Udruženje žena "Kolo srpskih sestara"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ČITAONICA « Ponos roda svog « Udruženje žena "Kolo srpskih sestara"
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Udruženje žena "Kolo srpskih sestara"  (Pročitano 13964 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Mart 26, 2013, 04:23:48 am »

**

KOLO SRPSKIH SESTARA


Udruženje žena "Kolo srpskih sestara" poznato je u našoj istoriji od svog osnivanja 28. avgusta 1903. godine i nastalo je inicijativom pet izuzetnih žena. To su bile "der Mutter eines Volkes" Savka Subotić, koja je naziv majke svoga naroda dobila po predavanju u Naučnom klubu u Beču 1910. godine. Bila je feministkinja, i prva predsednica Kola, supruga Jovana Subotića prečanina, književnika i političara, predstavnika Srba u senatu u Zagrebu i Austrougarskoj. Zatim je tu i prva počasna dvorska dama i kći ministra Jevrema Grujića, Mirka Grujić. Nastavnica Delfa Ivanić, po Drugom svetskom ratu prećutkivana junakinja Kola, hapšena od strane Nemaca sa kojima je odbila saradnju, da bi zatim po Drugom svetskom ratu ponovo bila hapšena i od nove vlasti zbog svog rada u predratnim ženskim udruženjima. Delfa je takođe i nosilac važnih domaćih i međunarodnih odlikovanja. Tu je još i Nadežda Petrović, naša poznata slikarka nosilac medalje za rezervnu službu. Među njima je i Ljubica Luković, o kojoj na žalost za ovaj tekst, nije bilo moguće dobaviti konkretnije podatke. Sve one su u nekom od perioda razvoja milosrdnog i dobrovoljnog rada udruženja obavljale predsedničke dužnosti u udruženju.

Samo udruženje bilo je samostalno u odnosu na sve državne i društvene institucije. Izdržavalo se od dobrotvornih priloga. Njegovo delovanje bilo je usmereno na patriotski, humanitarni i kulturno-prosvetiteljski rad. Na patriotskom planu članice su pratile nacionalni srpski program i pružale materijalnu i moralnu pomoć srpskom narodu a u tom periodu su istovremeno podržavale jugoslovensku ideju. Bile su poznate kao borci za mir pri čemu su u Prvom svetskom ratu učestvovale kao dobrovoljne samarićanske bolničarke, osposobivši se za to na interno organizovanim kursevima. Jedan deo njih se povlačio sa srpskom vojskom preko Albanije. Godine 1919. su osnovale Dom invalida pri kome su negovale 4000 onesposobljenih ratnika, pomažući im da savladaju neki zanat, krojački, abadžijski ili obućarski. Njihova humanitarna aktivnost bila je usmerena i na ratnu siročad, pružajući im mesečnu pomoć, stipendije, letovanja. Osnivali su se i internati za pitomice kako bi se devojke i žene osposobljavale u dostupnim zanatima i ekonomski osamostaljivale. Osnivani su tečajevi za opismenjavanja, higijenu življenja, pravilnu ishranu i slično. Radilo se po sekcijama i trudilo se da se čuva narodna kultura i tradicija. Najpoznatija sekcija je bila za vez i kostime, u cilju spasa rukotvorina od zaborava, a koja je osnovana sada davne 1920. godine. Godine 1927. u Domu Kola bio je osnovan "Mali univerzitet" na kome su predavali najugledniji ljudi iz nauke i kulture toga doba. Negovao se duh verske tolerancije a posebno blizak odnos sa Pravoslavnom Crkvom. Mnoge članice Kola su i svojim prisustvom u inostranstvu jačale prijateljske veze sa evropskim državama u kojima su boravile i na razne načine pomagale srpskom narodu. Bile su učesnice na međunarodnim ženskim skupovima koji su se ticali pitanja žene. Radile su na jednakim građanskim pravima muškaraca i žena u Kraljevini Jugoslaviji. Članice Kola su imale i svoje glasilo "Vardar" koje se štampalo u tiražu od 16000 — 20000 primeraka i u kome su sarađivali najugledniji ljudi toga vremena iz raznih oblasti života. Poslednji broj se pojavio 1941. godine. Uoči Drugog svetskog rata postojalo je 146 mesnih odbora širom Kraljevine Jugoslavije sa oko 10000 članica. Godine 1946. oduzete su sve tri zgrade u Resavskoj ulici broj 11.

Vrlo brzo su se postignuća udruženja pokazala kao značajna za širu zajednicu i nisu mogla ostati neprimećena u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Sve sestre Kola su bile odlikovane Albanskom spomenicom jer su učestvovale kao dobrovoljne bolničarke u Prvom svetskom ratu. Posle toga su bile ordenovane i Kraljevskim ordenom Belog orla petog stepena a zatim i Kraljevskim ordenom Svetog Save, kao i najvećim ordenom srpskog i jugoslovenskog Crvenog krsta. Radile su pod motom pomoći ljudima u nevolji, bez obzira na veru, naciju i političko ubeđenje.

Obnova udruženja žena Kolo je počelo 1990., a par godina kasnije je dobilo ponovo svoje glasilo list "Venac" koji izlaci jednom godišnje u tiražu od 1200 primeraka. Možda se trenuto najstarijom sekcijom može smatrati Kolo srpskih sestara u Indijanopolisu u Americi pri St. Nicolas Serbian Orthodox Church Indianapolis, Circle of Serbian Sisters koje je proslavilo 70 godina postojanja. ...




Kolo srpskih sestara sa decom u okolini Pančeva

Viktorija Vukićević

"Svetotrojičnik", lista srpske pravoslavne parohije u Roterdamu | broj 7 | na Duhove 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 26, 2013, 05:03:31 am »

*

ISTORIJA I TRADICIJA


Istorijat i tradicija Kola srpskih sestara

Kolo srpskih sestara je žensko patriotsko i kulturno-prosvetiteljsko društvo osnovano 28. avgusta 1903. godine u Beogradu. Idejni tvorci su Nadežda Petrović — slikarka i Delfa Ivanić — nastavnica iz Skoplja. Tako je i u Subotici 1. juna 1938. godine formiran Mesni odbor Kola srpskih sestara čija je prva predsednica bila Mila Brašić. Program rada Kola bio je u duhu vremena i obuhvatao je humanitarni i kulturno-prosvetiteljski program. Posebno u ratovima 1912—1918. godine članice su se istakle kao dobrovoljne bolničarke. Uoči Drugog svetskog rata, Kolo je imalo 146 odbora u Kraljevini Jugoslaviji i više od 10.000 članica. Izdavalo je glasilo "Vardar". Rad Kola srpskih sestara zabranili su Nemci 02. septembra 1942. godine, uhapsili predsednicu Delfu Ivanić i oduzeli svu imovinu Kola. U Subotici Kolo srpskih sestara prestaje sa radom 6. aprila 1941. godine. Po oslobođenju 1944. godine, nova vlast ne dozvoljava obnavljanje rada Kola srpskih sestara. U proleće 1990. godine grupa žena u Beogradu, nadahnuta željom da potseti na tradiciju organizovanog, dobrovoljnog, milosrdnog rada obnovila je rad Kola srpskih sestara. Mesni odbor Kola srpskih sestara u Subotici obnovljen je 3. oktobra 1992. godine sa sloganom: "Sve, dakle, što hoćete da ljudi čine Vama, činite i Vi njima".

U sali "Kolarca" 28. avgusta 1903. godine na Veliku gospojinu održana je prva skupština Kola, za prvu predsednicu je izabrana Savka Subotić, za potpredsednicu Delfa Ivanić, a za sekretara Nadežda Petrović. Ideja o formiranju Kola srpskih sestara potekla je od Delfe Ivanić (unuke Jevrema Obrenovića). Prvi osnivački sastanak, jula 1903. godine, sazvan je u kući Mite Petrovića (oca Nadežde i Rastka) u Beogradu. Među osnivačima, njih pedesetak prednjačili su Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Ivan Ivanić, Darinka i Branislav Nušić, Persida i Jaša Prodanović. Pravila za ovo dobrotvorno društvo izradili su Ivan Ivanić (Delfin muž) i Branislav Nušić, koji je i kumovao (dao ime) udruženju. Iako su već postojala brojna humanitarna udruženja, Kolo srpskih sestara, kao žensko patriotsko, humanitarno, kulturno i prosvetno društvo predviđalo je i formiranje svojih odbora po svim većim mestima Kraljevine Srbije sa zadatkom da pruže što veću pomoć postradalom srpskom življu u Staroj Srbiji i Makedoniji, a zatim gde god ima porobljenog srpskog naroda. Posle trogodišnjeg rada Kolo je 1906. godine izdalo svoje glasilo pod nazivom „Vardar“, štampan u formi ondašnjih časopisa, tzv. kalendara. Prvi deo je bio crkveni kalendar za određenu godinu, a drugi deo su činili književni tekstovi i fotografije. Obavezno je postojao članak koji je objašnjavao smisao i ciljeve društva. Poslednji broj izašao je 1941. godine u 12.000 primeraka. Značajan doprinos članica Kola srpskih sestara u minulom periodu od 1903. do 1941. godine bio je zabeležen u pružanju nesebične pomoći stradalima u ratovima. U Prvom svetskom ratu kao dobrovoljna bolničarka učestvovala je i Nadežda Petrović čije je isticanje u pružanju pomoći ovekovečeno u srpskoj literaturi (Vreme smrti, D. Ćosić). Po završetku Prvog svetskog rata na čelo Kola dolazi Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića. Kako su to bile godine ekonomske nemaštine, velikih stradanja, razbijenih porodica, siročadi, invalida Kolo preduzima prvu brigu prihvatanjem unesrećenih i zbrinjavanjem u domove i prihvatilišta. Pored toga članice Kola su se angažovale u edukaciji i pružanju pomoći za uključivanje u normalne tokove života.

Poznati slikar Uroš Predić 1922. godine osmišljava i oslikava povelju Kola srpskih sestara koju glavni odbor dodeljuje institucijama i pojedincima koji su svojim prilozima ili na neki drugi način u značajnoj meri doprineli ostvarivanju plemenitog delanja. Poseban doprinos Kola ogleda se u obrazovanju devojaka iz svih krajeva Jugoslavije različitog socijalnog porekla i veroispovesti. Od 1942. godine Kolo nastavlja da radi ono što je radilo u balkanskim i u Prvom svetskom ratu. Po završetka Drugog svetskog rata prestaje rad Kola iz političkih razloga, tako da Kolo srpskih sestara skoro sledećih pola veka tihuje, biva ugašeno. Posle mnogo godina, kada su 1990. godine obnovile Kolo, kad su stizale reke izbeglica koji su napuštali svoja ognjišta, kada su se bolnice punile ranjenicima, a domovi siročadima, tada su one polagale najteži ispit iz humanosti. To je bila jedna mala armija žena koje su bez ikakvog interesa, bez ikakve nadoknade, radile kao pčele.

Dobrotvorna zadruga Srpkinja u Subotici

Dobrotvorna zadruga srpkinja je preteča Kola srpskih sestara u Subotici. Zamisao o udruženju subotičkih Srpkinja potekla je od rodoljupkinje Savete Leović, koja je u dogovoru sa uglednom Srpkinjom Katarinom Đorđević, početkom 1877. godine sazvala mešoviti zbor, na kome je jednodušno izrečeno, da je "od preke potrebe, da se rodoljubive Srpkinje u Subotici udruže radi zajedničkog rada u korist ženskoga podmlatka, kao i radi ublažavanja tuge i nevolje starica i siromašnih udovica milodarima i deljenjem novčane pomoći i milostinje". Na Sretenje 1878. godine okupile su se članice sa željom da se osnuje ženska dobrotvorna zadruga u Subotici. Prva predsednica je bila uvažena Milica Dimitrijević, a potpredsednica Marija Kolarić. Sjajni period života Zadruge započinje onoga dana kada dolazi na položaj potpredsednice gđa Milica-Mica Radić, koja je i do tada bila članica Upravnog odbora i jedna od vrednih i agilnih članica, a na čelo Zadruge dolazi 1901. godine.

Za svoj opstanak i lepu i zavidnu prošlost ova Zadruga najviše može da zahvali svojim dvema predsednicama i to Milici Dimitrijević, prvoj predsednici, osnivačici, počasnom članu i utemeljačici ove Zadruge i aktivnoj i počasnoj predsednici, utemeljačici i velikoj narodnoj dobrotvorki, gospođi Mici Radić, jer je redak primer u životu naročito ustanova humano-dobrotvornog karaktera, da za 60 godina opstanka nema više od svega dve predsednice. Predsednice u svom korisnom po narod radu nisu tražile nikakva priznanja, jer su radile nesebično žrtvujući velike svote da bi Zadrugu uzdigle na visinu i dale joj ugled, koji Zadruga zaslužuje. G-đa Mica Radić, u znak priznanja za svoj humani i dobrotvorni rad, odlikovana je priznanjem ordenom Svetog Save IV i V stepena.

Osnivanje Kola srpskih sestara u Subotici

Kolo srpskih sestara, odnosno njen Mesni odbor, osnovan je u Subotici 1. juna 1938. godine sa prosvetnim i humanitarnim ciljem "ovde na najsevernijoj granici". Prva predsednica bila je Mila Brašić. Prvi zadatak bio je uključivanje u rad što većeg broja Subotičanki, da bi za nepunih šest meseci pristupilo Kolu srpskih sestara preko 200 članica. Izuzetni entuzijazam i energiju Uprave prihvatile su sve članice, pa je to rezultiralo velikim brojem akcija u kojima se prikupljala pomoć koja je davana tamo gde je i bila potrebna. Za godinu dana članstvo je brojalo 350 žena koje su se istakle kao humanitarno i prosvetno društvo. Krajem 1939. godine razmatra se projekat o osnivanju ženskog internata za decu siromašnih kolonista iz okoline. U periodu od osnivanja Kola do početka Drugog svetskog rata evidentne su brojne i svestrane aktivnosti u pružanju materijalne pomoći deci siromašnih kolonista, osnivanju i izdržavanju dečijeg internata, kulturno-prosvetne manifestacije u cilju prikupljanja dobrovoljnih priloga.

Obvavljanje rada Kola srpskih sestara u Subotici 1992. godine

Svečano i dostojanstveno, sa sloganom "SVE DAKLE ŠTO HOĆETE DA ČINE VAMA LJUDI, ČINITE I VI NJIMA" obnovljen je rad Mesnog odbora Kola srpkih sestara u Subotici, koji je nastavio tradiciju i preuzeo prava i obaveze Kola srpksih sestara osnovanog 8. juna. 1938. godine u Subotici kao sastavni deo Matičnog udruženja u Beogradu. Osnivačka Skupština održana je u velikoj sali Otvorenog univerziteta, i uz himnu Svetom Savi i Oče Naš, koji je izveo Mešoviti hor Srpske pravoslavne crkve iz Subotice. Uvodnu besedu održala je Nedeljka Šarović, a posle pozdravnih reči gostiju, donete su odluke o prihvatanju Statuta dobrotvornog udruženja Kola srpskih sestara i odluke o obavljanju rada Mesnog odbora Kola srpskih sestara. U Upravni odbor izabrane su: Nedeljka Šarović, predsednica, Milka Jovanić, Marija Kravić, Marija Luben i Radoslavka Nikolić Perkučin, dok su u Nadzorni odbor izabrane: Mirjana Salatić, predsednica, Vera Vuletić i Ljubica Babić.

Obnavljanje rada Kola srpskih sestara u Subotici uticalo je na udruživanje snaga i organizovanost svih stanovnika grada i okoline, koji su bili spremni da se pridruže ovakvoj neprekidnoj humanoj akciji, koja traje i do današnjeg dana. Predsednice od obnavljanja rada Kola Srpskih Sestara su bile:

— Dr Nedeljka Šarović
— Milosava Gavrić
— Marija Blesić
— Dušica Zrnić
— Marija Kravić
— Prof. dr Jelena Birovljev

Odličja i druga priznanja Kolu srpskih sestara i njegovim članicama

Milosrdna delatnost Kola srpskih sestara u ratovima za oslobođenje srpskog naroda (Balkanski ratovi i Prvi svetski rat) doneo je Udruženju i njegovim članicama mnoga nacionalna i međunarodna priznanja.


— NACIONALNA ODLIČJA SRBIJE I JUGOSLAVIJE

ORDEN BELOG ORLA Ovaj orden je ustanovila Narodna skupština, 28. januara 1883. godine. Dodeljivan je kao najviši znak Kraljevskog priznanja "za izuzetne zasluge za vladarsku kuću i za izvanredne zasluge u društvenoj službi". Orden je imao pet stepena. Sa odlikovanjem je dodeljivana i diploma sa vladarevim potpisom.

Na predlog Ministra vojnog, Ordenom Belog orla V stepena odlikovano je Kolo srpskih sestara 21. marta 1928. godine, povodom 25-godišnjice rada.

MEDALJA ZA REVNOSNU SLUŽBU Ova medalja (zlatna i srebrna) ustanovljena je 1912. godine. Dodeljivana je pojedincima "za pokazanu odličnu i revnosnu službu na ratištu". Medalju je dodeljivala Kancelarija Kraljevih ordena, na predlog Ministra vojnog. Diplomu koja se davala uz medalju potpisivao je Kralj.

Prve medalje dodeljivane su 1912. godine oficirima, podoficirima i vojnicima, kao i sanitetskom osoblju. Među nosiocima medalje bila je i Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka i članica Kola srpskih sestara.

ORDEN SVETOG SAVE Ovaj orden ustanovljen je 1883. godine. Dodeljivan je za zasluge u oblasti prosvete, književnosti, crkvene delatnosti i lepih umetnosti. Imao je šest stepena. Uz odlikovanje je dodeljivana i diploma koju je potpisivao Kralj. Prema podacima Kancelarije Ordena, Ordenom Svetog Save odlikovano je Kolo srpskih sestara 1931. godine. Isto odlikovanje dobile su mnoge članice Kola Mesnih Odbora.

KRST MILOSRĐA Povodom Balkanskih ratova Kralj Petar I Karađorđević je svojim ukazom od 7. juna 1913. godine ustanovio medalju Krst milosrđa. Ovo priznanje je dodeljivano "oficirima i vojnicima srpske vojske, dobrovoljnim bolničarima i bolničarkama za naročitu brigu, revnosnu, urednu i predanu negu, poštovanje i uzajamne usluge i pomoć ranjenim i bolesnim vojnicima u ratu i miru, za vreme epidemija, poplava i gladi". Na spisku nosilaca ovog odličja bile su članice Kola srpskih sestara koje su u toku oba Balkanska rata radile kao dobrovoljne bolničarke u IV rezervnoj bolnici.

ALBANSKA SPOMENICA Albansku spomenicu je 1920. godine ustanovio Kralj Aleksandar.
Sve članice Kola srpskih sestara koje su 1915. godine bile na vojnoj dužnosti i sa vojskom se povlačile kroz Albaniju odlikovane su ovom medaljom.


— ODLIČJA DRUŠTVA CRVENOG KRSTA

ZLATNA MEDALJA CRVENOG KRSTA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Društvo Crvenog krsta Kraljevine Jugoslavije ustanovilo je ovo odličje 1933. godine. Medalja je dodeljivana zaslužnim licima u Srbiji i inostranstvu, a 1935. godine ovim odličjem odlikovano je Kolo srpskih sestara u Boki Kotorskoj.

DRUŠTVENI KRST Društvo Crvenog krsta Kneževine Srbije ustanovilo je odlikovanje pod nazivom Društveni krst, koji je dodeljivan "zaslužnim ličnostima u Srbiji i inostranstvu, za izvanredne zasluge učinjene društvu za vreme rata i mira". Ovo priznanje je dobilo pored mnogih uglednih ličnosti toga perioda i članice Kola srpskih sestara koje su radile u IV rezervnoj vojnoj bolnici u Beogradu.


— MEĐUNARODNA ODLIČJA

MEDALJA ZA MILOSRĐE "FLORANS NAJTINGEJL" Ova medalja, koju je ustanovio Međunarodni Crveni krst iz Ženeve 1912. godine, dodeljivana je na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Imala je dva stepena — za ratne i mirnodopske zasluge. Medanju su dobile mnoge zaslužne predsednice Kola srpskih sestara, dobrovonjne bolničarke u ratovima 1912.—1918., a članice kola i poznata američka novinarka Meri Geldvin, koja je kao dobrovoljna bolničarka radila u srpskom sanitetu tokom Prvog svetskog rata, prešla je Albaniju sa srpskom vojskom i izveštavala o srpskim izbeglicama i o radu članica Kola srpskih sestara. Primajući medalju, Meri Goldvin je rekla: Medalja mi je draga, ali ono što za mene znači mnogo veću nagradu jeste zahvalnost ranjenika i bolesnika i prijateljstvo sa Kolom srpskih sestara.

Snaga dobrote Kolo srpskih sestara
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 22, 2014, 01:37:50 am »

**
BAŠTINA, Priština — Leposavić, sv. 29, 2010

Jovan SIMIJANOVIĆ
Institut za srpsku kulturu — Priština/Leposavić


JEDAN OSVRT NA ISTORIJSKI ZNAČAJ OSNIVANJA KOLA SRPSKIH SESTARA*


Apstrakt: U proleće 1903. godine, potresene vestima o stradanju srpskog naroda, koji je tada još uvek bio pod Turskom, Delfa Ivanić i Nadežda Petrović došle su na ideju da se osnuje žensko humanitarno, rodoljubivo društvo. Na predlog Branislava Nušića i Ivana Ivanića ono je nazvano "Kolo srpskih sestara". U ovom radu smo na osnovu građe "Kola srpskih sestara", neobjavljenih memoara Delfe Ivanić koji se čuvaju u Arhivu Srbije, izveštaja i tekstova u Vardaru, kao i relevantne literature, pokušali da sagledamo okolnosti koje su dovele do osnivanja, ovog dugi niz godina vrlo značajnog ženskog društva. Rad se tematski odnosi i na aktivnosti koje je Kolo odmah po osnivanju preduzelo. Hronološki je uokviren od pojave ideje o osnivanju do organizovanja prvih bolničkih kurseva uoči Prvog balkanskog rata. Na osnovu dostupnih izvora, pokušali smo da prodremo u suštinu motiva koji iz današnje perspektive deluju pomalo maglovito, a koji su angažovali gospođe iz uglednih građanskih porodica da pristupe, pokazaće se vremenom, izuzetno važnom nacionalnom poduhvatu.

Ključne reči: "Kolo srpskih sestara", humanitarni rad, humanitarna društva.


Početkom XX veka Srbija se nalazila pred burnim vremenima, ispunjenim stradanjem i borbom za golu egzistenciju, ukleštena između Habzburške i Otomanske imperije, u kojima je živeo srpski narod u velikom broju. Kada je u pitanju briga o srpskom življu u Otomanskoj Turskoj, suštinu spoljne politike srpske vlade predstavljale su miroljubive metode, putem osnivanja škola i konzulata. Makedonija se već krajem XIX veka našla na meti pretenzija sve tri zainteresovane balkanske države. Nosilac bugarske nacionalne ideje bila je egzarhija. Grčka je čvrst oslonac svoje nacionalne propagande imala u Patrijaršiji i imućnom građanstvu u makedonskim gradovima. Srbija je tek krajem XIX veka, otvaranjem srpskih konzulata u Solunu (1887), Bitolju (1888) i Prištini (1889) dobila institucionalno pravo da pomaže kulturno i prosvetno svom narodu u Turskoj.1 Intenzivnim i strpljivim diplomatskim aktivnostima u Carigradu, vlada je nastojala da dugoročno pomogne tamošnjem srpskom stanovništvu i kod njega učvrsti nacionalni identitet.2

Godine 1903. kratkotrajni, neuspeli Ilindenski ustanak u organizaciji VMRO-a u Bitoljskom vilajetu završio se brutalnom odmazdom u kojoj je tamošnji srpski narod, pored ostalih, pretrpeo velika stradanja.3 Nepuna dva meseca pre ustanka, u Srbiji se dogodilo ubistvo kraljevskog para i smena dinastije, tako da su svi nacionalni kapaciteti bili usmereni ka unutrašnjim prilikama. Državni organi, u takvim okolnostima, nisu mogli posvetiti punu pažnju makedonskom pitanju i bili su zatečeni ustankom.4

Srpska vlada uzdržanim i već dvadeset godina ustaljenim metodama više nije mogla mnogo da pomogne. S druge strane, bilo kakva odlučnija reakcija Beograda na teror koji je trpelo stanovništvo, moglo bi biti protumačeno kao mešanje u unutrašnje poslove, što bi rezultiralo pogoršanjem odnosa sa Turskom i u krajnjem nanelo samo štetu tamošnjem srpskom narodu. Zvaničnici srpske vlade su se pribojavali da se scenario već viđen u Bosni i Hercegovini ponovo ne odigra i u Makedoniji.5

Najefikasniji način da se iz Srbije pruži pomoć bile su humanitarne aktivnosti raznih udruženja, koja tada nastaju privatnom inicijativom građana. Karakteristično je da se tada u Srbiji, uglavnom bez direktnog angažovanja državnih organa, pojavljuje veliki broj humanitarnih, patriotskih udruženja.6 Ideja da se privatnom inicijativom pomogne nastala je, moglo bi se reći, u krugovima intelektualne, pa i ekonomske elite Srbije. Omladina koja je tada još uvek bila zadojena neistrošenim romantičarskim zanosom, štaviše dugo i strpljivo suzdržavanom željom za potpunim oslobođenjem svojih sunarodnika, sa posebnom osetljivošću je pratila dešavanja u Staroj Srbiji i Maćedoniji.7 Generacija koja je svoju punu kreativnu snagu imala u to doba, verovala je da je njoj poverena misija da konačno oslobodi sve svoje sunarodnike i uspostavi modernu suverenu nacionalnu državu. Nasuprot ukorenjenom stereotipu, žene u Srbiji su se trudile da uhvate korak sa modernim tekovinama, sve se više žena školovalo na uglednim univerzitetima u Evropi.8 Od 1874. kada je osnovano prvo žensko udruženje, "Jevrejsko žensko društvo", do početka XX veka pojavio se srazmerno veliki broj ženskih društava.9 Članstvo su, po pravilu sačinjavale žene iz imućnih i uticajnih gradskih porodica. Uglavnom su sva ženska društva bila izrazito rodoljubivo nastrojena, jer su žene sledile primere svojih muževa i očeva u humanitarnom i nacionalnom radu.10

Sumorne vesti koje su nakon ugušenja Ilindenskog ustanka iz Bitoljskog vilajeta dopirale do srpske javnosti, izazivale su pomešana osećanja očaja i besa. Sledeće reči slikovito opisuju kako su ovi sumorni događaji doživljavani u srpskoj javnosti: "S proleća 1903. godine nastale su vrlo burne prilike u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Prilike koje su prethodile strašnom i krvavom ustanku maćedonskom. Sve što je bilo bolje i čestitije nije moglo ostati na miru. Prvaci narodni bili su prvo zatvarani, pa onda udavljeni ili obešeni i zatim u more bačeni. Jedikule i Beaz kula u Solunu, koju s pravom nazivaju krvavom, nemi su svedoci grozne smrti mnoge naše ondaganje braće.

Nije bilo kuće u Staroj Srbiji i Maćedoniji koju policija nije pretresala; nije bilo doma iz kojega jedan ili dvojica nisu bili u groznim turskim apsanama. Malo je bilo porodica u kojima bar po jedno žensko čeljade nije bilo osramoćeno; gde bar jedan član nije ubijen, bilo mučki ili prsa u prsa.

Ali nije epsko pleme u Staroj Srbiji i Maćedoniji imalo da trpi samo od Turaka i Arnauta; njemu su isto tako nahudila i braća-nebraća Bugari. Mnoga i mnoga napaćena srpska duša otišla je Bogu na istinu od bratskog bugarskog noža i kuršuma; a mnogi je Srbin otišao u grozne turske apsane, iz kojih se retko izlazi, usljed bugarskog potkazivanja."11

Autor ovih reči objavljenih u prvom broju kalendara Vardar iz 1906. bila je Delfa Ivanić, idejni tvorac "Kola srpskih sestara". Bila je sekretar, a kasnije i predsednica do 1942. godine kada su nemačke okupacione vlasti zabranile rad Društva. Bila je ličnost od izuzetnog entuzijazma, jake volje, koja se celim bićem posvetila humanitarnom radu "Dobra žena, lepa ustanova" — govorili su o njoj.12 Rođena je 1881. god. u Podgorici. Otac joj je bio Ivan Musić, čuveni vojvoda u hercegovačkom ustanku, Srbin katoličke vere, koji je pred smrt prešao u pravoslavlje. U najranijem detinjstvu ostala je bez oba roditelja i tada ju je usvojio Mihajlo Bogićević, ministar građevina i dva puta predsednik beogradske opštine, veliki nacionalni i humanitarni radnik, osnivač i potpredsednik društva "Svetog Save". Od svog poočima Delfa je nasledila ljubav prema humanitarnom i nacionalnom radu. Živela je u dramatičnom istorijskom periodu, ispunjenim sa četiri rata i, nažalost, imala mnogo prilika da se bavi humanitarnim radom. Te 1903. godine poznati nemili događaji u Makedoniji, izazvali su u njoj sazrevanje ideja koja će potom rezultirati pojavom velikog, a po mnogim pokazateljima i najznačajnijeg humanitarno-rodoljubivog udruženja žena.13 Kasne jeseni 1899, kako kaže "iz čiste ljubavi" došla je u Skoplje da radi kao nastavnica hemije. Tamo je upoznala svog budućeg supruga Ivana Ivanića,14 tadašnjeg vicekonzula u Skoplju, sa kojim se venčala 1901. U Skoplju se lično uverila u situaciju. Krajem maja 1903. god. Ivan Ivanić je dobio premeštaj na dužnost sekretara konzularnog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova, zbog čega bračni par potom napušta Skoplje i ponovo dolazi u Beograd, upravo 29. maja ujutro, gde ih je sačekala vest o sinoćnjem ubistvu Kraljevskog para.15

U Beogradu je Delfa uporno, u svom društvenom okruženju, iznosila svoju zabrinutost za situaciju u Makedoniji. Tako su se i u razgovorima sa njenom prijateljicom, slikarkom Nadeždom Petrović, Makedonija, Stara Srbija, tamošnji srpski narod i njegov položaj često nametali kao tema. Kao plod dugih razmišljanja i razgovora rodila se zamisao o organizovanju pomoći.16 Nekoliko dana potom, pod utiskom ovih razgovora, Nadežda je organizovala sastanak u svojoj kući u Ratarskoj ulici br. 32, kome su pored Delfe i Nadežde još prisustvovali i Julka Janjić, Marija Jelačić Pavlović, Kosara Cvetković, Jelena Lazarević i Ivan Ivanić. Na ovom još uvek neformalnom sastanku Nadežda je govorila o neophodnosti pomoći tamošnjem narodu, razmatrali su se planovi kako da se pomogne i kako da se ideje sprovedu u delo. Nekoliko dana potom, na istom mestu organizovan je ponovo skup kome je ovaj put prisustvovao i Branislav Nušić, prijatelj porodice Ivanić još iz vremena njihovog boravka u Skoplju. Tada je odlučeno da Ivanić i Nušić u najkraćem roku izrade projekat pravila za ovo novo društvo, čiji bi cilj trebao biti "da pomaže materijalno i moralno naše stradalnike u Turskoj".17 Nakon još nekoliko sastanaka ideja se kristalisala: — "i najzad posle još dva tri sastanka, bi doneto definitivno rešenje da se osnuje jedno žensko patriotsko, humano, kulturno društvo, koje će imati svoje odbore u svim većim mestima Kraljevine Srbije, sa zadatkom da pruža što veću pomoć postradalom srpskom življu u Staroj Srbiji i Maćedoniji, a docnije, kad ojača, da se okrene i na drugu stranu, gde god ima porobljenog našeg naroda."18 Branislav Nušić je kumovao novoosnovanom društvu spojivši prethodna dva predloga Ivana Ivanića: Društvo srpskih sestara, ili Kolo Srpkinja u naziv koji će ostati Kolo srpskih sestara.19

Negde krajem jula (tačan datum nije sačuvan) održana je i konferencija za štampu, na kojoj su objavljeni ciljevi i ideje za koje će se Društvo zalagati. Na toj konferenciji Delfa Ivanić je pročitala referat o Kolu, kojim je prisutne novinare upoznala sa zabrinutošću kojom Društvo gleda na stanje naroda u Makedoniji i namerama koje isto tim povodom želi da preduzme. Pročitan je i predlog pravila udruženja.20

___________

* Rad je napisan u okviru projekta Duhovne pojave i stvaralaštvo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji od XV do XX veka (br. 148020), koji je odobrilo i finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.

01 Dimitrije Đorđević, Nacionalne revolucije balkanskih naroda 1804—1914, Beograd, 1995, 105—106.
02 Mihailo Vojvodić, Srbija u međunarodnim odnosima krajem i početkom veka, SANU, Beograd, 1988, 43—46.
03 Procene broja žrtava i oštećenih dosta se razlikuju, neki podaci govore da je tokom i nakon Ilindenskog ustanka spaljeno čak 200 sela, odnosno 12.000 kuća, a oko 71.000 ljudi ostalo bez krova nad glavom, 3.000 žena obeščašćeno, a 4.700 ljudi ubijeno (naravno reč je samo o okvirnim procenama i nacionalnost svih žrtava nije navedena, nap. aut.). Videti: Savo Skoko, Drugi balkanskirat 1913, knj. 1, Beograd, 1968, 68.
04 Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790—1918, II, Beograd, 1989, 470.
05 Vladimir Jovanović, "Srbija i Ilindenski ustanak", Va1satsa, 1998/29,193.
06 Kompletan spisak svih humanitarnih društava koja su postojala u to vreme brojao je 88, videti: Mirjana Sofronijević, Humanitarna društvau Srbiji, Beograd, 2003, 237.
07 Starom Srbijom i Maćedonijom se u Srbiji tada okvirno nazivaju teritorije južno od srpskih granica iz 1878. godine, a koje su od XII do XV veka bile u središtu srpske srednjovekovne države i u kojima je živelo, tada još uvek brojno, stanovništvo kod koga je bio očuvan srpski nacionalni identitet i srpska pravoslavna veroispovest.
08 Ljubinka Trgovčević-Mitrović, Planirana elita, o studentima iz Srbije na evropskim univerzitetima u 19. veku, Beograd, 2003, 9.
09 M. Sofronijević, n. d., 237.
10 Jelena Savić, "Kolo srpskih sestara — odgovor elite na žensko pitanje", Glasnik ešnografskog muzeja, Beograd, knj. 73/2009, 117.
11 Delfa Ivanić, "Kolo srpskih sestara", Vardar, 1/1906, 19.
12 Vladimir Mandić, Heroine sa svetskim odličjem, Niš, 1998, 15—17.
13 Delfa je iza sebe je ostavila svoje memoare, značajan izvor koji govori o samom osnivanju Kola. Oni se od 1966. godine čuvaju u Arhivu Srbije. Na 205 kucanih strana i nekoliko strana rukopisa, u svojim memoarima je opisala svoj životni put, kroz koji se mogu sagledati mnoge aktivnosti Kola koje bi inače ostale nepoznate. Delfa je takođe bila i autor tekstova u Vardaru koji govore o osnivanju, ciljevima i aktivnostima Kola, tako da kada je reč o ovoj temi, gotovo svi važni izvori su izašli uglavnom iz njenog pera. Zato moramo biti oprezni, jer kada je u pitanju izvor u kome je sam autor i učesnik, uvek postoji mogućnost da je bar i podsvesno uveličao svoju ulogu, ali svakako uz poređenje sa drugim izvorima i kritički pristup, možemo imati poverenja u njenu pismenu ostavštinu. Delfa je bila obrazovana žena. Bila je upućena u savremene društvene i političke tokove, često je bila i aktivni učesnik, na primer: učestvovala je u osnivanju Kola, bila je potpredsednica Srpskog narodnog ženskog saveza. Kroz njene memoare možemo da sagledamo i krupne istorijske događaje, na primer: period srpske uprave u Albaniji. Za svoj požrtvovan, humanitarni rad u vreme Balkanskih ratova bila je prva Jugoslovenka koja je 1920. godine dobila prestižno priznanje međunarodnog Crvenog krsta — Medalju "Florens Najtengel". Godine 1944. nakon oslobođenja, bila je hapšena i proganjana. Umrla je u Beogradu 1972. godine. Potrebno je naglasiti i to da se značaj i uloga Delfe Ivanić u osnivanju i organizaciji Društva često nepravedno zanemaruje, u odnosu na podjednako zaslužnu, a u široj javnosti mnogo poznatiju "saučesnicu" Nadeždu Petrović. — Arhiv Srbije, Varia-3494. Memoari Delfe Ivanić; Stanoje Stanojević, Enciklopedija SHS, Novi Sad, Beograd 2000, knj. 2, str. 5; Ljiljana Mirković, "Građa o kolu srpskih sestara u arhivu Srbije", Arhivski pregled, Beograd, 1990, 1—15; Vladimir Mandić, n. d. 15-23.

14 Ivan Ivanić (1867—1936), diplomata, novinar, publicista. U bogatoj karijeri, službovao u Budimpešti, Prizrenu, Skoplju, Solunu, Bitolju i Carigradu, na raznim dužnostima od pisara, do vicekonzula i šefa Presbiroa Ministarstva inostranih poslova. Uređivao je "Trgovinski glasnik", "Carigradski Glasnik", "Golub" i "Vardar", "Dnevni List", "Sremicu" i "Volju Naroda". Bio je i Sekretar "Srpskog novinskog društva". Napisao je i dela: "Maćedonija i Maćedonci", "Iz crkvene istorije Srba u Turskoj u XVIII i XIX veku" i dr. Kada je počeo rat 1912. godine bio je mobilisan na dužnost sekretara za stranu prepisku pri štabu Treće armije. D. Ivanić, n. rukopis, 123; Stanoje Stanojević, Enciklopedija SHS, Novi Sad, Beograd 2000, knj, 2, str 5; Dušan Šijački, "Ivan Ivanić", Vardar 25/1937, 86—91.
15 AS, Varia-3494, Memoari Delfe Ivanić, 77; D. Ivanić, "Pre dvadeset godina", Vardar, 13/1924, 10.
16 Iz prve ruke Delfa nam je ostavila vredno, slikovito svedočanstvo o tome kako je došlo do ideje o osnivanju ženskog humanitarnog društva:
"Pre dvadeset godina, pred veče jednog lepog dana koncem meseca juna, šetale su se dve prijateljice stazom koja vodi od Košutnjaka Topčiderskoj crkvi i onom što vodi od crkve ka pčelinjaku.
Starija, slikarka odlazila je s bojama i kičicom u naš lepi senoviti Topčider i prenosila njegovo bogato zelenilo na svoje platno.
Mlađa, koja je tek došla bila 'iz Turske', dolazila bi na razgovor svojoj prijateljici.
Razgovor se kretao o zlim prilikama koje naš narod preživljuje u Turskoj, o neuspelom Maćedonskom ustanku, komitskoj akciji, mučenju, zatvaranju vešanju i proterivanju našeg naroda u Malu Aziju. Iznoseći zlo stanje naših saplemenika, razgovor bi se završavao tim, da za taj nesrećan svet valja nešto učiniti, da je Srbija dužna da mu pruži ruku, ukaže potporu i utehu i pokaže mu da je zajedno sa njim u danima njegovih najtežih iskušenja i stradanja". D. Ivanić, "Pre dvadeset godina", Vardar, 13/1924, 9.
17 Isto, 10.
18 Isto.
19 Isto, 11.
20 Isto, 11, 12.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 22, 2014, 02:23:55 am »

**
nastavak

Prva konstitutivna skupština društva održana je 15. avgusta 1903. godine u Kolarcu. Skupštinom je predsedavala Sofija Aranđelović, učiteljica u penziji. Tada je Nadežda Petrović održala govor koji je trajao čitavih sat i po. Za predsednicu Kola izabrana je Savka Subotić,21 za potpredsednicu Milica Dobri, za sekretare: Nadežda Petrović i Jelena Lazarević, za blagajnike Marija Jelačić Pavlović i Jela Bajloni, a za predsednicu nadzornog odbora izabrana je Stana Mihajlović.22

Nedugo po osnivanju Kola organizovana je i prva akcija, već krajem novembra Mica Dobri i Nadežda Petrović odnele su Marku Ceriću upravniku srpskih škola u Poreču pomoć od 60 napoleona. Kako je Nadežda o ovome kasnije svedočila, sredstva su bila namenjena za nabavku oružja i municije, za odbranu i odvraćanje napadača na srpske učitelje, popove, koji su postajali sve učestaliji od strane probugarskih aktivista. Evo kako je taj događaj Nadežda kanije opisala: "Uzmite, braćo, ovaj novac, upotrebite na ono što vam potreba iziskuje; na mesto plugova i motika kupite puške i municiju, njima zasejte prvo seme za slobodu, pa kad dođe vreme oslobođenja zajedno ćemo pribrati žetvu."23 Na ovom primeru se vidi da je udruženje uporedo sa humanitarnim radom, učestvovalo i na materijalnoj pripremi buduće oružane akcije srpskih četa, sve naravno zvanično, isključivo privatnom inicijativom.

Od 1903. godine Kolo je osnovano sa inicijalnim motivom da se pomogne srpskom narodu u Turskoj. Kasnije, pojavom srpskih četa u današnjoj Makedoniji, svim svojim kapacitetima i voljom Kolo je pomagalo ovu akciju. Negde istovremeno sa početkom organizovanog oružanog otpora, tzv. četničke akcije, Društvo počinje da izdaje Vardar kalendar, godišnjak, koji je između ostalog pružao i jako bitnu propagandnu podršku akciji. Vardar objavljuje fotografije srpskih četnika okićenih lepim oružjem, opisuje okršaje sa probugarskim komitadžijama, turskim askerom i naoružanim Arbanasima. Na ideju o pokretanju glasila društva 1905. godine došla je potpredsednica društva Stanislava Sodermajer. Prema njenoj zamisli, Kolo bi izdavalo jedan mali kalendar, u kome bi se objavljivale jedna do dve patriotske pesme i koji bi se prodavao po ulicama i kafanama, a prihodom od njegove prodaje bi se finansirale humanitarne aktivnosti. Ovu zamisao je dopunio Ivan Ivanić, predlogom da taj budući list dobije formu almanaha sa rodoljubivom sadržinom, koji bi bio usmeren srpskom narodu van Srbije. U tom kalendaru bi se objavljivale slike srpskih istorijskih znamenitosti, manastira, gradova, značajnih istorijskih ličnosti, izginulih srpskih četnika i četovođa.24 Ivan je i kumovao ovom kalendaru, predloživši da se zove Vardar, što je uz oduševljenje bilo prihvaćeno. "Vardar je bio reka koja je prestavljala težište naših želja i pretenzija; prolazila je kroz klasične zemlje Srbinove i kao takva bila je mila svakom Srbinu. I Kolo koje je verovalo, duboko verovalo u vaskrs velike srpske države i moći, koje je volelo prošlost našu i želelo da je sa što više veza veže s današnjim našim životom, smatralo je da se odužuje svojoj nacionalnoj svesti i savesti, ako svoje prvenče nazove imenom tako drage reke i učini da ono što više živi u nama i pred našim očima."25 Vardar je svoje ime nasledio od prethodnog kalendara, izdavanog u Beču, koji izlazio u periodu od 1879—1887. godine i bio namenjen srpskim čitaocima u Turskoj.26 Ivanić je kroz novi Vardar želeo da nastavi istim putem. Isto ime je simbolično označavalo iste ideje i smisao, koje je imao i njegov bečki prethodnik. "Ime starog kalendara zadržali smo i za naš novi kalendar, pošto su im ciljevi isti."27 Vardar je opstao dugi niz godina i delio svoju sudbinu sa Društvom, nije izlazio od 1914—1921. a poslednji je izašao 1941. godine. Na svojim stranicama je doneo mnoge tekstove raznolike tematike i postao jedan od najtiražnijih i najcenjenijih Kalendara u periodu između dva svetska rata. Od prvobitnog koncepta zasnovanog na nacionalno propagandnoj ulozi, kalendar je evoluirao u pro jugoslovenski, jer se prvobitna ideja u međuvremenu ostvarila.28 Na stranicama je ostavljeno više mesta za ženska pitanja, a na kraju se objavljuju iscrpni izveštaji glavnog i mesnih odbora Kola srpskih sestara iz kojih se može mnogo saznati o bitnim činjenicama u vezi aktivnosti Kola na svim nivoima.

Kolo je bilo žensko društvo, koje je tada aktuelne, moderne i progresivne ideje, ponikle na zapadu primenjivalo u Srbiji shodno datim okolnostima. Akcenat je od početka stavljen na nacionalan i humanitaran rad ispred ženske emancipacije. Sve u duhu predosećaja budućih velikih ratova, stradanja, Kolo kao da je na indirektan način, putem humanitarnog i nacionalnog rada, nastojalo da izjednači ženski pol sa muškim. Već od 1906. godine počinje organizovanje bolničkih kurseva. Prvi kurs, koji je trajao tri meseca uspešno je završilo trideset žena među kojima i Ljubica Luković predsednica i Stanislava Sodermajer potpredsednica.29 I u narednim godinama Kolo je organizovalo kurseve, sve do balkanskih ratova, kada je već bio obučen zavidan broj bolničarki, koje su bile od velike pomoći. U predstojećim balkanskim i Prvom svetskom ratu, sestre su nesebično iskazivale svoju ljubav i entuzijazam. Poznato je da su u Beogradu u toku Prvog balkanskog rata osnovale bolnicu (četvrtu rezervnu), a mnoge sestre su lečile i na frontu i novooslobođenim teritorijama. U svim ratovima velik broj žrtava je podlegao pegavom tifusu. Mnoge sestre su dale i svoje živote, pomažući i lečeći bolesne i ranjene i same su podlegle zarazi. Tako je 1915. u Valjevu od pegavog tifusa preminula i Nadežda Petrović.

*

Specifičnost Kola je bila upravo u tome što su u njegovom delovanju bile primarne aktivnosti na jačanju nacionalnog identiteta. Kada se fokusiramo na prvi period postojanja Kola, možemo primetiti da je najvažniji cilj Društva bio pomaganje srpskom življu u Turskoj na sve načine, čak i materijalnim sredstvima za nabavku oružja. Rad na emancipaciji žena u početku je bio drugorazredan, dok u godinama nakon Prvog svetskog rata, u dvadesetim, a pogotovu u tridesetim godinama, kada dolazi do naglog otvaranja odbora po skoro svim većim mestima u Jugoslaviji. Tada Društvo svu svoju aktivnost posvećuje agitovanju da se školuju ženska deca u seoskim područjima, Kolo drži predavanja o higijeni, organizuje analfabetske tečajeve za žene, otvara škole za domaćice i sl.

Kolo srpskih sestara se rodilo u okrilju rodoljubivog zanosa Delfe Ivanić i Nadežde Petrović. Iako im je njihov društveni status omogućavao bezbrižan, život bez potrebe za radom, i bilo kakvim naporom, njihova savest, nacionalna svest, zdrav osećaj za pravdu, tj. nepravdu, nije im dao mira. Odlučile su da svoju energiju i entuzijazam upotrebe na korist svojoj naciji kako su najbolje znale i umele. Pod dubokim utiskom deprimirajućih vesti koje su tada stizale do Srbije, nastala je ideja da se osnuje žensko humanitarno društvo radi urgentnog pružanja pomoći postradalom stanovništvu u Makedoniji. Ova primarna zamisao vremenom je prevazišla i sam nemio događaj, koji ju je inicirao i stvorila jedno veliko, značajno udruženje, koje će opstati i postići značajne rezultate na polju humanitarnog i nacionalnog rada sve do Drugog svetskog rata.


_____________

21 Savka Subotić (1834—1918), potiče iz ugledne porodice Polit. Mihajlo Polit Desančić joj je bio rođeni brat. Istakla se na afirmaciji srpskih tekstilnih rukotvorina, zalagala se za pravo na školovanje žena, osnivanje škola u Novom Sadu i Pančevu smatra se njenom zaslugom. Učestvovala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bila je inicijator mnogih ženskih društava, i predsednica Beogradskog ženskog društva, prva predsednica Kola srpskih sestara i Srpskog narodnog ženskog saveza. Videti: Marina Cvetković, "Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti", Glasnik etnografskog muzeja u Beogradu, 70/2006. 271—289; Vardar, 12/1923, 120—123.
22 D. Ivanić, "Pre dvadeset godina", Vardar, 13/1924, 13, 14; AS, Varia-3494, Memoari Delfe Ivanić, 87.
23 Nadežda Petrović, "U početku četničke akcije u Južnoj Srbiji", Vardar, 25/1937, Beograd, 50—52.
24 D. Ivanić, "Pre dvadeset godina", Vardar, 1924, 15—16.
25 Isto.
26 Videti: Miodrag Maticki, "Bečki Kalendar 'Vardar' (1879—1887)", Vardarski zbornik, I, Beograd, 1999, 215—219.
27 Vardar, 1/1906. 83.
28 J. Savić, n. d., 127.
29 D. Ivanić, "Ljubica Luković", Vardar, 10/1921, 99,100.



Citirani izvori

Arhiv Srbije, Memoari Delfe Ivanić, Varia-3494.

Citirana štampa

Vardar 1906: I, Beograd: Kolo srpskih sestara
Vardar 1921: X, Beograd: Kolo srpskih sestara
Vardar 1923: XII, Beograd: Kolo srpskih sestara
Vardar 1924: XIII, Beograd: Kolo srpskih sestara
Vardar 1937: XXV, Beograd: Kolo srpskih sestara

Literatura

Vojvodić 1988: M. Vojvodić, Srbija u međunarodnim odnosima krajem i početkom veka, SANU, Beograd
Đorđević 1995: D. Đorđević, Nacionalne revolucije balkanskih naroda 1804—1914, Službeni list SRJ, Beograd
Ekmečić 1989: M. Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790—1918. II, Prosveta, Beograd.
Jovanović 1998: V. Jovanović, "Srbija i Ilindenski ustanak", Balcanica, br. 29 Balkanološki institut — SANU, Beograd
Mandić 1998: V. Mandić, Heroine sa svetskim odličjem, kazivanja o jugoslovenskim dobitnicama medalje "Florans Najtengel", Prosveta, Niš Mirković 1990:
Lj. Mirković, Građa o Kolu srpskih sestara u arhivu Srbije, Arhivski pregled, Beograd
Maticki 1999: M. Maticki, "Bečki Kalendar 'Vardar' (1879—1887)", Vardarski zbornik I, SANU, Beograd
Savić 2009: J. Savić, "Kolo srpskih sestara — odgovor elite na žensko pitanje", Glasnik
etnografskog muzeja u Beogradu
, knj. 73. Etnografski muzej, Beograd
Skoko 1968: S. Skoko, Drugi balkanski rat 1913, Vojno istorijski institut, Beograd
Sofronijević 2003: M. Sofronijević, Humanitarna društva u Srbiji, Biblioteka grada Beograda, Beograd Stanojević 2000: S. Stanojević, Enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka, Knjiga II, I—M, [Fototipsko izdanje], Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića, Budućnost, Vojno izdavački zavod, Sremski Karlovci, Novi Sad, Beograd
Trgovčević-Mitrović 2003: Lj. Trgovčević-Mitrović, Planirana elita, o studentima iz Srbije na evropskim univerzitetima u 19. veku, Istorijski institut, Službeni Glasnik, Beograd
Cvetković 2006: M. Cvetković, "Doprinos Savke Subotić proučavanju tradicionalne tekstilne radinosti", Glasnik etnografskog muzeja u Beogradu, br. 70, Etnografsko muzej, Beograd
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: