sledeća tema »

[Angelina]

*

ARHIMANDRIT HADŽI RUVIM NENADOVIĆ / NEŠKOVIĆ

(Babina Luka, 08.04.1752 — Beograd, 29.01.1804)

Hadži Ruvim i Hadži Đera

Pavle Simić, uje na platnu, 1849.

arhimandrit manastira Bogovađe
veliki srpski prosvetitelj i jedan od najviđenijih Srba sa kraja 18. veka i početka 19. veka
i prva dahijska žrtva u seči knezova

Slika se nalazi u galeriji slika Matice srpske

[Angelina]

**

HADŽI RUVIM


Ruvim je rođen u valjevskom selu Babina Luka, a istoričari se ne slažu oko datuma rođenja ovog velikana srpske kulture, zahvaljujući čijoj je pismenosti i drvorezbarskom i ikonopisačkom talentu naša istorija dobila dragocene podatke o mutnim vremenima sa kraja 18-og i početkom 19-og veka. Najčešće se govorilo da je Ruvim rođen 1754. godine, ali Ruvimovi zapisi nesumnjivo dokazuju da je rođen 8. aprila 1752. godine, da je rukopoložen za sveštenika 1774. godine, i da je 1784. godine pohodio Hristov grob i posle tog poklonjenja stekao zvanje hadži. Zna se da je Runim rođen u siromašnoj porodici zemljoradnika oca Nenada - Neška Nikšića (otuda prezimena Nenadović i Nešković) i majke — Mare. U toj porodici su rođena još tri sina, a najstariji Nikola, otac je Petra Nikolajevića Molera, jednog od najpoznatijih srpskih ikonopisaca i vojskovođa. Po rođenju Ruvim je dobio ime Rafailo. Kako se mladi Rafailo obreo u manastiru Dokmiru, ima više priča. Prema onoj koju je zabeležio Vuk Karadžić to se dogodilo da bi Rafailo izbegao tursku osvetu, dok drugi istoričari kažu da ga je vukla žeđ za znanjem i "knjigoljublje".

Posle svršene škole u manastiru, Rafailo se oženio veoma lepom devojkom Marijom iz Dokmira i iste godine je rukopoložen za sveštenika u rodnoj Babinoj Luci. Još kao babinolučki jerej izradio je nekoliko krstova koje istoričari svrstavaju u remek dela crkvene umetnosti. Nakon deset godina braka i smrti supruge Marije, Rafailo Nenadović (Nešković) odlazi u manastir Bogovađu i tu postaje kaluđer Ruvim. Kao kaluđer Ruvim putuje po svetu. Skupljajući knjige i znanja stiže i do Jerusalima i Svetog mesta — Hristovog groba. Sa jednim od njegovih krstova iguman Konstantin Vujanić iz Čokešine zakleo je i blagoslovio hajdučku četu braće Nedić koja je 1804. godine na brdu iznad potoka Vranjevca herojski i uz velike žrtve dočekala Turke. Pod krstom Hadži Ruvima održan je 1805. godine Prvi praviteljiteljstvujušči sovjet, pod rukovodstvom prote Mateje Nenadovića.

Istoričari posebno ukazuju na veliki značaj Ruvimovih zapisa, naročito onih o Tursko-austrijskom ratu iz 1789. godine, kada su Turci popalili i opljačkali mnoge srpske svetinje, a među njima i mainastir Bogovađu, Međutim, Ruvim je uspeo da obnovi manastir, sagradi novu crkvu, i živopiše oko 1801. godine.

Kao ugledni crkveni dostojanstvenik, narodni zaštitnik i veliki umetnik, Ruvim je godinama bio na meti dahija, koji su na sve načine pokušavale da ga uklone. Smatra se da je on u ime 12 knezova pisao žalbu turskom sultanu rastopljenim zlatom i na osnovu koje je sultan oštro pripretio dahijama. Zbog ovoga je Ruvim morao da spašava glavu skrivanjem po manastirima: Nikolze, Studenica, Sveta Gora. Kada se vratio u Bogovađu, dočekuje ga poruka Alekse Nenadovića da beži, jer su ga Turci krivo optužili. Arhimandrit Ruvim osumnjičen je lažno da je pisao poznato pismo austrijskom majoru Mitezeru, mada su i Turci znali da je to pismo pisao knez Aleksa (ili prota Mateja u njegovo ime). Ruvim je odlučio da više nigde ne beži. Usledila je Seča srpskih knezova i mučenička smrt Hadži Runima o kojoj su pisali mitropolit Stefan Stratimirović, major Margetić, Matija Nenadović, Vuk Karadžić i drugi.

U svemu tome najnečasniju ulogu je odigrao beogradski mitropolit Leontije (Grk), koji je zahvalan dahijama što su ga doveli na vladičanski tron, po njihovom nalogu pozvao u Beograd Ruvima. Prema pisanju vladike šumadijskog, dr Save, mitropolit Leontije je osumnjičen i za smrt svoga dobrotvora i prethodnika mitropolita Metodija, takođe Grka, koji je Leontija kao siroče doveo, othranio i iškolovao u Srbiji. Inače, Leontije je beogradski mitropolit od 1801—1813. godine, kada je sa Karađorđem i ruskim izaslanikom Nedobom prebegao u Austriju. Leontije je Turcima predao Ruvima, koga su prvo odveli u zatvor u Nebojšu kulu, a zatim 29. januara 1804. godine pred Varoš-kapijom mučili. Odred janičara i dželata čupali su mu živo meso usijanim kleštima, ali pošto Ruvim ni glasa nije pustio, morali su da prestanu sa mučenjem i da dozvole da se poslednji put pomoli. Potom mu je dželat krivom sabljom odsekao glavu.

Dan posle Ruvimove smrti pogubljen je i njegov verni učenik i saradnik na narodnim poslovima Hadži Đera, o čemu govore i sledeći stihovi Filipa Višnjića: "Moravcima crkvi dopadoše, i tu Hadži Đeru pogubiše."

Bogdan Sekendek

Deo teksta preuzet iz knjige: Bogdan Sekendek "Kojekude... njegovim tragom" | Izdavač Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar | Šabac, 2009.

[Angelina]

*

PRE 200 GODINA
Pripreme Valjevaca za ustanak


Gotovo sve vesti o zbivanjima u Valjevskom kraju i među Valjevcima iz 1803. godine koje su do nas dospele, svedoče o pripremanju za pobunu protiv osione vlasti u Beogradskom pašaluku. Te vlasti se na početku 19. stoleća domogla grupa janičara, znanih nam i sa zajedničkim imenom — dahije. Među njima najmoćniji su bili: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić.

Podsećamo, hronološki, na onovremena zbivanja u Valjevskoj nahiji, tadašnjem središtu srpske oslobodilačke misli. (Svi datumi su prema starom kalendaru.)

Početak godine — U nekom manastiru, najverovatnije da je to bila Bogovađa, tajno se sastalo nekoliko knezova. Prema nekim beleškama bilo ih je dvanaest. Tu su, "u ime naroda", napisali tužbu sultanu Selimu III. Opisujući dahijsko bezakonje tražili su zaštitu od Porte. Hroničari srpskih predustaničkih akcija zabeležili su i to da su tužbu poslali u Carigrad preko turskih spahija koji su takođe trpeli zbog dahijske samovolje i nasilništva. Ima tvrdnji i o zakletvi tada okupljenih knezova "da za osam meseci dignu bunu protiv dahija". O toj zaveri obavestio je šabačkog muselima nekakav kaluđer iz toga manastira koji je bio u zavadi sa Hadži Ruvimom, jednim od učesnika skupa.

Početak marta — Strahujući od Turaka Arhimandrit Hadži Ruvim napustio manastir Bogovađu, kojim je tada starešovao. Ta bojazan mogla je biti prouzrokovana i onom dojavom šabačkom muselimu. U Nikolju, pod Kablarom, bio je 9. marta 1803. pa je odatle prešao u Studenicu (Novopazarski sandžak) u kojoj je ranije bivao. Iz Studenice je u aprilu otišao u Svetu Goru. — O svom bežanju Hadži Ruvim je ostavio i jedno svedočanstvo kazujući da je to učinio "gonim ot prokleti Agarjan pravdi radi". Po knjigama studeničkog manastira ostavio je i niz drugih zapisa, stigao je i da se ogleda kao graver na stopi jednog duboreznog krsta.

Rano proleće — Knez Aleksa Nenadović uputio u Zemun svom prijatelju austrijskom majoru J. Mitezeru pismo kojim ga izveštava o neizdrživom stanju u Srbiji i pripremama za ustanak. Kazujući mu da u Srba ima dovoljno vojske molio je pomoć u municiji i oficirima da bi mogli proterati dahije. Pisma se u Ostružnici, prilikom prelaska naročitog pismonoše skelom u Srem, domogao Turčin Gazija. Od njega je docnije to pismo dospelo i do samih dahija, ali oni isprva nisu na njega obraćali naročitu pažnju već su to učinili tek krajem 1803. ili početkom 1804. godine. Moguće je, doduše, i to da je pismo tek tada i predato dahijama navodeći ih na odlučne korake protiv najuticajnijih ljudi među Srbima. — Ljubomir P. Nenadović je u prvom (svom) izdanju "Memoara" Prote Mateje Nenadovića pisao da su to pismo pisali Prota i Petar Nikolajević Moler, mimo Aleksinog znanja, s namerom da ono stigne do dahija i navede ih "na poslednje mere protiv naroda" što bi ubrzalo dizanje bune. Prota je u "Memoarima" nagovestio da će o tom pismu naknadno kazivati "prostranije" ali to obećanje nije ispunio. Mitropolit Stratimirović je, pak, još 18. avgusta 1804. pisao da je knez Aleksa poricao svoju umešanost u pisanje pisma Mitezeru tvrdeći da je ono Hadži Ruvimovo delo. Izgovarao se na "bogobojažljivost starca" znajući da se on već nalazi izvan dahijskog domašaja.

Mart — Rasturane po Beogradskom pašaluku poslanice ("knjige") koje je iz Studenice svojim sunarodnicima upućivao Hadži Ruvim podstičući ih na otpor dahijskoj strahovladi. Vuk Karadžić je tvrdio da je bilo četrnaest tih poslanica. Jedna je u Valjevsku nahiju stigla na Cveti 1803. Za te spise su svakako doznale i dahije; možda im je ponešto od toga došlo i u ruke.

Leto — Prota Mateja Nenadović išao u Sarajevo. To je učinio pod izgovorom da bi tamo sebi načinio odelo, a pravi cilj je bio da sa tamošnjim "znatnijim ljudima" razmotri mogućnosti za slamanje dahijske sile. O tom Protinom putovanju istoričaru Ljubomiru Kovačeviću govorio je Ljubomir P. Nenadović.

Jesen — Hadži Ruvimov povratak u Bogovađu. Knez Aleksa Nenadović mu je poručivao da opet beži odatle i tako se skloni od Turaka, a Ruvim mu je uzvraćao: "Ja sam dosta bežao i skitao se, ne zna Aleksa šta je tuđa kuća i tuđa zemlja".

Tokom godine — Rukopoloženi: jeromonah manastira Bogovađe Partenije Milinković (16. aprila), sveštenik crkve u Bukovici Jovan Popović (14. novembra) i sveštenik crkve u Lopatnju Rade Velišević (6. decembra).

* * *

* Poginuo (verovatno od Turaka) Pavle Nešković, brat Hadži Ruvimov. Sahranjen je na groblju u Babinoj Luci. Imao je sina Iliju Hadžića.
* U Valjevu se 1803. godine, kao glavni turski zapovednik (muselim), nalazio zloglasni Poreč-Alija, "Arnautin po narodnosti". Tamnavskom knežinom je onda zapovedao Aleksa Nenadović, Kolubarskom Nikola Grbović, a Podgorskom Ilija Birčanin. Aleksa je, uz to, bio i glavni knez u Valjevskoj nahiji. Eparhijski starešina, sa sedištem u Šapcu, bio je episkop Antim Zepović.

Zdravko Ranković


LITERATURA
Zbivanja iz 1803. godine prikazana su na osnovu radova: Milenka Vukićevića („Karađorđe”, knj. 1), Ljubomira Kovačevića (predgovor „Memoarima” P. M. Nenadovića, objavljenim 1893), Radovana M. Draškovića („Oko pisma valjevskog kneza Alekse Nenadovića austrijskom majoru J. Mitezeru”), Mirjane Šakote („Hadži Ruvim u Studenici”), Lazara Mirkovića („Starine manastira Bogovađe”), Borivoja Marinkovića („Hadži Ruvim”), Marka Pavlovića („Sveštenici u Valjevskom kraju oko 1836. godine”), Vladimira Ćorovića (predgovor Celokupnim delima Prote Mateje Nenadovića).

Objavljeno na sajtu: Revija Kolubara

[Angelina]

**

CRTICE ZA BIOGRAFIJU HADŽI RUVIMA NEŠKOVIĆA


Po potpisivanju Svištovskog mira 1791. godine, čime je okončan austro-turski rat, u srpskom narodu poznat kao Kočina krajina, turski sultan Selim III dao je Srbima u Beogradskom pašaluku niz povlastica koje su se teško ostvarivale. Međutim, već 1801. godine pošto su dahije zauzele Beograd i učvrstile svoju vlast u pašaluku, položaj srpskog naroda se ponovo pogoršao. Viđeniji Srbi se ne mire sa situacijom već traže pogodan momenat da je okrenu u svoju korist. Ideje o obnovi srpske države jačaju i širom Beogradskog pašaluka pletu se zavereničke mreže sa jednim ciljem — dizanjem raje na ustanak. U organizovanju ovih poslova ogroman uticaj su imali mnogi pojedinci koji su, šireći slobodarske ideje i organizujući pripreme ustanka, u većoj ili manjoj meri vršili i prosvetiteljsku ulogu među svojim narodom. Jedan od njih je svakako i Hadži Ruvim Nešković, arhimandrit manastira Bogovađe i organizator prvog poznatog skupa zaverenika održanog 1803. godine.¹

Ruvim je rođen 8. aprila (po starom kalendaru) 1752. godine u selu Babina Luka, kraj Brankovine, u valjevskoj nahiji, kao Rafailo, od matere Marije i oca Nenada - Neška.² Pošto se oženio Marijom Simeunović, on se i zapopio 1744. g. postavši svešteniku svojoj rodnoj Babinoj Luci. Posle smrti supruge Marije 1783. godine Rafailo se zakaluđerio uzevši duhovno ime Ruvim a sledeće 1784. godine odlazi u Jerusalim. Po povratku iz hadžiluka 1785. postaje iguman manastira Voljavča i tu ostaje sve do početka Austro-turskog rata 1788. kada se povlači u Fruškogorski manastir Remetu (Velika Remeta), dok Voljavču, zajedno sa mnogim drugim manastirima po Beogradskom pašaluku Turci spaljuju. Po potpisivanju Svištovskog mira Ruvim se vraća u Beogradski pašaluk, ali ne u Voljavču, već u takođe spaljeni manastir Bogovađu koji obnavlja i 1795. godine dobija titulu arhimandrita.

Paralelno sa obnovom manastira, Ruvim kreće i u borbu za obnovu nacionalne svesti i slobodarskih težnji svoga naroda. Ta borba postaje naročito izražena posle dolaska dahija i prerasta u organizovanje ustanka. Zbog toga će Ruvim i pasti kao jedna od prvih žrtava seče knezova, početkom 1804. godine.

Tokom svog burnog života Ruvim je mnogo putovao, ostavljajući tragove svog puta u vidu zapisa i crteža na marginama i slobodnim stranicama knjiga po manastirima u kojima je boravio. Pored Jerusalima i Fruškogorskih manastira, obišao je i Hilandar, Studenicu, manastire u Podrinju i na Ovčaru. Sa pravom bi se moglo pretpostaviti da je takvih putovanja, nezabeleženih u istorijskom sećanju, bilo znatno više. Jedno od takvih, pomalo misterioznih putovanja je i ono u Sarajevo 1792. godine. O tom putu podatke daje sam Hadži Ruvim, u zapisu koji je ostavio na stranicama jedne pomalo zagonetne knjige, u manastiru Sveta Troica u Plevljima.³ U njemu piše:"Zdje u Sarajevo prohodil erom(onah) Hadži Ruvim Bogova(đac)... bliz Beligrada 7 časova... 1792, marta". Iz ovog nejasnog i nepotpuno sačuvanog (dešifrovanog?) zapisa može se zaključiti samo to da je Ruvim boravio u Sarajevu u martu 1792, dok pojedinosti sa ovog puta, kao i razlog puta ostaju neizvesni.

O razlozima ovog puta postoje (do sada) publikovana, tri različita mišljenja. Dva su bez potpore u istorijskim izvorima, nastala su na osnovu uživljavanja istoričara u ulogu koju je Ruvim imao u svom vremenu, dok se uz treći, najnoviji, iznosi i dokaz na osnovu drugog Ruvimovog zapisa, koji bi trebalo da pojača ovu hipotezu.

I hipoteza: PRIKUPLJANJE POMOĆI

Ovu hipotezu donosi Vladimir Ćorović u svom članku Vuk o Hadži Ruvimu (Prosveta, Sarajevo 12./1937, sv. 10—12, 654). On smatra da je Ruvim na ovaj put krenuo da bi po Sarajevu "od darežljivih i kao takvih poznatih Srba Sarajlija prikupio pomoć za obnovu Bogovađe". Za ovu pretpostavku Ćorović nema potrebne dokaze u istorijskim izvorima, već je zasniva na činjenici da Ruvim u ovo vreme svu svoju energiju usmerava na obnovu Bogovađe, te bi i dalek put koji je preduzeo imao za motiv ovu aktivnost.

II hipoteza: SKLANJANJE OD TURAKA

Ovu pretpostavku donosi Pavle Stevanović (Hadži Ruvim Nešković, Glasnik — službeni list srpske pravoslavne crkve, Beograd 35/1954, sv. 7—9,110). Po njoj, Ruvim oseća ličnu opasnost od strane Turaka u Beogradskom pašaluku, te se privremeno sklanja u Bosnu. I ova hipoteza kao i prethodna, nema pokrića u poznatim istorijskim izvorima.

III hipoteza: VRAĆANJE UKRADENE KNJIGE

Ovo mišljenej donosi Borivoje Marinković u svojoj knjizi Hadži Ruvim — pre celine, pre smisla II (Valjevo 1990, 55), smatrajući da bi razlog puta mogao biti vraćanje Teftera manastira Voljavča, koji su Turci zaplenili 1789. godine (kada su i zapalili ovaj manastir). Osnove za ovu hipotezu daje sam Hadži Ruvim u jednom zapisu ostavljenom u pomenutom Tefteru⁴ u kom piše o sudbini same te knjige, te između ostalog kaže:

"I sego 1789, aprila 6 čisla izgore manastir Voljavča. I mnoge stvari manastirske pleniše Turci, i svjatija knjigi. I sej protokul u Bosni, u mestu Srebrenici. Neki blaženi hristijan Jeftan roždenijem od mesta Saraeva, izbavil ju od Turaka i črez jeromonaha Hadži Ruvima bivši iguman monastira višeimenusmog Voljavče, hrama svjatogo slavnago velikomučenika Georgija..., sego goda 1793, septembra 22."⁵

Kako smo videli, tri autora, svaki na svoj način su izneli svoje ideje o mogućim razlozima puta za Sarajevo. Prva, Ćorovićeva hipoteza je bez ikakvih materijalnih dokaza, te ostaje jedna zanimljiva, ali malo verovatna pretpostavka.

Stefanovićeva ideja takođe nema potvrde u izvorima. O opasnosti od "agarjana" Ruvim govori u više mahova 1795 i 1803. godine⁶ ali ne i 1792.

Što se pak treće hipoteze tiče, uz sva dužna poštovanja, smatramo da dokaz koji se iznosi nema neophodnu snagu, budući da se u pomenutom zapisu, kao datum vezan za preuzimanje Teftera pominje 22 septembar 1793, dakle godinu i po dana posle puta u Sarajevo (mart 1792).

Ne odbacujući definitivno ni jednu od pomenutih hipoteza, usuđujemo se da bez pretenzije na apsolutnu tačnost, iznesemo još jednu. U svom tumačenju, koje put u Sarajevo povezuje sa obnovom Bogovađe, smatramo da Ćorović nije bio daleko od istine. Posklapanju Svištovskog mira Hadži Ruvim se iz Vojvodine vraća u Beogradski pašaluk i to u manastir Bogovađu razrušen od Turaka 1789, i zajedno sa kaluđerima Gerasimom (Hadži Đerom) i Vasilijem Petrovićem počinju poslove na obnovi manastira. Po svedočanstvu koje je sam Ruvim ostavio, poslovi su otpočeli 13 juna 1791. godine.⁷ Logično je da zidarski radovi nisu počeli odmah po dolasku monaha u manastir. Bilo je potrebno prvo raščistiti ruševine, nabaviti građu i obaviti druge pripremne radove. Ali u međuvremenu prolazi građevinska sezona, dolazi kišna jesen i zima, vrlo nepodesno doba za gradnju i danas u vreme mehanizacije, a kamoli u osamnaestom veku. Radovi mogu da otpočnu tek na proleće. Preko zime se mogu obaviti drugi poslovi, na primer obezbeđivanje majstora. Ali veštih graditelja, kakvi su Ruvimu potrebni nema puno u Beogradskom pašaluku, a oni koji su već tu su (možda) zauzeti jer u razrušenoj Srbiji ima za njih i previše posla. Zato je (možda?) potrebno poći na put i dovesti majstore sa strane !?! A na put se može poći tek kada se završi zima — dakle u martu mesecu. Znači u ono vreme kad Ruvima i zatičemo na putu za Sarajevo.

Ova pretpostavka bi sama po sebi ostala još jedna labava hipoteza da nema potporu u jednom zapisu iz 1794 u kom Ruvim, govoreći o obnovi Bogovađe piše:

"I majstori biše od Sarajeva, neimar Atanasije, i predstavi se i pogrebe pri cerkvi i bi ktitor sa 100 groša."⁸

Kako vidimo, majstor koji je radio, i tokom radova umro na gradilištu bio je iz Sarajeva, grada u koji Ruvim odlazi na samom početku obnove manastira. Pa zar razlog putovanja u Sarajevo nije mogao biti pronalaženje dobrog majstora i njegovo dovođenje na mesto budućeg gradilišta.

Bez pretenzija da ovo mišljenje pretpostavi drugim, smatramo da se u budućim razmatranjima rečenog problema ovde izneto mišljenje ne sme zapostaviti i da ga treba uzimati u obzir bar ravnopravno sa prethodna tri.

Pošto su 1794. godine završeni radovi na obnovi Bogovađe, Ruvim je 26 oktobra 1795., od mitropolita Užičko-valjevskog Danila dobio titulu arhimandrita.⁹ Međutim, ovde srećemo još jednu nedoumicu vezanu za život Hadži Ruvima. Pažljivim iščitavanjem već više puta pomenute knjige Borivoja Marinkovića (Hadži Ruvim — pre celine, pre smisla, Valjevo 1990) i prateći datiranje pojedinih zapisa koje autor donosi¹⁰ možemo videti da se Ruvim potpisuje kao arhimandrit i više godina pre toga:

— 1790, u Mineju za mesec septembar u manastiru Bogovađa (Moskva 1784) stoji potpis "Ruvim arhimandrit".¹¹

— 1792, u Skrižalu (Moskva 1656) iz manastira Ćelije, između ostalog piše " ... i dali mojemu bratu, Ruvimovu, arh(imandrita) bogovađskog..."¹²

— 1794, na jednom listu, danas izgubljenom, koji se nalazio u zaostavštini Prote Mateje Nenadovića, pored drugih stvari bilo je zapisano i: "... Ruvim arhimandrit ... toga goda 1794"¹³

— 1794, u Poučanijama izbranim koji su čuvani u ovčarskom manastiru Blagoveštenje piše: "1794 leto, togda Hadži Ruvim arhimandrit... "¹⁴

— 1794, u istoj knjizi pisalo je: Siju knjigu... prinesel Hadži Ruvim arhim. m. Bogovađa... 1794... "¹⁵

Nejasnoće oko ovakvog potpisivanja, pre dobijanja titule, mogla bi se objasniti pretpostavkom da je, zahvaljujući svojim poznanstvima i vezama, Ruvim još pred sam dolazak u Bogovađu znao (bilo mu obećano???) da će po završetku obnove manastira dobiti rečenu titulu.¹⁶

Ova pretpostavka nema, (bar za sada) ni jednu potvrdu u poznatim istorijskim izvorima, a polazna osnova za nju su samo godine u kojima se Ruvim potpisuje kao arhimandrit (1790, 1792, 1794) i godina u kojoj je to i postao (1795). Međutim, ako zapisi nisu precizno datirani, ova pretpostavka bi pala u vodu, a zabune oko ranijeg Ruvimovog potpisivanja kao arhimandrita ne bi ni bilo. Zato razmotrimo pojedinačno pomenute zapise i njihove datume:

ZAPIS IZ 1790.

Ovde imamo samo potpis "Ruvim arhimandrit", bez godine zapisivanja. Godinu 1790. Marinković preuzima od ranijeg objavljivača Lazara Mirkovića¹⁷ ne objašnjavajući zašto baš ta godina, ali iznoseći i sam blagu sumnju u ovaj datum.¹⁸

ZAPIS IZ 1792.

I ovaj zapis ne sadrži potvrdu za datiranje u rečenu godinu, dok Marinković u komentarima vezanim za ovaj zapis, komentariše spor oko autorstva, ali ne obraća pažnju da se u njemu Ruvim pominje kao arhimandrit tri godine pre nego što je to i postao.¹⁹

I ZAPIS IZ 1794.

Ovaj zapis daje nekoliko informacija o završetku obnove Bogovađe uz završnu napomenu da se sve to desilo "toga goda 1794", ali to ne znači da je i pisan te godine. Dakle u pitanju je "terminus poste quem" dok "terminus ante quem" ostaje otvoren. Logično je pretpostaviti da je zapis pisan tek pošto je Ruvim postao arhimandrit, te i "terminus poste quem" možemo pomeriti na tu, 1795. godinu.

II i III ZAPIS IZ 1794.

U njima se govori da je Hadži Ruvim uzeo knjigu (u kojoj se nalaze ovi zapisi) iz manastira Blagoveštenje na Ovčaru, i preneo ih u Bogovađu 1794. (to se vidi iz III zapisa, dok je II ostao nepotpun). To međutim ne znači da su ovi zapisi pisani u godini uzimanja knjige, već je moguće da su pisani kasnije, pošto je Ruvim već postao arhimandrit. Ovoj pretpostavci u prilog ide činjenica da knjigu u kojoj je zapis i kasnije srećemo u rukama Hadži Ruvima: 1796 i 1801²⁰, uz mogućnost da od kada je uzeta nikada nije vraćena u Ovčarski manastir.

Kako smo videli, svi zapisi u kojima se Hadži Ruvim pominje kao arhimandrit pre 1795. su nepouzdano datirani i stoga stvaraju zabunu u vezi godine u kojoj je Ruvim postao arhimandrit.

Sa dve, na ovim stranicama iznete pretpostavke u vezi spornih crtica iz života Hadži Ruvima Neškovića, ne polažemo pravo na apsolutnu tačnost tvrdnji, već samo iznosimo određena mišljenja uz iskrenu nadu da će ona biti podstrek za dalje rasvetljavanje maglovitog životnog puta ove, za srpsku istoriju značajne ličnosti.

Vladimir Krivošejev

_________________

⁰¹ Vuk Karadžić, Istorijski i etnološki spisi 1,10; M. Vukićević, Karađorđe 1,233,266.
⁰² O datumu Ruvimovog rođenja ima više različitih podataka: 1753. — ovaj podatak daje sam Ruvim (Borivoje Marinković, Hadži Ruvim — pre celine pre smisla I, Valjevo 1989, 179-u u daljem tekstu samo Hadži Ruvim), ali pošto 1752. godinu Ruvim pominje u više navrata (Hadži Ruvim I, 169, 197) 1753. je verovatno ili greška u pisanju, ili nečija kasnija prepravka (postoje tragovi prepravljanja). Pored ovih datuma koje daje sam Hadži Ruvim, kao godine njegovog rođenja pominju se i 1754 (V. Ćorović, Vuk o Hadži Ruvimu, Prosveta, Sarajevo, 21./1937, sv. 10—12, 653-656) pa i 1744 (Sabrana dela Vuka karadžića, Danica 1826—1834,414). Od svih ovih godina, svakako je najpouzdanija ona koju Ruvim sam pominje (1752).
⁰³ Pre Borivoja Marinkovića (Hadži Ruvim II, 52), ovaj zapis su objavili Milenko M. Vukićević (Iz starih srbulja, Glasnik zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1901, knj. 13., 323) i Ljuba Stojanović (Stari srpski zapisi i natpisi II, 290), ali dok prvi tvrdi da se zapis nalazi u knjizi "Čin bogoljepni tolkovanja zakona", Moskva 1655, drugi kao mesto nalaženja zapisa pominje rukopisnu knjigu koja se u riznici plevljanskog manastira čuva pod brojem 15. Marinković tvrdi da bi to onda mogla biti ili Četvorojevanđelje prezvitera Adama, ili Psaltir sa tumačenjem svetih otaca (Hadži Ruvim II, 53—54)
⁰⁴ Ova dragocena rukopisna knjiga je nestala u plamenu, koji je 6. aprila 1941. godine progutao zgradu Narodne biblioteke Srbije
⁰⁵ Hadži Ruvim II, 75
⁰⁶ Isto, 358, 422
⁰⁷ Isto, 9, 99,105
⁰⁸ Isto, 115
⁰⁹ Isto, 137,145
¹⁰ Potrebno je napomenuti da neke od datuma Marinković preuzima od prethodnih objavljivača.
¹¹Hadži Ruvim I, 393
¹²Hadži Ruvim II, 57. Nizom tačaka se ovde i u daljem delu teksta označava ili ne sačuvan
deo zapisa, ili deo zapisa koji nije bitan za pitanje o kom se ovde radi. Cele zapise videti na navedenim mestima Hadži Ruvima.
¹³Isto, 115
¹⁴Isto, 121, knjiga o kojoj je reč je preneta u Narodnu Biblioteku Srbije gde je izgorela 6. aprila 1941.
¹⁵Isto, 125
¹⁶Ovde se otvara novo pitanje: zašto se Ruvim ne vraća u Voljavču nego odlazi u Bogovađu? Lazar Mirković, Starine manastira Bogovađa, Beograd 1950, 59
¹⁷Hadži Ruvim, I, 393
¹⁹ Hadži Ruvim II, 59—63
²⁰ Isto, 151, 227, 331

[Angelina]

**
PRIKAZI

Borivoje Marinković, HADŽI-RUVIM — PRE CELINE, PRE SMISLA I—II, Valjevo, 1989/90


Zapisi ostavljeni na praznim stranicama, unutrašnjosti korica, ili na marginama knjiga, pisani sa ciljem da daju svedočanstvo o pojedinim događajima bitnim za istorijske tokove, predstavljaju važne izvore koji svedoče, kako o vremenu u kom su zapisani, tako i o njihovom zapisivaču. Često sadrže i svedočenje iz "druge ruke" o nekim događajima iz dalje prošlosti, gledano od trenutka zapisivanja, a ne retko su i jedini poznati informator o pojedinim događajima.

Kapitalno delo Ljube Stojanovića, STARI SRPSKI ZAPISI I NATPISI, koje se pojavilo početkom ovog veka predstavlja veliki korak u objavljivanju ove vrste istorijskih izvora, ali daleko od toga da daje poslednju reč ovom poslu, već otvara nove pristupe istraživačima koji slede.

Jedan za drugim, u 1989. i 1990. godini, u izdanju GIRO "Milić Rakić", Narodnog muzeja iz Valjeva i SIZ-a (Fonda) za finansiranje kulture Skupštine opštine Valjevo iz štampe izlaze dva toma još jednog kapitalnog dela nastalog kao rezultat višedecenijskog rada njegovog autora. Reč je o knjizi Hadži Ruvim — pre celine, pre smisla, dr Borivoja Marinkovića, profesora istorije književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu.

Na jedan vešt, naučno-metodološki veoma kvalitetan način, Marinković je sakupio i objavio sve do sada poznate zapise koje je iza sebe ostavio Hadži Ruvim Nešković, arhimandrit manastira Bogovađa, veliki srpski prosvetitelj i jedan od najviđenijih Srba sa kraja 18. veka i početka 19. veka i prva dahijska žrtva u seči knezova. Tako se, po prvi put, nalazi na jednom mestu sabran, 141 zapis (ostavljen na 59 predmeta: knjiga, krstova, drvoreznih klišea..., rasutih na preko 30 lokacija, od Brankovine i Bogovađe, preko Hilandara do Praga i Londona...) od kojih su 26 zagubljeni ili nepovratno izgubljeni 6. aprila 1941. godine u požaru u Narodnoj biblioteci Srbije.

Ovi zapisi su nastali u periodu od 1777. do 1803. godine. U prvom tomu nalaze se 53 zapisa (1777 — 1790), a u drugom 68 (1791 — 1803), kao i dodatnih 20 zapisa koji zbog diskutabilnog autorstva, nedovoljne proučenosti ili sumnje u njihovo postojanje nisu ušli u glavni korpus, već su objavljeni i ukratko komentarisani na kraju knjige.

Zahvaljujući autoru, pred čitaoce, ali pre svega pred buduće istraživače izneti su, naučno kritički obrađeni brojni značajni istorijski izvori dragoceni za proučavanje kako same ličnosti Hadži Ruvima Neškovića, tako i političke, vojne i istorije kulture predustaničke Srbije. Hadži Ruvim, kao vrstan hroničar svoga vremena, iza sebe ostavlja brojne zapise na listovima mnogih knjiga duž svih puteva kojim je hodio. U njima je, poput starih letopisaca, ostavljao važne beleške o događajima iz svog vremena. Brojni su zapisi vezani za događaje iz vremena Kočine krajine. Među njima su naročito važni oni u kojima se opisuju turski zulumi i daju spiskovi uništenih manastira i crkava u tom periodu ali i mnogi drugi, više ili manje značajni trenuci iz srpske istorije, savremeni Hadži Ruvimu, kao i neki raniji, o kojima je on slušao ili čitao, nisu ostali nezabeleženi. Neki od tih zapisa predstavljaju potvrdu drugim izvorima, dajući im tako novu dokazanu snagu, ili pak daju nove, iz drugih mesta nepoznate informacije. Pored toga, Ruvim u svojima zapisima donosi i niz direktnih ili indirektnih autobiografskih podataka.

Najveći broj ovde objavljenih zapisa već su poznati u nauci, pojedini ne retko i više puta objavljivani, ali to ne umanjuje značaj ovog izdanja, jer on i nije, bar ne prvenstveno, u sakupljanju i hronološkom razvrstavnju izvora, mada je to dug i mukotrpan posao, vredan truda. Za razliku od drugih autora koji se bave objavljivanjem istorijske građe, Marinković se na zaustavlja na tome, već ulaže dodatne, znatno veće, napore i uz svaki zapis daje iscrpne kritičke komentare i analize koje su primer kako treba naučno objavljivati izvore ove vrste. U tim komentarima, pored osnovnih podataka o samom zapisu (knjiga u kojoj je zapisan, broj strane, mesto gde se čuva, ranija izdanja...), autor obavlja i potpunu analizu svake informacije koju zapis sadrži. Svaki događaj, mesto ili ličnost, pomenuti ma i marginalno, ako se oseća potreba za tim, propraćeni su iscrpnim i preciznim analizama, te ne retko ti komentari prerastaju u naučne rasprave koje kritici podvrgavaju mnoge ranije pretpostavke zahvaljujći novim činjenicama do kojih se došlo u ovim analizama, ili pak razrešavaju neka stara, sporna pitanja. Na ove načine Marinković ne samo da nam u potpunosti osvetljava do sada maglovit životni put Ruvima Neškovića, već prikazuje kroz prizmu njegovih zapisa celokupno doba u kojem je on živeo, ne libeći se, kad priroda zapisa to zahteva, da se vrati dublje u prošlost, ili pak da krene dalje u "budućnost" da bi tako razjasnio istorijat događaja, izgradnju i obnovu manastira, poreklo i sudbinu knjiga u kojima se nalaze zapisi, pretke i potomke pominjanih ličnosti...

Kako je već predočeno, ova knjiga je razultat višedecenijskog rada njenog autora, i to što je posebno zanimljivo, kabinetskog rada koji je profesor Marinković pretpostavio terenskom, te je skoro sve zapise sakupljao sa prepisa, fotografija ili drugih, ranijih izdanja, bez konsultovanja originala. Iz toga proizilaze i neke nepreciznosti čije razrešavanje zahteva izlazak na teren i suočavanje sa originalom. Tako na primer, nailazimo na različite nedoumice: od neizvesnosti strane na kojoj je ostavljen zapis (na više mesta), preko spornog mesta čuvanja knjige (zapisi broj 90, 97...) do nedoumice oko same knjige u kojoj je zapis napisan (zapis broj 8, 77, 78...). Ali budući da težište knjige leži na komentarima zapisa više nego na samim prikupljenim zapisima, ova "kabinetska učaurenost" nije veliki nedostatak, već samo izazov budućim istraživačima, da sličnom problemu priđu na jedan drugačiji način. Međutim, radi potpune objektivnost, neophodno je pomenuti da i pored sve temeljnosti kritičkih analiza, usred preopširnosti građe, profesoru Marinkoviću su se potkrale izvesne greške i u komentarima, pre svega u datiranju zapisa. Datumi su uglavnom preuzimani od ranijih objaviljivača, s tim što naš autor ne retko izražava sumnju u njihovu tačnost, ali pojedini sumnjivi datumi mu i promiču, svesno ili ne, bez komentara. Tako na primer, zapis broj 53 datiran je u 1790. godinu. U tom zapisu piše "Ruvim arhimandrit". Marinković ovde primećuje da je Ruvim to postao tek 1795., preuzimajući od ranijeg izdavača objašnjenje da je u pitanju podsvesna želja, ali ne komentariše razlog zbog koga je ovaj zapis datiran u 1790. godinu kada ne njemu nema datuma. Slično je i sa zapisom broj 60, gde autor iznosi mogućnost da taj zapis nije delo Hadži Ruvima, ali ne objašnjava zašto ga datira u 1792. godinu kada se u zapisu taj datum ne pominje, a Ruvim se i ovde titulariše kao arhimandrit. Pored ovih primera srećemo i omašku vezanu za zapis broj 59 u kom se pominje Ruvimov put u Sarajevo, od marta meseca 1792. Kao razlog za taj put Marinković iznosi mogućnost preuzimanja nekih ranije ukradenih knjiga, pozivajući se na zapis broj 63 kao dokaz za tu hipotezu, ali u tom zapisu se govori o putu u Srebrenicu (a ne u Sarajevo) i to godinu i po dana kasnije, u septembru 1793.

Međutim, u celokupnoj strukturi dela ovi propusti predstavljaju samo kap u moru zaista kvalitetnih i izvenredno prezentiranih informacija, te na taj način ovo delo postaje nezaobilazno štivo svim sadašnjim i budućim istraživačima predustaničke Srbije, bez obzira na temu i problematiku koju budu izučavali.

Za kraj je zanimljivo napomenuti da je u ova dva toma Marinković obavio i jedan zanimljiv i koristan eksperiment "redaktorske neprincipijelnosti". Naime, Hadži Ruvimovi zapisi u prvom tomu knjige su dati u "čistoj", a u drugom, u "transliterarnoj transkripciji", kako bi se, po autorovim rečima "praktično ispitalo koji je od ovih načina praktičniji za objavljivanje predvukovskih tekstova".

Vladimir Krivošejev

[Angelina]

*

DVA ROMANA O HADŽI RUVIMU I HADŽI ĐERI U JEDNOJ KNJIZI


Arhimandriti srpske crkve stradali uoči seče knezova, i narodni prvaci Hadži Đera i Hadži Ruvim, junaci su dva romana štampana u jednoj knjizi.

Narodni prvaci i duhovnici, prijatelji i ustanici, dva veka posle pogubljenja, Hadži Ruvim i Hadži Đera, ponovo su se susreli u koricama jedne knjige. Životopisi arhimandrita srpske crkve stradalih uoči seče knezova štampani su u dva romana čije nastajanje deli sto godina.

Svoje delo posvećeno Hadži Đeri, danas već zaboravljeni pisac Dragutin J. Ilić (inače stariji brat pesnika Vojislava Ilića) objavio je početkom 20. veka, dok se knjiga o Hadži Ruvimu, beogradskog advokata, nekadašnjeg novinara "Večernjih novosti" Predraga Savića, pojavila na izmaku prošlog stoleća. Nedavno ih je u jednom izdanju predstavila beogradska izdavačka kuća "Smart studio".

U Ilićevoj priči pratimo poslednju ovozemaljsku godinu igumana manastira Moravci, Gerasima Georgijevića, u narodu poznatog kao Hadži Đera. Ovaj veliki učitelj i prosvetitelj rudničkog kraja u romanu je još "crne kose, u kojoj se tek gde-gde opaža pokoja srebrnasta vlas, što napominjaše više težak život nego li starost, preko čijeg praga još nije preskočio". Njegovi napori nisu bili samo suprotstavljanje zulumu Turaka, već ga je mučila srpska nesloga, a posebno krvna osveta.

— To slepilo, taj nehrišćanski nagon, Hadži Đera pokušava da izbaci iz srpskih porodica, i što se više trudio, više su ga mrzeli i napadali u, početku. Međutim, kada su shvatili ispravnost njegove borbe, koja se ogledala u činjenici da spas postoji samo u pravednosti i večitoj borbi za pravdu i večni, nikako ovozemaljski život, krenuli su napred i Srbija je oslobođena — primećuje u predgovoru Ilićevog dela Slaviša Pavlović.

U ovom romanu, koji se završava tako što Šaćin-aga sabljom u crkvi Đeri odrubi glavu, Dragutin J. Ilić, upozorava i na jednu još neiskorenjenu osobinu — da smo često sami sebi najveći neprijatelji.

U priči o Hadži Ruvimu, koga mnogi smatraju Svetim Savom svoga vremena, Predrag Savić ovog narodnog velikana predstavlja kao nepotkupljivog borca, čije oružje nisu sablje i kubure, već dobrota i smernost. Istorija kaže da je arhimandrit manastira Bogovađe kod Valjeva učestvovao u pripremi Prvog srpskog ustanka i da su ga dahije uhvatile u Beogradu i optužile da je u ime oborkneza Alekse Nenadovića pisao Austrijancima tražeći pomoć za borbu protiv Turaka. Utamničen je i mučen, a prema pisanju Vuka Karadžića, "sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha". Studenog i vetrovitog 29. janura 1804. godine, piše Predrag Savić, "dželatova kriva đorda je sevnula, a glava umnog arhimandrita i svetog čoveka Hadži Ruvima odletela je niz zaleđeni kamen".

U oseci savremene istorijske proze Ilićev i Savićev roman podsećaju nas na zaboravljene vrline kojima su dva velikana bila uzor narodu u borbi za samosvojnost. Na njih nas danas, nažalost, jedino sećaju ulice sa slavnim imenima.


MANASTIR BOGOVAĐA Manastir Bogovađa, u valjevskom kraju, u kome je iguman bio Hadži Ruvim, osnovan je 1545. godine, spaljen 1789. godine za vreme Kočine krajine. Hadži-Ruvim ga je uz pomoć Hadži Đere obnovio između 1791. i 1794. godine. Podigli su novu crkvu i konake i u to vreme postaje jedan od važnijih središta otpora protiv Turaka. Inače, Hadži Ruvim je bio jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara 18. veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti. Radio je drvoreze sa izgledom manastira Krušedola i scene iz života Hrista i Bogorodice, a crtežima perom ukrasio je i mnoge knjige.

M. Kralj | 12.10.2013. | Večernje novosti