Mileva Marić Ajnštajn (1875—1948)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Mileva Marić Ajnštajn (1875—1948)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mileva Marić Ajnštajn (1875—1948)  (Pročitano 10765 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 04, 2013, 12:49:17 am »

*




MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN (EINSTEIN)

Ajnštajn Marić, Mileva (Einstein), matematičer, fizičar (Titel, Bačka, 19. XII 1875 — Cirih, Švajcarska, 4. VIII 1948)
 
Otac Miloš, rodom iz Kaća, bio je podoficir, administrativni sudski činovnik a mati Marija Ružić iz Titela bila je iz bogate porodice poreklom iz Crne Gore. Obe njihove ćerke imale su urođenu luksaciju kuka i obe školovane a sin im Miloš bio je profesor histologije na univerzitetima u Koložvaru i Moskvi. Mileva je detinjstvo provela u Titelu i Kaću. Osnovnu školu završila je u Rumi (1881—1885), srednjoškolsko obrazovanje započinje u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu a 1887. prelazi u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Kako u to vreme u Austrougarskoj ženska deca nisu imala pravo na više školovanje, 1890. upisala se u peti razred Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu gde je učila francuski. U toku školovanja pokazala je talenat i interesovanje za matematiku, crtanje i muziku. Svirala je klavir i od ranog detinjstva znala nemački. Maja 1892. otac je dobio premeštaj u Zagreb i kao posebno nadarena i uspešna učenica dobija dozvolu da se kao privatni đak ponovo upiše u šesti razred u elitnu mušku Kraljevsku višu gimnaziju. Pre završetka prvog polugodišta osmog razreda odlazi bez mature u Cirih sa željom da studira medicinu. Kao dopunu otadašnjem školovanju završila je učiteljski seminar kod profesora Grosminstera na Višoj devojačkoj školi u Cirihu, maturu položila 1896. na Saveznoj medicinskoj školi u Bernu i time stekla preduslov za studiranje. Nakon uspešno položenog teškog prijemnog ispita upisala se u Saveznu tehničku visoku školu u Cirihu na studije matematike i fizike. Ona je bila jedina žena i najstarija u odeljenju u kojem je Albert Ajnštajn najmlađi. U toku studija pokazala je izuzetan interes i znanje iz fizike (profesori Hajnrih Fridrih Veber i Johan Perne), matematike (Herman Minkovski i Adolf Hurvic) i astronomije (Alfred Volfer). Zimski semestar 1897. provela je u Hajdelbergu kod profesora fizike nobelovca Filipa Lenarda, proučava fotoelektrični efekat i oduševljava se saznanjem o odnosu brzina atoma i rastojanja pod kojima dolazi do njihovih sudara, što će biti obrađeno u Ajnštajnovom radu o Braunovom kretanju. Kada se vratila u Cirih aprila 1898, lično i profesionalno se zbližila sa njime, svakodnevno zajedno intezivno uče, razmenjuju ideje, proučavaju literaturu i dela najpoznatijih fizičara i filozofa. I pored toga što jedina iz odeljenja nije položila diplomske ispite, 1900. počinje istraživački rad u laboratoriji profesora Vebera kod koga priprema diplomski rad, koji je planirala da proširi u doktorat. Predavanja iz fizike i astronomije ponovo sluša aprila 1901. ali juna iste godine povlači projekat svoje, od profesora Vebera odlično ocenjene disertacije, koja nikada nije pronađena, i time završava školovanje a da nije diplomirala. Potom je otišla kod roditelja u Novi Sad i vanbračno rodila devojčicu Lizerl (Ljubica) koju je dala na usvojenje u Kać i čija sudbina je nepoznata. Otac Albert nikada je nije video niti javno pomenuo. Uprkos snažnom protivljenju obeju porodica, kada se vratila u Cirih počinje da živi sa njim. Venčali su se januara 1903, sin Hans Albert, profesor univerziteta u Berkliju (Kalifornija) rodio se 1904. a 1910. Eduard koji je u mladosti duševno oboleo i o kome se majka požrtvovano brinula do kraja svoga života. Supružnici su dva puta (1905, 1907) boravili u Novom Sadu, bili su u Beogradu, Titelu i Kaću. Deca su im 1913. krštena u Nikolajevskoj crkvi u Novom Sadu. Živeli su u Cirihu, Bernu, Pragu i Berlinu u zavisnosti od Albertovog zaposlenja. Porodica 1914. odlazi u Berlin a od Milevinog povratka u Cirih u julu iste godine, uz povremene Albertove posete, žive razdvojeni. Razveli su se na Albertov zahtev 1919. Duševno slomljena, duboko razočarana i potpuno usamljena razbolela se i skoro umrla. Delimično se oporavila snagom volje i odgovornosti za svoja dva sina i živela teško bez stalnog zaposlenja i sigurnih prihoda, dajući povremeno časove matematike i klavira. Zbog slabog zdravlja često je po bolnicama ili u Novom Sadu, otac joj umire 1922, brat je nestao posle Prvog svetskog rata, majka umrla 1935. a sestra duševno poremećena. Poslednji put boravila je u rodnom kraju 1938. Ostatak života provela je u siromaštvu, i sama bolesna, negujući Eduarda, posećujući ga po sanatorijumima i bolnicama. Sahranjena je u Cirihu na groblju Nordhajm. Za rad iz 1905, u kojem je formulisao foto-električni efekat, Ajnštajn je 1922. dobio Nobelovu nagradu i celokupni iznos nagrade dao bivšoj supruzi.



LITERATURA: Abram F. Joffe, U spomen Alberta Ajnštajna, UFN, 57 (2) 187, Moskva 1955; Desanka Đurić-Trbuhović, U senci Alberta Ajnštajna, Kruševac 1969; The Collected papers of Albert Einstein, Volume 1. The Early Years, 1879—1902, Princeton Univ. Press, 1987; Evan Harris Walker, Ms Einstein, American Association for the Advencement of Science, February 1990; Senta Trömel-Plötz, Mileva Einstein-Maric. The Woman who did Einstein's Matematics, Women's Studies International Forum, Vol. 13, No. 5, 1990, 415—432; Zbornik za savetovanja "Doprinos Mileve Ajnštajn-Marić nauci", 13—14. maj 1994, Novi Sad; Frank Stäunder, Keine Mutter der Relativitätstheorie, Internationale Zs. Für Geshichte und Ethik der Naturwissenschaft, TuM, 3, 1995, ff. 45; Margaret Maurer, "Die Elter" oder "Der Vater" der Relativitätstheorie?, PCN, Nr. 48, Jg. 11, Neft 3, Wien, Juni 1996, 20—27; Dušan Poznanović, Školovanje Mileve Marić-Ajnštajn, SSa, Sremska Mitrovica 1996, br. 6, 103—114; Albert Ajnštajn i Mileva Marić — Ljubavna pisma, Novi Sad 1998; Milan Popović, Jedno prijateljstvo, pisma Mileve i Alberta Ajnštajna Heleni Savić, Podgorica 1998; Đorđe Krstić, Mileva & Albert Einstein, Ljubezen in skupno delo, Radovljica 2003.
 
Aleksandar Nikolić
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Fotografija preuzeta sa interneta
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 04, 2013, 12:49:27 am »

*
MILEVA MARIĆ-AJNŠTAJN


U SENCI GENIJA

Mileva, žena Alberta Ajnštajna, žrtvovala je svoju naučnu karijeru zbog ljubavi, nezasluženo ostajući zapostavljena

Mileva Ajnštajn je rođena 7. decembra 1875. godine u Titelu.
  
Ubrzo posle, porodica Marić se zbog nove službe Milevinog oca Miloša seli u Vukovar, gde je dve godine službovao kao administrativni činovnik. Potom će uslediti preseljenje u Rumu, gde Mileva provodi rane godine detinjstva. Pokazalo se da devojčica hramlje na levu nogu. Milevino školovanje otpočinje 1881. godine, kada polazi u Opštu pučku školu u Rumi. Uz odličan uspeh i epitet najboljeg đaka Mileva je pokazala naročit talenat "iz računa, crtanja i muzičkog". Već u prvim godinama školovanja znala je crkveno pojanje naizust, a svi su bili zadivljeni njenom sposobnošću u brzom brojanju gusaka "koje je brojila kao da ima neku mašinu u glavi". Posle završenog četvrtog razreda, otac je 1886. godine upisuje u prvi razred Srpske više devojačke škole u Novom Sadu, da bi već naredne godine zbog očevog preseljenja u Sremsku Mitrovicu prešla u mitrovačku Realnu gimnaziju, gde je Mileva pokazala posebno interesovanje za matematiku i fiziku. Posle završene Male realne gimnazije u Mitrovici, Mileva odlazi u Šabac, gde znanjem iz matematike zadivljuje profesore Šabačke gimnazije. U šestom razredu gimnazije njena porodica je zbog očevog posla prinuđena na novo selidbu u Zagreb. Mileva je tamo upisala Veliku gimnaziju, gde je, zahvaljujući uslovima koje je škola imala, uspela da razvije svoja znanja iz eksperimentalne fizike.
 
SUSRET SA AJNŠTAJNOM
  
Godine 1895. porodica Marić privremeno se seli u Cirih, gde Mileva školske 1895/96. godine pohađa četvrti seminarski razred Više devojačke škole. Maturu polaže u Saveznoj medicinskoj školi u Bernu. Odlučila se za studije politehnike, upisavši se na Savezni politehnikum u Cirihu gde je otpočela sa studijama 1896. godine. Opredelila se za "odeljenje šeste škole za stručnjake matematike prirodnog smera". Tu je i upoznala svog budućeg muža Alberta Ajnštajna sa kojim se zbližila već prvih dana zajedničkih studija u istoj klasi, kod profesora Vebera. Mileva i Ajnštajn su, budući oboje predani nauci, zajedno učili, proučavali dela i život znamenitih fizičara. Zajedno su radili i na "radu o relativnom kretanju", koje je kasnije Alberta Ajnštajna proslavilo kao naučnika svetskog glasa. Pretpostavlja se da pretežne zasluge u tom radu ima zapravo Mileva, o čemu svedoče brojna pisma sačuvana iz njene prepiske sa Ajnštajnom. Milevina podrška naučniku bila je neprocenjiva.
 
ŽRTVA ZARAD LJUBAVI
  
Žrtvovala je svoju karijeru povukavši sopstveni doktorat kod profesora Vebera zato što nije hteo da primi Ajnštajna kao svog asistenta, dok je Ajnštajn uspešno doktorirao 1901. godine. To je bio početak teškog i u neku ruku tragičnog životnog puta. Ajnštajnovi roditelji nikako nisu prihvatali njihovu vezu niti brak, dok Milevini roditelji, budući veoma patrijarhalnih shvatanja, teško prihvataju vanbračnu Milevinu trudnoću. U međuvremenu polaže sve ispite, ali od diplomiranja i doktorskog rada odustaje. Umesto diplome (jer je ženama nisu dodeljivali) dobila je samo potvrdu da je završila Politehnički fakultet. Januara 1902. godine Mileva je rodila ćerku Lizerl, koja je, prema nepotpunim podacima, živela veoma kratko. Postoje izvesne sumnje da devojčica i nije umrla, već da je, s obzirom na hendikep s kojim je rođena, prebačena u neki dom, a postoje pretpostavke i o njenom usvojenju.
 
VEZALA IH LJUBAV I NAUKA  
  
U međuvremenu, Ajnštajn je posle dugotrajnog traženja posla uspeo da pronađe trajno nameštenje u Švajcarskom patentnom birou u Bernu gde je radio kao tehnički ekspert od aprila 1902. godine, da bi se pola godine kasnije venčao sa Milevom. Prve godine braka označile su i najplodniji period naučne saradnje i zajedničkih projekata dvoje ljudi koje je neraskidivo vezivala ljubav ali i nauka.
  
Drugo dete, sina Hansa Alberta, dobili su 15. maja 1904. godine. Iste godine otpočinju rad na Teoriji fotoelektričnog efekta, da bi naredne, 1905. obelodanili čuvenu Teoriju relativiteta. To je bio i najplodniji period stvaralaštva Ajnštajnovih, koji su zajedno dali nemerljiv doprinos kvantnoj teoriji, "koja je do 1905. bila praćena nezavisno od teorije relativiteta". Upravo je preplitanje ove dve teorije dovelo do otkrića atomske energije. U pamćenju savremenika ostala je zapamćena poseta Ajnštajnovih Novom Sadu leta 1905. godine.
 
AJNŠTAJN ZAPOSTAVIO PORODICU
  
Pet godina kasnije Mileva i Albert dobijaju drugog sina Eduarda. Ajnštajn godinu dana kasnije odlazi u Prag, gde dobija mesto profesora na tamošnjem nemačkom univerzitetu. Upravo tada otpočinju i njihovi bračni problemi. Uslediće povratak u Cirih, a zatim i kraći boravak u Parizu, gde je Ajnštajn držao predavanja. U Parizu su upoznali i Mariju Kiri sa kojom su se intenzivno družili. Milevin brak je zapadao u sve veću krizu. Ipak, 1913. godine sa porodicom dolazi u Kać i Novi Sad, gde u pravoslavnom hramu Nikolajevskoj crkvi krsti svoje sinove.
  
Albert Ajnštajn je odlučio da prihvati posao u Berlinu, gde je otišao sam. Budući da je već bio u ljubavnoj vezi sa svojom budućom ženom Elizabetom, zapostavio je Milevu i svoju porodicu. Uz to je počeo da se prema njoj odnosi veoma okrutno, maltretirajući je mentalno, a prema nekim tvrdnjama, čak i fizički!
 
TUŽAN KRAJ
  
U Milevinom životu otpočeo je period tuge i depresije zbog rastanka sa mužem, ali i materijalne oskudice. Pogoršalo joj se i zdravlje, čak je tri godine bila vezana za krevet. Takođe, teško se nosila sa bolešću svog sina Eduarda. Mileva i Albert su se zvanično razveli 1919. godine. Tom prilikom dogovoreno je da novčani deo Nobelove nagrade koju je dobio Ajnštajn pripadne Milevi.
  
Briga i napori oko lečenja teško bolesnog sina iznurili su je do krajnjih granica. A onda joj se dogodila nesreća: vraćajući se iz bolnice pala je i polomila nogu posle čega se mesecima oporavljala. Potom je doživela šlog i nekoliko moždanih udara.
  
Umrla je u sedamdeset trećoj godini života, 4. avgusta 1948. godine.


Autor: Mila Milosavljević | 01. 01.2008. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 07, 2015, 10:26:42 pm »

**

NOBELOVAC IZ SENKE

Autorski rad Desanke Đurić - Trbuhović, štampan 1969. godine u Kruševcu, donosi malo poznate pojedinosti o životu i radu Mileve Marić

U svojim ispitivanjima sam se rukovodila samo željom da dođem do istine o zbivanjima iz toga doba. Literature o njoj ima tako malo i toliko protivurečne, pa čak možda i tendenciozne, koja ide na njenu štetu, da se u nju slabo može pouzdati. Želela sam samo da razgraničim priznato od nepriznatoga, nepoznatoga, nepravično sklonjenog u stranu i mrak, ne dirajući u veličinu koju je i ona stvarala i ne odričući zasluge na drugoj strani — ističe, na prvim stranama knjige, Desanka Đurić - Trbuhović.

Privučena radoznalošću i činjenicom da sve skriveno i zagonetno podstiče interesovanje, autorka monografije U senci Alberta Ajnštajna tragala je za Milevinim uspomenama, koja je i pored velikih uspeha, u svetu nauke, rukovođena ljubavlju, ostala tiha i u senci Nobelovca.

— Mileva je bila izuzetna priroda, koja se ne može svrstati ni pod kakav stereotipni profil ljudi, pa je tim teže iz sitnih kamenčića sastaviti celokupan mozaik njenog života... Ona sama je celog života bila ćutljiva, a o sebi i svojim i svojim doživljavanjima nikada govorila... gde god je mogla izbegavala je sva priznanja svojoj ličnosti — zapisuje Desanka.

Zato je, iako genijalan stvaralac, podsticala i stremila ka genijalnosti drugog, gradeći zajednicu nauke u ljubavi prema voljenom biću. Ako je po Lesingu stremljenje istini skupocenije od njenog osiguranog posedovanja, onda je i autorka dela koje govori o "ženi u senci" odala priznanje istoj, za sve naučne radove koji su na čudan način nestali ili su nepristupačni.

ŠABAČKI DANI

Nakon završetka Građanske škole u Rumi, Mileva je želela da nastavi školovanje, ali u Austrougarskoj monarhiji, u tom periodu, ženska deca nisu mogla pohađati gimnaziju. Tako se, 1890. godine, upisuje u peti razred Šabačke gimnazije.

"Mileva je u gimnaziji bila odličan đak. Radila je savesno, sabrano i sanjala o svom daljem razvitku i uspehu gde će afirmisati druge vrednosti svoje ličnosti. Ona nije imala ženskih čari i bila je ružna, ali je imala pametnu glavu i hrabru upornost, koju su vekovima razvijale žene njenog naroda u borbi sa svim teškoćama života. Bilo je prkosne samosvesti u toj devojčici, ružnoj i mračnoj. Zavist na njenim školskim uspesima rađala je kod drugarica sitne pakosti. Ona je svesno podvlačila ono, čega one nemaju a čime je ona u izobilju obdarena... Mileva je u svojim mladalačkim godinama postajala za svoju okolinu sve čudnija i samovoljnija. Za neuspehe svojih devojačkih maštanja, na polju lirskih doživljavanja, tražila je u svojoj ponosnoj povučenosti i duhovnoj samoći, naknadu u radosti shvatanja i razumevanja onoga što je ona smatrala svetom otkrića, svetom onih mogućnosti koje su formirali vekovi i koje su svojim izrazom i znacima jednako istinite u svim vremenima i u svim podnebljima."

Desanka Đurić, veoma živo i dokumentovano, donosi čitaocima težak životni put Mileve Marić, čija je genijalna ličnost ostala zaklonjena Ajnštajnovim likom.

U Šapcu je sklopila prijateljstvo sa vrednom, darovitom i ambicioznom Ružicom Dražić. Zajedno su maštale i kovale planove za budućnost, koji su podrazumevali školovanje i nakon mature.

"I tako rešena krenula je u svet, taj odlazak je smatrala jedinom mogućnošću svoga života i ostvarenja svojih težnji. Nije tada mogla ni da nasluti kako je težak teret tragične sudbine ponela na svojim plećima."

SPIRITUS AGENS

Desanka Đurić, veoma živo i dokumentovano, donosi čitaocima težak životni put Mileve Marić, čija je genijalna ličnost ostala zaklonjena Ajnštajnovim likom.

Mileva je 1896. godine došla u Cirih radi studija. Ponovo je zakoračila stazom emancipacije jer je Univerzitet u Cirihu bio prvi, na nemačkom govornom području, koji je i ženama dozvolio upis. Studentkinje su bile prava retkost. Odeljenje za matematiku i fiziku VI/A, brojalo je pet studenata. Među njima, Mileva je bila jedina žena i najstariji student. Najmlađi je bio Albert.

Jednom prilikom, nikako nije mogao dobiti rezultat do koga je ona došla putem eksperimenta. Po prvi put, Albert je prišao tihoj i povučenoj koleginici, a ona mu je mirno i jasno objasnila postupak rada kojim je došla do rešenja. Bio je to njihov prvi kontakt.

Ubrzo su jedno u drugom prepoznali sličnost, i mučeni istim pitanjima, zajedno su izučavali dela: Helmholca, Herca, Maksvela i Bolcmana. Postajali su sve bliži. Ona je u timu Marić — Anštajn bila pokretač i inicijator za rad. Istrajna, praktična i snažna, usmeravala je njihove živote, dok je Albert činio potpunu suprotnost, neodlučan i povodljiv sanjar. Ne želeći da je bilo šta ometa u radu, ubrzo je shvatila da njihovo prijateljstvo prelazi u nešto drugo. Odlučno i brzo pronalazi rešenje i odlazi na studije u Nemačku.

"Tamo je sagledala da ovaj put neće izaći kao pobednik. Albert Ajnštajn je zauzeo veoma važno mesto u njenom srcu i životu, još i mnogo više, on je svojom ličnošću zaklonio sve ostalo. Dotad je bila sama sebi cilj, ali snažni osećaji su potresli njen bogati unutarnji život i taj cilj smenili. Sama sebi nije više bila važna, mogla je da živi samo kroz egzistenciju voljenog čoveka. Sve lično izgubilo je svako značenje. Želela je sad još samo da sve svoje snage iskoristi da pomogne njemu, da razvije njegove sposobnosti i od njega stvori veličinu i sve ono što je nekada želela za sebe. Kad je uvidela da je to tako i da su ta osećanja postala nesavladiva, vratila se februara 1898. godine ponovo u Cirih."




Mileva sa mužem, 2011.
Mileva with her husband Albert


Danica Đurić opisuje Albertovo stanje nakon njenog povratka: "Milevine drugarice su odbijale da se sa njim pojavljuju na ulicama i priredbama zbog njegove zapuštenosti. Mileva kao da nije primećivala njegov spoljašnji izgled. Dok su devojke izbegavale njegovo društvo i profesor Žan Perne mu je savetovao da se okane fizike, rekao mu je: 'Studij fizike je veoma težak. Vama ne fali marljivost i dobra volja, ali znanje! Zašto radije ne studirate medicinu, pravo ili književnost?"

"Za to mi tek nedostaje dara, pa zašto da ne pokušam bar sa fizikom?"

"Kako hoćete mladi čoveče, u Vašem sam interesu samo hteo da opomenem."

Samo Mileva nije posumnjala u njegovu veliku darovitost, ali je vrlo dobro znala da je tome neobičnom talentu potreban rad i napor za koji on sam nije bio sposoban. Ona je bila taj spirit agens u njegovom radu, a za njega je to bilo i najvažnije, jer i on je video njezine najviše kvalitete i cenio njenu pronicljivu genijalnost. I pored obeshrabrujućih opomena išao je svojim putem vedar i ubeđen u svoje verovanje i uspeh istine. U njega je nepokolebivo, više nego on sam, verovala Mileva."


Priredila: S. Jovanović
Objavljeno u Glasu Podrinja, 16.05.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 30, 2016, 01:48:33 am »

**

Desanka Đurić — Trbuhović


U SENCI ALBERTA AJNŠTAJNA


MALA BIBLIOTEKA
LJUDI U VREMENU


Uređivački odbor:
B. L. Lazarević, Ivan Pudlo, Ljubinko Savić,
Kosta Dimitrijević i dr Vladeta Vuković

Kruševac, 1969.



PREDGOVOR

Da u ovom delu nema bogate, proverene dokumentacije, cela bi ova istorija mogla izgledati kao priča — priča o neznanom junaku, jednom od onih ženskih junaka, kojima je sudbina dodelila da ostanu u senci svoih velikih i slavnih muževa — sa puno samopregora, puno požrtvovanja i sa puno samoodricanja. A ipak su mnoge od tih žena bile izvanredne darovitosti i nadprosečne inteligencije.

Pisac ove knjige, profesor Desanka Đurić — Trbuhović, daje nam ovde ceo presek jednog doba, jednog života i razvoja. Iznosi veoma živo i dokumentovano podatke o tragičnom životnom putu Mileve Ajnštajn (Einstein), koja je sve do sada bila u senci svog velikog muža, zaklonjena i gotovo sasvim nepoznata. Kao izdanak jedne patrijarhalne sredine, nije smatrala da je nužno da ističe sebe, da ističe svoj udeo u epohalnim delima koja su proslavila Alberta Ajnštajna. Verovatno je i njen slavni suprug takođe smatrao da njenu pomoć može da koristi a da je ne ističe, jer njih dvoje su jedno, kao što ona na jednome mestu kaže: "Wir beide sind Einstein".

Uloga Mileve Marić u genijalnim otkrićima njezinog muža nije, do sada, nigde objašnjena ni dovoljno naglašena, nije čak nigde ni spomenuta u toliko brojnim publikacijama o radu Alberta Ajnštajna. Zasluga je autora ove knjige i u tome da se na osnovu brižljivo prikupljenih podataka ta uloga i saradnja jasno nazire. Iako pisac ne nameće svoje zaključkeke, čak ih na mnogo mesta i zaobilazi, ne izražavajući svoja ubeđenja, iznosi brojne činjenice i ostavlja čitaocu da sam zaključuje.

Za nas je ova studija tim interesantnija što se radi o ličnosti koja se rodila i odrasla u graničarskoj, poluvojničkoj, poluseljačkoj, imućnoj vojvođanskoj porodici u drugoj polovini 19 veka. Kći Šajkaša tek razvojačene granice (i to kći — ne sin) svršava gimnaziju i odlazi na studije u Švajcarsku. U ono vreme trebalo je za to imati i sposobnosti i ambicije i volje. Mileva Marić je imala veliku darovitost i ambicije, imala je hrabrost i snage, a od oca iznenađujuću duševnu slobodu, svakako i drugih porodičnih osobina. Bilo je u njoj unutrašnjih nemira kao i u njenih predaka, koji su u raznim seobama i migracijama prelazili reke i krstarili po svojim i tuđim brdima, tražeći sebe i služeći druge.

Obzirom na vreme u koje počinje svoje studije na Univerzitetu, ona se svrstava u red onih, tada retkih intelektualki, koje su bile pioniri u naučnoj sferi opšteg obrazovanja. To je značajno i za našu kulturu toga vremena.

Ceo tok njenog života u 19 i u prvoj deceniji dvadesetog veka pokazuje uspon i prodiranje u najviše oblasti ljudskog duha, da iza toga nastupi drugi period, period njenog povlačenja u najuži krug porodice i najbližih prijatelja i uvlačenja u sebe. Na prekretnici te njene životne staze stoji zvezda Alberta Ajnštajna.

Sa njime se ona upoznaje devedesetih godina prošlog stoleća kad su oboje bili studenti iste grupe na ciriškom Univerzitetu. Ona je u studijama bila ispred njega, pomagala mu je, a docnije se i udala za njega. Intuitivno i intelektualno je prezrela njegovu genijalnost i inspirisala ga u radu.

Svom ranijem mlađem kolegi, a docnije slavnom mužu pružala je pomoć u radu i sve najbolje uslove za taj rad. Po razlazu sa njim, ona se sva posvećuje vaspitanju dvojice njihovih sinova. Tako je nastao drugi život. Urođana velika intelektualna sposobnost prešla je u praktična dovijanja, a lične ambicije u požrtvovanje. I to kakvo požrtvovanje!

Mlađi je sin umno oboleo. Njega je ona, i samo ona, dvadeseg godana čuvala i brinula se o njemu do svoje smrti. I kad se žrtvuje ona to čini do kraja. Napušten i ostavljena pregorila je sebe da usluži druge.

Profesor Desanka Đurić — Trbuhović je vrlo savesno pokupila sredila i obradila podatke do kojih je uopšte mogla doći, poprativši ih objašnjenjenjima i impresivnom slikom isečka iz sudbine i naravl ljudi uopšte, ambijenta i doba u kome se Mileva razvijala, radila i živela. Utoliko pre interesantna za naše ljude i krajeve iz kojih je Mileva Ajnšajn ponikla.

Rad je značajan po osvetljavanju tragičnog lika jedne izuzetne žene i njenog anonimnog učešća u jednom od najvećih naučnih otkrića.

U Beogradu
20 novembra 1968.

Dr. Radivoje Kašanin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 30, 2016, 02:13:24 am »

**

Desanka Đurić — Trbuhović


U senci Alberta Ajnštajna


Baš ono što je skriveno i zagonetno podstiče čovekov interes da razmišlja i traži uzroke zašto je to tako. Zainteresovana time zašto darovita devojčica Mileva Marić pored svojih velikih uspeha u školi i nauci nije došla do nekog mesta među naučnicima, počela sam da tragam za uspomenama koje su o njoj ostale. Tražila sam saučesnike u zbivanjima njezinog života i rada, psihološki verodostojne svedoke događaja iz toga vremena.

Prošlo je skoro već dvadeset godina od njezine smrti, a devedeset i dve godine od njenog rođenja, pa se proredio broj njezinih nekadašnjih poznanika kako u Jugoslaviji, tako u Švajcarskoj. Od kolege sa studija nije ostao niko više u životu. Od bliže porodice, osim njezinog sina Hans-Alberta koji živi u Americi, nema više nikoga.

Mileva Marić je bila izuzetna priroda, koja se ne može svrstati ni pod kakav stereotipni profil ljudi, pa je tim teže iz sitnih kamenčića sastaviti celokupan, neprekinut mozaik njezinog života. Ona je bila istaknuto duhovna ličnost, koja je znatno doprinela i imala odlučan uticaj na Ajnštajnova dela. U svojim ispitivanjima sam se rukovodila samo željom da dođem do istine o zbivanjima iz toga doba. Literature o njoj ima tako malo i toliko protivurečne, pa čak možda i tendenciozne, koja ide na njenu štetu, da se u nju slabo može pouzdati. Želela sam samo da razgraničim priznato od nepriznatoga, nepoznatoga, nepravično sklonjenog u stranu i mrak, ne dirajući u veličinu koju je i ona stvarala i ne odričući nesumnjive zasluge na drugoj strani. Zato sam nastojala da upoznam što više pojedinosti o njoj, čak i one koje možda izgledaju sasvim beznačajne, a ipak su delić celokupnog života. Baš ta zbivanja u svakidašnjem životu i odnos prema okolini otkrivaju možda najbolje istinu o samoj ličnosti.

Ona sama je celog života bila ćutljiva, a o sebi i svojim doživljavanjima nije nikada govorila. Javnosti se plašila i gde god je mogla izbegavala je sva priznanja svojoj ličnsti. Time je otežano određivanje elemenata rečenoga, nego je moguće samo logično zaključivanje na osnovu zbivanja i činjenica koje su pratile njen život. Čitaocu će se, možda na prvi pogled, mnogo puta učiniti da ima suviše govora o drugoj, ili drugim ličnostima. Tu i jest težina zadatka: treba pokazati i veličinu dela priznatog Albertu Ajnštajnu, njegovu slavu i popularnost proisteklih iz radova datih u 1905. godini i Milevinog učešća u njima. Tu su i važna osećanja, sadašnjice, spiritus rerum. Zato sam koristila ovde i ona sitna doživljavanja koja su ostala u sećanju, zabeleškama i pismima, do kojih sam mogla doći, kao i likove iz porodice koji sličnošću mogu dočarati i sam njezin lik. Donošenje zaključaka ostavljam čitaocima.

Poreklom iz jedne visoko obdarene porodice, po srodnosti interesovanja i životnog stava Mileva je ličila na svog prerano izgubljenog brata Miloša. Njezina su delanja tamo do susreta sa Albertom Ajnštajnom poticala iz njene unutarnje intelektualne potrebe koju je ostvarivala ne obazirući se ni na što oko sebe. Živela je svoj život sve dok nije upoznala čoveka koga je smatrala genijem, kome je potrebna njezina podrška i pomoć. Ona je bila drugačija od njega u mnogim shvatanjima, drugačija po stilu rada, drugačija po načinu mišljenja, po vaspitanju i poreklu, ali jednaka u stremljenju istome cilju. U velikim njegovim uspesima je nepravično potisnuto i nespomenuto mnogo toga, a baš to što je skriveno tišti svest. Htela sam da unesem svetlosti u tu pomrčinu, da se stvari sagledaju i sa druge strane, da se ugleda da tu postoje i druge snage i impulsi u radu. Mrtvi su učesnici tragične drame njezinog života, ali su ostale činjenice da govore umesto njih.

Rukovođena jednom od onih vrhunskih ljubavi, ona je sva svoja kasnija nastojanja podredila jedino cilju Albertovog napretka i njegovog uspeha. Tu je nastupio prelom u njenim sopstvenim namerama. Svojim izdržljivom, strasnom prirodom posvetila se tome idealu i ostala mu verna do kraja života.

Ličnost Mileve Marić me dugo interesovala, njena zatvorenost, skromnost, dubina misli i osećanja su me snažno impresionirale, a snaga samoodricanja koja prelazi moć žene zadivila me je. Napisala sam o njenom životu ono do čega sam mogla da dođem. Namera mi je bila da time odam priznanje njenoj etičkoj borbi za istinu i sve najviše vrednosti u životu. Iako je ona sama izbegavala javnost i iznošenje svoje ličnosti pred svet, to nas ne obavezuje da ćutimo. Mi ne smemo predati zaboravu Milevu Marić, jer imamo mnogo razloga da se ponosimo time što je pripadala našem narodu. Čini mi se da njen lik treba da ostane u sećanju i poštovanju i u budućnosti. Kaže se; da narod koji svoje velikane ne poštuje, nije ih ni dostojan. Smatrajući Milevu Marić velikom u mnogo čemu, a njezin život jedinstvenim primerom života proživljenog za druge iako je to bilo protivno njezinoj prirodi i nametnuto joj čeličnom čvrstinom njene rešenosti.

Na osnovu logičkih zaključaka, iz zbivanja u njezinom životu možemo smatrati da je njezin udeo u radovima Alberta Ajnštajna bio velik i veoma značajan:

1) Njezina velika darovitost, koja se ispoljavala već u detinjstvu, kao i darovitost u porodici.

2) Snaga želje za novim saznanjem i usavršavanjem u matematici i fizici, koja ju je pokrenula u nepoznati svet, uprkos snažnog otpora njene okoline i predrasuda onoga vremena i malovaroške sredine.

3) Njezin veliki dar za matematiku i fiziku i neobični uspesi na studijama.

4) Njihova zajednička saradnja za vreme studija, za koju nije bilo nikakvog razloga da se prekine posle sklapanja braka, kad su mogućnosti zajedničkog rada postale kud i kamo povoljnije.

5) Svedočenje verodostojnih savremenika o izjavama samoga Alberta o njenom učešću u zajedničkom radu.

6) Njegovo davanje, baš polovine, Nobelove nagrade Milevi.

Često se dešava da genijalan stvaralac svoju produktivnost ostvaruje pod impulsom dobivenim od kongelijalne ličnosti. Ima ljudi, pa čak i stvari, koje stimuliraju produktivnost genijalnosti drugih. U osnovi zajednice Ajnštajn leži zajednički rad, koji je dao besmrtna dela, bez obzira na to što je život doneo kasnije.

Mislim da nam je dužnost da sačuvamo uspomenu na nju i odamo joj priznanje za ono što je učinila u svom životu. Možda će se jednom pronaći, za one kojima ovo nije dosta, i dokumenti o njenom naučnom radu koji su na neki veoma čudan način svi nestali, ili su zasada nepristupačni. Međutim, mi ne smemo samo to čekati, no kao što Lesing kaže:

"Stremljenje istini je skupocenije od njenog osiguranog posedovanja."

Cirih, proleće 1967.
D. Đ. T.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: