|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Jul 10, 2011, 04:05:27 pm » |
|
**
JANKO KATIĆ
Ne bejaše se još navršila ni prva godina srpskoga ratovanja sa vojskom Sultanovom, a Srbija prinese na oltar slobode možda najveću žrtvu smrću Janka Katića. Najdostojniji takmac Voždov pogibe u leto 1806. godine — ali i jedan od najsvetlijih karaktera u doba veličanstvenog pokreta narodnog ode smrću njegovom Bogu na istinu. "Šapcu se — priča istoričar tih događaja, M. Đ. Milićević — tada približavahu znameniti dani. Za Mišar još ne bejaše saznala ni srpska Vi-a ni srpska Klija. Prijatelji iz Klenka, na levom bregu Save, javno tugovahu, daće sve propasti, ako iz Šumadije ne stigne pomoć. Hasan-paša, zauzevši Šabac, pođe s vojskom niza Savu, i prve mu čete već dopreše do potoka Vukodraži; ali kad ču da mu od Tamnave dolazi u bok Janko Katić sa Šumadincima, ustavi se da sačeka i razbije tu srpsku vojsku. Katić napade Turke u selu Krniću, na Dugim Njivama, razbi ih i potera ka Šapcu.
U tom gonjenju Jankovi vojnici stigoše nekog starog Turčina, i, videći da je već ostao od svoga društva, povikaše:
— Predaj se, Turčine; ne gini ludo!
— Da se predam, reče Turčin: — ali kom? Ko vam je starešina?
— Vojvoda Janko Katić; njemu se predaj!
U taj mah i sam Katić na konju dolete k vojnicima, hoteći očuvati život zarobljeniku, pa i on turski viknu:
— Ne boj se Turčine; tvrda je vera! Predaj se slobodno!
— Kom da se predam? upita on na novo, dobro razgledajući i vojvodu i konja njegovoga, kao da bi se hteo uveriti: da li je to odista Janko Katić:
Janko, kao vojvoda, gleda na sve strane kako se dovršuje poraz turske vojske, pa ovom starcu, i ne gledajući u njega, ponovi:
— Meni, Katiću Janku; ne boj se ništa!
— Predajem se! progovori krvnik, i u taj mah opali jednu kratku puščicu, te vojvodu zgodi posred srca živa....
Tako je u oči samih velikih događaja poginuo vitez, koji je svim i svačim podsećao na pojavu srednjevekovnih ritera. U raskošno bogatu odelu, lika muške lepote, srca Obilićeva — jahao je Katić i za turske sile na neobičnom konju kome je, po orijentalskom običaju ženskoga kićenja, metana na grivu kana — "na đogatu grive oknivene" — onda kad su neprijatelji mislili da je u Srba izumro svaki duh muškoga pregnuća!...
Ovaj neobični junak rođen je u drugoj polovini osamnaestoga veka u selu Rogači, pod Kosmajem, beogradske nahije. U mladosti je imao romantičnih doživljaja u ljubavi s jednom Turkinjom s kojom se poznao u Beogradu kod svoje sestre, zarobljenice bogatoga jednog Turčina. Tadašnju dušu njegovu najbolje karakteriše novelistički opis jednog dvoboja.
.... Među delijama, koji se vežbahu u džilitu, bejaše i stari Jašar-aga, koji zažele da se s Jankom ogleda. Janko gledaše da otkloni sukob radi protivnikova častoljublja, koje mogaše lako biti povređeno, a kad ne uspe — prista.
... Delije se rastaviše u dva reda, da gledaju dve megdaidžije.
Dobre konje razigraše obojica; vešto se drže i Jašar i Janko. Što prvom pomaže dugovremeno vežbanje, to drugom naknađa snaga i mladost.
Sukobiše se prvi put.
Sudariše se drugi put.
U jedan mah izlete Jašaru džilit iz ruke i nekoliko hvata daleko pade na zemlju.
Janko se vrati i u najbržem trku povi svoju desnu nogu, a levom se zakači konju za sedlo; saže se do zemlje, desnom rukom dohvati Jašarov džilit, uspravi se, vrati se u sedlo, pa onda pritrča, i starcu, protivniku, predade cilit i duboko se pokloni pred njim.
— Što ga nadbi, što mu džilit izbi — mlađi je; ali što ga nadvisi ovim poštovanjem, to je u neku ruku rug za Muslomana! — šapću među sobom ozlojeđene delije...
Malo posle toga Janko je morao ostaviti Beograd i ukloniti se u šumu Kosmaj. Toga, po gotovu pustinjičkoga, života oslobodi Katića narodni ustanak. On bejaše među prvima koji se odazvaše pokretu; za malo pa već stade na čelo svoga kraja a po tom iziđe i u prvi red, jednačeći se kad što i sa samim Voždom. U prvom okršaju, na Rudniku pri osvojenju grada, Katić bejaše uporedo sa Karađorđem, s kojim bejaše i na razbojištu u Vrbici, gde besni Kučuk-Alija nenadno napade malenu vojsku srpsku.
Kad ustanak zahvati veće razmere, pokuša austriski dvor preko đenerala Ženeja u Zemunu da izmiri Srbe i Turke. Sastanak, na koji Turci dođoše rado a Srbi nerado, bejaše 28. aprila 1804. u Zemunu u đeneralovoj bašti. Tu bejaše i Katić. U sred mučnoga pregovaranja, ukaza se na levoj strani Save plamen od zapaljenih kuća topčiderskih. Katić skoči i, sevajući očima, reče đeneralu:
— Nuto, gospodine! Vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci ovce bez pastira!
Vide i đeneral da od mira ne može biti ništa, ali opet uze utišavati Janka:
— Polako, Janko! Polako, Janko!
— Lako ću, gospodine, lako! — odgovori Janko — jer sam ovde za vodom i prevaren, al' čućeš me sutra na Vračaru!
Za tim se okrete Turcima:
— Čujte, i dahiski i carski Turci! Idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji: u jutru rano neka iziđe na Dedino Brdo ili u Vračar, gde on voli, pa hat mu, hat mi! kubura mu, kubura mi! gardija mu, gardija mi! sabljamu, sabljami! čime on voli, da ja i on mejdan podelimo, a sirotinja neka mirna bude!
Svi ustadoše da pođu, a Katić još jednom viknu Turcima:
— Jošte jedan put vam kažem, kažite opet kurvi Kučuk-Aliji što mu poručuje Katić Janko iz Rogače; ako je muško, sutra rano na mejdan da mi iziđe!..
Kad se, odmah po tom, poče skupljati srpska vojska da stegne dahije u Beogradu, tu je bio i Katić, a odatle je otišao na predaju Požarevca. Još je Janko te godine s Jakovom Nenadovićem udario na Šabac, a kad se pojavio Bećir-paša sa svojom vojskom da kazni dahije i zavede red, Katić mu je izišao u susret i s ostalim knezovima izneo, docnije srpske, zahteve.
Ovome junačnom i plemenitom predstavniku i vođu naroda srpskog već je iduća godina, 1806, donela smrt kao najveći gubitak u samom pravom početku velikoga dela.
Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
|
