Ilija Srdanović Srdan (1770—1835)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Ilija Srdanović Srdan (1770—1835)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ilija Srdanović Srdan (1770—1835)  (Pročitano 6216 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 09, 2013, 12:11:31 am »

**

ILIJA SRDANOVIĆ SRDAN


Rođen je u Mačvanskom Prnjavoru. Bio je odvažan i hrabar seljak, dobar domaćin i član jake seoske zadruge. Vojevao je u družini Stojana Čupića, "Zmaja od Noćaja," u kojoj je bio buljubaša. Prve sukobe je imao sa lešničkim Turcima, a posle je bio u svim bojevima "s ovu i s onu stranu Drine." Važio je za junaka koga zrno ne bije. [...]

Posle propasti na Ravnju Ilija je prešao u Srem i živeo u selu Platičevu. Kad je izbio Drugi srpski ustanak, on se odmah bez poziva vratio i sa Simom Katićem, Nikolom Smiljanićem i Markom Štitarcem podiže Mačvane. Po okončanju ustanka bio je lokalni vojni starešina.

Umro je 1835. godine u 65. godini života. Ukopan je na groblju u Prnjavoru.


Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek Prvi srpski ustanak u Podrinju & najpoznatiji ustanici | Izdavač Grafika Šabac | Šabac, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 11, 2013, 03:46:43 am »

**

ILIJA SRDAN


Ilija je slika sa svim suprotna slici Zeke Buljubaše. U Zeke nema nigde ništa, nego se on bori za sav svoj narod, i za milu slobodu, a u Ilije puna kuća naroda, zadruga golema, dom bogat, dosta svašta, — samo slobode nema. Onaj traži da izvojuje slobodu, pa nek se njom koristi ko hoće i može, a ovaj svojoj deci, svojoj braći, svome imanju traži zaštite, traži uslova za razvitak i za napredovanje.

Oba služe ipak jednoj velikoj ideji, i oba se bore kao pravi junaci.   

Srdan je počeo zajedno sa Stojanom Čupićem mešati se u srpski ustanak. Prve je sukobe imao s lešnjičkim Turcima, a posle je bio u svim bojevima s ovu i s onu stranu Drine. Kao junak, bio je ugled svoj družini svojoj, a uz to se držalo da je osobito sretan, jer se nikad nije ranio ni u jednom boju.

Evo kako pesma govori o njemu:

"Neka bude svekolika kavga
Na onoga Srdana Iliju,   
I nek bude sreća Srdanova....
Na Loznicu kada potekoše
Najnaprijed Srdane Ilija,
I pred njime Purko barjaktaru;
On pješice svilen barjak nosi,
Barjak nosi, vojsci kalauzi,
A Ilija za njim na đogatu,
Najpre Turci viđeše Iliju
Na Iliju oganj oboriše,
Al' Ilija uspregnuti ne hće.
Već podviknu k'o da pije vino,
Pa na Turke juriš učinio."

I u drugom ustanku, 1815, Srdan je mnogo radio da se dignu Pocerina i Mačva; ta njegova radnja pokazuje ga kao pravog patriota, i još kao čoveka koji proviđa na daleko, koji poznaje šta od šta biva. I ono što biva s njim i njegovim ukućanima u početku ustanka od godine 1815, govori u prilog novoj verziji o žalosnom kraju Čupićeva života.1

Videći da narodu nema osvitka boljega dnevi bez nove borbe, Srdan je leteo od sela do sela i tražio pristalile na nov ustanak 1815. Ali sve uzalud: niko ne će ni glave da okrene. U nevolji svojoj, on dođe popu Jovanu Milenkoviću, u selo Ribare, ali pop, kad čuje šta Srdan misli, poviče:

— Nosi krv iz moje kuće, ne robi me i ne kolji! S duše mi se tornjaj; puna mi je kuća tuđih ljudi, sve poslenika, pa te može ko videti, te ćemo oba propasti.... Vi upropastiste sebe, pa hoćete i nas! Svoju si kuću sam raskućio i takim poslom razorio i zatrvo, pa hoćeš još da i ja moju? Uklanjaj se, velim ti, dok nije bilo i drugojače.2"

Eto kako predsretaju braća rodoljubive namere Srdanove. I ovo je još sveštenik, vođ prostome svetu, onaj koji traži pravo — da duše rukovodi!

Ne gledajući na sve to ledeno odbijanje, Srdan je verovao u životnu silu misli o ustanku, i nije se prevario. Danas rug stida pada na one koji su bili mudri, a slava kiti imena onih drskih sinova, koji su onda sretani prezrenjem i osuđivanjem.

Videvši, pored svih tih nesreća, oslobođenu svoju postojbinu od Turaka, on se smirio kod svoje dobre i imućne kuće, i tu zadovoljan umrvo 1835, u 65 godini života svoga. Ukopan je u oište groblje sela Prnjavora.

Srdan je bio čovek visok, krupan, crnomanjast, dugih okoštih obraza, a brkova srednjih i uglednih. I sama ličnost njegova bila je nekako mila narodnome pevcu.


Milan Đ. Milićević

_____________

1 Istorija Milutinovića, str. 229 i one za njom.
2 Milutinović, str, 229.


Milan Đ. Milićević Kneževina Srbija | Državna štamparija | Beograd, 1876
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: