pokajanje. A mržnja samoga sebe jeste savršeno ili Jevanđelsko pokajanje. Čujte, braćo, i zapamtite ovo: ako probuđeni grešnik brzo ne korača od manjeg pokajanja ka većem, on će se lako zaboraviti i ponovo grehom opiti i uspavati. Pravi je pokajnik onaj ko ceo svoj život pregleda i traži po njemu grehove svoje, i priznaje ih, ispoveda ih i odbacuje ih. Kao što lovac juri za zverovima tako i pokajnik neumorno juri za svojim gresima, da bi ih otkrio i uništio. Od pokajanja duša gori i bridi i plače i rida i smirava se pred Bogom i svakom Božijom tvari. I smatra sebe nečistom a svaku drugu tvar čistijom od sebe.

I tako, braćo, pokajanje je druga stepenica po redu a prva posle probuđenja duše čovekove. Blago vama probuđeni, a dva puta blago vama pokajani. Blaženi ste vi, braćo moja, što ste poznali korist pokajanja i okusili zlatne plodove pokajanja. No nemojte ni stati ni sustati dokle god pokajanje svoje ne učinite savršenim. A gde god sretnete probuđenu dušu koja pita: šta sad da radim? — ukažite ljubav svoju i pokažite joj sveti put pokajanja.

Pokajanje povlači za sobom na prvom mestu iskrenu i neprestanu molitvu, jutrom i večerom u domu a praznikom i u hramu. Pokajana duša ne može bez molitve da živi. Molitva je neprestana veza sa Bogom, sa Presvetom Bogorodicom, sa svetim anđelima i svetiteljima. Molitva je najpouzdaniji kanal kroz koga nam dolazi Blagodat Svetoga Duha, i useljava se u duše pokajnika. I od Svetoga Duha rađaju se dalje sve hrišćanske vrline: post i uzdržanje, i čistota telesna i duševna, ljubav i smirenje, trpljenje i milosrđe, i sve ostale svete vrline koje krase dušu i prave je bogolikom i svetom i ispravnom u oba sveta.

Treća nam je stepenica OČIŠĆENJE. Očišćenje, braćo sleduje pokajanju, i to velikom i savršenom pokajanju. Malo pokajanje je kao kad se čovek počeše po rani koja gori i svrbi. Očišćenje je isceljenje rane. Čim se neko istinski pokaje za učinjene grehe, on odmah dobija dve želje: Prvo, da nekako izbriše iz svoje prošlosti crne grehe, i drugo, da ih nikad više ne ponovi. Kako će čovek izbrisati grehe iz onih dana koji su prošli i koji se ne mogu povratiti?

Prošli dani nisu u našoj vlasti. Oni su u vlasti Božijoj. I samo jedini Svemogući Bog može oprati i ubeliti naše minule crne dane. Jedini Bog može oprostiti grehe i izbrisati ih iz našeg života. A to Bog čini kada se mi iskreno kajemo.

Očišćenje od grehova, dakle, vrši sam Bog Duhom Svojim Svetim. On to radi, i s ljubavlju čini svima onima koji to od Njega požele. Ali je blagi Bog i na nas naložio trud srazmerno našoj moći i našem razumu. Zahteva On od nas da se trudimo u molitvi, u čistoti telesnoj i duhovnoj, u bogomisliju, u sećanju na smrt i na Strašni Sud Božiji, u pomislima na večno blaženstvo pravednika i na gorke muke grešnika u paklu, i u svemu ostalom što je u Jevanđelju zapoveđeno a od Svetih Otaca Crkve objašnjeno i primerima pokazano. Sve to, ali baš sve, od najmanjeg do najvećeg, služi očišćenju duše od grehova. Ko propusti nešto, tome rane grehovne lako ne zarastaju. I dokle god rane na duši ne zarastu, dotle se moramo kajati i čistiti, pa hteli ne hteli na te rane misliti. No i pored svih trudova i mučenja naših oko očišćenja duše, mi se nikad ne bi mogli očistiti bez Božije blagodatne sile.

Zbog čega je i potrebna neprekidna molitva u srcu i na ustima: Bože, očisti me grešnoga i pomiluj me! To je pravilo od kojeg se ne odstupa. Blaženi su, braćo, probuđeni, dva puta su blaženi pokajani, a triput su blaženi očišćeni.

A sad, braćo, da završimo četvrtom stepenicom. To je PRIČEŠĆE. Kad se probuđena i pokajana duša očisti od greha ona se razgoreva neiskazanom ljubavlju prema Stvoritelju svojemu. I ne želi ni za minut deobe od Njega, no plamti željom, da s Njim bude svejednako sjedinjena. Ovo sjedinjenje može biti kroz misli, kroz reči i kroz dela, to jest: umom, osećajem i voljom. PRIČASTIJE ili PRIČEŠĆE znači sjedinjenje. Onim čime možemo ljubiti Boga, — onim se možemo s Njim i sjediniti. A rečeno je: ljubi Gospoda Svojega svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim (Mt. 22, 37). No mi se ne možemo sjediniti s Bogom dokle se god ne odvojimo od svega zemaljskog, svega prolaznog i smrtnog. Umom se mi sjedinjujemo sa Bogom kada se trudimo da mislimo o svakoj tvari bez zlobe, onako kako i sam Bog misli. Još više se umom sjedinjujemo sa Bogom kad neprestano mislimo o Bogu, o Njegovim svojstvima, o Njegovoj moći, Njegovoj mudrosti, blagosti i večnosti.

Srcem se sjedinjujemo sa Bogom kad nam je srce ispunjeno ljubavlju, prema Njemu i prema svemu onome što Bog voli. No nečisto srce niti može Boga videti niti voleti. Samo srce očišćeno od svake pristrasnosti prema bilo čemu zemaljskom i prolaznom, i oslobođeno od nadriljubavi smrtne, može Boga videti i Boga voleti. Dušom se mi sjedinjujemo sa Bogom onda kada radosno izvršujemo sve zapovesti Božije. No vrhunac našeg sjedinjenja sa Bogom jeste Pričešće Telom i Krvlju Sina Božijega. U tome je sve, i to je sve. Bog se, braćo, javio u telu, da bi se mi telesni mogli s njim sjediniti pričešćujući se Njegovim Telom i Njegovom Krvlju. Od ove ljubavi zar može biti veće?

Blago onima koji se sa blagodarnošću i s pokajanjem pričešćuju. Blago onima koji se rastanu sa ovim svetom probuđeni, pokajani, očišćeni i pričešćeni. Probuđenje — to je uviđanje rana na duši. Pokajanje — to je rasecanje i otvaranje tih rana. Očišćenje — to je potpuno isceđenje i isceljenje rana grehovnih. A Pričešće — to je ulivanje u sebe novog života, novog zdravlja i nove sile. Nad time se treba truditi celog života, a posebno tokom ovog svetog i velikog Časnog Posta koji nas vodi i uvodi u radost Vaskrsenja Hristovog i našeg.

Želeći svima ove blagodatne i spasonosne darove, Mi Vas sve pozdravljamo i želimo da nam svima ovaj Časni Post bude banja preporoda na isceljenje duše i tela i na Život Večni.


Vaš u Vaskrslome Gospodu
+ Episkop ARTEMIJE | vaseljenska.com | 18.03.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Decembar 09, 2013, 03:24:52 am »

*

U SLUŽBI DVA GOSPODARA

"Evropska" SPC i srpsko Kosovo

                                               Niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6,24)

Jedan čitalac-komentator, osokoljen učešćem vojske u političkim previranjima u Egiptu, na prilike u Crkvi o kojima će biti reči u ovom tekstu, na Internetu napisa da bi puč prvo trebalo izvesti u SPC; možda bi to bilo rešenje da puč, doista nevojnim sredstvima, već nije izveden — SPC je možda evropska, ali je razjedinjena, razbijena, autistički zatvorena, daleko od svog naroda i bez glasa kad je vreme da se vapaj čuje do neba.

MALO VRAĆANJA U PROŠLOST: Najava gorih od najgorih vremena za Srbiju jasno se videla na slučaju raščinjenog vladike Artemija: jedan od čuvene četvorke justinovaca (sledbenika jednog od najvećih teologa SPC prošlog veka — sv. Justina Ćelijskog), doživeo je progon upravo od ostale trojice (mitropolit Amfilohije, episkop umirovljeni Atanasije Jevtić, episkop bački Irinej). Sklanjanje Artemija sa raško-prizrenskog trona zapravo je bila obznana mekšeg kursa države i Crkve prema Kosovu i Metohiji, jedna rana najava briselskog sporazuma.

(Ovo nije uzdizanje Artemija u zvezde ili plediranje na njegovu nepogrešivost — ako je po komandnoj odgovornosti on kriv, onda je bilo makar deset episkopa koji je trebalo pre njega da budu pozvani na odgovornost; kolokvijalno rečeno, kraducka se po svim eparhijama, nažalost. Dodatno, da kod Artemija nije bio presudan politički momenat, ne bi se diglo ovoliko i monaha i laika u njegovu odbranu — kao što kod najnovijih sklanjanja episkopa, zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende i srednjoevropskog Konstantina, skoro niko ne diže glas ili zapreti raskolom.)

MALO VRAĆANJA U PROŠLOST (2): Kada su se rešili Artemija, ostala trojica justinovaca (Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić, Irinej Bulović) namerili su se na tzv. bosanski lobi, tada predvođen episkopom Vasilijem Kačavendom. Još za života patrijarha Pavla, oni osvajaju Sinod (tada u sastavu: Amfilohije, Irinej niški, Irinej bački, zapadno-hercegovački Grigorije, dalmatinski Fotije), što se tumačilo kao zauzimanje startnih pozicija pred izbor novog patrijarha. To što u Sinodu nema umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića ne treba da vas zabrine — tu je njegovo "duhovno čedo" episkop Grigorije, naslednik na, kako sam Grigorije kaže, mestu biskupa.

NOVI PATRIJARH ĆE SE ZVATI IRINEJ: Iako se bavim analizom objavljenih informacija rekao bih da nije teško zaključiti da je mitropolit Amfilohije, za vreme bolesti Pavlove predsedavajući Sinoda i upravitelj SPC, video sebe kao novog patrijarha. Amfilohije je, kao i Irinej bački, ušao u uži izbor od tri kandidata, ali pobeđuje favorit iz senke — episkop niški Irinej (Gavrilović). Izabran je čovek blizak učenicima Justina Popovića — čovek bi rekao da je sada sve potaman: Artemije baulja, bez snage da prihvati odluke Sabora ili da se odupre do kraja i napravi raskol, za patrijarha je izabran "njihov" čovek, a za nikad bolju saradnju s državom zadužen je, u kontinuitetu, episkop Irinej Bulović.

No, koliko je Amfilohije bio "oduševljen" što nije izabran za patrijarha — možda bi mogao da posvedoči podatak da se, samo mesec dana pošto je Irinej niški postao 45. patrijarh SPC, umesto Mitropolije crnogorsko-primorske SPC pojavila "Pravoslavna crkva u Crnoj Gori". Mitropolit, govore zli jezici, ne propušta priliku da pozove patrijarha na ostavku zbog "nedoraslosti".

(U toj borbi nedavno je moneta za potkusurivanje bio i naš najveći pesnik Petar II Petrović Njegoš, gurnut u priču kanonizacije najviše da bi neko imao "svog sveca" — uostalom Amfilohije je Njegoša i proglasio za sveca na teritoriji "Pravoslavne mitropolije crnogorsko-primorske".)

A KAKO SE PREZIVA NOVI PATRIJARH: Niko nije sporio da se novi poglavar SPC zove Irinej, ali su, najviše po Internet kuloarima, krenule glasine da je prezime novog patrijarha Bulović a ne Gavrilović; drugim rečima, krenule su optužbe da je pravi patrijarh zapravo episkop bački Irinej, u tom trenutku dekan Bogoslovskog fakulteta, član Sinoda i dugogodišnji portparol SPC. Episkop Irinej je optuživan da sam piše saborska i ostala saopštenja, te da njegova moć ne ishodi iz crkvenih već iz svetovnih (državnih) krugova.

KRATAK PREGLED SADAŠNJIH DOGAĐANJA: Do sada je, nadam se, jasno da je reč o goloj borbi za (pre)vlast i, eventualno, dodvoravanju državi. Pitanje Kosova i Metohije dolazi u zonu usijanja briselskim pregovorima novih vlasti, SPC piše pismo Nikoliću ali ne želi da ga objavi, Amfilohije (i verovatno Atanasije) — kao idejni tvorci pisma (a episkop. bački im je, po svom priznanju, samo malo "doterao pravopis") — doturaju na publikovanje "Nedeljniku", Irineji zdušno demantuju da pisma ima, a ako ga i ima onda to ne piše u njemu, u tom nastojanju SPC da se ne čuje njen stav o Kosovu stiže i miting "Ostajemo u Srbiji", tamo Amfilohije i Atanasije izvode nekoliko performansa za prost puk a zapravo, očito je sad, u inat Irinejima. Kosovo je tu, neka mi Bog oprosti, samo predložak, ogledno polje na kome će se pokazati ko je od preostalih justinovaca jači. Patrijarh Irinej se javno ograđuje od nastupa pomenutih vladika na mitingu, vladika bački nastavlja da vuče konce iz pozadine, rezultat naoko nerešen, borba za vlast u SPC se zahuktava a Kosovo i Metohija odoše!

SADAŠNJA SADAŠNJOST: Početkom jula i početkom apostolskog posta, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije piše pismo episkopu bačkom Irineju, naslovljeno "O Kosovu i Metohiji". Atanasije Jevtić, nimalo biranim rečima, optužuje državni vrh za izdaju KiM, a Crkvu ("koju ste monopolisali vas nekolicina") da o toj izdaji ćuti; mudro zbori episkop, kao da nikakve veze nema sa onim administratorom eparhije raško-prizrenske, kad je sklonjen Artemije i praktično najavljen briselski sporazum?!

Da ocena o Kosovu kao predlošku za borbu za vlast nije prejaka, mislim da dostojno govori i podatak da se (rekao bih) prava namera Atanasijevog pisanja krije u Post skriptumu: u tom delu, Atanasije brani svog naslednika Grigorija od "zlobnogorke" ironije Irinejeve o biznisu vladike zahumsko-hercegovačke, i to rečima: "i sam Vladika je siroče i zna šta je Hercegovačka sirotinja". Dodatno, Atanasije spočitava bratu u Hristu Irineju i neobaveštenost oko dolaska predsednika Nikolića u Trebinje i činjenice da ga stolujući episkop — Grigorije — nije dočekao.

Ako se podsetimo da je Atanasije o svemoći Irinejevoj pisao u trenutku kad je ovaj, Irinej, sa tri funkcije (dekan, član Sinoda, portparol) spao na jednu — glasnogovorničku — i na to dodamo indikativan post skriptum o Grigoriju, ne preostaje ništa no da se zaključi da je naprasna briga o izdaji KiM samo još jedna runda u konačnom obračunu justinovaca.

SADAŠNJOST LISTA "DANAS": Na odgovor episkopa bačkog Irineja čekalo se neuobičajeno dugo: portparol SPC nije se libio da ukaže na greške Radio Vatikana, kao ni pogrešno izveštavanje novinara za Sabora SPC ("ne može se praviti ruska salata od izveštaja — red Irineja, red verskih analitičara, pravih ili lažnih"). Ovoga je put sam ep. Irinej napravio rusku salatu — sačekao je da se prvo pojavi tekst u listu "Danas" ("Kosovo podelilo Crkvu"), da sledećeg dana sam da izjavu istom listu ("Irinej bački: Odgovoriću umirovljenom vladici Atanasiju") u kojoj najavljuje da će, iz određenih razloga, prvo odgovoriti na pisanije lista "Danas" o Kosovu koje je podelilo Crkvu.

I onda, na Dan sv. apostola Pavla i Petra — Petrovdan, Irinej bački odgovori listu "Danas", a uzgred, površno i blago i ep. umirovljenom Atanasiju. U tom je odgovoru, teškom rukom kakvom mu dade Bog, pošteno šlepio list "Danas" i njegovu saradnicu K. Ž., kolateralno je stradao i nesrećni Mirko Đorđević; o suštini stvari, pismu Atanasija, episkop Irinej zadovoljio se samo jednim pojašnjenjem:

"Vladika Atanasije za izdaju optužuje samo državni vrh, dok 'crkveni vrh' — ma šta taj izraz značio — optužuje za kolaborantski odnos iliti za generalnu podršku državnom trijumviratu, uz apstrahovanje — po njemu, vladici Atanasiju — izdajničke uloge istoga."

Ako ništa drugo, naslov odgovora na osnovnoj je tezi ovog teksta — "Kosovo nije podelilo Crkvu", piše vladika Irinej. I nije — kažem ja — Crkvu je podelila borba za vlast, i to borba među nekadašnjim sledbenicima Avve Justina.

Da pokaže na kojoj je strani, a možda i ko je pravi patrijarh, javio se poglavar SPC Irinej, isto u listu "Danas", da objasni da episkop Atanasije to jeste napisao ali nije tako stvarno mislio: "To liči na vladiku Atanasija. On je u stanju da olako kaže nešto, pa se posle i pokaje".

POZNAJTE ISTINU: Odsustvo jasnih stavova, previše stvari koje se kriju od vernog naroda, lažna sabornost, klanovske borbe za vlast — to je slika srpske Crkve danas. Skandal oko pozivanja Aleksandra Vučića na Sabor obaška: čime je taj aparatčik i negdašnji Šešeljev posilni zaslužio da se upiše u istoriju kao prvi političar koji je prisustvovao Saboru? Umesto što se SPC, najviše kroz usta svog portparola Irineja Bulovića, hvali dobrim odnosima sa državnim vlastima (ili, na primer, sa rimokatolicima), trebalo bi da bude u dobrim odnosima — saglasju — sa Istinom (koja je Jedna i u Jednom), a tada će, siguran sam, biti i uz svoj narod, kao što je kroz celu istoriju i bila.

POSLE SVEGA NAPISANOG: Da gornji redovi nisu plod "zlobnogorke ironije" (Atanasije Jevtić) najbolje svedoči poslednja blamaža s demantovanjem vesti o boravku patrijarha Irineja u Moskvi. Agencija Tanjug, 18. jula u 13:51 donosi tekst "Ruski i srpski patrijarh kritikuju vlast u Srbiji zbog KiM" (sličnu vest donosi i agencija Beta), a desetak sati kasnije stiže iz kabineta patrijarha prilično oštar demanti s porukom da je cela informacija lažna.

Iako se u demantiju nepoznatim zlobnicima i zlonamernicima, verovatno SPC provenijencije, spočitava da žele da poremete "bratske odnose i poverenje između srpskog i ruskog naroda", sva je prilika da je svrha saopštenja u konstataciji da pomenuti nepomenici žele "da pošto-poto isprovociraju sukob Crkve i države Srbije".

Iako sam siguran da naši crkveni velikodostojnici to znaju bolje od mene, podsetio bih ih da se "Bogu treba većma pokoravati nego ljudima" (Dela. Ap. 5,29), pa makar ti ljudi bili u okviru onoga što se naziva "državni vrh".

Aleksandar Lazić, urednik Izjave.net, ekskluzivno za | Sivi Soko | 19.07.2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 09, 2013, 04:08:48 am »

*

ARTEMIJE: POLITIČKI SAM PROGNAN


Raščinjeni vladika Artemije ocenio je danas da je apel koji mu je patrijarh Irinej uputio — da se "u pokajanju sa puta raskola vrati u svešteno jedinstvo" poziv na reprizu blaćenja i javnog linča koju je već doživeo načinom kojim je, kako navodi, iz političkih razloga, uklonjen sa trona Eparhije raškoprizrenske.

Artemije, raščinjen odlukom Sabora SPC 2010. godine, naveo je u osvrtu na pismo patrijarha, da je odluka kojom je vraćen u monaha doneta iz političkih razloga kako bi se ubrazalo rešavanje pitanja Kosova.
 
"To nam, izmedu ostalog, potvrđuju i depeše iz Ambasade SAD u Beogradu, koje u javnost iznosi Vikiliks, u kojima se nalaze razgovori pojedinih Arhijereja SPC, pa i Patrijarha sa ambasadorima, u kojima se više puta govorilo o vladiki Artemiju i njegovim tvrdim stavovima kada je u pitanju Kosovo i Metohija... Smenom Artemija tražilo se brže rešenje pitanja Kosova i Metohije", navodi Artemije u pismu.
 
"Način Našeg uklanjanja sa trona ERP izvršen je u jednom blickrigu na nekanonski i neustavni način, bez optuznice, sudskog procesa i dokazane krivice i mogućnosti i prava na odbranu", navodi on.
 
Artemije ocenjuje da su u svemu tome mediji zdušno vršili svoju ulogu blaćenja i javnog linča. On dodaje da je narodu ipak bilo jasno i očigledno da je u pitanju progon iz političkih razloga i verskih ubeđenja.
 
Bivši vladika dodaje da je sudski proces, predviđen kanonima i ustavom SPC, bio jedino mesto gde je krivica trebalo da se utvrdi, kao i da se iznesu činjenice.
 
"Zašto je SPC to izbegla? Zasto se Sinodu (i Saboru) tako žurilo? Zašto se pogazilo kanonsko ustrojstvo SPC? Jednom pogaženo, ono se dalje sve ubrzanije urušava čega smo i do danas svi svedoci", dodaje on.


Beta | 17.01.2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 09, 2013, 04:54:12 am »

*

VLADIKA ARTEMIJE NAD ŽIGOM EVROATLANSKE INKVIZACIJE


Pismo podrške grupe srpskih intelektualaca episkopu Artemiju Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku su, od programiranog dekomponovanja Jugoslavije 1991—1995. i ciljnog satanizovanja srpskog naroda, osudile na smrt evroatlantska falanga i njihov vojnopolitički klon NATO. Pritisci za smenu njenog vladike, gospodina dr Artemija, i određivanje administratora 13. februara 2010.) od strane Svetog arhijerejskog sinoda SPC za Eparhiju raško-prizrensku — isporučene su odluke iz Brisela i Vašingtona. Američkim proglašavanjem prava šiptarskoj manjini da na teritoriji države Srbije proglasi oblast Kosova i Metohije svojom državom (17. februara 2008.) i direktivom šefovima 22 države EU da to priznaju — okončava se upotreba Šiptara u rušenju Jugoslavije, koje je i započelo pobunom "nesrpskih Šiptara" a završeno genocidnim satiranjem "hrvatskih i bosanskih Srba".

Početak procesa administrativne likvidacije raško-prizrenskog episkopa Artemija jednoglasno je prihvaćen još 20. maja 2009. Prilikom posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Srbiji (i Kosovu!) preosvešteni vladika se, naime, usprotivio najavljenoj poseti manastiru Visoki Dečani i odbio da dâ svoj blagoslov za takvu posetu. Smatrao je nedopuštenim da se dečanska svetinja tretira američkom bazom, poput Bondstila, što je potpredsednikov gest jasno najavljivao. Sveti arhijerejski sabor SPC je, pod pritiskom srpske vlade, "poništio ovu odluku episkopa Artemija" jer je "u suprotnosti sa tradicionalnim hrišćanskim načelima gostoljublja" srpskog naroda (?). Sabor je tom prilikom ustanovio (valjda uvidom u "poznato srbofilstvo" američkog potpredsednika) da Bajdenova poseta "predstavlja gest dobre volje".

Kooperativni šef srpske države i uslužna srpska vlada izgubili su iz vida da su Šiptari od dolaska međunarodnih snaga mira 1999 na Kosovu i Metohiji uništili 150 srpskih pravoslavnih svetinja, a od toga najviše na teritoriji koju su kontrolisali Amerikanci. Javnost je trebalo ubediti da posetom Dečanima (nikako spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj, ili sravnjenoj sa zemljom crkvi u Đakovici) američki potpredsednik šalje "jasnu poruku onima koji bi da i dalje ruše ili prisvajaju srpske svetinje". To ima toliko veze sa realnošću koliko bi imao papin gest, prilikom moguće poseti Srbiji, da uz znak poštovanja žrtava, 700000 umorenih Srba od hrvatskih ustaša 1941—45, ode da se pokloni u Rakovičkom manastiru počivšem pravedniku patrijarhu Pavlu, umesto jasenovačkim mučenicima. Neposredan povod za okončanje administrativne likvidacije vladike Artemija usledio je odmah posle 4. februara 2010, odnosno njegovog učešća na Saboru Srba u Kosovskoj Mitrovici. Skup je bi posvećen objavi antisrpskog plana Pitera Fejta i Hašima Tačija o "integraciji severnog dela Kosova i Metohije", odnosno "kosovskih Srba", to jest "uspostavljanju zakona i reda" na svakom delu "teritorijalnog integriteta Kosova". Svi učesnici ovog skupa odlučno su odbili ovaj projekat šefa Međunarodne civilne kancelarije (MCK) Pitera Fejta, koji u stvari sprovodi u delo Ahtisarijev plan o nezavisnom Kosovu — iako ga nisu prihvatili ni Srbija, niti Savet bezbednosti UN. Odbijanjem Fejtove inicijative vladika se našao na suprotnoj strani od Atlantskog saveza, budući da je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen dao podršku Piteru Fejtu. Tako su satrapi načelne demokratije i prvoborci protiv mira u svetu direktno odgovorni za mešanje u poredak srpske crkve.

Prema novinskim izveštajima, Sveti arhijerejski sinod SPC se odlučio na psihološki pritisak na episkopa Artemija, ne bi li ga privoleo da se povuče sa trona i, u tu svrhu, oprobanim i savetovanim metodom rešio da preispita finansijsko poslovanje episkopije i duhovno posrnuće u manastirima episkopije. Prema tome, Sinod je rešio da na pritiske spolja — po kojima vladika Artemije predstavlja remetilački faktor u "državi Kosovo" — odgovori otvaranjem dosijea episkopove odgovornosti. Naime, iza sadašnjih nesuglasica tinjaju sinodske razmirice sa vladikom još iz 2005, kada je episkop raško-prizrenski odbio da prihvati "Memorandum o razumevanju", koji je potpisan između patrijarha Pavla, predstavnika privremenih institucija samouprave na Kosovu i predstavnika Unmika. Tako su različite procene o getoiziranim Srbima na Kosovu i Metohiji krajnje pojednostavljeno svedene na sukob autoriteta (pa i odluka da u obnovljene crkve gospodin dr Artemije ne postavlja sveštenike). Vladika je, međutim, ostao na stanovištu da svetinje ne mogu da obnavljaju "oni koji su ih rušili", pa se u istom smislu protivio da pripadnici Kosovske policije čuvaju srpske manastire, jer su baš oni, kao i međunarodne snage, glavni krivci za dirigovanu šiptarsku srbofobiju.

Odluka Sinoda da vladiku Artemija privremeno liši prava upravljanja eparhijom (određen je administrator do okončanja postupka pred Svetim arhijerejskim saborom) — sasvim će zadovoljiti tripartitnu imperiju: SAD — NATO — EU. Za ovu alijansu je važno da je episkop raško-prizrenski lišen moći upravljanja i brige nad svojom getoiziranom pastvom, a nikako je li ili nije "uskraćen za episkopska prava i sveštenodejstvo", što Sinod ističe dokazujući svoju navodnu nezavisnost u odlukama. U tom ključu spiska želja evroatlantske alijanse nalazi se odgovor na pitanje o sinodskoj užurbanoj proceduri (uoči Velikog posta) i sinhronizovanoj akciji samo sat posle završetka sednice Svetog sinoda (13. februara): episkopskoj katedri, privremeno smeštenoj u manastiru Gračanica, ukinute su telefonske veze i internet, a službene i privatne prostorije episkopa Artemija obijene su 13. Februara, iako je primopredaja dokumenata zakazana za naredni dan, nedelju 14. februara. Najzad, ostaje sporna i odluka Sinoda da nametne administratora kosovsko-metohijskoj eparhiji, obzirom da kanoni predviđaju instaliranje administratora na upražnjenim episkopijama ("udove eparhije"). Nadamo se i očekujemo da, kao u trenucima molbenog zazivanja Svetog duha, oci naše svete crkve (Sveti arhijerejski sabor) imaju snagu da i ovom velikom iskušenju odgovore na isti način kako su odgovarali i oci otaca naših, zemljom hodeći, a nebo dodirujući. Nije teško prepoznati cilj onih koji se već dve decenije bave sudbinom srpskog pravoslavnog naroda. Proizvedeni slučaj vladike Artemija evroatlantska koterija koristi ne bi li oslabila poziciju novog srpskog patrijarha G. G. Irineja, odnosno pokazala preko sinodalnih odluka, koliko je vredan patrijarhov zavet izrečen na ustoličenju 23. januara 2010. u beogradskoj Sabornoj crkvi ("A mi ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas Kosovo").

Štaviše, nema nikakve tajne u antisrpskim namerama novog evropskog i novog američkog poretka: posle satanizacije, bombardovanja, stavljanja pod nadzor i razupiranja svih institucija srpskog naciona — treba izvršiti teritorijalno sakaćenje srpske države. Toj kazni primeriti episkopije SPC, jer su tradicionalne episkopalne granice i nacionalne granice srpske države. Ponižavanje vladike Artemija je uvod u poništavanje Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske. Konačno, uz pomoć političkog hrišćanstva, belosvetski politički mafijaši, bankokrate i pripadnici rasističke i sektaške kulture očekuju da se na ovom talasu dogodi i raskol u SPC, da se dogodi, u stvari, bespovratni sunovrat srpskog naroda.

Za potpisnike ovog otvorenog pisma, konačno, ostaje tajna zašto se Sinod priklonio totalitarističkom diktatu tripartitne imperije. Ako SPC nije imala snage da se odupre komunističkom teroru, od koga je žestoko stradala i donela odluku "koje do tada nije bilo u istoriji SPC", odnosno razrešila episkopa Dionisija (Milivojevića) dužnosti eparhijskog arhijereja (1963.) — sada, u demokratskoj Srbiji, SPC, nesumnjivo, nije imala razloga da podlegne pritisku američkog i evropskog političkog hrišćanstva. Postupak protiv raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog episkopa Artemija samo svedoči da SPC ovim činom loše predstavlja svoj narod upravo u Americi, "zemlji bogate materijalne kulture sa izraženim sekularizmom protestantske verske orijentacije".

U duši srpskog naroda, ako o njoj iko brine, dogodio se najbolniji krik i, na vrednosnom planu, trenutak spoznaje najnižeg pastirsko-intelektualnog nivoa predstavnika "Majke Crkve". Članovi Sinoda su svojim postupkom, u vremenu potpunog rastakanja srpskog naciona, zaboravili da oni nisu samo potomci stradalne svetosavske i svetolazarevske crkve, već da se moraju i vladati kao dostojanstveni preci pripadnika Srpske crkve.


U Beogradu, o prazniku Sretenja Gospodnjeg
15. februar 2010.


Predrag R. Dragić Kijuk, književnik
Milorad Đurić, književnik
Prof. dr Vera Bojić, profesor Univerziteta
Prof. dr Srboljub Živanović, direktor Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena u Londonu
Ljubica Miletić, književnica
Angelina Marković, pravnik
Tiodor Rosić, prof Univerziteta i književnik
Duško M. Petrović, književnik
Vladimir Dimitrijević, književnik
Prof. dr Ljubomir Protić
Dr Marko S. Marković, teolog i književnik
Protojerej-stavrofor dr Mateja Matejić

LJUDI GOVORE ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU | 29.01.2012. | sveska 10
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan Toronto, Kanada
baturan@rogers.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 16, 2013, 02:24:54 am »

*

RAZGOVOR SA VLADIKOM ARTEMIJEM


UVOD

Vekovima Srbi raspeti na krstu umiru za "krst časni i slobodu zlatnu". Umiru i vaskrsavaju u dušama svojih časnih potomaka i u Nebeskoj Srbiji. Svojom krvlju i svojim kostima utvrđivali su granice Otačestva. Svaka je stopa životom junaka plaćena. Da bi svojoj deci i deci njihove dece obezbedili i za njih sačuvali najlepšu zemlju na svetu. Rajsku baštu koju im je Gospod darovao, a oni je svojim trudom i svojom nesebičnom žrtvom sačuvali i u nasleđe potomstvu ostavili.

A Kosovo i Metohija? Kolevka... srce... duša… oltar Srbinov...

Kroz sve vekove postojanja taj ideal, ta lestvica koja na Nebo vodi jedini je stub nacionalne građevine koji je uspešno odolevao naletima svih neprijatelja.

O Kosovu i Metohiji i značaju Kosova i Metohije za Srbe napisano je nebrojeno stranica. I sada se ispisuju. I ispisivaće se do kraja sveta i veka. Dok i jedan jedini Srbin bude živ, jer Srbin se rađa, živi i umire Kosovom.

Govoriti o Kosovu i Metohiji u ovom vremenu, a ne spomenuti vladiku Artemija i prognano monaštvo, jednostavno nema smisla. Ne govoriti o vladici Artemiju u sklopu stradanja Srba na Kosovu i Metohiji, zbog Kosova i Metohije i o posledicama odstupanja od Istine i popuštanja pod pritiscima, znači imati neobjektivan pristup, lošu ili nečasnu nameru i želju za sakrivanjem Istine.

Živimo u vremenu kada se svi međunarodni zakoni i principi gaze, kada su svi međunarodni principi i svo međunarodno pravo svedeni na sirovi i surovi zakon sile. Zakon divljeg zapada.

Srbstvo strada pod naletom opšteg bezakonja. Nema zakona koji za Srbe i Srbiju važe. Samo ucene, pritisci, uslovljavanja... Svoje vekovne frustracije pokušavaju da izleče na nama.

Istovetan je slučaj vladike Raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog u egzilu, G.G. Artemija. Kao što za Srbiju ne važe međunarodni zakoni i međunarodno pravo, tako za vladiku ne važe ni međunarodni ni domaći zakoni, ni kanoni. Njih su odavno moćni i njima poslušni „obesili mačku o rep“.

Ako pravimo poređenje bezakonja nad Srbijom i nad vladikom Artemijem, moramo reći da su pritisci i uslovljavanja kojima su izloženi užasno jaki, dosad neviđeni, ali da su odgovori na pritiske i ucene potpuno različiti.

Spontano se nameće poređenje sa prošlim vremenima, sa vremenom potpisivanja Konkordata i odgovora Crkve onda i danas… Znamo: Crkva nema pravo na predaju i izdaju….

Kada napravimo jasnu analizu uzroka i posledica, kada se suočimo sa Istinom, ma kako surova i bolna bila, kada sve oko sebe, ali i sebe, postavimo pred sud Istine možemo doći do saznanja šta nam je činiti.

"Velikaška" gordost, ljudska sujeta, težnja za zemaljskim privilegijama predstojatelja narodnih dovela je do rascepkanosti, a time i raslabljenosti nacionalnog bića. Podsećanje na priču o sedam prutova upotpunjuje ovu tvrdnju.

Sveti Petar Cetinjski je upozoravao sledećim rečima: "Mi smo Srbi takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugog goniti i u nesreći i besčasti postavljati. I što koji više radi za dobro opštenarodno, to se više zavist na njega obrušava, jer u srbskom narodu gordost caruje".

Odnos prema vladici Artemiju njegove "braće arhijereja" potvrda je reči sv. Petra Cetinjskog.

Ovih se dana cepa duša svakoga čestitog Srbina. Pristajanje na ultimatum u Briselu i pokušaj nametanja izdaje kao jedinog mogućeg rešenja, budi u čoveku potrebu da krikne, da se suprotstavi, da se bori i da ne pristaje na gubljenje zdravog razuma.

Čoveku dođe da viče i zapomaže, da Gospoda u pomoć bez prestanka zove, jer u ubijanje zdravog razuma u nas Srba, pored svih međunarodnih činilaca koji deluju preko ekonomskih, medijskih, obaveštajnih i ostalih mehanizama, na žalost, već dugo su uključene i sve nacionalne institucije, pa i institucija od najvišeg nacionalnog značaja — SPC. Neke ćutanjem. Druge perfidnim, licemernim delovanjem.

Počećemo sa podsećanjem na ponašanje i odluke SPC i Sinoda u presudnim trenucima borbe za Kosovo i Metohiju.

Ma kako to surovo, teško i bolno zvučalo, tragična je činjenica da je SPC pomogla formiranje tzv. nezavisne države Kosovo, progonom vladike Artemija iz Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske, na zahtev međunarodne zajednice. Pošto vladika Artemije nije pristajao na pritiske i ultimatume, neumoran u odbrani svete srbske zemlje, bio je tvrd orah koji nisu mogli slomiti. Čak ni kad su mu Eparhiju oduzeli, kad su ga lažno optužili, kad su ga prognali...

Saradnja SPC sa međunarodnom zajednicom, odnosno bezuslovno prihvatanje zahteva međunarodne zajednice na štetu sopstvene vere i sopstvenog naroda, traje decenijama i beleži opasan uspon. Sa protokom vremena, trag tog sujetnog, nepastirskog delovanja bivaće sve vidljiviji, a narodu sve jasniji.

Postepeno odstupanje od svetootačkog predanja, članstvo i delovanje u Svetskom savetu crkava, približavanje Vatikanu jeste odstupanje od Istine. Ma kako vešto bilo maskirano, već dugo je vidljivo na svakom koraku. Kako svako odstupanje od Istine slabi moć rečenog, reagovanje SPC na "Briselski sporazum" je mlako i bezbojno... sračunato na to da nedovoljno upućene obmane i da otupi oštricu protesta naroda koga "braća" prodadoše.

Komunizmom je obezbožen srbski narod. Njegove institucije su preuzeli oni koji nisu pod ikonama slavskim odrastali, kojima sveto predanje nije u duše usađeno. Autoritete tih institucija već su urušili.

U strahu, narod se odjednom okreće Crkvi, traži spas, ne znajući šta se i u njoj događa.

Još ne može da poveruje da su i Crkvom isti zagospodarili. I veoma se trude da srbskom narodu obesmisle sve, da obljutave veru, da je razvodne...

U obmani naroda i prikrivanja istine vrlo su aktivni neki od crkvenih velikodostojnika. Oni koji više vole da misionare po tuđim eparhijama, nego da o svojoj pastvi vode brigu...

Ekumenistički i globalistički pristup koji je zavladao u Crkvi, oslabio je i skoro obesmislio njene sadašnje pokušaje da ostavi utisak da se suprotstavlja izdaji Kosova i Metohije, odnosno Srbije. Dobrom delu naroda je jasno da je posle izdaje vere, izdaja države postupak koji ne iznenađuje.

Ove tvrdnje nije teško potkrepiti. Ako se vratimo desetak godina unazad, ako se podsetimo tadašnjih događaja vezanih za Eparhiju raško-prizrensku, moramo se prisetiti nastojanja Sinoda i SPC da naruši autoritet nadležnog episkopa, vladike Artemija, da nametne Eparhiji odluke sa kojima se nadležni episkop ne slaže.

Još od tada su "kanoni obešeni mačku o rep"!

Na sve što se danas događa, vladika Artemije je tih godina upozoravao. Bio je to glas vapijućeg u pustinji koji je malo ko čuo. Da se taj glas otpora i nepristajanja na izdaju i predaju Kosova i Metohije što manje čuje, revnosno su se starali kasniji administratori i uzurpatori Eparhije raško-prizrenske. Isti oni koji danas prosipaju suze nad Kosovom. Uz istu medijsku i ostalu podršku.

Podsećanja radi, spomenućemo samo neka od najvećih bezakonja učinjenih nad vladikom Artemijem:

tužbu protiv četiri zemlje, članice NATO pakta koju je vladika podneo međunarodnom sudu nakon martovskog pogroma 2004. g. povukao je Sinod čiji je član i tada bio vladika Amfilohije,

Memorandum o obnovi porušenih svetinja Sinod i Sabor su prihvatili uprkos protivljenja nadležnog arhijereja, i time pristali na to da crkve obnavljaju oni koji su ih porušili;

Dugotrajno podrivanje crkvenog poretka u Eparhiji davanjem podrške i pothranjivanjem nezdravih ambicija sadašnjih najvećih promotera tzv. Nezavisnog Kosova, uzurpatora i odmetnika od duhovnoga oca…

Neviđeno snishođenje patrijarha Irineja (ekumeniste i pacifiste, kako za sebe sam reče) svetskim moćnicima i domaćim političarima, kada je u ime Sinoda primio "obnovljene objekte";

Ukazivanje gostoprimstva dokazanom srbomrscu i vatrenom zagovorniku bombardovanja Srbije — Bajdenu, uprkos tome da nadležni episkop nije dao blagoslov da on dođe u Dečane;

Neosnovane optužbe, nezapamćen medijski linč i progon vladike Artemija na čiji tron je nezakonito ustoličen "mlad, kooperativan vladika" – oceubica, Teodosije koji odmah počinje da veoma uspešno sarađuje sa okupatorom i najveće srbske svetinje, zadužbine svetih srbskih vladara, pretvara u turističke objekte koji će promovisati kvazi državu Kosovo i versku toleranciju u njoj...

Sve sile ovoga sveta ustremile su se na našu Srbijicu. Ščepale je čvrsto, stisle... da joj srce otmu, da je unište, dušu da joj razore. Nikada u istoriji čovečanstva takve i tolike sile nisu ustale protiv jednoga naroda. Boli nas. Užasno. Neizdrživo. Ali, najbolniji nam je stisak "braće" koja prodadoše "veru za večeru".

Zašto nam se sve ovo događa?

Znamo. Neprocenjivo je naše zemaljsko blago. Bescena je naša sveta Pravoslavna vera. Zemaljsko blago nam svetski kauboji otimaju, a ono što ne mogu odneti, uništavaju. Veru nam otimaju da je pokvare, da je smešaju sa svim jeresima i sektama koje na svetu postoje... da je oskrnave i da je unište.

Jedna "mala četa" Srba, okupljena oko svoga duhovnoga oca, zaokupljena je borbom za očuvanje Vere Pravoslavne i sva predana tome... zaokupljena je odbranom Kosova i Metohije i srbskoga naroda i nepokolebljivo istrajava na teškom putu punom trnja... U moru neizvesnosti i okeanu beznađa svetli kao luča i okuplja smele i željne Istine.

Srbin će biti primoran, kao u vreme prvih hrišćana, da se moli u katakombama, po domovima zagledan u slavske ikone... Njegove svetinje prestaju da budu Bogoslužbena mesta, postaju turističko-kulturni objekti.

Sveti oci su prorokovali, a mi, čini se, živimo to vreme.

Najtragičnija činjenica je da prve i najznačajnije „kamenčiće“ u mozaik faktičke izdaje Kosova i Metohije ugradila upavo najviša jerarhija SPC – Sinod urušavanjem crkvenog poretka u Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj.

Znamo da su oni koji nisu bili u stanju da vide Nebesa i da Nebesima streme, otpadali od svetosavskog, plodonosnog stabla. Veru su menjali, od vere odstupali, preveravali i u druge se narode utapali...

Zato, potpuno posvećeni Gospodu, molitvama i trudom neprekidnim nastojimo da sačuvamo svest o Nebeskoj Srbiji, o njenom značaju koji se ne može ni sa čim uporediti. Znamo: Kosovo i Metohija su izvor i uvor srbskoga bića. Kolevka i grob.

Gubljenje težnje ka Nebeskoj Srbiji prizemljuje i uzemljuje Srbina, svodi ga na biće lišeno duhovnih oaza. U nizini se teško diše, visinama čovek stremi.

Tako je bilo generacijama. A kako je danas? Da li je Srbija još živa? Da li će uspeti da sa sebe strese smrtonosnu obamrlost i depresiju? Može li podneti tu "realnost" na koju je primoravaju? Može li izaći iz obruča ćutanja u koji je okovana?

Sadašnjost je suviše surova: Otimaju nam zemlju koja je sva sazdana od srbskih kostiju i srbske krvi, od praha predačkoga! I još nas primoravaju da pristanemo da nestanemo?! Dobrovoljno da nestanemo?! Da ne pružimo nikakav otpor?! Da im pomognemo da nas unište?!

Gospode, milostiv nam budi!

Srbi partijaši i strančari i lažni pastiri nastavalju da rasipaju narodnu energiju, da rasprodaju tekovinu, da otuđuju neotuđivo... i da tvrde da nema drugog rešenja...

Kuda i kako dalje? — pitanje je koje smo bezbroj puta sebi postavili.

Da se Srbin vrati Bogu. I svojim svecima. Da se vrati svojim svetim precima. Da se Srbin okrene sebi. Da se okrene svojoj porodici, svome imanju. Da, kao domaćin posle velike vremenske nepogode, raščisti zgarište, da počne da popravlja, ono što se može popraviti. Da poruši neupotrebljivo i da sagradi novo. Na starim, sigurnim temeljima. Da obnovi blagoslovenu zajednicu svoju sa Bogom. Da sve učini da živi dostojno predaka koji su svoj život u državu i njenu slobodu ugradili.

Da ne dopusti da ga slepi vode, jer "Slepi ako slepoga vodi, oba će u jamu pasti".

Moramo nastojati da se pokoljenja koja dolaze nas ne postide.

Ne smemo dozvoliti da ponesemo pečat srama i pečat izdaje.

Povratak i istrajavanje na našoj istorijskoj i duhovnoj vertikali je jedini siguran put.

Put časti i spasenja. Put ka Gospodu.

Tim putem nas vodi naš vladika.

Stradanjem svojim za Istinu utvrđuje taj Put.


RAZGOVOR SA VLADIKOM ARTEMIJEM

Želeći da u mozaiku vremena u kome živimo ostavimo trag o jednoj borbi i o jednom stradanju na pravdi Boga, a koji bi mnogi da potru i zatru, da prećute i sakriju, odlučili smo da zamolimo preosvećenog vladiku Raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog u egzilu, g. g. Artemija za razgovor.

Vladika nas je primio u svojom "vladičanskom dvoru" (o kome su u vreme medijske hajke na vladiku pisale sve novine kao o najraskošnijoj palati) — skromnoj sobi u Bistričkoj sazidanoj na garaži kroz koju se i ulazi. Do sobe se stiže uskim, spiralnim, drvenim stepeništem. Dok ste u podnožju stepenica izgleda vam skoro nemoguće da dođete do vrha. Još jedna konkretna potvrda da je uzak i težak put ka Gospodu kojim vladika Artemije svakodnevno korača.

Susret sa Vladikom koji, kao kameni stub na Gazimestanu stameno stoji, trpi udare vetra i oluja, ali stoji i odstojava na putu kojim ga Gospod vodi, uvek je poseban doživljaj. Proteran iz svoje eparhije, bez suda osuđen, medijski oblaćen, vladika životom svojim svedoči da jedino Istina, i po cenu progona i stradanja, za njega nema alternativu...

Vlastimajući su u Briselu potpisali ultimatum. Ubeđuju nas da je to sporazum.

Ukidaju sopstvenu državu, odriču se srca Srbije, ne pitajući nikoga i ne slušajući glas naroda. "Prodadoše braća braću", reče gospodin Dragomir Antonić.

Očajan narod sa okupiranog i otetog Kosova i Metohije, kao poslednju slamku spasa video je mogućnost da svoje neslaganje izrazi protestom u Beogradu.

Ovaj događaj koji je trebalo da probudi uspavane, da opomene, da bude vapaj koji se iz dubine ranjene duše izvija do Neba, da ga Gospod čuje, SPC nije podržala zvanično. Izjave koje dolaze iz SPC često su neusklađene, u suprotnosti jedna sa drugom. Tako se dogodilo da se na bini pojave i govore vladike Amfilohije i Atanasije. Naizgled iznenada, nenajavljeno, ali za one koji život u SPC prate kao i politička dešavanja, nije neočekivano.

Svi mediji koji, uzgred budi rečeno, nisu srbski, već tuđinski, maksimalnu pažnju su posvetili istupima i ispadima pomenutih crkvenih velikodostojnika.

Skup je organizovan pod sloganom "Ostajemo u Srbiji". Pitali smo vladiku šta kaže na sve ovo.

"Skup je organizovan povodom takozvanog Briselskog sporazuma. To nije sporazum. To je ultimatum. Njihova pojava i njihovi govori tamo su to potpuno bacili u zapećak. Jer, za sve medije, oni su bili tema, a ne "sporazum" iz Brisela. To je odgovaralo i ovima na vlasti. Tako da ispada, ne tvrdim, ali ispada, kao da je to po nekom dogovoru bilo, da se upravo skrene pažnja sa glavne teme, Srba sa Kosova koji su želeli, i neki su i kazali, Ristić iz Zubinog Potoka i Mihajlović sa Brezovice. Oni su, ljudi, rekli šta treba reći. Ali, na njihove reči i izjave, mediji ni jedno slovo nisu upotrebili. Svu težinu su bacili na, navodno, ispade ove dvojice. Da li su to bili ispadi ili njihovo ispovedanje, to je drugo pitanje, ali u svakom slučaju, miting je taj PROPAO, jer cilj protesta nije došao do izražaja, nije došlo u medije ono radi čega je bio sazvan. Posle održanog tog skupa, niko nije mogao da zaključi zašto je taj skup održan. Kao da je održavan zato da bi se oni malo izrugali sa ovima na vlasti... i tako dalje."

Ne mogu, a da se ne setim vremena kada ste još bili u Gračanici. Nije bilo praznika, a da bar jedan od dvojice kasnijih administratora nije tu. To bi, naravno, bilo u redu da se nije stalno sticao utisak da su ova dvojica vladika zapustili svoje eparhije, a da se vrlo "revnosno staraju" oko Vaše.

Kosovo pripada svima nama, niko ni jednog trenutka i ne pokušava da im ospori da o Kosovu brinu, ali mnogo puta sam čula komentare da bi za Srbe u Crnoj Gori i Hercegovini bilo mnogo bolje da njihove vladike više misionare po svojim eparhijama, nego što misionare po Africi i Južnoj Americi, pokušavajući da privedu neke druge narode Pravoslavlju dok njihovo stado luta i osipa se... I za Srbe na Kosovu i Metohiji bi to bilo bolje... danas bi bilo mnogo više onih koji bi ustali u njihovu odbranu.

"Kosovo i Metohija pripadaju svima nama. To nikad niko nije ni pokuašo da ospori. Ali, kad tvoja kuća gori, ne ideš da spasavaš komšijinu kuću."

Da su, bar spašavali... ne bi danas srbske svetinje (Patrijaršija, Dečani, Gračanica...) služile za promociju kvazi države proglašene na najznačajnijem delu Srbije. Ne bi sada one postale turističi objekti...

Njihov miljenik, oceubica, sa Jahjagom promoviše nezavisno Kosovo i svoju spremnost da zarad malo zemaljske "počasti" žrtvuje sveto Kosovo...

Preosvećeni vladiko, kako da opstanemo na Kosovu, sa Kosovom? Ta nam je Vaša pouka i poruka veoma potrebna.

"Ovo je najteži period u našoj istoriji. Jer, Srbi su ostajali u svoje vreme bez svoje države, bez svoje administracije, bez svih ustanova sasvim, ali je ostajala svest da su u okupaciji, pod okupacijom. A, kad je jedan narod okupiran, onda se trudi da preživi okupaciju, što znači: da se saobrazi zakonima koje je postavio okupator, sem kad je vera u pitanju. Onda se nisu pokoravali, nego su ispovadali svoju veru i stradali mnogi, ali nosili su svoje stradanje. Ovoga puta nije taj osećaj kod naroda, okupacija, nego izdaja. I to izdaja od svoje rođene države, majke Srbije, odnosno njenih predstavnika i vođa. A da taj osećaj pojačava ta nezainteresovanost šireg sloja naroda srbskoga. Posle onog velikog mitinga 2008. g. ništa se nije značajno dogodilo. Ni sa pregovorima Borka Stevanovića, niti sa ovima što su posle uradili... niti sa ovim što sada rade, niti sa ovim što se juče, navodno dogovorilo. Zapravo, prihvatilo se sve ono što su drugi izdiktirali. To je ultimatum. Nije sporazum. Dogovori, dogovori, sporazum... koješta. Sada je teško narodu da nađe odgovor i način šta tu da radi i kako. Ja sam pre par dana razgovarao sa našim predsednikom 'Srba na okup!' Draganom Velićem. Ja sam rekao da bi bilo neophodno da, pošto Srbija nije nikad objavila niti ikada rekla zvanično da je deo teritorije Srbije okupiran, to treba da kažu predstavnici Srba sa severa Kosova. Ali, zvanično. Znači, ta skupština njihova, ili odbornici koji su i do sada učestvovali u tim razgovorima i u toj borbi, da oni proglase okupaciju, ne samo severnog dela, nego celog Kosova i Metohije. Jer, sada pripremaju neke izbore za severni deo Kosova, gde će biti sve po zakonima Prištine, i uz kumovanje međunarodne zajednice. Kad je okupacija, onda nema izbora. Jer, na tim izborima će biti protureni ljudi, oni koji će sve zahteve okupatora podržati, aminovati. Dakle, to je, po meni, za sada, jedini način na koji može još da odgovore. A onda, ostaje trpljenje i svedočenje. Stradanje sigurno. Dokle? Dok nas ima tamo."

Od srbskog nacionalnog bića stalno otkidaju deo po deo i pretapaju ga u druge narode. Prosto se bojimo da ćemo nestati.

"Posle prihvaćenog ultimatuma Srbi na Kosovu i Metohiji zvanično neće biti Srbi. Deca koja tamo budu rođena posle ovoga, biće zavođena u knjige prištinske administracije, takozvanog Kosova, kao Kosovari, ne kao Srbi. Na diplomama biće pečat Kosova republike, na svim mogućim drugim dokumentima. Znači, potpuno prestaju biti Srbi i građani Srbije."

Kako je to moguće? Kako nam se to dogodilo? Za samo 100 godina od oslobođenja Stare Srbije, do novog porobljavanja i od onog uzleta patriotizma do ovog sunovrata?

"Sve je to po nekom dalekosežnom planu tih velikih međunarodnih sila: Engleske, Amerike, Nemačke i Francuske itd... Jer, stvaranje Prve Jugoslavije, ja imam informaciju, da to nije bila želja ni tadašnjega regenta Aleksandra, ni kralja Petra, nego da je bio pritisak masonerije sigurno, da bi, verovatno, kroz stvaranje zajedničke države, bili amnestirani zločinci koji su bili na strani neprijatelja, na strani Austrije i Nemačke, kao na primer Hrvati.

Druga Jugoslavija, isto tako, je nastavak one koja je bila ukinuta okupacijom 1941. godine. Podveli su je sa Titom u takozvane nesvrstane, i onda je komunizam činio svoje, i pripremao se još od osnivanja i raspad Jugoslavije. Srbija je oblaćena, navodno nekim velikosrpskm hegemonizmom, velikosrpstvom i tako dalje. I onda je trebalo to na svaki način ograničiti, uništiti, sprečiti. Prosto je teško reći koja Srbija za njih ne bi bila velika. Koja bi za njih bila normalna? Da li je to beogradski pašaluk, ili samo krug dvojke u Beogradu? Dakle, i stvaranje prve Jugoslavije i druge, i razbijanje je stvar zapadnih sila. Na žalost, uvek uz pristanak srpskih vlasti. Onda je bila situacija teška, kralj je pristao na to. Posle Drugog svetskog rata niko nas nije pitao, to je u Jajcu sređeno... Sada, razbijanje isto tako, uz saglasnost nekoliko njih, a naročito ovo od 1999. g. do danas. To je čista izdaja".

Dubljom analizom postupaka i izjava, može se doći do zaključka da se veoma dugo i studiozno pripremao Vaš progon. O tome ima mnogih svedočenja, a o tome govore i depeše Vikiliksa.

Kroz istoriju je mnogo puta svetovna vlast pokušavala da se nametne i Crkvi i da njome zagospodari. Da utiče na odluke...

Ako pokušamo da povučemo paralelu između ponašanja vrha Srpske Pravoslavne Crkve i vlasti u vreme Konkordata i danas, videćemo zastrašujući pad onih koji bi trebalo da čvrsto stoje na bedemima vere i nacije i da ne dozvole izdaju...

Umesto poslušnosti Bogu i narodu, umesto borbe za najviše nacionalne ciljeve, SPC se upodobila svetovnoj vlasti... Zapravo, dopustila ovoj da je vodi. Zar nije rečeno "Slepi su vođi slepima; a slepi ako slepog vodi, oba će u jamu pasti."

Sveti Vladika Nikolaj je prorokovao: "Oni koji vode narod, ne vode ga, nego ga zavode. Zavađaju narod zarad svoje koristi. Od njihove galame, mudrac ne dolazi do reči. Ne uče narod istini, nego ga hrane lažju, zastrašuju narod novim nepravdama".

"Sve ono što je rađeno, rađeno je sa znanjem Vatikana. U dogovoru sa njima i interesu njihovom, jer i Vatikan spada u te zapadne sile koje sigurno imaju, i imale su pretenzije na ove krajeve. Sigurno da je, još kako, u pitanju i borba protiv pravoslavlja. Za katolike mi smo bili i ostali šizmatici, a sad ovo ljubakanje sa njima, i približavanje u interesu čega, globalizacije? Može, na sve će oni pristati: mi ćemo vama sve ostaviti što imate: nećemo dirati ni vaše hramove, ni vaše brade, ni vaše odežde, ni vaše pojanje, ni vaše bogosluženje, sve to nekš ostane nepromenjeno, samo, priznajte papu".

Duhovno pustošenje srbskih krajeva počinje unijaćenjem, a završava se pokatoličavanjem. To je vidljivo u zapadnim srbskim zemljama. Ma koliko da se nastoji da se to sakrije, Istina nađe svoj put. O tome su Srpske novine u broju 672 objavile intervju sa Nikolom N. Živkovićem pod naslovom "Istorijski i propagandni narodi".

U intervjuu vladike Amfilohija Radio-televiziji Republike Srpske od 16. 05. 2013. g. on je, između ostalog, rekao da su naša vera i katolička iste, samo da se razlikujemo od muslimana...

"On je slično govorio i u Pećkoj Patrijaršiji kada je rekao na međureligijskom skupu gde je on bez pitanja nas bio, pa je govorio o pomirenju, 'večna sabraća' Šiptari i mi?!... Na Kosovu je isto to radio... to je ta tendencija globalizacije, gde se teži stvaranju jedne svetske države, svetske uprave i svetske religije. Onda će biti sve smućkano, a na čelu će biti, ipak, papa. I oni će na to pristati. Njega niko ne ugrožava. Čak ni Carigradski Patrijarh koji se zadovoljava da bude drugi.

Znate u čemu je suština globalizma? Da svi narodi popljuju i pogaze sve svoje svetinje. Zato i nama poručuje gospodin Hočevar: 'ne možete vi u Evropu sa Svetim Savom'. Znači, moramo se i njega odreći. I posle eventualnog dobijanja ovog datuma, ko zna šta će nam ispostaviti, kakve sve račune na koje će naši pristajti samo da se 'krunišu', da su oni uveli Srbiju u Evropu. A u šta nas vode? U propast!

Dakle, kada svi pogaze sve svoje nacionalne i verske svetinje, onda će biti jedno, onda će biti objedinjeni svi. To znači poništavanje nacionalnog identiteta. I to potpuno."

Koji je smisao svega toga?

"Priprema prostora za antihrista. To je svrha. Jedna svetska država na čelu koje treba da bude ustoličen antihrist, 'oće li to biti papa ili neko drugi...

I jedna religija. Onda, neće biti više tih verskih ratova, sukoba i tako dalje... Važno je verovati u Boga. Kojeg Boga, nije važno. I kako verovati, ni to nije važno.

Nigde u Pravoslavlju ne postoji takvo gledanje. Ali, oni koji nas predstavljaju, to nameću. Carigradski se nameće kao duhovni vođa svih pravoslavnih. A naši ga priznaju za takvoga?! Čak mu niko ne oponira. A to je njegova težnja. Kada on sutra prizna papu, reći će, celo Pravoslavlje je sjedinjeno. Niko neće ni vas, pa ni Artemija, da pita da li pristaje na to. Onda, šta nama ostaje? Ovo što već sada imamo. Pustinje, katakombe, pećine. To nam ostaje. Da bi sačuvali svoju veru i svoju dušu".

Kako vaspitavati decu? U laži ili istini?

"Samo u istini".

Čim čovek kaže istinu odmah ga proglase nacistom, nacionalistom...

"Ako, ako. Biti spreman na stradanje. Bez spremnosti na stradanje nema ispovedanja vere".

Sem roditeljskog vaspitanja postoji i vaspitanje od strane države.

"Jednostavno, zašto mora da ide u školu državnu, gde će učiti sve suprotno? Neće ići u školu. Učiće ga roditelji koji znaju. Teško će biti sigurno, ali nemamo drugog izlaza".

Pošto je očigledno da ovaj takozvani Briselski sporazum oni guraju po svaku cenu, kakva je Vaša procena, šta će biti sa našim narodom na Kosovu i Metohiji? Da li će ostati ili napustiti Kosovo i Metohiju?

"Biće i jednih i drugih. Biće onih koji su spremni da napuste, čak iz protesta protiv 'sporazuma', a biće i onih koji će da ostanu da bi svojim prisustvom svedočili da je to srpsko".

Ne mogu da se otmem utisku da su svetski moćnici učinili sve što su mogli da Vas, preosvećeni vladiko, proteraju sa Kosova i Metohije. Da vas proterali, da bi sad lakše sprovodili sve što hoće. Ne verujemo da bi danas sve bilo ovako, da ste Vi danas na Kosovu i Metohiji.

"To Bog zna. Teško je i nije mudro reći da bih ja spasao Kosovo. Ali, sigurno je da bi imali drugi stav. Međutim, zameram što je u pripremi ovog što danas imamo, učestvovala maksimalno i Srpska Pravoslavna Crkva. I Memorandumom, i odlukom za povlačenje tužbe, i sve ostalo, na kraju sa tim zahtevom koji je bio za progon vladike Artemija. Sve što su im tražili, to su uradili. Zato sada ovaj plač patrijarha i ove dvojice na mitingu nad Kosovom, po meni nisu iskreni. Jer, oni su mnogo doprineli tome? Sve! Na sve su pristali! Najpre crkva, pa onda država. To je tragedija naša".

Tokom celog našeg razgovora, misli mi se uporno vraćaju na vreme potpisivanja Memoranduma o obnovi naših porušenih i spaljenih svetinja, povlačenja potpisa, podizanja tužbe, povlačenja tužbe i sve do Vašeg progona sa Kosova i Metohije... Kako je moguće da sve vladike prihvate takav postupak prema Vama?

"Nisu sve vladike bile za moje proterivanje sa Kosova. Nisu svi bili. Ali je porazno to, evo tri godine, samo ćutanje. I posle svih izjava koje je dao i patrijarh Irinej, i Bulović i Amfilohije povodom ekumenizma, papizma i sl. niko nigde ni jedne reči protivljenja njima nije imao, izražavanja svoga mišljenja. Nikakve reakcije nije bilo. To je Domanovićevo 'Mrtvo more'. Uhvatila žabokrečina odozgo i da se ni jedan klobuk ne pojavi".

Šta će biti sa svetinjama, na primer sa Pećkom patrijaršijom?

"Biće pretvorene u turističke objekte. Možda će Patrijaršiju pretvoriti i u džamiju u svoje vreme, kao što su učinili sa Svetom Sofijom u Carigradu. Čujem da Svetu Sofiju ponovo vraćaju u džamiju".

Ali, svaka sila za vreme biva...

"Sigurno, to je deo utehe. Da je ova vlast samo jednu reč kazala: okupacija, bilo bi drugačije. Trpi se, ali se i bori za oslobođenje. Danas nema te borbe. Nema spremnosti za tu borbu za oslobođenje i naroda i teritorije, nego se žrtvuje ono što se potpiše i mirno dade. To je problem... Ono što ti neko otme, znaš da je oteto i to je tvoje. Ono što si poklonio nekome, više nemaš prava na to..."

Šta bi se dogodilo kada bi Srbi preko Drine pokušali da se ujedine u jednu državu? Nemaju podršku ni od koga. Zašto je to tako?

"Pogaženi su svi principi međunarodnog prava. Ne poštuje se ni Povelja Ujedinjenih nacija.

Iza svega stoji Zapad. A naši pristaju. Meni je najviše krivo što su postavili takav cilj: Evropa nema alternativu! I sada, Evropa je jedini cilj kome treba da težimo, i za dostizanje toga cilja sve ćemo da žrtvujemo. To ne treba! To je izdaja!"

Na kraju razgovora pitali smo vladiku da li Srbski narod već stiže Kneževa kletva. Dok izgovaram Kneževe reči osećam kao da su one te lestve čvrsto svezane za Nebo kome se sveti Knez privoleo.

"Ko je Srbin i srbskoga roda,

I od srbske krvi i kolena, 

A ne doš‘o u boj na Kosovo,

Ne imao od srca poroda, 

Ni muškoga ni devojačkoga,

Od srca mu ništa ne rodilo,

Rujno vino ni pšenica bjela, 

Rđom kapo dok mu je kolena."

"Ja mislim da će nas Kneževa kletva tek stići... Ne branimo Kosovo, nego ga izdajemo. Posle toga će doći ispunjenje kletve."

Vladikine reči su nas uplašile.

U pamet se, braćo Srbi i sestre Srbkinje! Ako već nije kasno...

Gorica Trkulja
Maj, 2013. g.

Objavljeno u "Pravoslavnom Glasu" | Bratstvo Svetog kralja Milutuna
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Decembar 16, 2013, 05:02:16 am »

*




"SASVIM LIČNO" — Vladika Artemije

Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski u Egzilu Artemije, dao je Intervju za In televiziju iz Bijeljine.

Autor i voditelj intervjua je Milan Mitrović.

Milan Mitrović (autor i voditelj emisije): Poštovani gledaoci, dobro veče. Kosovo je srce Srbije. Ovo, na svu sreću, nije samo politička fraza. Nije fraza za mitinge i za srbovanje. Ovo je nešto što je stvarano, istkano, kroz vekove iza nas. Nažalost, to srce prete da nam, za koji dan na izborima u Prištini na Kosovu, i zvanično otmu, da ne ostane.

Ovu emisiju na izvestan način, kroz ovaj razgovor, posvećujem svim Srbima sa Kosova i Metohije i imam veliku čast i zadovoljstvo da razgovaram sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim u egzilu Gospodinom Artemijem, kojem najsrdačnije želim dobrodošlicu u emisiju "Sasvim lično".

Episkop Artemije: Hvala lepo.

Milan Mitrović: Eparhija raško-prizrenska oformljena je 1808. godine spajanjem tada dve eparhije: Raške i Prizrenske. Eparhija Raška se pominje još pre jedanaest vekova, tačnije 918. godine. Vi ste od 1991. godine na čelu te Eparhije, nasledili ste i zamenili episkopa Pavla Stojčevića, kasnije našeg, a danas blaženopočivšeg Patrij arha Pavla.

Preosvećeni, kakvo ste stanje među monaštvom, sveštenstvom i među verujućim narodom tada zatekli na Kosovu i Metohiji i na području Vaše Eparhije?

Episkop Artemije: Da. Dakle, istorija Eparhije raško-prizrenske je duga preko hiljadu godina i predstaviti tu istoriju njenu nije moguće u jednom kratkom razgovoru, ili u par rečenica. U svakom slučaju i to je jedna od najstarijih eparhija Srpske pravoslavne crkve, jedna od osam koje je i Sveti Sava ustanovio, u stvari popunio kada je došao za Arhiepiskopa Srpske crkve. I ona je u svojoj istoriji u svakom periodu delila sudbinu svoga vernoga naroda, i u dobru i u zlu. Tako je kroz svu svoju istoriju, i danas je tako, da Eparhija raško-prizrenska strada sa svojim narodom, i stradao je sa njom u svim neprilikama i nevoljama, i danas je na tome stradalničkom putu... i verovatno, to je njena misija, u njenoj službi Bogu i svome rodu.

Njegova Svetlost Patrijarh Pavle za 34 godine svoga službovanja, kao Episkop raško-prizrenski sa sedištem u Prizrenu, on je radio što je mogao u tim prilikama, to je bilo odmah posle Drugoga svetskoga rata, pa do izbora za Patrijarha. I on se tada nosio sa mnogim nedaćama i nevoljama, kao i naš narod, jer to je bilo vreme bezbožništva, ateizma, komunizma, kada je vera bila progonjena, i što je najvažnije, kada su šiptari, tada već nadirali i činili ogromne zločine i nepravde srpskome narodu.

Tako da je od 1945. pa do 1990. godine, otprilike sa Kosova i Metohije proterano ili iseljeno, na jedan drugi način, pritiscima, otkupljivanjem zemlje, kuća i tako dalje, blizu 400.000 Srba je napustilo Kosovo i Metohiju u tom periodu. Mnoge parohije su ostale bez vernika još u to vreme, pa su spajane po dve ili tri da bi se mogle održati i tako dalje. Manastiri su, kao što rekoste, bili sa jednim ili dva monaha, nigde nije postojalo veliko bratstvo, i tako. Kada sam ja došao, ja sam nastavio da radim ono što je po mojoj savesti, što sam trebao da radim, a to je da brinem o tome narodu, pre svega o njegovoj duhovnoj strani, u utvrđivanju u veri, u životu po veri. Bile su mnoge Svete tajne dosta zapuštene u našem narodu, mi smo se trudili da to pokrenemo, obnovimo. Imali smo u dva navrata Saborna krštenja na Kosovu i Metohiji, u manastiru Dečane to je obavljano, otprilike po hiljadu ljudi se krstilo svakoga puta, jer, bilo je mnogo, mnogo nekrštenih do tada, a verovatno još uvek ih ima. Tako da smo mi, trudili se da ispravimo ono što je za vreme protivperioda bilo napušteno, kao i recimo pitanje crkvenih venčanja. Jer, u to komunističko vreme uglavnom su se sklapali građanski brakovi, ali vrlo malo je bilo onih koji su imali i blagoslov Božiji tj. crkvenu Tajnu braka. Pa smo mi organizovali više puta, na raznim mestima, i Saborna venčanja, po pedeset, osamdeset parova venčavali smo istovremeno, odjednom. Naravno, i krštenja ta Saborna i venčanja Saborna, bila su bez ikakve materijalne naknade, bez ikakvih troškova za one koji su tome pristupali. Sveta tajna pokajanja i ispovesti bila je takođe u našem narodu maltene potpuno zaboravljena, izgubljena, pa smo nastojali da i to obnovimo time što Svetoj tajni pričešća nisu pripuštali nikoga ko se najpre nije ispovedio. I tako uz ostalu pripremu kroz post i molitvu, prethodila je i Sveta tajna pokajanja i ispovesti, a ujedno to je bio uvid ko od tih vernika nije u crkvom blagoslovenom braku, i takvi nisu mogli da se pričeste dok ne regulišu taj svoj bračni status. Tako da je veliki, veliki broj naroda venčan posle toga vremena, za moje vreme na Kosovu i Metohiji. Tako da, nadamo se da je naš trud na tom duhovnom planu imao rezultate, to je Božije da ceni, ali i ljudi to vide.

Što se druge strane tiče, obnova monaštva, popunjavanje manastira, oživljavanje manastira posle nekoliko stotina godina zapustelosti, kao manastira Banjska, kao manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, i drugih koje smo nove izgradili, tako da je i broj monaštva u tom vremenu porastao. Jer sam u tom vremenu zamonašio preko 150 mladih monaha i preko pedeset monahinja, znači preko dvesta monašenja je bilo u tome periodu. Sve je to ostalo i danas stoji u Eparhiji raško-prizrenskoj, bez obzira na ovo što se pre neku godinu desilo, i što je ovaj jedan deo monaštva bio prinuđen, ili bolje rečeno proteran iz svojih manastira, da izađe i da ode u egzil, zajedno sa svojim Episkopom.

Milan Mitrović: Vi često kažete da se "monah ne postaje nego da se monah rađa", da je "najbolja kvalifikacija za jednog monaha stanje njegovog srca, stanje njegovog duha", da je "monah onaj koji sebe svakodnevno privolava da čini Jevađeosko dobro". Evo, uskoro, tačnije na Aranđelovdan, navršiće se tačno 53 godine od momenta kada ste se Vi zamonašili. Monaška tradicija duga je preko 1.800 godina, no, želim da Vas pitam, da li se šta promenilo od onog momenta kada ste Vi postali monah pre 53 godine, do danas?

Episkop Artemije: Promenilo se mnogo u životu pojedinaca monaha, inače monaštvo nije promenilo ništa od svoga sadržaja i svoga smisla, i svoje misije koju vrši u narodu. Ali, nažalost, mnogi monasi su promenili deo svoga života. Nisu ostali dosledni zavetima koje su položili pred Bogom i pred Crkvom u prisustvu vernoga naroda. Ali tačno je to da, monah je onaj koji primorava sebe, svakodnevno primorava sebe na svako Jevanđelsko dobro, što znači da monaški način života je naporno uspinjanje i penjanje na planinu, a ne putovanje autostradama, autoputevima i drugim lakim stazama. Nego, naporan put, gde čovek mora da se trudi u svojim podvizima da bi ispunio svoje monaške zavete, a to su poslušnosti, siromaštva i devstvenosti.

Milan Mitrović: Sve je počelo, vezano za Eparhiju raško-prizrensku i za Vas, sa onim čuvenim Memorandumom o obnovi crkava i manastira porušenih u divljačkom pogromu 2004. godine. Sinod Srpske pravoslavne crkve je prihvatio da obnovu manastira vrše upravo oni koji su ih i porušili, takozvane "kosovske vlasti".

Episkop Artemije: Pa, moglo bi se reći da je tada počeo ovaj razvoj događaja nepovoljan za Eparhiju raško-prizrensku, ali koreni toga su sigurno i dublji. Po svedočanstvu jednoga našega eminentnog episkopa, Mitropolita, kada je upitan da li je odluka o uklanjanju Vladike Artemija sa Eparhije raško-prizrenske došla iznenada, da li je neočekivana, izjava je bila: "Kako neočekivana kad smo mi čekali tu odluku deset godina". Ja bih samo rekao, niko nije čekao tu odluku nego su je pripremali deset i više godina.

Ali, glavni razvoj događaja jeste upravo od 2004. godine, od tog martovskog pogroma, kada je za dva dana porušeno 35 naših svetinja na Kosovu i Metohiji, a pre toga, još 115, tako da je preko 150 crkava i manastira uništeno od 1999. pa ovamo. Ali tada, kada se desilo to u martu 2004. godine, moj stav je tada bio jasan — da treba da se obnavljaju sve porušene crkve, ne samo one koje su tada u pogromu, nego i one i ranije porušene i uništene, prema mogućnostima, prema potrebama, od mesta do mesta.

Međutim, budući da se planirano išlo na stvaranje "nezavisnog Kosova" od strane međunarodne zajednice, pre svega Amerike, Vatikana, Brisela i Evropske unije, oni su želeli da, na neki način pred svetskom javnošću pokažu da su Albanci, šiptari na Kosovu, spremni, demokratski razvijeni, kulturni da, eto čak obnavljaju i srpske crkve i manastire. Onda su oni nastojali da obnova obuhvati samo crkve i manastire porušene u martovskom pogromu. Novac će davati Evropska zajednica, a izvođači radova biće svi koji se prijave, dakle šiptarska preduzeća.

Moj stav je bio i ostao do danas, da naše svetinje i zadužbine ne mogu obnavljati oni koji su ih rušili, nego će ih obnavljati srpski narod za svoje potrebe. Jer, obnavljajući na način kako je Memorandum predvideo 2005. godine, u stvari je davanje legitimiteta albanskoj, šiptarskoj tvrdnji da su to albanski spomenici, da su oni to gradili, čak ima sa Dečana neko pleme Gaši da je gradilo itd. E sada, kada budu imali i činjenice u rukama da su oni radili svojim rukama, obnavljali, i novac davali, jer sav taj novac iz Evropske unije ide preko šiptarskih institucija na Kosovu i Metohij i, onda će oni s pravom da tvrde da su to njihove crkve i njihovi manastiri. Tako da mi, kroz takav način pristupanja obnove, koji je prihvatio nažalost Sinod i Sabor srpske crkve, mi predajemo našu duhovnu i kulturnu baštinu u ruke šiptara i na taj način utvrđujemo temelje "nezavisnog Kosova i Metohije", te kvazi-države koja je proglašena 2008. godine.

I ovo danas što se radi na Kosovu i Metohij i, dokle su stigli posle takozvanih pregovora Beograda i Prištine, a naročito posle takozvanog "Briselskog" nekog sporazuma, pokazuje da je taj proces ušao u završnu fazu, i sada kroz ove izbore, lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, gde ceo svet, ne samo Beograd, nego ceo svet, Evropa i Amerika, nastoje da primoraju Srbe da izađu na te izbore.

Milan Mitrović: Ali, najtragičnije je što te iste Srbe primorava njihova matična država, primorava ih Srbija, a primorava i njihova vlast u Beogradu da izađu na izbore kojima se de fakto potvrđuje nekakav "suverenitet Kosova".

Episkop Artemije: Ma, jasno. Ali je još tragičnije što u tome učestvuje, zajedno sa Beogradom, sa srpskom državom, učestvuje i Srpska pravoslavna crkva, kroz pozive Srbima da izađu na izbore od strane kvazi-episkopa raško-prizrenskoga Teodosija i patrijarha Irineja pre, nedavno kada je iz Pećke Patrijaršije uputio poziv Srbima da treba da izađu na te izbore... čime će, u stvari, biti zaokruženo stvaranje "nezavisne države Kosovo" i Srbi više neće biti građani Srbije nego građani neke druge države, čak će promeniti i svoje ime, od Srba zvaće se Kosovari. To je — što je tragedija. Ali, to su plodovi onoga što se radilo od 2004. godine, i ranije, razume se, još od 1945. i sve dalje, ali u najnovijoj istoriji to se može uzeti kao početak ovog tragičnog kraja.

Milan Mitrović: Možemo li kao jedan od uzroka, ili ako tako smem da kažem, jedan od neoprostivih grehova prema svetovnim vlastima, navesti i primer kada ste Vi odbili da date blagoslov da u manastir Visoki Dečani kroči noga zloglasnog Džozefa Bajdena? Da li je i to bio jedan od uzroka kasnije hajke na Vas?

Episkop Artemije: I to... sigurno da jeste, jer to Amerika nije nigde doživela. Međutim, to je upravo bilo još u sklopu ovih odnosa u crkvi, jer i pre Bajdena, predsednik Srbije odlazio je u Dečane, bez moga znanja i blagoslova. Priman je od vikarnog episkopa tada Teodosija, kao što je i Bajden najavio posetu Dečanima, mediji su to ob avili, a bez ikakvog obraćanja nadležnom Episkopu kao domaćinu te kuće za dozvolu, za pristanak da ga primi, ali je dobio pristanak od vikarnog episkopa. A onda sam ja zauzeo stav da ne može bez moga znanja i pitanja da tamo ide. Ipak, on je otišao, on je bio tamo, jer je ceo Arhijerejski Sabor ustao protiv te moje odluke o zabrani Bajdenu da poseti manastir Dečane, i bez moga pristanka, oni su povukli taj moj akt, i u smislu — "srpski manastiri su uvek bili gostoprimljivi, prema svim gostima, tra-la-la..." i ovaj znači može da ide, i tako je i bilo.

Ali, nema sumnje da je i to jedan od mnogih, takozvanih razloga, naravno ko je smetao sprovođenju politike i Beograda, i Amerike, i Evrope, to je bio uzrok da se Vladika Artemije ukloni sa Kosova i Metohije. Što je i jedan oficir NATO-a u Prištini, još u januaru mesecu, 9. januara najavio promenu Episkopa na Kosovu i Metohiji, "jer nama treba kooperativan episkop, a ne kao što je bio..." I posle mesec i nešto dana usledilo je ono što je usledilo.

Milan Mitrović: Doživeli ste i preživeli velike napade. I gle čuda, što su ti napadi bili strašniji, reči teže, a napadači ostrašćeniji, verujući narod je Vama sve više verovao.

Episkop Artemije: "U laži su kratke noge", tako kaže naš narod. Ili, druga jedna poslovica da: "Istina, kad-tad izaći će na videlo". Tu su reči iz Svetoga pisma, reči Gospoda Hrista: "Nema ništa tajno, što neće biti javno, niti sakriveno što se neće otkriti". Tako i to. Narod je jasno uvideo od samoga početka, da oni razlozi koji su navođeni kao, navodno razlozi za moje uklanjanje, pronevere silnog novca, zloupotreba položaja i tako dalje, da to jednostavno ne stoji. Jer, sav narod je znao, pogotovu onaj na Kosovu i Metohiji, život Vladike Artemija, njegovog monaštva i sve, da je to montiran proces. A najtragičnije je što procesa uopšte nije bilo. Neverovatno je, a činjenica je, da je uklanjanje Episkopa Artemija bilo bez suda i presude, bez procesa, bez prava na odgovor, na opravdanje i tako dalje. E, to je narodu bilo onda jasno, da tu stvari nisu onako kako se prikazuju kroz medije. A zaista, svi mediji su bili upregnuti da što više "oblate" Vladiku Artemija, da ga učine što... da ga prikažu u što lošijem svetlu.

Međutim, narod posmatrajući kuda ide zvanična srpska crkva, da je to put koji je suprotan putu koji nam je ostavio Sveti Sava, kojim su išli naši Sveti preci kroz vekove, kojim je išao Sveti vladika Nikolaj i otac Justin, a to je upravo pitanje odnosa prema pravoslavnoj veri, ispovedanje te vere, i učestvovanja u ekumenskim nekim aktivnostima, ekumenističkim bolje rečeno, aktivnostima. E, to narod nije mogao da toleriše i da prihvati, a posebno što su još pre desetak godina, krenuli u uvođenje novotarija u bogosluženje, pa i u Svetu liturgiju, koju narod kako-tako je poznavao. I pored nekoliko Saborskih odluka, da se u pogledu bogosluženja držimo tradicije, kroz vekove koju smo imali, ipak te odluke nisu poštovane od mnogih, i danas se ne poštuju. I zato narod, gde se uvode novotarije prestaje da odlazi u te crkve i da prima te sveštenike.

+ + +

VIDEO PRILOG U EMISIJI — Manastir Gračanica, govori Episkop Artemije: Mislio sam, da će se naš narod jednom sabrati u Gračanici, da me isprati na počinak, ovde u manastirsko groblje. To bi mi lakše bilo nego danas. Ali, neka bude Božija volja, ja odlazim tamo gde moram, vi ostajete tamo gde morate.

Ostanite, čuvajte naše svetinje i naše Kosovo. Hvala vam svima što ste došli.

+ + +
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Januar 31, 2014, 03:13:16 am »

*

Milan Mitrović: U najtežim časovima progona Sveti Jovan Zlatousti je rekao: "Ničega se nisam plašio, ni ljudi, ni divljih životinja, koliko zlih episkopa". Da li se Vama, evo, nakon svega, nakon ovih godina, nakon svih optužbi i teških reči, ponekad neko javi od episkopa, da Vam čestitaju recimo Božić ili Vaskrs.

Episkop Artemije: Nažalost, ne. Ja sam 2011. godine, odnosno 2010. jer Božić je po starom u toj godini još bio, ja sam uputio čestitke svim Arhijerejima srpske crkve, kao svojoj braći, a odgovor nisam dobio nijedan. Od tada, nit' sam ja njima čestitao, niti su se oni meni javljali, niti ima bilo kakvog kontakta, čak ni telefonom.

Milan Mitrović: Preosvećeni, sanjate li ponekad Kosovo i Metohiju, kosovske manastire?

Episkop Artemije: Ne sanjam nego sam stalno sa njima. Ja... Kosovo i Metohiju i dalje osećam i nosim u srcu kao svetinju srpskoga naroda, kao dušu i srce države Srbije, i dalje smatram, što sam mnogo puta govorio, da — ako se Kosovo izuzme iz Srbije onda će prestati i Srbija kao država da postoji. Jer, ako se čoveku istrgne srce iz grudi više čoveka nemamo, imamo leš. Otprilike, sada smo u toj fazi procesa, da Srbija prestane da bude država.

Milan Mitrović: Iako Vas zlonamerni, sa novim optužbama nazivaju i sektašem, i raskolnikom, možete li nam u nekoliko reči, reći koliko crkava i manastira danas ima pod duhovnim staranjem Eparhije raško-prizrenske u egzilu?

Episkop Artemije: Znate kako je... Ti koji nas nazivaju raskolnicima ili sektom trebalo bi da dokažu od čega smo se mi udaljili, šta smo mi to napustili, sa kim smo mi u jedinstvu.

Mi smo bili i ostali ono što smo i ranije bili, Episkop Srpske pravoslavne crkve, Episkop one crkve koju je Sveti Sava osnovao i utvrdio u srpskom narodu. Trudimo se, zajedno sa svojim monaštvom i narodom koji nam dolazi, da ostanemo na tom Svetosavskom putu, a to znači na putu Svetih Otaca, Svetih Apostola, na putu Gospodnjem. Da očuvamo tu veru koju su nam oni predali i u amanet ostavili, da tu veru sačuvamo, a po Svetom Maksimu Ispovedniku "Gospod je crkvom nazvao pravo ispovedanje vere". Ako pogledamo govore o podeli u srpskoj crkvi ili raskolu, neka se vidi ko je od čega odstupio, ko se udaljio principa Svetosavskih, Svetootačkih, od Simvola vere, pa će onda biti jasno ko je u raskolu. Svi ispovedamo i čitamo Simvol vere na svakoj Liturgij i, i u mnogim drugim prilikama, na krštenju dece i ostalim prilikama, gde govorimo: "Verujem, u jednu Svetu, Sabornu i Apostolsku crkvu". Jednu. Jer Gospod je osnovao jednu crkvu. Ne dve, ne mnoge, ne sto, ne pet stotina, nije osnovao ekumenski savez crkava nego je osnovao Crkvu Svoju, a to je je pravo Ispovedanje vere.

Međutim, da kažem zvanična, srpska crkva ispoveda da postoje mnoge crkve, i to čak sestrinske... i rimska crkva je papistička — sestrinska crkva, i protestanti — sestrinske crkve, i mnoge, mnoge druge sekte stvarno i jeresi nazivaju se i ispovedaju se kao — sestrinskim crkvama i sa njima se održavaju kontakti, dijalozi, zajedničke molitve, zajedničko čestitanje praznika i tako dalje. To je odstupanje od vere pravoslavne. Kada recimo patrijarh Irinej čestita novoizabranom papi, jeretiku, izbor na mesto rimskoga pape, on mu govori: "Vas je Sveti Duh izabrao i postavio" tu, na to i to mesto... Da li je moguće da to govori jedan pravoslavni um, jedan pravoslavni episkop, jedan pravoslavni čovek? Da Svetog Duha uvlači u jeres? Jer, očigledno je, na toliko Sabora, od toliko Svetih Otaca je papizam osuđen kao jeres. A mi sada govorimo da "Duh Sveti izabira arhiJeretika" u toj grupaciji, koja se naziva rimokatolička crkva. Ne treba tu ni mnogo pameti ni mnogo reči da se vidi zaista ko je u raskolu sa Svetim Ocima, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Savom. Onaj ko je odstupio od njihovog puta, od njihovog učenja to su raskolnici.

Ja, kao Episkop raško-prizrenski, našao se za sada u egzilu sa svojim monaštvom, ostajemo na tome Svetosavskome putu.

Milan Mitrović: Vi neprestano upozoravate na rastući ekumenizam, na novotarije u crkvi, no, jedan broj episkopa blagonaklono gleda, evo pomenuli ste izjave našeg patrijarha Irineja, jedan broj episkopa kao što rekoh, blagonaklono gleda na sve to poput episkopa Irineja Bulovića...

Episkop Artemije: Mnogi. Mnogi gledaju blagonaklono, jer u zadnje tri godine, ako ste pratili izjave patrijarha Irineja u Beču, u Zagrebu, u Sarajevu, u Beogradu, u sinagogi jevrejskoj, i sve to, ako ste pratili njegove izjave, koje su apsolutno neprihvatljive sa pravoslavne tačke gledišta, nikada nijedan episkop nijednom rečju nije se distancirao od toga. Šta to znači? Da svi blagonaklono gledaju... ili idu linijom manjeg otpora, nezameranja, "pa to je njegov problem", pa "on će za to odgovarati" i tako dalje.

Međutim, tako se vera ne brani. Vera se ustima ispoveda a životom potvrđuje, ako treba krvlju zapečaćuje. Tako su radili Sveti Oci, i Sveti Zlatousti, zato je otišao u progonstvo i umro u progonstvu, i raščinjen, ali je ostao Sveti Jovan Zlatoust. I mnogi, mnogi drugi. I Sveti mučenici nisu brinuli o tome šta će izgubiti. Mnogi danas kažu, ako... "oće mi odleti kapa". Zar je kapa važnija od vere? A Sveti mučenici nisu brinuli o kapi, ni o glavi nisu brinuli, neka leti i glava, ali vera ostaje vera.

Danas, nažalost, svak ima nešto da mu "odleti". Monahu, monahinji — kapa, pred si raščinjenjem", svešteniku — "izgubiće parohiju, dobiće neku možda lošiju sa manje para" i tako dalje, episkopi — "taman posla, da bude lišen Eparhije, sve za ispovedanje vere, ne diraj, ne pipaj u to", vernik — isto tako "šta da radim, moj šešir tako kaže, kuda ide on tuda idem i ja"... Za narod nije strašno, jer narod i da je neupućen, ali oni koji su pozvani da veru propovedaju, da veru štite, da veru brane — oni idu na kompromis. Sa čim? Sa lažju, sa jeresima, sa odstupanjem od prave vere.

Milan Mitrović: Da li je duhovno, na neki način, pomalo ustuknulo pred materijalnim, ovozemaljskim blagom?

Episkop Artemije: Pa, to je više nego očigledno. Jer, odričemo se duhovnoga, za neki materijalni interes. Ili za kapu, ili za manastir, ili za parohiju, ili za episkopiju, ili za bilo šta — "da ne izgubim to, ja onda prećutkujem... ne branim veru pravoslavnu, ne istupam u njenu zaštitu, ne propovedam je onako kao što su Sveti Oci radili..." Znači, ne samo da je ustupilo nego potpuno zamenilo, to materijalno je izbilo u prvi plan.

Međutim, Sveti Maksim kaže: "Blago čoveku koji nije vezan ni za jednu zemaljsku prolaznu stvar". To je vera. Gospod je uvek na prvom mestu. I treba da bude, i mora da bude na prvom mestu. Čak, ispred majke, ispred oca, ispred deteta, ispred žene, ispred kuće, to je važnije od svega. "Ko voli oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan", to kaže Gospod. A danas, nažalost, sve nam je preče od prave vere, dakle, sve nam je preče od Gospoda Hrista. Mi smo Njega stavili u duboku pozadinu u svome životu. Kad Mu se obraćamo i molimo činimo to samo da nam pomogne u ostvarivanju nekih zemaljskih ciljeva: "da mi daruje zdravlje", "da mi deca budu zdrava", "da napreduje kuća u ekonomskom smislu" i tako dalje. U tome, i samo u tome, prizivamo Gospoda, nažalost. Kao da je On naš sluga, posilni, koji je zato tu da nam ispunjava te sitne, male, zemaljske želje i željice.

Milan Mitrović: Prilikom posete Zagrebu patrijarh Irinej i episkop Irinej Bulović fotografisali su se pored groba Alojzija Stepinca. Kakav je Vaš komentar na sve to?

Episkop Artemije: Nemam komentar. Nije bio grob, nego je bila "ikona", slika njegova, u kancelariji, nije bio grob, tamo gde su fotografisali, nego je iznad njih bila slika Stepinca. Ostajem bez komentara, to je... nepotrebno komentarisati.

Milan Mitrović: Preosvećeni, treba li papa da poseti Srbiju i šta bi Srbija i Srpska pravoslavna crkva eventualno time dobila?

Episkop Artemije: Ništa, ništa ne bi dobila. Dobila bi samo gubljenje čistoće svoje vere. Nije dovoljno da rimski papa dođe u Jasenovac, da tamo klekne, pa da ga Srbija primi u naručje, u zagrljaj. To bi bilo ispravka istorijskog jednog zločina, ali to ne bi bilo pitanje vere, on bi i dalje ostao ono što jeste, i samo bi na taj način bio prihvatljiv i za srpski pravoslavni narod, za srpske pravoslavne episkope, za srpskog patrijarha, i tako bi postepeno mi lepo ušli u njegovu jurisdikciju, izgubili svoj pravoslavni identitet. Izgubili bi svoju veru pravoslavnu, a samim tim izgubili bi svoju dušu, izgubili bi život večni.

Milan Mitrović: Ali, svaki od papa gleda pošto-poto da nekako zaobiđe Jasenovac.

Episkop Artemije: Uopšte nije bitno. To pokazuje, naravna stvar, da je Jasenovac stvoren sa njihovim blagoslovom. Zato ga zaobilaze. Ali kažem, nije Jasenovac stvar koja stoj i između nas i Rima. Jeres stoji između nas i Rima. Jasenovac je istorijski jedan momenat i to treba da se na neki način ispravi. Nemoguće je ispraviti, 700.000 je nemoguće vratiti u život, njihove potomke koji bi bili da su... razumete, sve je to... Ali, otac Justin je pisao jedan članak, objavljen je i u Grčkoj i kod nas i tako, o nepogrešivosti rimskog čoveka, o papi. To je negde dvadeset i nešto štampanih stranica, i to je pisao nekako kada se već sve znalo o Jasenovcu, i drugim zločinima, jamama i tako dalje, ali on u svome tom članku, sagledavanju, ni jedne jedine reči o tome nije pisao. Nego je govorio samo sa aspekta vere, pravoslavlja, dogmata, učenja Crkve. Jer to je, strašno je Jasenovac, i sve ovo ostalo, ali je vera iznad toga. E tu je otac Justin ostao, iznad toga.

Milan Mitrović: Pomalo je još strašnije da neki hrvatski istoriografi, pa i nekadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, tvrde da je u Jasenovcu umoreno do 30.000 ljudi.

Episkop Artemije: A šta da kažemo za našeg episkopa, Mitropolita, koji u Americi izjavljuje: "u Jasenovcu stradalo 80.000"?

Milan Mitrović: Nijedna država na svetu tako lako nije odricala se dela svoje teritorije i svog naroda koji živi na toj teritorij i, kao što to danas čini Srbija. Od Briselskog sporazuma stiglo se da vlast prosto tera Srbe sa Kosova i Metohije, na Tačijeve izbore. Šta poručujete vernome narodu na Kosovu i Metohiji?

Episkop Artemije: Znate, ne brkati, ne brkati državu Srbiju sa aktuelnom vlašću. Nije se Srbija odrekla Kosova i Metohije, nit svoje teritorije. Nažalost, odrekli se vladajući elementi, oni koji su na tom mestu na kome su, postavljeni — ne od srpskog naroda, nego od svetskih moćnika, i prethodna vlast, i i prethodna pred one i tako dalje, je dovođena da bi završila neki deo posla oko Kosova. Tadić je mnogo uradio, ne za Srbiju i za srpski narod nego za Brisel i za Ameriku, za Evropsku uniju, svim onim što je Borko Stefanović potpisivao i pregovarao. To je bilo nalivanje temelja, recimo, "nezavisnom Kosovu". Ali nisu stavili krov, nisu završili. Dolazi druga vlast, koju je navodno izabrao narod, na osnovu čega? Obećanja. Dok su bili u opoziciji oni su osuđivali sve što je Tadić radio, s pravom. Obećavali su narodu da će poništiti sve sklopljene ugovore, pregovore i tako dalje, koje Borko potpisao i sklopio...

Milan Mitrović: Sad još gore učiniše.

Episkop Artemije: ... i onda, na osnovu toga, narod je njih izglasao. A oni su bili pripremljeni, od strane isto tih zapadnih moćnika, kada dođu na vlast da završe posao. I oni to usrdno rade. Zato je došlo i do Briselskog sporazuma, i svega što se u takozvanom dijalogu ili pregovorima Beograda i Prištine do sada uradilo. Ostalo je da se udari još samo gromobran na tu kuću, da se izvedu ovi izbori po Briselskom sporazumu.

Pitam se, i pitam vas, i pitam sve ostale: ako je Evropska unija i Amerika, četrnaest godina, da ne govorim od ranije, od 1999. — radila na stvaranju "nezavisnog Kosova" a uvek protiv Srba i srpskog naroda, e da bi li sada nagonjenjem Srba na izbore — to radili u korist Srba? Očigledno, očigledno i za komaračku savest — da to oni ne bi radili. Kad bi ti izbori bili u našem interesu — svim silama bi se trudili da Srbe onemoguće da idu na izbore. Ali, budući da im je potrebno to, da bi Srbi istupili iz države Srbije, priznali "nezavisnu državu Kosovo" kroz svoj listić, kroz izbore, i time bi onda bilo zaokruženo. Dakle, sam taj pritisak koji se vrši od strane i beogradskih vlasti, i Brisela, i Vašingtona, i Njujorka, očigledno govori da su ti izbori na štetu srpskoga naroda.

Milan Mitrović: Kakva je vaša poruka Srbima sa Kosova i Metohije?

Episkop Artemije: Imate o mojoj poruci u najnovijem broju Pravoslavnoga glasa, tamo sam ja dao svoju poruku. Naravno, u jednoj rečenici — da NE izlaze na te izdajničke izbore. Da ne stavljaju sebi na teret...

Jer, vlast u Beogradu upravo to hoće, da Kosovo se odvoji od Srbije, a da oni ne budu krivi. Ko će biti kriv — taj narod na Kosovu i Metohiji koji je glasao na ovim izborima.

Da ne prime i taj teret na svoja pleća izlazeći na ove izbore. Nema drugoga cilja, nema druge svrhe, ovi izbori sem to — da se odgovornost svali na pleća toga jadnoga naroda. Na tu šaku našeg naroda koja je opstala na Kosovu i Metohiji, da brani i sebe, i svoju porodicu, i državu Srbiju. Oni brane Srbiju!

Milan Mitrović: A zašto narod, intelektualna elita, i vrh naše Srpske pravoslavne crkve ćuti i na određen način saučestvuje u svim tim mešetanijama?

Episkop Artemije: Pa, već je rečeno. Da ne bi nešto izgubili, zato ćute. A ćutanje nije uvek zlato. Nego, ćutanjem se izdaje Bog, pa se ćutanjem izdaje i Otadžbina.

Milan Mitrović: Preosvećeni, evo reč po reč došli smo i do kraja ovog našeg razgovora, ove naše emisije. Nadam se da pratite i dešavanja u Republici Srpskoj, pa bih Vas zamoliio za jednu poruku našim gledaocima.

Episkop Artemije: Pratim... i žalim za ono što se tamo događa, a to je da vaš predsednik, gospodin Dodik, podržava u svemu beogradske vlastodršce i on poziva Srbe sa Kosova da izađu na izbore. To mi je žao. On se trudi da održi Republiku Srpsku, ali s koj im pravom se onda odriče Kosova i Metohije i toga naroda tamo? Kroz poziv Srbima da izađu na izbore je odricanje Kosova i Metohije.

Milan Mitrović: I dok se mi Srbi odričemo Kosova i Metohije, turski predsednik ga svojata i govori da je Kosovo njegova druga država i njegov drugi dom.

Episkop Artemije: Pa... jeste, znate kako je, Turska je na Balkan došla preko Kosova, ona će se i vratiti na Balkan preko Kosova. Ne zaboraviti da je to u interesu i Evrope i Amerike, i postepeno do toga će doći. Oni imaju uporište na Kosovu, imaju u Raškoj oblasti u "sandžaku" takozvanom, u Novom Pazaru, imaju u Bosni i Hercegovini, tamo imaju muslimane, to su tačke na koje će se Turska osloniti u svom povratku na Balkan.

Milan Mitrović: A verujete li da ćete se uskoro vratiti u Vašu Eparhiju, na Kosovo?

Episkop Artemije: Ja?

Milan Mitrović: Da.

Episkop Artemije: Nada poslednja umire... ali treba mnogo štošta da se izmeni da bi do toga zaista i došlo.

Milan Mitrović: Možemo li onda ovaj naš razgovor završiti rečenicom: "Dogodine na Kosovu"?

Episkop Artemije: Pa, ne samo da možemo, nego tako i treba. Kao što su jevreji, dve hiljade godina govorili: "Dogodine u Jerusalimu", i čekali su skoro dve hiljade godina da se vrate tamo i vratili su se. Tako i mi, da uvek govorimo: "Dogodine u Prizrenu", "Dogodine na Kosovu", s tim što jevreji nikada se nisu odrekli svoje Otadžbine, smatrali su je okupiranom. Nažalost, naša država to nije učinila. Umesto da je 1999. ili 2004. ili 2008. ili 2013. — da je proglasila okupaciju na Kosovu i Metohiji, okupiran je deo teritorije države Srbije i tačka. Uvek bi pravo da se na svoju teritoriju vratimo, i da je povratimo u ustavno-pravi sistem države Srbije. A ako se ovo, a već je što kaže pred potpisom priznavanje, ako pregovara naš predsednik Vlade sa "predsednikom vlade druge države" to je priznavanje, razumete. Da je to urađeno ne bi bilo ni deobe među Srbima, ne bi bilo ni problema, niti bi bilo Evropske unije, niti nam je potrebna. Jer tamo nećemo naći svoj mir i svoj raj, naći ćemo svoj kraj.

Milan Mitrović: Preosvećeni, hvala Vam puno za ovaj razgovor.

Episkop Artemije: Hvala Bogu, hvala i Vama, koji ste prevalili toliki put da bi do nas došli.

Milan Mitrović: Poštovani gledaoci, moj i vaš gost u večerašnjem izdanju emisije "Sasvim lično", bio je Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski u egzilu Gospodin Artemije. Hvala vam na pažnji, prijatno i do gledanja.

Intervju preuzet sa zvanične internet prezentacije:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ | 24.11.2013

O Veoma zabrinjavajućoj poseti patrijarha Zagrebu + video + fotografije na:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Maj 11, 2017, 12:28:28 am »

*

RADOSAVLJEVIĆ: OVO SUĐENJE JE FARSA

Optuženi tvrdio da je njegov progon počeo 2009. godine, kad nije dozvolio američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu da poseti Dečane

"Ova optužnica se ne može shvatiti. Ne može se braniti ni ona sama, a niti mi od nje. Nikakvu protivpravnu imovinsku korist nisam pribavio ni sebi ni drugima, niti sam to pomislio, niti sam se time služio. Živim privatno u stanu u Beogradu, u sobi tri sa tri". Ovako je juče u pred beogradskim Višim sudom izneo svoju odbranu nekadašnji episkop Eparhije raško-prizrenske Artemije (Marko Radosavljević), koji je s još troje ljudi optužen da je, prilikom obnove svetinja na KiM, oštetio Srpsku pravoslavnu crkvu za više od milion i po dinara. Pored raščinjenog episkopa optuženi su i njegov nekadašnji lični sekretar Simeon Vilovski, kome se sudi u odsustvu (uhapšen u Grčkoj), vlasnik i direktor Privrednog društva "Eparhijski centar Rade Neimar" Dejan Subotički i Jelena Šubarević.

Jučerašnje ročište, prvo otvoreno za javnost, obeležilo je nekoliko neuobičajenih situacija. Zamenica višeg javnog tužioca pročitala je kompleksnu optužnicu u samo nekoliko rečenica iz kojih nikome ništa nije bilo jasno. I sudija je zatražio pojašnjenje za detalje u vezi s iznosom za koji tužilaštvo tereti okrivljene.

Nikola Tomašević, advokat Subotičkog, kazao je da nije ni bilo uslova da se glavni pretres održi. Rekao je da u ovom slučaju postoje četiri optužnice. Dodao je da se ne slažu iznosi za koje terete okrivljene, te zatražio da tužilac pročita sve optužnice za sva dela, ali je sudija taj predlog odbio. Tomašević je zatražio izuzeće sudije Bojana Mišića, ali je posle većanja i taj predlog odbijen. Nakon toga, Branislav Tapušković, advokat nekadašnjeg episkopa, kazao je da je sramno to što je, dok su svi izašli iz sudnice kako bi sudsko veće odlučivalo o izuzeću sudije, zamenica tužioca ostala u prostoriji.

Kao podrška nekadašnjem episkopu juče je u sud došao veliki broj monaha i monahinja, njegovih pristalica i prijatelja.

Advokat Tapušković je rekao da je u optužnici navedeno i to da je nekadašnji vladika kupio kuću u Sremčici od para eparhije.

"Kuća je kupljena od mog novca. Ustupio sam je porodici sa šestoro dece prognanoj sa Kosova i Metohije, koju sam našao ispod kontejnera u Podgorici", odgovorio je Radosavljević.

Izjavio je da je najveći deo novca u njegovoj eparhiji stizao od donacija ljudi iz dijaspore. Navodi da je upravo taj novac, više od milion evra, korišćen za obnovu svetinja, kupovinu materijala i plaćanje radnika. Inicijalna kapisla njegovog razrešenja, kako je juče tvrdio, bila je to što nije dozvolio da nekadašnji potpredsednik Amerike Džozef Bajden "2009. na silu uđe u Dečane". Nakon toga su, kako je posvedočio, iz Amerike u Srbiju stizali dopisi sa zahtevom da treba smeniti tog nevaljalog vladiku na Kosovu i Metohiji.

"Ambijent u kojem smo živeli i radili na Kosovu i Metohiji bio je težak. Dvadeset godina sam tamo živeo dok me nisu proterali. Istupao sam oštro prema svim zločinima koji su počinjeni nad našim narodom. Bio sam angažovan na mnogim poljima, ne samo na verskim, već i na nacionalnim interesima", kazao je Radosavljević iznoseći svoju odbranu. Ispričao je da je nakon pogroma na Kosovu i Metohiji 1999, kad su porušene mnoge svetinje, osetio potrebu za njihovom obnovom. U tom cilju osnovana je firma "Neimar", dodao je. "Nije bilo tendera jer bi u tom slučaju učestvovale i albanske firme. Nisam dozvolio da svetinje grade oni koji su ih juče palili i rušili. Ta naša borba mnogima se nije svidela. Proces koji se ovde vodi dobio je političku konotaciju", rekao je Radosavljević.

On smatra da je optužnica bazirana na klevetama, insinuacijama i neistinama, da je namerno i planski prognan s Kosova i Metohije i da je ceo slučaj — farsa.

Radosavljević je ispričao kako je znao koliko je albanski lobi bio jak u Americi, te da se i on potrudio da napravi kontakte koji bi lobirali za Srbiju.

"U Americi sam bio 23 puta. Ne da bih se prošetao, već da bih se borio da naš narod ostane na Kosovu i Metohiji. Našao sam firmu u Americi koja će lobirati za našu stranu", kazao je Radosavljević, dodavši da je sada i to jedna od tačaka optužnice.

On je rekao da su mu godinama nedostupna dokumenta kojima bi na sudu branio tačku po tačku optužnice.

Raščinjeni vladika i njegov sekretar, bez prethodne potrebne saglasnosti nadležnih crkvenih organa, iz blagajne Eparhije raško-prizrenske isplaćivali su novac Dejanu Subotičkom ili Vilovskom, piše u optužnici. Optuženima se na teret stavlja krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Autor: Aleksandar Bojović | 09.03.2017 | Politika
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: