Borislav Bora Kostić (1887—1963)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Sportisti « Borislav Bora Kostić (1887—1963)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borislav Bora Kostić (1887—1963)  (Pročitano 6625 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 11, 2013, 10:13:27 pm »

**





BORISAV BORA KOSTIĆ

Kostić, Borislav Bora, šahista, velemajstor (Vršac, 27. II 1887 — Beograd, 3. XI 1963)

Otac Vladimir bio je trgovac, majka Emilija rođ. Mandukić. U Vršcu je završio realnu gimnaziju i u to vreme već igrao šah uz Savu Gerdeca. Potom je u Budimpešti završio Orijentalnu trgovačku akademiju (1910). Bavio se trgovinom u Beču i od 1911. u Kelnu bio trgovački putnik jedne fabrike trikotaže. U isto vreme igrao je šah. U Budimpešti je na klupskom turniru osvojio titulu šahovskog majstora (1909) a 1911. u Kelnu pobedio američkog šampiona Frenka Maršala, što mu je omogućilo da nastupi u internacionalnoj šahovskoj areni na turniru u San Remu, gde je delio 4. i 5. mesto. Naredne godine igrao je na međunarodnom turniru u Karlsbadu (danas Karlove Vari) a 1913. na prvenstvu Skandinavije u Stokholmu zauzeo prvo mesto. Na poziv argentinskog ministra iz Kelna je otišao u Buenos Ajres da na Vojnoj akademiji predaje šah. Tu ga je zatekao rat i 1915. otišao je u Njujork. Nastavio je da se bavi šahom i osvojio prvenstvo Progresiv šah kluba, jednog od najjačih u Njujorku. U oktobru 1915. priređena mu je šestomesečna turneja "Od obale do obale" na kojoj je postavio svetski rekord u broju simultanih partija: od 3 284 partije izgubio je 112 a 237 remizirao. Naredne godine sudelovao je na Rajsovom memorijalnom turniru i iste godine postavio svetski rekord u igri naslepo odigravši simultanku na 30 tabli. U Čikagu 1918. na turniru Zapadne šahovske federacije osvojio je 1. mesto i krajem te godine na dvokružnom turniru sedmorice najboljih majstora u Njujorku osvojio 2. mesto, iza Kapablanke, sa kojim je smatran za najjačeg igrača Novog sveta. U to vreme postao je član elitnog Menhetn šah kluba. Potom se vratio u Evropu i učestvovao u nizu majstorskih turnira, među kojima je najznačajniji turnir u Geteborgu igran 1920, kada je uvršten u velemajstorsku grupu i time mu priznat najviši stepen u šahovskoj hijerarhiji. U avgustu 1921. osvojio je Memorijal Ferenca Erkela u Đuli, u septembru iste godine u Budimpešti delio 3. i 4. mesto a u oktobru igrao u Hagu i delio 4. i 5. mesto. Dajući simultane produkcije, postigao je vanredan rezultat: od 1 900 partija izgubio je 40. Na prvom božićnom turniru u Hestingsu 1921. opet je pobedio sve protivnike. U Kraljevinu SHS se vratio 1922. i učestvovao na turnirima sa Milanom Vidmarom u Beogradu i na Bledu. Potom je išao na uspešne turneje po Rumuniji, Mađarskoj i Čehoslovačkoj 1922. a na svetskoj turneji (1924—1926) igrao u Australiji, Africi, Aziji, na Novom Zelandu. Po povratku, u julu 1926. učestvovao je u prvim međudržavnim utakmicama reprezentativnog tima Jugoslavije na nezvaničnoj Maloj šahovskoj olimpijadi u Budimpešti i doprineo osvajanju 2. mesta. Iste godine igrao je u Bardiovu, Trenčanskim Toplicama i u Meranu, naredne godine u Bad Niendorfu, u Londonu na Prvoj šahovskoj olimpijadi za tim Jugoslavije i ponovo u Trenčanskim Toplicama 1928. Zatim je 1930. na Vojnoj akademiji u Meksiko Sitiju predavao šah. Boravio je u Južnoj i Severnoj Americi a zbog ekonomske krize vratio se u Evropu i u timu Jugoslavije učestvovao na IV šahovskoj olimpijadi u Pragu 1931. a 1935. u Beogradu na Prvom šampionatu države delio 1. mesto i poneo titulu prvaka Jugoslavije. Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je na VI šahovskoj olimpijadi u Varšavi 1935, na nezvaničnoj šahovskoj olimpijadi u Minhenu 1936. i na VII olimpijadi u Stokholmu 1937. Za državnog prvaka proglašen je 1938. Za vreme Drugog svetskog rata živeo je u Vršcu. Posle oslobođenja prešao je u Novi Sad. Nastupio je na prvom posleratnom prvenstvu 1945. i delio 1. mesto. Iste godine učestvovao je na Prvom šampionatu FNRJ. Sa jačih takmičenja povukao se 1951. Potom je igrao u Bevervajku i na turniru veterana u Cirihu (1962) a poslednji put 1963. igrao u banatskom selu Vojvoda Stepa. Iz vanbračne veze u Beču sa Madlenom Majer imao je sina Riharda. Oboje su rano preminuli. U Americi se 1915. oženio Margaretom Sikora, lingvistom i ćerkom dobrostojećeg farmera, i ubrzo razveo. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Vršcu.
 
Njegova šahovska karijera bila je značajna za istoriju šaha u svetu i kod nas. Zastupao je dinamičniji, novi stil. Zahvaljujući njegovoj igri Jugoslavija je dugo vremena bila druga šahovska sila u svetu. Bio je odličan brzopotezni igrač a po dužini turneja, broju odigranih simultanki, procentu njihove uspešnosti i geografskom prostoru na kojem je igrao ostao je i danas neprevaziđen. Komentarima i putopisima sarađivao je u mnogim šahovskim časopisima. Međunarodna šahovska organizacija priznala mu je 1950. titulu velemajstora.



IZVOR: IABC, Protokol krštenih Vršac, br. 15, 178, red. br. 22/1887.
LITERATURA: WSz, 1911, No 7/8, 124; No 13/16, 233, 245—299; 1912, No 21/24, 348; 1912, No 1/2, 2, 39; 1925, No 4, 49; NSn, 1925, No 1, 293, 435; JŠG, 1925, br. 1, 2; br. 4, 50; br. 6—9, 87; br. 10, 149; 1926, br. 1—3, 8; br. 4, 77; 1928, br. 4—6, 64; 1932, br. 7, 103; 1935, br. 5, 82; 1936, br. 4—5, 86; br. 12, 189; 1937, br. 2, 22; 1957, br. 1—2, 22; 1963, br. 4, 64— 84; br. 5, 87—231; br. 12, 217; Bora Tot, Naši majstori, Beograd 1936, 17—22; Ozren Nedeljković, Šahovski almanah, Beograd 1939; Dušan Bućan, Ambasador šaha — hronika o vm Bori Kostiću, Beograd 1966; V. Vuković, B. Rabar, D. Marović, Antologija šahovskog majstorstva Jugoslavije, Zagreb 1972, 24; Borivoje Marjanović, Velikani jugoslovenskog sporta, Beograd 1973, 29—39; P. Trifunović, S. Gligorić, R. Marić, D. Janošević, Jugoslovensko šahovsko stvaralaštvo, Beograd 1976, 16—18; MS, 1989, br. 3, 201; Politika, 19. III 1990, šahovski dodatak br. 165, 22.

 
S. Stanojević
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska
Fotografija: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 11, 2013, 10:54:01 pm »

*

BORISAV BORA KOSTIĆ


"On je bio reprezentativac zemlje koja je u njegovo vreme nekoliko puta menjala ime. On se zvao Boris Bora Kostić. Nema gdje čika Bora nije lebdeo na svojim šahovskim putešestvijima: Evropa, Afrika, obe Amerike, Indija, Australija... i to u vreme kada se jedino moglo brodom. Učio je šahu nekakvog maharadžu u nekoj nestvarnoj indijskoj zabiti koja može biti da i nema ime, ali je učio šahu i američke majstore u najvećoj svetskoj zabiti zvanoj Nju Jork. Kada je veliki jugo majstor, Petar Trifunović, sredinom pedesetih prošlog veka u nekom mestašcetu u Južnoj Americi, koga ne beleže ni tamošnje mape, davao simultanku, na kraju iste, na banketu kojeg se ne bi postideli ni kraljevi, odluči da se malo, u otpozdravnoj govoranciji, i našali: "A naročito mi je drago da sam imao priliku da igram šah u ovom malom simpatičnom uglu globusa gde nije stigao da gostuje čak ni naš poznati svetski putnik velemajstor Bora Kostić!" Tek što je pomenuo Kostićevo ime par starijih domorodaca odvikaše demant: "Grešite! Senjor Kostić? Rado ga se sećamo. Bio je ovde 1913. godine."

Rođen u Vršcu 1887. godine, Bora je prvi put pokazao svu svoju šahovsku vestinu dvadesetak godina kasnije kada je u Budimpešti ponizio sve najbolje igrače Budima, Pešte i bliže i dalje okoline. Ubrzo će da stigne u Keln da postane i feldmaršal šaha pošto će da nadmaši najpoznatijeg šahovskog Maršala, Amerikanca Frenka. Zatim će da otputuje u Ameriku da bude profesor igre u kojoj i najveći budu ponekad đaci.

Kažu da je ovaj boem šaha po kafanama igrao u sve, a da je najviše očajavao kada je u zanosu igre odnio 25 čajeva kojih je onda bezuspešno pokušavao da proda okupljenim kibicerima. Jednom mu je opet, kaže priča, poštar bio i sam maharadža Josip Broz koji je na svojim bezbrojnim putevima nesvrstanosti naleteo na nekakvog maharadžu od Candagara koji je neizostavno želeo da preko uvaženog gosta pozdravi gurua Boru. I još, kažu, da je gospodin Kostić bio inspiracija austrijskom književniku Stefanu Cvajgu za njegovu "Novelu u šahu" koja je trebala biti revanš za sav novac koji je Cvajg izgubio od Bore igrajući igru nad igrama po bečkim kafanama. Revanš, jer je Cvajgov Centovic (Bora) odličan igrač i tu se završavaju sve njegove vrline. A Bora, a Bora je bio kompletno satkan od vrlina.




da, da ... o njemu je reč ...
čika Bora ... Vrščanin ...

Umeo je, inače, u vršačkom parku, naročito s večeri da okupi oko sebe puno zainteresovanih. Taj kutak na samoj ivici letnje bašte bio je, ali baš uvek, rezervisan samo za njega, za zamor i smeh, za vrcave upadice, a čika-Bora, kad nije imao "protivnika" demonstrirao bi vrhunsko umeće na šahovskoj ploči često privlačeći i to ono neodoljivo, nepoznate ratnike na 64 polja na nekoliko partija, besplatno piće. Stari trik, izgubi nekoliko partija od 'sjajnog' protivnika ... tek "knap" ... ili "za dlaku" ... i onda opklade, piće i večera i ... ostalo je istorija ...

Nekako u to vreme tamo je obitavao i Tihomir Acketa, internacionalni sudija, takođe spadalo svoje vrste. Priča se kako je sasvim uverljivo sa žarom u očima dizao rejting čika Bore podesećajući kako je i sam slavni Kapablanka priznavao i govorio da čika Bora zna sve važnije svetske partije šaha toga doba ... napamet!

Dakako, beše to istina ... znao je čika-Bora.

Sad na njega podseća nekoliko klubova mahom u južnom Banatu. Nose oni njegovo ime, prekidaju i ponovo uspostavljaju rad. Beše organizovan i memorijalni turnir u Vršcu, u čast čika-Bore, no, nedavno minula vremena kao da su malo bacila prašinu i kao da se sve više zaboravlja na protagonistu drevne igre. Tek poneko, i to kao u transu, ili magnovenju, osvetli minule dane ali i to sa sve manje detalja...


At or with me | 01.10.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 31, 2014, 01:58:31 am »

*

O ŽIVOTU BORE KOSTIĆA, prvog srpskog velemajstora


... Svoje prve šahovske korake počeo je u desetoj godini a već u Gimnaziji je bio jedan od najjačih vršačkih šahista. Najveći konkurent iz gimnazijskih dana bio mu je, pet godina stariji, Sava Gerdec koji ga je uveo u šahovsku teoriju. Njihova borba za šahovski prestiž prekinuta je Kostićevim odlaskom na studije u Budimpeštu. Tamo je završio Orijentalnu trgovačku akademiju, ali ne zapostavljajući šah.

Prvi veliki šahovski rezultat ostvario je u Budimpešti 1909. godine kada je pobedio na turniru najjačih mađarskih šahovskih amatera. Ova pobeda otvorila je mladom Kostiću vrata bečkih šahovskih krugova, tadašnje svetske šahovske metropole.

1911. godine ostvaruje senzacionalnu pobedu u meču sa američkim šampionom Frenkom Maršalom. Prvo pravo "vatreno krštenje" Bora Kostić imao je iste godine na međunardnom velemajstorkom turniru u Karsbadu (Karlove Vari). U izuzetno jakoj konkurenciji osvojio je titulu internacionalnog majstora. Sledi gostovanje u nordijskim zemljama gde je pobedio prvake Danske i Švedske, kao i veoma jakog Rudolfa Špilmana.

1913. godine prelazi u glavni grad Argentine, Buinos Aires gde radi kao predavač šaha na Vojnoj akademiji. Na jednom argentinskom ratnom brodu krstario je po mnogim morima. U Argentini je pobedio sve njihove najjače igrače, a prvaka ove zemlje, Rolanda Ilju, sa 6:0.

1915. odlazi u Njujork i započinje šahovsku turneju od istočne do zapadne obale. Na toj čuvenoj šestomesečnoj turneji, Bora Kostić je postigao svetski rekord u broju odigranih partija na simultankama. Od 3281. odigrane partije izgubio je samo 112, a remizirao 237. Za vreme boravka u Americi posetio je Nikolu Teslu, dok je čuvenom tenoru Enriku Karuzu bio učitelj šaha. Igrajući brojne mečeve i turnire, od kojih je najpoznatiji majstorki turnir "Menheten čes" kluba 1918. godine, Bora Kostić je svrstavan odmah iza Kapablanke na celom američkom kontinentu. Pogotovo što su njihove četiri partije odigrane na dva turnira završene remijem. Tako je i došlo do njihovog meča, 1919. godine koji je genijalni Kapablanka ubedljivo dobio.

Iste godine vraća se u Evropu i u Hestingsu osvaja drugo mesto iza Kapablanke. Naredne godine u Hestingsu osvaja prvo mesto sa 100% osvojenih poena, što niko nije ponovio u dugoj tradiciji ovog turnira. Zatim slede značajni turnirski rezultati: Geteborg 1920. - IV mesto, Budimpešta 1921. — III—IV mesto, Hag 1921. IV—V mesto. U Engleskoj igra simultanke i produkcije na slepo čime je oduševio šahovski svet.

U Jugoslaviji u to vreme, očigledan je bio rivalitet između dr Milana Vidmara i Bore Kostića. Nažalost, nikada nije organizovan meč čiji bi rezultat pokazao kome treba dodeliti titulu šampiona Jugoslavije.

Bora Kostić je izuzetno voleo da putuje i upoznaje nove zemlje i običaje, ali i da na tim putovanjima igra šahovske turnire. Tako je organizovao svetsku šahovsku turneju koja je trajala od 11. novembra 1923. do 28. maja 1926. godine. Kako je sam rekao prijatelju Kosti Jovanoviću neposredno pred put: "Želim da vidim svet, one krajeve zemlje koji su bili samo predmet moje mašte. Verujem da će na tom putu biti dosta interesovanja za šah. "To je bila misija koja je svetskom šahu donela propagandni uspeh velikih razmera. Jedan jugoslovenski majstor, demonstrirajući šah na takoreći svakom koraku, u raznim podnebljima, priča o svojoj domovini za koju mnogi nisu ni čuli. Prvo je krenuo u Australiju i Novi Zeland. Zatim preko Južne Afrike kopnom do Kenije, gde je odigrana čuvena partija na polutaru. Bora Kostić je bio na severnoj zemljinoj polulopti, a njegov protivnik na južnoj. Sledeća stanica je Indija, gde ga je na kraju primio i maharadža od Patiale (Čandagar), koji je organizovao turnire na visovima Himalaja. Odatle se išlo u Nepal i na Tibet, a zatim na ostrvo Javu u Indoneziji. Sa Jave je prešao na Sumatru gde je igrao sa poglavicom plemena Bataki. Odatle kreće na Filipine, pa u Hong Kong i Kinu. Iz Kine je prešao u Sovjetski Savez odakle je počeo povratak za Vršac. Kroz Sibir, preko Irkutska, Novosibirska, Omska, Sverdlovska, Moskve, Odese, Lenjingrada do Rige. Svuda simultanke, igre na slepo, mečevi, a kako sam priznaje najveći broj izgubljenih partija je imao upravo u Sovjetskom Savezu. Napokon, krajem maja 1926. godine stiže u Vršac i završava prvi deo svog puta oko sveta za šahovskom tablom. Neumorni šahovski putnik je postavio temelje za buduće šahovske veze mađu narodima celoga sveta.

Prva šahovska Olimpijada odigrana je 1927. godine. Bora Kostić je igrao na prvoj tabli jugoslovenske reprezentacije i osvojio 8,5 poena iz 15 partija. Sledeće godine pobeđuje u Trenčanskim Toplicama, a 1930. godine je IV u Nici. Iste godine on nastavlja svoj put oko sveta. Odlazi u Meksiko gde ostaje osam meseci. Odatle ide na Kubu, pa u Ameriku, odakle se vraća polovinom 1931. godine da bi stigao na Olimpijadu koja se igrala u Pragu. Na toj Olimpijadi Jugoslavija je bila IV, a značajan je doprinos Bore Kostića na trećoj tabli. Zatim sledi izuzetno jak turnir na Bledu koji je protekao u znaku svetskog šampiona Aljehina.

Prvi šampionat Jugoslavije održan je 1935. godine u Beogradu. Bora Kostić je podelio prvo mesto sa Vasjom Pircom. Najveći turnirski rezultat Bora Kostić ostvaruje 1938. godine u Ljubljani na šampionatu Jugoslavije. Sa osvojenih 10,5 poena iz 15 partija pobeđuje ispred najboljih jugoslovenskih igrača, kao i ispred Saboa, Tartakovera i Štajnera.

Početkom Drugog svetskog rata prestaje šahovska aktivnost za sve koji nisu hteli da igraju u nacističkoj Nemačkoj. Među njima je bio i Bora Kostić koji je zbog svog patriotizma jedno vreme proveo u koncentracionom logoru u Velikom Bečkereku (Zrenjanin). Posle rata je učestvovao na nekoliko šampionata i manjih turnira, a poslednje takmičenje na kojem je pobedio bio je turnir veterana — Cirih 1962. godine.

Bora Kostić je umro u Beogradu, 3. novembra 1963. godine.

Možda, kada bi se uzimala samo objektivna snaga pojedinih igrača, Čika Bora ne bi spadao baš u sam svetski vrh. Može biti da se na tom putu ispunjenim svakovrsnim doživljajima i njegov bujni talenat dosta istrošio. I okolnosti u kojima je kasnije živeo nisu mu dozvolile da svoje stvaralačke mogućnosti ostvari do kraja. Međutim, on je kao šahista bio jedinstvena, neponovljiva ličnost. On je za šah živeo i njime je ostao opčinjen do kraja života. Magija šahovske igre odvela ga je i u veliku životnu pustolovinu — na dugo putovanje po egzotičnom, u to vreme malo poznatom svetu.
XVII Memorijal "Bora Kostić"
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: