Panta Mihajlović (1854—1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Panta Mihajlović (1854—1935)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Panta Mihajlović (1854—1935)  (Pročitano 6767 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 01, 2013, 02:24:02 pm »

**

PANTA MIHAJLOVIĆ
(Bogatić, 1854 —  Beograd, 07.02.1935)




Tvorac prvih telefonskih veza

Panta Mihailović rođen je 1854. godine u Bogatiću i kao dečak krenuo je sa jednim trgovcem u Beč, a odatle u Budimpeštu, gde je radio kao mehaničar. Imao je sreću da se u tom gradu susretne sa Nikolom Teslom (1881), koji je kao svršeni student Praškog tehnikuma tražio zaposlenje.

Iz Budimpešte otišao je u Berlin i dobio zaposlenje u poznatoj firmi Simens-Halske. Nije se dugo zadržao i brodom je prešao Atlantski okean, stigao u Njujork i dobio je posao šefa u jednoj firmi.

Vratio se, zatim, u Srbiju, u vojnu fabriku u Kragujevcu. Godine 1882. dobio je koncesije za izradu telefonskih stanica u Beogradu i Srbiji i prva telefonska linija u Beogradu uvedena je 14. maja 1883. godine. Dve godine kasnije postavljen je za šefa Telegrafskog odseka Direkcije državnih železnica. Kasnije bio je nadzorni inženjer električne centrale na Dvoru u Beogradu i tu je ostao do 1908. godine.

Istorijsko "alo" putem žice u Srbiji čulo se samo sedam godina posle prvih telefonskih prenosa Grahama Bela 1876. godine. Prvim telefonom moglo se razgovarati na udaljenosti samo do 20 kilometara.

Kao visoki stručnjak želeo je da što pre u Srbiju uvede telefonske veze. Konzervativni Beograd nije pokazivao interesovanje za to. O tome je Mihailović napisao: "Bio sam idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj i drugim zemljama Zapadne Evrope. Svoju zamisao realizovao sam ukazom od 27. novembra 1882. godine i dobio ovlašćenje za podizanje telefonskih instalacija u Beogradu i Srbiji. Sledeće godine posetio sam ministra vojske Tešu Nikolića, u ulici Kneza Miloša. Predložim mu da instaliramo telefone za vojne potrebe, a ministar me sasluša, ode do prozora koji je gledao u dvorište, pokaza tri konjanika i reče: "Što će mi telefon kad ovi momci mogu za pet minuta da stignu do grada i jave što je potrebno!

Ipak, zahvaljujući upornom Panti Mihajloviću počeli su da se uvode telefoni u Veliku školu (Kapetan Mišino zdanje), Požarnu komandu, Dvor, Upravu grada, Narodnu skupštinu, Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodnu banku i Ministarstvo finansija.

Prvi privatii telefon uveo je industrijalac Đorđe Vajfert, a prvi međunarodni telefonski razgovor obavljen je 1905. godine, na relaciji Beograd-Budimpešta.

Telefonski sistem tada imao je 50 brojeva (1889), a Beograd 50000 stanovnika, dok je moderna centrala izgrađena 1908. godine u blizini Batal džamije.

Panta Mihailović penzionisan je 1919. godine, a umro je 13 godina kasnije, 7. februara, u Beogradu.


Vitomir Bujišić | Podrinci za nezaborav | Izdavač: "Čivija Print" — Šabac  | Beograd, 2010.

Fotografija: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 18, 2013, 03:24:11 am »

*




PRVI TELEFON U BEOGRADU

... Godine 1859. u Šapcu je otvoren telegraf, pa je verovatno da se Panta u jednoj od đačkih poseta telegrafu zainteresovao za elektricitet i njegove mogućnosti da daje jasno osvetljenje, kao i da prenosi poruke s kraja na kraj sveta.

Zato Panta odlučuje da postane elektro-mehaničar. Uz pomoć šabačkog trgovca Damnjanovića odlazi u Beč i tamo završava kurs (školu) elektrotehnike. Posle škole najpre odlazi u Švajcarsku, a odatle u Berlin, gde stupa u firmu Simens-Halske. U ovoj firmi biva zapažen i otpočinje sa radom u konstruktorskom birou. Verner Simens je napravio idejni projekat dinamo-mašine, a Panta je radio u timu koji je taj projekat razradio i uspeo da proizvede generator jednosmerne struje.

Njegovo stručno usavršavanje se nastavlja u Hamburgu. Izgleda da su rezultati njegovog rada bili zadovoljavajući, jer biva raspoređen u Njujork za šefa Simensove filijale. U Njujorku radi dve godine, ali je obavešten da se Srbija sprema za rat sa Turskom, pa se 1875. godine vraća u otadžbinu da pomogne svojim znanjem i veštinom.

U Srpsko-turskom ratu radi pri inženjeriji, na održavanju telegrafa Glavnog štaba Srpske vojske i u Vojnoj fabrici u Kragujevcu. Tu sklapa ratna prijateljstva sa visokim oficirima Glavnog štaba i inženjercima u Kragujevcu.

Zatim se 1877. godine ponovo vraća u Njujork, gde radi još godinu dana. Tada upoznaje Mihajla Pupina, svog vršnjaka (i ovaj je rođen 1954. g.). U dugim, prijateljskim razgovorima sa Pupinom raspravlja o jednoj novini — telefonu, koji je prethodne, 1876. godine, patentirao Aleksander Grejem Bel, i koji će i Panti i Mihajlu obeležiti život.

Panta se, i pored uspeha, gonjen nostalgijom, konačno vratio, ovaj put u Novi Sad, gde radi kao elektro-mehaničar. Izgleda da je u Novom Sadu imao i svoju firmu, jer nam je poznat jedan ovalni pečat, sa njegovim imenom i titulom. U Novom Sadu se 25. septembra 1880. godine ženi sa Milevom Teodorović, rođenom Rumljankom.

Svestan prednosti telefonije, koja se u Evropi širi velikom brzinom, Panta dolazi u Beograd i podnosi molbu da mu se dodeli koncesija za uvođenje telefona u Srbiji. Koncesija je trebalo da glasi na 10 godina, a uslov je bio da se položi kaucija od 2.500 ondašnjih dinara, kao i da u roku od šest meseci uspostavi prvu telefonsku liniju.

Dok je čekao da mu se koncesija odobri, Mihajlović odlazi u Peštu, gde je u telefonskoj centrali braće Puškaš hteo da se bliže upozna sa organizacionim i eksploatacionim mogućnostima i problemima nove vrste telekomunikacija. U Pešti ga Ferenc Puškaš upoznaje sa jednim svojim radnikom — Nikolom Teslom. Dva Srbina se brzo sprijateljuju i izgleda da Pantine priče o životu u Americi doprinose da se Tesla odluči na put u Novi svet.

Kralj Milan Obrenović dana 27. novembra 1882. godine potpisuje koncesiju, Panta od Milevinog miraza uplaćuje potrebnu kauciju, i u ondašnjim prestoničkim novinama objavljuje oglase za uvođenje telefona. Međutim, u sledeća četiri meseca niko mu se ne javlja na oglas, te on biva prinuđen da svog ratnog druga, inžinjerijskog kapetana Kostu Radosavljevića moli da mu pomogne. Tako njih dvojica dana 14. marta 1883. godine uspostavljaju prvu telefonsku vezu u Beogradu, između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog (koje se nalazilo na prvom spratu kafane Tri lista duvana, u Ul. Kneza Miloša broj 1) i Inžinjerijske kasarne, koja se nalazila na udaljenosti od 300 metara niz Takovsku ulicu (preko puta Botaničke bašte). Time su uslovi za koncesiju bili ispunjeni. Panta je o tome kasnije pričao:

"[Godine] 1882. — sećam se kao danas — pade mi na pamet da instaliram u Beogradu telefon. Niko tu nije imao pojma o telefonu. Tada je u Aleksandrovoj ulici, na onom mestu gde stoje Tri lista duvana bilo Ministarstvo vojno. Dođem ja pokojnom Teši Nikoliću i kažem:

— Ajde, bre, da počnemo nešto novo. Imaće vojska koristi. Da instaliram telefon među kasarnama, ministarstvom, utvrđenjem i gde treba.

On me gleda, gleda, pa me odvede do prozora. Dole, u dvorištu, stajala su tri konjanika:

— Vidiš li ti ove?

— Vidim. Konjanici...

— E, to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi konjanici za tri minuta stignu do grada i jave šta treba. Kakav telefon...

Tako meni Teša. A ja izađoh, ali rešen da ga ubedim. Nađem se sa Kostom Radosavljevićem — posle je on bio čak i moj ministar — i dogovorim se s njim da na svoju ruku napravim liniju za telefon. I ja lepo spojim telefonom od Tri lista do inžinjerijske kasarne u Paliluli.

Sutradan, u tri časa po podne, eto Teše. Stao pa gleda.

— Je li to telefon?

— Jeste, — rekoh.

— Pa kako mu to ide?

Rastumačih napreskok, ukratko. On i onako nije ništa razumeo.

— Pa dobro, — reče meni ministar Teša — a ko to govori?

— Pa onaj na drugom kraju. U inženjerijskoj kasarni...

Teša se podiže, otvori vrata širom pa dozva sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama

— Gospodo! ajde da vidite čudo neviđeno; telefon."

Međutim, interesenata za instaliranja telefona nije bilo. Instalirane su još samo dve državne linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela i od Kapetan Mišinog zdanja (na kome se nalazila vatrogasna osmatračnica) do Požarne čete. Od privatnih lica samo je Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka.

Videvši da od telefona neće biti zarade, Panta Mihajlović se 15. avgusta 1885. godine zapošljava u Srpskoj državnoj železnici, najpre kao kontrolor telegrafa, inspektor, a kasnije i kao šef Telegrafsko-telefonskog odseka Direkcije državnih železnica.

Međutim, Mihajlović uporedo radi i na propagiranju uvođenja električne energije u Srbiji. Zajedno sa Đorđem Stanojevićem vrši propagandu elektrike, a kao čovek koji je radio u Simensu preporučuje Simensove generatore. Zato je Simensov višefazni generator i primenjen na prvoj srpskoj hidrocentrali na Đetinji, a kasnije i na hidrocentralama u Gamzigradu kod Zaječara i Svetoj Petki kod Niša, građenim 1909. godine. U tim poslovima Panta je uvek bio član komisije za kolaudaciju (tehnički prijem).

Neki svedoci tvrde da je, na zahtev kralja Petra I, Panta instalirao dvorsku električnu centralu. PTT muzej ima uverenje izdato od strane Dvora, da je Panta Mihajlović održavao ovu centralu od 8. juna 1908. do 18. marta 1914. godine.

Ovaj naš pionir telefonije i elektrike je Beograd zadužio za vreme Prvog svetskog rata, 1915. godine. Naime okupator je, posle prvih pobeda Srpske vojske, imao nameru da u povlačenju iz Beograda uništi Električnu centralu. Panta Mihajlović je stupio u pregovore sa austrijskim oficirima i predočio im dokaze da je on svojim radom kod Simensa, a naročito sa Bečkom filijalom te firme, doprineo razvoju elektrike i u njihovim zemljama. Argumentovano je uspeo da ih ubedi u neracionalnost rušenja ovog korisnog objekta. Beogradska električna centrala je bila spašena. Iste godine Mihajlović sa suprugom napušta Srbiju u pravcu Soluna.

Neposredno posle Prvog svetskog rata Mihajlović je, zbog slabog zdravlja, penzionisan. Umro je u svojoj 78. godini, 7. februara 1932. godine i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Na kraju ćemo navesti jedan kuriozitet. Pretražili smo sve telefonske imenike kojima raspolaže PTT muzej i Arhiv Srbije, i utvrdili da se na ime ovog pionira srpske telefonije nije nikada vodio ni jedan telefonski priključak!


Milorad Jovanović | Гаврило blogspot
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: