sledeća tema »

[Angelina]

**




STEVAN SINĐELIĆ
(Vojska, 1770 — Čegar, 31. maj 1809)

Besmrtni junak čegarski, Stevan Sinđelić, rodio se u Resavi, u selu Vojsci blizu Morave, od roditelja Radovana i Sinđelije. Kako mu otac umre rano, majka mu se, docnije, preuda u drugo selo, te Stevana ljudi znadoše obično samo po majci, pa je i prozvan prezimenom po imenu njenu — Sinđelićem.
 
Jedina ratnička i upravnička škola bejaše tada ili u hajducima ili u službi kod narodnih starešina — knezova. I Stevan bejaše kao momak u takoj službi kod resavskoga kneza Petra, dok ovaj ne pogibe pogubljen, kao i toliki drugi, na prevari od Dahija. Šta je značilo biti momak kod kneza, vidi se i na ovom primeru: Stevan prihvati vlast kneževsku po smrti kneza Petra, i odmah nasta da se i Resava pridruži ustanku koji je već planuo na dve strane oko nje — u Šumadiji i okolo Požarevca. Posao mu pođe za rukom i on se od toga doba nalažaše uvek na čelu junačkih Resavaca.
 
Sinđelić je bio, 1805, i u slavnom boju na Ivankovcu, a kad je 1806. zasnovan Deligrad on se gotovo redovno od toga doba nalazio u toj južnoj vojsci srpskoj. U toj je vojsci dočekao i dan smrti svoje — dan najveće slave srpskog junaštva i srpskog imena.
 
To je dan tužne i slavne bitke na Kamenici kod Niša 19. maja 1809. godine. — Kad od mira — koji je zahvatao drugu polovinu 1807, celu 1808. i početak 1809. godine — ne mogaše biti ništa, srpska se vojska spremi da poglavito u tri pravca produži ratovanje. Jedna se vojska krenu u Bosnu preko Drine: ona imađaše sjajna uspeha. Druga se pod Voždom uputi preko Senice: ona posle krvavih bitaka iziđe kao pobedilac, hvatajući već tanku vezu sa Crnom Gorom. Treća vojska pođe od Deligrada kaNišu. U njoj ne bejaše sve na svom mestu: Vožd bejaše učinio pogrešku i mesto Petra Dobrnjca, koji je dotle slavno upravljao na Deligradu, postavi njegova protivnika, slavoljubivog a nesposobnog Miloja Petrovića. U vojsci nasta negodovanje, a Dobrnjac se sa svojom konjicom odvoji i ode put Knjaževca. Ipak se vojska pod glavnom upravom Milojevom krete Nišu i utvrdi se pred njim u jedanaest šančeva. Najbliži Nišu bejaše veliki šanac na kosi Čegru ispod sela Kamenice. Tu se namesti Sinđelić sa svojom vojskom, pa počne dočekivati turske ispade. Turci se krvavih glava vraćahu gradu, a Sinđelić već govoraše:

— Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!
 
Ali su se i Turci bili već u nekoliko koristili svojim pokušajima. Oni su, na ime, poznali da među pojedinim starešinama srpskim nema veze, da ne gospodari u svoj vojsci jedna ruka, ili da je ona — ako je ima — nevešta i nesposobna. Iz svega toga zaključe da im je dužnost po što po to razbiti najjače odeljenje, Sinđelićevo, posle čega će biti lakše svršiti s ostalima. Pripremivši se za odsudan napadaj, Turci iziđu iz grada niškog u sredu 19. maja i upute se prema Čegru. Napred su išli konjanici na belim konjima, za njima konjanici na zelencima, pa onda na alatima, doratima i, najzad, na vrancima. Pomolivši se Bogu, oni izbaciše dva topa pa počeše lagano i u redu prilaziti bliže šancu srpskom. Za tim grunuše plotunom pa odmah udariše na juriš.

Ali ih u šancu očekivaše otpor kakvom se ne nadahu. Nasta krvava borba. Turci se ne htedoše vraćati, Srbi ne mišljahu odstupati. Jedinstvenom junaštvu Sinđelićevu sledovala je vojska njegova: već rovovi oko šanca bejahu ispunjeni leševima turskim, kad preko mrtvih svojih stadoše živi Turci uskakati u šanac. Sad se otpoče u samom šancu strašna borba: grudi u grudi, kundački, nožem, handžarem. Videći šta će biti, Sinđelić otvori kapiju na šancu i reče svojima:

— Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može!
 
Po tom priđe sredini šanca gde je stajala u lagumu sva džebana. Oko njega se sleže borba a on, prekrstivši se, potpraši pištolj i njime grunu u džebanu. Nebo se prolomi, gust mrak pokri zemlju koja se strahovito potrese, a kad malo posle vetrić raznese dim — ne bejaše više u šancu i blizu oko njega vojske ni srpske ni turske...
 
Vojvode iz ostalih šančeva ne smedoše, prema zapovesti Milojevoj, poći u pomoć. Samo se krete, i preko zabrane, mlavski vojvoda Matejić, ali docne stiže. U najvećem neredu povuče se Deligradu vojska srpska, a pred njom tada iđaše daleko napred Miloje, koga docnije narodni sud zbog toga osudi najpre na izgnanstvo a po tom na smrt. Presuda je izvršena. —
 
Od glava srpskih niški paša sazida čuvenu Ćele-Kulu, neobičan spomenik neobičnoga događaja. Evropski su putnici docnije prolazili tuda, te sa divljenjem govorahu o srpskom junaštvu i o turskom varvarstvu.
 
Dekembra 28. godine 1877. Niš je osvojila srpska vojska. Naskoro po tom zabeleo se skromni mramorni spomenik na mestu samoga šanca i strašne pogibije. Taj spomenik priča budućim pokolenjima da je dignut u slavu Stevana Sinđelića i njegovih besmrtnih junaka; ali on kazuje i to da su oni osvećeni!
 
I dotle čuven, viđen i znan — Sinđelić je u odsudnom trenutku pokazao kako je znao da valja umreti jednoga dana načinom koji će smrt pretvoriti u večni život.




Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.

[Angelina]

*

O STEVANU SINĐELIĆU


U selu Grabovcu postoji spomen kuća srpskog vojvode Stevana Sinđelića, a u njegovom rodnom selu Vojski podignuta mu je bista. Rođen je 1770. godine, a kada je Stevan napunio 10 godina majka ga je dala da čobanuje resavskom knezu Petru Jakovljeviću, za koga Vuk Karadžić kaže da je "najmudrija glava Srbije".

Stevan je završio crkvenu školu u Miljkovom manastiru i postao najbolji knežev momak. Sa Voždom Karađorđem upoznao se preko kneza Petra kod koga je Karađorđe često dolazio na dogovore. Stevan je veći deo života proveo u Grabovcu gde je i kuću napravio. Tamošnji seljaci su ga prozvali Sinđeliđem, po imenu majke Sinđelije.

Kao momak resavskog kneza Petra iz Gložana on se više puta sukobio sa Turcima, u Kočinoj krajini bio je Petrov buljubaša a resavski knez je postao 1804. godine i prvi se, sa svojim Resavcima, pridružio Karađorđevom pozivu. Istakao se u borbama sa Turcima na Jasenjaru, na Ivankovcu, kod Deligrada.

U sredu, na Svetu Trojicu 1809. godine, na Čegru kod Niša ustanicima je komandovao vojvoda Stevan Sinđelić . Protiv 3000 Srba borilo se čak 70 hiljada Turaka. U poslednjem, najsilovitijem napadu, Turci uspeše da provale šanac Resavaca, nasta strašan pokolj i, pošto pomoć od ostalih šančeva nije stizala, a u šancu je ostalo jedva oko stotinu ustanika, Stevan Sinđelić reši da Turcima nanese što više gubitaka.

U trenutku trgnu kuburu i zapali barut u podzemnom skladištu. Nastade strahovita eksplozija a Čegarska bitka osta u srpskoj istoriji kao legendarna. U njoj je stradalo oko 3000 Srba i 10 hiljada Turaka. Od glava izginulih Srba Turci su, iz osvete, kraj Niša sazidali Ćele kulu koja predstavlja jedinstven spomenik u svetu.

PPROPADA STEVANOVA KUĆA

Etnološki kompleks vojvode Stevana Sinđelića u selu Grabovcu, sastavljen od kuće, sobrašice, trpezara, spomen kapele i drvene zvonare, proglašen je spomenikom kulture pre 25 godina. Restauracijom je dobijen i kulturno-turistički značajan objekat a u ranijoj kući gotovo da nije bilo sačuvanog komada nameštaja ili drugih muzejskih rekvizita.

Zahvaljujući etnologu Ružici Rajklović - Sibinović tada je kompletirana cela muzejska postavka. Čak je napravljena i kopija vojvodine kolevke, po uzoru na originalnu koja se nalazi u niškom muzeju. Kompleks je otvoren 1989. godine ali se, prema saopštenju stručne ekipe Zavoda za zaštitu spomenika iz Kragujevca, o spomen kući Stevana Sinđelića ne vodi, nažalost, nikakva briga. Ona je stalno otvorena, muzejska postavka je sasvim uništena , brojni predmeti ukradeni, a izgradnjom novih objekata ceo prostor je degradiran. Naime, u Grabovcu je izgrađena nova crkva koja je narušila ovaj spomenik kulture.

— Ako se u dogledno vreme ništa ne uradi da se spase ovaj karakterističan ambijent, moguće je da će kompleks Stevan Sinđelić biti izbrisan iz registra spomenika kulture Srbije — kaže etnolog Ružica Rajković - Sibinović.

SINĐELIĆEVI DANI

Poetskim prikazom "Uždi junak oganj u džebanu" učenika Grabovačke osnovne škole i hora "Despotica Jelena" otvoreni su ovogodišnji tradicionalni "Sinđelićevi dani 2002". Teatar "Joakim Vujić" iz Kragujevca izveo je dečju predstavu "Mišiko i mišisan". Priređen je koncert KUD "Sinđelić".—

ŽIVOPISALI SEBE

U Grabovcu, kraj kuće Stevana Sinđelića, izgrađena je nova crkva a na jednoj od povećih fresaka našli su se naslikani potomci ovog vojskovođe. Na fresci su portreti deset članova porodice Sinđelić u čamcu, kojim upravlja sveti Nikola lično.

Freska se nalazi uz sam ikonostas, suprotno vekovnim kanonima, kaže se u saopštenju kragujevačkog zavoda za zaštitu spomenika.

Glas javnosti

[Angelina]

**

HEROIZAM STEVANA SINĐELIĆA

                      
                                                         Oj, vojvodo Sinđeliću,
                                                         dični sine od Resave slavne,
                                                         ti si znao Srbina zakleti
                                                         kako valja za slobodu mreti!

                                                                                 Narodna pesma

Stevan Sinđelić, resavski vojvoda, rođen je u selu Vojski, blizu Bagrdana. Rano je ostao bez oca, te se po majci Sinđeliji prozvao Sinđelićem. Najpre je služio kod resavskog kneza Petra. Tu je ostao sve dok dahije nisu ubile kneza Petra 1804, a posle Petrove smrti prihvatio se njegove vlasti i nastojao da se i Resava pridruži ustanku koji je bio započeo u Šumadiji. U tome je imao uspeha i, pri prvom sukobu sa Turcima koji su pošli na Petra Dobrnjca, potukao ih je tako da su se oni vratili natrag u Ćupriju. Sinđelić je 1805. učestvovao u slavnom Boju na Ivankovcu, zajedno sa Dobrnjcem i Milenkom Stojkovićem, i tu se pokazao kao junak. Kada su srpski ustanici 1806. na Deligradu uspostavili odbranu (šanac i utvrđenje na Carigradskom drumu, pri ulasku u Đuniski tesnac, između Ražnja i Aleksinca, (podigao ga kapetan Žikić u proleće 1806), Sinđelić je neprekidno bio u južnoj, deligradskoj nojsci, na pravcu turskih napada.

U razvitku Prvog srpskog ustanka 1809. godina jedna je od najtežih. Naime, uzdajući se u pomoć Rusa, Karađorđe je napravio plan ofanzivnih akcija u četiri pravca: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu. U početku, operacije su se uspešno odvijale. Jedinice pod Karađorđevom komandom aprila 1809. pobedile su Turke kod Sjenice i kod Suhog dola u Novopazarskom sandžaku. Tom prilikom su se sjedinile sa nekim delovima crmogorske vojske. Istovremeno, ustanici pod vođstvom Luke Lazarevića prodrli su preko Drine u Bosnu. Međutim, sve ovo je poremetio poraz na niškom pravcu. Tu Karađorđe, pod uticajem Mladena Milovanovića, nije postavio za glavnog komandanta srpske vojske prema Nišu dotle proslavljenog vojvodu na toj strani, Petra Dobrnjca, nego Miloja Petrovića — trgovca, kuma i prijatelja Mladenovog, usled čega su se javile surevnjivost i nesloga, a posledica je bio srpski poraz na Čegru, kod Niške Kamenice. 19. maja 1809. godine Turci, obezbeđeni od Rusa izlivom Dunava, povuku veliku vojsku sa donjeg Dunava i udare na Srbe s ogromnom nadmoćnošću.

Neuspeh Srba kod Niša omeo je uspehe na svim drugim frontovima. Ovaj poraz otvorio je Turcima prodor dolinom Morave. U ofanzivi Turci zauzimaju Sokobanju, Deligrad, Stalać, Jagodinu i Požarevac. Položaj Srba time je postao krajnje ugrožen, jer je Turcima bio otvoren put za Kragujevac i Beograd, a akcija ruske vojske na Dunavu nije se tada uopšte osećala. Zato Karađorđe napusti Sandžak i požuri da zatvori prodor Turaka na Moravi. Nagli usgheh i napredovanje turske vojske uneli su veliku pometnju kod srpskog stanovništva, nekih uglednih Srba, pa i samog ruskog predstavnika Konstantina Rodofinikina. Pošto je izgubljena svaka nada u uspeh, Rodofinikin sa beogradskim mitropolitom Leontijem napusti Beograd. Oni su tada pozvali i Dositeja Obradovića, ali je ovaj odgovorio da neće da napušta Srbiju, već ostaje da deli sudbinu srpskog naroda i neka i njega gaze turska kopita kao i ostali narod. Bekstvo ruskog predstavnika ostavilo je težak utisak na mnoge Srbe. (Rodofinikin se više nikada nije vratio u Srbiju, ali se ne može reći da nije imao uticaja na rešavanje svih balkanskih pitanja, budući da je u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova zauzimao značajno mesto direktora azijatskog departmana).

Zaustavljanje nadiranja Turaka bilo je omogućeno kada su ruske trupe ponovo stupile u akciju na donjem Dunavu i time primorale turske jedinice da se povuku iz Beogradskog pašaluka. U ovo teško doba Karađorđe je poveo pregovore sa Francuskom i Austrijom. Preko svog izaslanika Ivana Jugovića, Karađorđe je nudio protektorat Austriji, što je izazvalo nezadovoljstvo pojedinih proruski orijentisanih starešina. Inače, početkom leta i jeseni, posle nesrećnog ratovanja i poraza, zavladalo je nezadovoljstvo velike većine starešina protiv Mladena Milovanovića i Miloja Petrovića, koje se počelo okretati i protiv samog Karađorđa. Znajući za ovo, Miloje Petrović je nestao bez traga. U stvari, on se pridružio odbeglima: mitropolitu Leontiju i Petru Dobrnjcu, koji su napustili Srbiju sa Rodofinikinom.

No, vratimo se pojedinostima Bitke na Čegru.

Realizujući Karađorđevo naređenje da se pristupi operaciji za oslobođenje Niša, krajem aprila i početkom maja 1809, u okolinu Niša stiglo je preko 18.000 ustanika. Komandant ustaničke vojske bio je Miloje Petrović-Trnavac. Naimenovanje Miloja Petrovića za komandanta izazvalo je nezadovoljstvo kod Petra Dobrnjca i drugih vojvoda. Ova nesloga među vojvodama prenela se i na vojsku, što je docnije, u sukobu sa Turcima, imalo teške posledice.

Po dolasku srpske vojske odmah se pristupilo kopanju šančeva. Na jednom brežuljku, između sela Kamenice i Donjeg Matejevca, iskopali su šančeve vojnici resavskog vojvode Stevana Sinđelića. Njegovi položaji bili su najistaknutiji prema Turcima, a od Niša su bili udaljeni oko šest kilometara. Sinđelić je imao tri hiljade pešaka i tri topa. U pozadini njegovog položaja nalazile su se ratne linije Miloja Petrovića-Trnavca i drugih. Sama linija fronta, koju je posela ustanička vojska, pružala se do Komrenske doline, pa preko Breničkog visa, do Matejevačke doline. Na čitavoj toj liniji ušančenih ustanika — po kazivanju jednih bilo je šest šančeva, a po kazivanju drugih jedanaest — očekivala se komanda za juriš na Niš. Do toga naređenja nije došlo iz nepoznatih razloga; možda zbog sukoba među vojvodama, ali svakako zbog neuspelog prelaska ruske vojske na teritoriju Bugarske.

Turska vojska koja je branila Niš, pod komandom Huršid paše, imala je 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova, koji su bili ukopani na brdu Viniku i na zidinama niške tvrđave. Sa tih položaja Turci su povremeno bombardovali ustaničku vojsku. No, bez obzira na dobro planiranu odbranu Niša, bogatije turske porodice napuštale su grad bežeći u pravcu Bugarske.

Da bi oslabili srpske položaje, Turci su načinili ratnu varku, pošavši u dugi marš svojim elitnim jedinicama ka Knjaževcu. Kako su išli danju, njihova kolona je bila jasno vidljiva. Jedan deo ustaničke vojske odmah je krenuo za njom. Front kod Niša bio je oslabljen. Iskoristivši noć, ista turska kolona niške vojske vratila se natrag.

Turci su počeli napad 19. maja 1809. Glavni napad izvršili su iz Donje Vrežine; išli su potokom do Donjeg Matejevca, pa pravo na položaj Stevana Sinđelića. "U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su, pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima, pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima, i najposle na vrancima i s njima dva topa. Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... " (M. Đ. Milićević, Pomenik, I, strana 650, 651). Srbi su od ranog jutra pružali žestok otpor za svaku stopu zemlje. Na turskom jeziku stopa se kaže čegar, te su i front koji su držali Resavci nazvali Čegar. Pri kraju dana otpočela je borba prsa u prsa. Punili su se rovovi ubijenim Srbima, ali niko nije odstupio. Sa drugih položaja ustanička vojska htela je da pođe u pomoć Resavcima, ali je Miloje Petrović izdao naređenje da se iz šanca niko ne kreće. Docnije se pričalo da Miloje nije hteo da pruži pomoć Sinđeliću jer je ovaj bio poznat kao čovek Petra Dobrnjca. Za to vreme Turci su preko mrtvih stali uskakati u šanac, gušati se sa Srbima i tući kundacima. Sinđelić tada otvori kapiju na šancu i reče svojima: "Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!" Zatim je trgao kuburu i opalio u skladište baruta i municije. Nastala je strahovita eksplozija koja je digla u vazduh mnoga tela i Srba i Turaka, i to je bio poslednji pozdrav Nišu od heroja Stevana Sinđelića i njegovih drugova. Posle ove eksplozije počelo je odstupanje ustaničke vojske.

Karađorđe je kasnije glavnog krivca za čegarsku katastrofu, Miloja Petrovića-Trnavca, kaznio smrću.

Uzroci čegarske katastrofe su u sledećem:

Milojevo postavljanje za komandanta južnog fronta naročito je izazvalo nezadovoljstvo kod Petra Dobrnjca i Hajduk-Veljka. Oni su bili čuveni ne samo u našoj vojsci već i kod Turaka — Dobrnjac kao sposoban organizator i vojskovođa, tvorac i branilac Deligrada, a Veljko kao neustrašiv junak, koji je svojim megdanima i jurišima mnoge jade zadao Turcima.

Veljko, ljut zbog ovakvog postupka, digne svoje bećare i pešake i ode na Gurgusovac (Knjaževac) napustivši boj; Dobrnjac za njim skupi svoj deo vojske, sa dva topa i džebanom, i napusti položaj. Čak ni komandant Miloje, posmatrajući sa matejevačkog šanca Sinđelićevo rvanje na Čegru, nije mu pritekao u pomoć, već je pobegao u Deligrad.

Iako je Miloje prethodno izdao naređenje da se ne ide u pomoć Sinđeliću, vojvoda mlavski Paulj istrčao je iz šanca sa svojim vojnicima i poleteo u pomoć, ali ga Turci razbiše i on se vrati.
 
Tako su učinjene dve krupne greške koje Stevan Sinđelić svojim heroizmom nije mogao da ispravi.

Čegarska bitka ostaje kao bitka krvavog bilansa i legendarne slave. Smatra se da je u njoj poginulo oko deset hiljada Turaka i preko četiri hiljade Srba. Turska osveta je bila jeziva. Oni su sa leševa poginulih srpskih boraca sekli glave i donosili u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće a ostavljali čitave lobanje sa malo kose da od njih zidaju "kulu od lobanja" (ćele na turskom znači lobanja). Odrane kože sa glava punili su pamukom i slali sultanu u Carigrad. Ćele-kulu Turci su podigli na drumu za Pirot (Carigradski drum) da budi strah kod svih balkanskih naroda. Kula je četvorougaonog oblika, visoka petnaest stopa, a lobanje su na spoljašnjim stranama. U 56 ili 57 redova bile su uzidane negašenim krečom i peskom 952 lobanje izginulih srpskih rodoljuba. Među njima nalazi se i lobanja Stevana Sinđelića.

Kada je kraj Ćele-kule 1833. godine prošao veliki francuski pesnik Lamartin, zastao je i zapisao u svom Putopisu:

"Ove lobanje i ova čovečija lica, oguljena i pobelela lica od kiše i sunca, oblepljena sa malo maltera, obrazovala su slavoluk, koji me je zaklanjao od sunca. Na nekim je lobanjama još preostala kosa kosa se leprša na vetru kao lišaj i mahovina... Rekoše mi da su to lobanje poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu."

Lamartinov putopis predstavljao je optužbu protiv vandalizma Turaka nad našim narodom. Moderna Evropa se zgražavala. To je uticalo na same Turke da kulu poruše, a te planove hteo je da sprovede Midhar paša (1861—1868). Međutim, niški Turci pružili su žestok otpor, pa je tako sačuvan jedan značajan spomenik iz naše krvave prošlosti.

Na brdu Čegru, 1878. godine, u prisustvu naroda i vojske, otkriven je spomenik heroju Sinđeliću, sa natpisom:

Neka Srbi sačuvaju ovaj spomeiik!
On će naučiti njihovu decu šta vredi
nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im
na to kakvu su cenu platili njihovi očevi.

Jula 1833.
Lammartin

Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek Kojekude... njegovim tragom | Izdavač Zadužbinsko društvo "Prvi srpski ustanak" Mišar Grafika Šabac | Šabac, 2009. god.

Tekst je postavljen s odobrenjem autora, istoričara i pedagoga, Bogdana Sekendeka

[Angelina]

*

SPOMENIK ČEGARSKIM JUNACIMA


"Spomenik na Čegru na brdu Čegar, nadomak Niša, na mestu gde se odvijala čuvena bitka iz I srpskog ustanka nalazi se spomenik podignut u znak sećanja na hrabre vojnike i njihovog komandanta Stevana Sinđelića, koji su poginuli na ovom mestu...








Spomenik Prvo obeležje mesta na kome se nalazio šanac Stevana Sinđelića i gde se odigrala Čegarska bitka, podignuto je u obliku manje piramide od granita. Spomenik je otkriven 21. juna 1878. godine u prisustvu kneza Milana Obrenovića. Otkriven je 6 meseci posle oslobođenja Niša od Turaka i predstavlja prvi spomenik izgrađen u oslobođenom Nišu. Današnji spomenik u obliku kule — koja simbolizuje vojno utvrđenje, podignut je povodom 50 godina oslobođenja Niša, a otkriven je 1. juna 1927. godine. Projektant spomenika je arhitekta Đulijan Đupon iz Niša (ruski emigrant). U polukružnoj niši spomenika 1938. godine postavljeno je i bronzano poprsje Stevana Sinđelića, rad hrvatskog vajara Slavka Miletića."

Tekst i fotografije: Turistička organizacija Niš

[Angelina]

*

SPOMENIK ČEGARSKIM JUNACIMA






"Selomir Marković tačno 23 godine čuva spomenik na Čegru. Bez dinara. Otkako je 1980. godine od tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Bogomira Stankovića dobio ključeve čegarske kule, da brine o senima Stevana Sinđelića i 3.000 resavskih junaka hrabro izginulih u slavnom boju Prvog srpskog ustanka, od Čegra se nije odvajao."

Fotografija: tt-group