Miroslava Mira Stupica (1923—2016)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Miroslava Mira Stupica (1923—2016)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslava Mira Stupica (1923—2016)  (Pročitano 13875 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 25, 2013, 05:16:51 pm »

*



MIROSLAVA MIRA STUPICA
(Gnjilane, 19.08.1923 — Beograd, 19.08.2016)

Mira Todorović — Jedno novo umetničko ime, mnogima sa pozornice još nepoznato. Kako pozvani tvrde obećava mnogo. U to i mi verujemo... Toliko o njenom umetničkom životu.

Ineče, u privatnom životu, ona je vedro vragolasto devojče. Zanima se mnogo za sve što može da joj pruži iskustvo koje joj je za scenu potrebno i svojim živim duhom vrlo brzo reagira u razgovoru. Svaku šalu spremno dočekuje. Ume da odgovori pravim rečima, i lako shvata šta ste hteli da joj kažete. Pa ipak, za sad još nema prijatelja. U tome joj svakako pomaže sveža lepota njenih osamnaest godina.

[Autor teksta nepoznat]

Tekst: iz dnevnih novina sa web stranice: politikin-zabavnik.rs
Fotografija: kino-teatr.ru
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 25, 2013, 05:26:11 pm »

*

MIRA STUPICA

Miroslava Mira Stupica (Gnjilane, 17. avgust 1923) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica.


BIOGRAFIJA

Rođena je kao najstarije dete Radomira Todorovića iz Orašca i Danice rođene Stanišić iz Livna. Njeni roditelji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac gde joj je otac umro 1932. godine. Majka je potom dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.[1]

Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909—1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu, od koje ima unuku Miu i praunuka Maksima. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.[2]

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vuisić.



FILMOGRAFIJA

1951. Bakonja fra Brne Maša
1953. Bila sam jača Zora
1953. Jara gospoda Anka
1954. Stojan Mutikaša Anđa
1955. Hanka
1956. U mreži Višnja
1957. Mali čovek Nada
1959. Dundo Maroje Petrunjela

1960.-te
1960. Dan četrnaesti Kristina
1961. Siromašni mali ljudi
1964. Muški izlet
1964. Narodni poslanik Pavka
1966. Pre rata Sarka
1966. Roj Stijanka
1967. Palma među palmama
1967. Noćna kafana
1967. Volite se ljudi
1967. Zabavlja vas Mija Aleksić
1968. Delije
1968. Sunce tuđeg neba Rosa
1968. Krvava bajka
1968. Kalendar Jovana Orlovića Caca
1968. Parničari seljanka
1968. Maksim našeg doba
1969. Krvava bajka
1969. Neka daleka svjetlost
1969. Preko mrtvih Hristina Petrović
1969. TV bukvar Kika Bibić

1970.-te
1970. Mirina TV stupica
1971. Jedan čovek — jedna pesma
1971. Operacija 30 slova
1971. Sve od sebe
1971. Doručak sa đavolom Olga
1972. Slava i san majka
1972. Nesporazum Marta
1972. Ženski razgovori
1972. Zvezde su oči ratnika Nana
1972. Selo bez seljaka
1972. Kako umreti
1973. Samrtno proleće tetka Ema
1973. Težak put
1976. Poseta stare dame
1976. Odluka Dušanka
1977. Zovem se Eli majka

1980.-te
1981. Sedam sekretara SKOJ-a (TV serija)
1982. Španac (TV serija)
1982. Priče preko pune linije Rajna
1982. Sablazan Miloševa majka
1985. Priče iz fabrike Emilija
1987. Ženska priča majka
1989. Ranjenik strina

1990.-te
1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove
1994. Otvorena vrata Kristina Trobozić

2000.-te
2006. Sedam i po učiteljica Milica

2010.-te
2011. Parada baba Olga / wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 25, 2013, 06:00:09 pm »

*




MIRA STUPICA O SEBI

KO SAM?

Ko sam ja? Pokušala sam ne jednom da to saznam, i uvek bih samoj sebi izmakla. U svakom takvom pokušaju čovekovo biće se uvuče u sebe, sakrije kao pred nekakvim neprijateljem... U stvari, svesni deo čovekovog bića neprestano pokušava da otkrije onaj podsvesni, da ga savlada, pripremi za dnevnu svetlost, za saobraćaj sa ljudima, društvom, zakonima, predrasudama... I tako stalno, čovek otkida deo sebe sve dok ne ostane kao iscrpen rudnik iz koga izlaze poslednji vagoni. Ne znam ko sam. U kretanju sam u sebi i oko sebe i činim neprekidne napore da dosegnem svoju predstavu o čoveku...

STRASTI

Kao žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda podarila, ali i mnogo onom glorijom što su mi je moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku — ne kako dobiti, nego kako odbiti i otići od muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako dovedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno.

BRAT

Često su me to pitali kako se osećam na sceni pored brata. Odgovarala bih: "Pa, obično. U radu se navikneš na svakog partnera". Samo jedanput sam se, baš zbog tog zajedničkog prisustva na sceni, za sekundu-dve zbunila. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom novom pozorišnom prostoru "Espas Karden" odigramo tu lepu predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu blesnula mi je misao: "Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza na pozorišnoj sceni slušamo aplauze?" Slika te dve tako različite životne situacije me je za trenutak izbacila iz scenske ravnoteže. Ali samo na tren i neprimetno za ostale.


DRUGI O MIRI STUPICI

PETAR BANIĆEVIĆ: Zgodna i ženstvena

Ona nikad nije bila površna, a svoj dar je umela majstorski da plasira. Izdvajala se po repertoaru, ali se izdvajala i po mogućnostima. Mira je i vrlo inteligentna, pametna glumica. Izdvajalo ju je i to što je umela da povede igru.... Te scene njene Petrunjele sa Jozom Laurenčićem ostaju u pameti celog života. Ima u njima nešto od definitivne igre — ništa dalje, ni gore ni dole.... Ona je kao jedna struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala fantastičnu sumnju u to što radi. To se meni kod nje dopada. Tako i živi. Ona o sebi i o svom radu nikad ne daje konačne ocene. Stalno je u traganju, veliki je istraživač, i sebe, i svoje okoline. Mira Stupica nema razloga da pati što možda svake godine nije odigrala po jednu ulogu. Odigrala je tih nekoliko bisera koji je čine velikom glumicom.

LJUBA TADIĆ: Kao jedna struna

Publika u glumici voli da vidi ženu, to je tačno. Kad smo kao mladi gledali Miru Stupicu u pozorištu, ona se nama užasno dopadala i kao ženka. Nikad nisam sa Mirom igrao, a da me nisu pitali: "Je li ona stvarno tako zgodna i ženstvena privatno kao što je na sceni?" Ona je od onih glumica koje svoju ličnost znaju da pronesu kroz svoje uloge... U onoj "Razmeni" bila je jedna scena u kojoj ja treba da se ljubim s njom. Koliko se sećam, do tada se ni sa jednom glumicom na sceni nisam bio poljubio. Imao sam obzira prema Miri, ali i stidljivosti. Nisam ni znao kako se to izvodi, a trebalo je da se poljubim direktno, bez skrivanja kako se to u pozorištu često radi, u maloj sali gde se sve vidi. Ona me je zgrabila i rekla: "Moraš da se odlučiš — ili će poljupca biti ili ga neće biti." Dograbila me je tu, na rampi, i poljubac je bio možda jači od teksta koji sam govorio.

MARIJA CRNOBORI: Pokaži, mala Mirice

IŠli smo tako jedanput Raša Plaović, Mira Stupica, Branko Pleša, Jova Milićević i ja sa "Kneževnom večeri" iz dela Ive Andrića, koju je uobličio Marko Fotez, u Smedervsku Palanku. Putem smo sreli Cigane s medvedima. Odmah smo izašli iz kola i gledali Cigane i medvede. Ciganin kaže medvedici: "Pokaži mala Radice, pokaži ovoj gospođi kako se šminka lice." Medvedica je stala na zadnje noge i šapama muljala njušku, a mi smo se zabavljali. Činilo nam se da smo negde, u nekoj tački, slični. Došli smo u Palanku, spremili se, našminkali, obukli večernje haljine i odela i pošli na scenu. Mira mi na brzinu šapne: "Pokaži, mala Mirice, pokaži mala Mirice, kako se govore stihovi i proza". Mnogo me je truda stajalo da obuzdam smeh. Hoću da kažem kako je uvek bila puna duha, dosetki, a prebacivala se iz raspoloženja u raspoloženje brzo i do kraja. Shvatila je strahovito brzo svaku režisersku indikaciju. Ali u njoj je čučao i jedan vrag koji ju je gonio na popuštanja. Nije likove uvek sapinjala u njihove okvire, već im je ostavljala na volju da se šire i razmeću, kako je te večeri, kad je imala predstavu, bila raspoložena.

MIJA ALEKSIĆ: Publika je ridala

Često gledamo glumce koji na sceni najiskrenije plaču, a publika ostaje ravnodušna. Lepo im se suze kotrljaju niz obraze, ali osećam da u publici to ne odzvanja. A bivao sam svedok kad je Mira jednim okom, onim koje je skriveno od publike, namigivala na nas partnere, a drugo oko je ovlažila; publika u sali je ridala. Umela je da uveri publiku da je to tako život. Varamo mi publiku kostimom, scenografijom, raznim efektima. Ali veoma su retki glumci koji prevare publiku i glumom svojom. Mira je takav majstor, veliki majstor... Valjda i zbog toga što je bila svesna svoga talenta, ona nije bila ljubomorna ni na koga. Čak je volela glumca koji joj se suprotstavi na sceni, koji poraste do nje. Znam to po sebi...

STEVO ŽIGON: Učiteljica scenskog govora

Godinu ili dve nakon dolaska u Jugoslovensko dramsko — seća se Stevo Žigon — uhvatila me depresija, kriza, osećanje poraza u vezi mog scenskog govora, jer koliko god se trudio, nikako da uklonim slovenački akcenat. I odlučim da više ne mučim ni sebe ni druge, da dignem ruke i vratim se u Ljubljanu. Vidi Mira da nešto nije u redu, pita me, ja joj otvoreno kažem, a ona pobesni: "To baš to, samo to da te istera iz pozorišta! Jesi li poludeo? Rešićemo!" I krenemo, po njenom nalogu, da rešavamo istog dana, posle podne, nakon probe, pa sutra, pa prekosutra, pa tako danima. Reč po reč, rečenicu po rečenicu, sto puta. Mučim se, psujem u sebi, ali ćutim, sramota me od Mire. I rešimo, kao što je obećala. Oslobodim se ja slovenačkog akcenta. Setim se toga svaki put kad igram ili snimam u Sloveniji, jer tamo mi stalno traže i broje srbizme, u rečima i naglascima.


Deo teksta i fotografija preuzeti iz Večernjih novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 25, 2013, 06:57:44 pm »

**

MIRA STUPICA, ZVEZDA NEUGASIVOG SJAJA
povodom njenog devedestog rođendana


Oni koji se penju stepenicama uspeha nikad se ne žale da su ostali bez daha.
                                                                                         Pol Eliar

U pozorište Mira Stupica nije ušla kao Minerva sa kacigom na glavi: njen početak bio je veseo, junoški, pod otvorenim nebom na Kalemegdanu, gde je, praćena okolnostima koje vode u neizvesnost više no u sigurnost lika, tumačila i vaznosila Kerubina u Bomaršeovoj Figarovoj ženidbi. Uspomene koje nosi svaki umetnik scene specifične i pune obojenih prostora mladosti, mogu da ga povedu u prirodnu igru i igru slučaja u neuhvatljive prostore kalemegdanskih i bomaršeovskih godina, ali glumačka konkretnost Mire Stupice, prepuna i bogata značenjima, nikada ne gleda dušu van tela i nikad ne dopušta da telo bude gledano spolja, bez srodnosti i prisnosti sa onim što je lik i uloga i onim što je metafora i inspiracija. Gordosti i svesti bilo je u Miri Stupici isto koliko mladosti i čežnje da se u seriji fascinacija domaši haotičnost žene u mladosti i kob žene u zrelosti.

Rođena kao Petrunjela da bi ispijala krčage svih mediteranskih krčmarica i sluškinja, ona će se penjati onim stepenicama koje je Valeri tako precizno nazvao razdirućim stepenicama smrtnice i majke.

Kroz samoispitivanje, Mira Stupica je neprestano ispitivala i vrednovala nesrećnu ili radosnu svest žena koje su angažovane u ljubavi i u partnerstvu sa prirodom, tragedijom, otadžbinom ili demonom. Mira Stupica je glumica koja prvo doživi teret jedne sudbine, a potom pronađe temelj za svoju ulogu, ne prestajući da kreće svoju emociju iznad svih ponora što stoje između sudbine i slike o njoj.

Sa Petrunjelom, Mira Stupica je otvorila svoju životnu glumačku seriju pod reflektorima pozorišta gde je stajala kao suvereno glumačko biće koje, pružajući sliku svog kapricioznog, promućurnog i durašnog ja, istovremeno pretače male i velike izvore svojih uloga, ne dajući ni da je one prevaziđu, ni da se ona u njima presuši. Glumačke kreacije mogu neobično da liče jedna na drugu, i u tome je greh snažnih glumačkih ličnosti. Ali, nema glumačke umetnosti bez nakita koji se dodaje i oduzima, bez nostalgije kojom se preliva stara a otvara nova uloga. I kad od ljubavi čini spektakularnu dramu i kad bez ljubavi otvara dramu sredine, kao u dramatizaciji Ane Karenjine, ova glumica, puna živaca do u beskraj, pronalazila je munjevitu prisnost sa sudbinom žena koje imaju pravo na izbor svega, pa čak i na izbor zla.

Svakoj svojoj ulozi Mira Stupica je poklanjala celu svoju ličnost, a svaka njena uloga je pokretala sve ličnosti u gledalištu. Tako je ona za jedan ton više, a za jednu suzu dublje tumačila Ledi Elberon u Klodelovoj Razmeni, dodajući ovoj ličnosti čitavu studiju i nesebični šarm, čitavo disanje koje se prenosilo u disanje mora, u pluća kosmosa. Kao da je u ovoj ulozi sublimisala prkos iz života i sa scene, mnošto uspomena, svetlosti i pepela, ona je na sav glas i u svoj tišini gledališta pripisala sebi ono što Leči kaže za svoju glumu: "Oni me slušaju, i oni misle ono što ja kažem, oni me gledaju i ja ulazim u njihovu dušu kao u praznu kuću..."

Pripadnost ulozi i prisnost sa scenom nisu bile rutinsko bogatstvo Mire Stupice: ona je potpuno izgradila svoju glumačku ličnost, razvila je i rasplamsala svoj talenat i proverila njegovu sposobnost da diše kroz uloge koje su dugo trajale u predstavama i pamćenju. Mira Stupica, izuzetni umetnik i podvižnik, gotovo je sve svoje role igrala stotinu i više puta, a Petrunjela, koju je izvela iz stidljive renesansne školjke, žuborila je životom i rekordom bez presedana.

Pesnička i praktična dijalektika uloge nalazila je u Miri Stupici svoje jedinstvo, svoju celinu, svoju čovečnost. I kada je nosila tajnu zaljubljene ili rasrđene žene, racionalno lukavstvo i potmulu zrelost, ona je za minut ranije nalazila savezništvo i saučesništvo u gledalištu. Negovana i nađena za uloge žestokih i čulnih žena, Mira Stupica nije prestajala da svedoči manijačke arije svih žena i svih doba: psihološka žarišta nikada ne isključuju bogatstvo glumačkih izraza niti njenu ličnost svode na pozorišnu ilustraciju. Prihvativši fatalnost i nijanse, ona se borila kao lavica i snalazila kao vidra, tako da je njen celoviti glumački lik dobijao nešto od uzbudljivog posedovanja svega što je muška moć i ženska slabost u zajedničkoj umetnosti i književnosti i pozorišta.

Sa Mirom Stupicom naše pozorište našlo je smisao koji nije bio samo glumački; dostigao je poeziju koja nije samo glumačka; a bez nje, bez njene grlene melodije za koju bi jedan Čehov tražio još pola života i pola veka — pozorište ne bi umelo da liči na školjku i košnicu, na mračnu lepotu ugašenog dana, na biće koje volimo da nađemo na dnu sebe samih. I kada nije bilo vatre, ona je uspevala da je pronađe u gradovima koji su je imali; zaveštanje Minerve prepisala je Mira Stupica na jezike, dijaloge i slengove svih neznanki i svih žena od imena. Osuđena na pozorište, ona je uspevala da razjasni sintaksu bola i ljubavi, srdžbe i pritvorstva do rasprostranjenog senzibilteta koji ponovo vlada u našem veku i njegovom pozorišnom arhipelagu. Stojeći pred almanahom svojih uloga, Mira Stupica može da kaže, da ponovi reči Alana Boskea: "Na dnu svake reči prisustvujem svom rođenju!"


Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Septembar 25, 2013, 09:09:42 pm »

*

PREDALA SAM SE GLUMI I SRCEM I DUŠOM

Najveća srpska glumica priča o porodičnoj nesreći i sreći, prvom sudbonosnom "da" trojici muževa: Mavidu, Bojanu i Cvijetinu, osećaju da joj je i životna stanica blizu...

U maloj i lepoj salonskoj kući, u Beogradu, u Mačvanskoj ulici, iza hrama Svetog Save, živi Mira Stupica, najveća srpska glumica prošlog veka.

Spremno je prihvatila razgovor za "Politiku", a na buket ruža uzvratila je dragocenim poklonom, osmim izdanjem svoje knjige "Šaka soli" u koju je smestila ceo svoj život, sve ono što je o njemu htela da kaže.

Posle svega nije, ipak, bila spremna i za susret sa fotoreporterom, ali tu je lični album... Kazala je: "Dugo već ne idem, na parade, dodele nagrada, proslave, razgovore sa novinarima, svečanosti... I zato od vas tražim samo da mi pročitate tekst pre nego što ga pošaljete u štampu"...

Odakle ste krenuli u život?

Otac Radomir Todorović je iz ustaničkog Orašca, a majka Danica Stanišić je rođena u Livnu. Sreli su se na beogradskom univerzitetu, zavoleli i uzeli. Prvo mesto službovanja bilo je Gnjilane. Tu sam se rodila 17. avgusta 1923. godine. Posle dođoše još dva dečaka, Predrag i Zoran. Obojica su, jedan od dve, a drugi od tri godine, umrli. Nekoliko godina kasnije stigao je moj treći brat Bora Todorović. A potom opet nesreća. Umro nam je otac. Imao je samo trideset sedam godina.

Gde ste se našli mir?

Majka se zaposlila u Aranđelovcu. U ovaj grad smo, nas troje, došli sirotinjski, na volovskim kolima... Majka je radila i, uz posao, davala deci časove iz francuskog, srpskog i matematike... Ja sam išla u školu, a Bora je "čuvao" iznajmljeni kućerak. Nas dvoje smo učili život direktno. Niko nam ga nije prevodio.

Kad ste se predali glumi?

Da, prava reč je — predaja. Ušla sam u ovu profesiju srcem i dušom kad sam imala samo sedamnaest godina. Bilo je to u "Studiju umetničkog pozorišta". Kad me glumac Viktor Starčić pitao da li želim da budem glumica dobio je, istog trenutka, moje prvo sudbonosno "da"! Viktor Starčić je bio značajan za moje glumačko rođenje. On me je uveo u pozorište. Sa njim sam igrala mnoge uloge... A sve ostalo što mi se dogodilo je istorija...

Za čim žalite kao glumica?

Žao mi je što nikad nisam, na sceni, bila u dijalogu sa Ljubom Tadićem i Brankom Plešom. U svim komadima smo bili u različitim činovima ili "slikama". Oni sa kojima sam bila češće nisu iz moje generacije: Bata Stojković, Petar Kralj, Petar Banićević i, nažalost samo jedanput sa blistavim glumcem Aleksandrom Berčekom. Jedanput sam na sceni bila i sa bratom Borom.

Gde se to dogodilo?

U Parizu. Gostovali smo s "Ateljeom 212" sa Pirandelovim "Divovima sa planine". Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom pozorištu odigramo tu lepu predstavu. I, u jednom trenutku, dok smo Bora i ja bili u dijalogu, blesnu mi misao: "Odkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze"? Slika te dve, tako različite životne situacije, izbacila me, za trenutak, iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren i neprimetno za ostale...

Kad sad idete u pozorište?

Odlazim povremeno. Gledam tada i naše fotose koji su još po zidovima. Mnogi više nisu živi: Raša Plaović, Ljubiša Jovanović, Branko Pleša, Milivoje Živanović... Nemam ni lepog Jovana Milićevića, mog ljubavnika sa scene. Idem, polako, i prema bisti mog Bojana koju je uradio Antun Augustinčić. Gledam. To je baš on. Zatvorenih očiju prelazim rukom preko njegovog lica. Sve to poznajem. Dolazim do grbice na njegovom nosu. I, odjednom, mi grunu suze. Prolazi mi ceo naš život pred očima...

Koji umetnik je Vaš?

Zemlji smo velikog pozorišta i velikih glumaca. Ne mogu da ih izdvojim.

Da li je i sport bio deo Vas?

Jeste, ali samo na moru. Volela sam i volim plivanje. Voda me opušta. Potpuno se oporavim od svih zamora kad se prepustim moru, talasima, suncu... Imali smo kuću u Trpnju. U njoj nikad, uglavnom, nismo bili sami. Tu su se, često, okupljali naši prijatelji.

Sa kim ste delili život?

Trojica veoma različitih muškaraca, kojih više nema, bili su značajna za moj život: glumac Milivoj Popović Mavid, arhitekta i reditelj Bojan Stupica i političar Cvjetin Mijatović Majo. Za Mavida sam se udala kad sam imala samo devetnaest godina. A on je bio zreo muškarac sa trideset tri godine. Bio je prelepo muško stvorenje, slavan glumac i obrazovan čovek. Mavid je umro u poznim godinama. Ostavio je za sobom divnu, rukom pisanu, čudesnu knjigu o jeziku, a meni najbolji deo sebe — moju ćerku Minu od koje imam obožavanu unuku Miu i praunuka Maksima.

U kom svetlu pamtite Bojana...

Bojan je bio muškarac iz ženskih snova. Lep, jak, višestruko talentovan, pametan. Zgrabio me je i postavio, u životu, visoko iznad sebe, do zvezda... Obasipao me nežnošću, brigom, nakitom, ulogama... Sve je bilo podređeno meni. Čak i njegov život i rad. Jedino je očekivao od mene da mu se neumereno divim. Bio je uvek aktivan i bučan, ali ja sam znala koliko je ranjiv i emotivan...

... a Cvjetina?

On je bio sasvim drugačiji. Hermetički zatvoren čovek, skroman i ugodan. Znala sam da je imao mučan život. Oca su mu ubili, poginula mu je voljena žena...

Šta je to danas sa Srbima?

Srbi mnogo vole reč "ne". Rekli su to "ne" Austrugarskoj, "ne" Hitleru, "ne" Staljinu, pa i "ne" NATO-u... I toliko puta "ne", "ne", "ne". Zato nas danas nigde i — NEEE...MA! Oni koji su umeli da kažu "da" ti "dadaisti" su mnogo bolje prošli, sačuvali su glave, ekonomiju, gradove, kulturu, zemlju... I evo ih. Žive mnogo bolje od nas. A mi sanjamo da ćemo kroz, još ne znamo koje vreme, doći na njihov nivo!

Kako vidite godine koje su prošle?

Moj život je kao voz. Sastavljen je od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Tu su padovi i usponi, sreća i tuga, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanje... Sad sam na kraju onog poslednjeg vagona. Osećam da je i stanica blizu... I, baš zbog toga je vredno živeti, sve hteti i sve smeti, ne strahujući od onoga što nas čeka... Zahvalna sam svima koji su prošli kroz moj život.


Slavko Trošelj | 18.01.2009 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 14, 2016, 08:31:32 pm »

*

PREMINULA DRAMSKA UMETNICA MIRA STUPICA


Diva srpskog i jugoslovenskog glumišta Mira Stupica (1923-2016) preminula je 19. avgusta u Beogradu, u 93. godini.

Stupica, koja je proglašena glumicom veka, bila je članica Drame Narodnog pozorišta u Beogradu od 1941. do 1943, potom 1947. godine, a poslednji angažman zajedno sa Bojanom Stupicom, potpisala je 1. septembra 1959. u vreme upravnika Milana Bogdanovića.

Prva uloga u Narodnom pozorištu bila je Druga devojka u predstavi "Đido" Janka Veselinovića — Dragomira Brzaka koja je u režiji Dušana Radenkovića premijerno izvedena 20. decembra 1941. godine.

Poslednja rola koju je ostvarila u Nacionalnom teatru bila je Stana u predstavi "Stanoje Glavaš" Đure Jakšića, koja je premijerno izvedena 3. oktobra 1979. godine u režiji Gradimira Mirkovića. [...]
M.B.


Biografija:

Glumica velikog talenta i širokog stvaralačkog raspona, koja je obeležila celo razdoblje pozorišnog života u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, rođena je 17. avgusta 1923. godine u Gnjilanu.

Osim u Narodnom pozorištu u Beogradu, blistavu karijeru gradila je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Kao gost, nastupala je na scenama Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, Zvezdara teatra u Beogradu i Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici.

Raspolažući obiljem prirodnih darovitosti: privlačan, ženstven fizički izgled, topao i sugestivan glas, plastičan i izrazit gest (dodavši im stečene vrline uzornog profesionalca " — marljivost i izoštrenu samokritičnost), ona je iskrenom osećajnošću prožela sva svoja ostvarenja. To je činilo njenu glumu i prisnom i sugestivnom, što je doprinelo njenoj velikoj popularnosti kod publike, kojoj nije bilo premca među glumcima širom Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka.

U bogatoj galeriji pozorišnih likova koje je ostvarila, izdvajaju se: Puk (San letnje noći, V. Šekspira), Petrunjela (Dundo Maroje M. Držića), Lucijeta (Ribarske svađe, K. Goldonija), Lavrencija (Fuenteovehuna, Lope de Vega), Saša Njegina (Talenti i obožavaoci N. Ostrovski), Danica (Ljubav, M. Đoković), Gruša Vahandze (Kavkaski krug kredom, B. Brehta), Mirandolina (Mirandolina K. Goldonija), Grušenjka (Braća Karamazovi, F. M. Dostojevskog), Viola (Bogojavljenska noć, V. Šekspira), Nastasja Filipovna (Idiot, F. M. Dostojevskog), Ana Karenjina (Ana Karenjina, L. N. Tolstoja), Madam San Žen (Madam San Žen, V. Sardua), Jovana (Sveta Jovana Dž. B. Šoa), Marija (Marija se bori s anđelima, P. Kohouta), Ignacija, (Večeras improvizujemo L. Pirandela), Altana (Tetovirane duše, Gorana Stefanovskog), Živka Nedić (General Nedić, S. Kovačevića), Princeza Ksenija (Princeza Ksenija od Crne Gore, R. Vojvodić)...

Pored neprekidnog prisustva na pozorišnim scenama, ostvarila je više uloga u filmovima i na televiziji. Prvi film, snimila je 1951. godine — Bakonja fra Brne (režija Fedor Hanžeković), a zatim i Stojan Mutikaša (režija, takođe, Fedor Hanžeković), Jara gospoda (režija Bojan Stupica), Hanka (režija Slavko Vorkapić), Dan četrnaesti (režija Zdravko Velimirović), Muški izlet (režija Volfgang Štaute), Roj i delije (režija Mića Popović), Krvava bajka (režija Tori Janković), Doručak sa đavolom (režija Miroslav Antić), Kako umreti (režija M. Stamenković)... Ostvarila je više uloga u TV dramama (Poseta stare dame, Direnmata), a vanserijsku kreaciju dala je ulogom Kike Bibić u televizijskoj seriji "TV bukvar" A. Popovića.

Za svoj izuzetan umetnički doprinos dobila je veliki broj nagrada: Savezna nagrada Vlade FNRJ 1949 godine, zatim Sedmojulska nagrada, Vukova nagrada, Dobričin prsten, dve Sterijine nagrade (za naročite zasluge na unapređenju jugoslovenske pozorišne umetnosti i kulture za ulogu Ksenije u drami Princeza Ksenija od Crne Gore), Orden rada i Orden sa crvenom zastavom, dve Nagrade grada Zagreba, Zlatni medaljon "Ljubiša Jovanović", Nagrada "Joakim Vujić", tri Zlatna lovorova vijenca na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, brojne plakete i povelje.

Prva je dobitnica i novoustanovljene Velike nagrade koju dodeljuje Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice.

Za svoja ostvarenja na filmu, nagrađena je Zlatnom filmskom trakom Međunarodnog instituta za kinematografiju SR Nemačke, Zlatnom arenom Festivala jugoslovenskog filma u Puli, Nagradom "Teodora" na Filmskom festivalu u Nišu.

Za izuzetnu ulogu u seriji "TV bukvar", dobila je diplomu Festivala televizije na Bledu 1969. godine, a naredne godine Plaketu Zlatoroga iz Maribora kao najpopularnija ličnost TV ekrana.

Po mišljenju svojih kolega glumaca, u anketi koju je 2001. godine sproveo list "Večernje novosti", proglašena je glumicom veka.

Народно позориште у Београду
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: