Vladeta Jerotić (1924)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani nauke « Vladeta Jerotić (1924)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladeta Jerotić (1924)  (Pročitano 7034 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 08, 2015, 01:07:04 am »

*




VLADETA JEROTIĆ
Beograd, 02.08.1924.

Vladeta Jerotić je istaknuti srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, svestrani erudita i akademik SANU. Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju.

U Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj specijalizovao je psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a i danas povremeno drži predavanja u Beogradu i širom Srbije.

Od 1984. godine Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovni je član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). [sr.wikipedia]

Fotografija: banatski kulturni centar blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2015, 01:12:41 am »

*

VLADETA JEROTIĆA


AUTOBIOGRAFIJA

Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. "Jedinac u majke!" Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i "pukotine" karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao "palog brata" u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) — samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima — treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.



Vladeta Jerotić 26.10.1937.

Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje "haklberijevske" izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke "Zlatna knjiga".

Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop "Balkan" za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O'Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna "porcija" grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.

Voleo sam i sport — fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač i gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu. Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i "kako su deca? kako uče? kako su položili razred?"

Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao, — "dobar đak". A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade "Politike". Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike. U prvoj osnovnoj školi Ružicu Tot, u drugoj Ljubicu Baljić, dok su mi u gimnaziji predavali nastavnici koji su predavali i kralju Petru II. Srpski jezik i književnost predavali su mi Miloš Savković, Miodrag Lalević i Božidar Kovačević; matematiku, kasnije akademik, Tatomir Anđelić; latinski Sergije Lavrov i Albin Vilhar; veronauku Ljubomir Rajić, potonji vladika raško-prizrenski Vladimir. Najradije sam slušao veronauku i istoriju i obično sam imao najbolju ocenu iz ovih predmeta. Ljubav prema istoriji, a onda teologiji, koju sam jedno vreme, pri kraju gimnazije, želeo da studiram, ostala je do danas. Nikad mi nije dosadno da čitam šta se dešavalo u Srbiji za vreme Lazarevića i Brankovića, za vreme Prvog ili Drugog srpskog ustanka, ali i kako je proticala revolucija pod Kromvelom u Engleskoj ili sa Robespjerom i Dantonom u Francuskoj.

Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret — u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka — do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo "ukor nastavničkog saveta"; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu — u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" (blago ironično pomišljam na Rodenovog "Mislioca"), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i "čisto" filosofskog. Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, "navijao"). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.

Naravno da sam u adolescentnom dobu, pa i malo kasnije, pisao stihove, priče; započeo sam i sa pisanjem dva romana, a čitavo vreme mladosti, sve do 14, pa, bogami, i do 40. godine, pisao sam dnevnik. Nalazio sam u njemu veliku utehu i radost; uobličavao sam svoja skrivena i tamna osećanja prevodeći ih u slova dnevnika, tesao sam rečenice i ne sluteći da ću jednom početi da se bavim ozbiljnije književnošću i književnom kritikom. Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata, objavio sam u tadašnjem književnom časopisu "Svedočanstva" i doživeo oštru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Daviča. On je, tom prilikom, napao još nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom časopisu kao — "dekadentne pesnike". Ne mislim da je Davičova kritika bila razlog što sam pisao sve manje pesama, već je razlog bio u mojoj većoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine moja porodica i ja doživeli smo u našem stanu u Kondinoj ulici. Bilo je to relativno rano ujutru, na dan Uskrsa; otac i majka su već bili ustali, ja sam još ležao u krevetu. Grmelo je i treslo na sve strane. Otac nas je požurivao da siđemo u podrum, u kome su se već nalazili drugi stanari iz naše dvospratne zgrade. Nisam se uplašio, ne zato što sam bio hrabar, već što nisam bio dovoljno svestan opasnosti od bombardovanja, koje nikada do tada nisam bio doživeo. Panike u podrumu nije bilo, iako sam osećao da se svi boje i da zato ćute. Od mladih, jedino je još bio kućepaziteljev sin Živko, moj vršnjak koga sam mnogo voleo — svi ostali u našoj zgradi bili su sredovečni i stariji ljudi. Ne znam tačno koliko je trajalo bombardovanje Beograda, valjda oko jedan sat. Naša kuća je ostala pošteđena, mada su neke zgrade sasvim blizu naše, između ostalih zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj ulici, bile pogođene bombama.

Pošto se bombardovanje Beograda nastavljalo i idućih dana, uz sve slabiji otpor naše protivavionske odbrane, otac nas je poveo, sa nešto stvari, na Voždovac, u kuću njegovog brata od tetke, poznatog predratnog glumca, reditelja i prevodioca francuskih komada za pozorište, Vladete Dragutinovića, po kome sam ja i dobio ime. Posle dva-tri dana u kući moga strica, zbog nesigurnosti i požara u Beogradu, svi smo krenuli pešice prema Kumodražu i tamo se smestili u jednu veću seosku kuću. Te večeri, posle izlaska iz Beograda, kada sam sa jedne uzvišice pogledao na moj rodni grad — prvi put sam se užasnuo. Izgledalo mi je, bukvalno, da gori ceo Beograd.

Moj otac, savesni i tačni računoispitač Glavne kontrole, inače rezervni kapetan, smatrao je da mu je dužnost da brani svoju zemlju i da mu je zbog toga jedini cilj da nađe svoju komandu. Smatrao je da sam i ja, iako tek sedamnaestogodišnjak, sposoban da pođem zajedno sa njim u rat, stoga me i poveo sa sobom, ostavljajući majku u Kumodražu, sa drugim ženama izbeglim iz Beograda. Setivši se da njegova vojna komanda treba da bude negde oko Kraljeva, pošli smo prema jugu, u bežaniju koja je bila, u pravom smislu, haotična za sve. Kretali smo se lagano, što pešice, što kamionima koje smo sretali i koji bi nas donekle vozili, a onda ostavljali same na drumu. Nekoliko puta sklanjali smo se u jarkove pored puta kada bi se nemačke "štuke" nisko obrušavale i mitraljezom iz aviona kosile sve koji su se putem kretali. Posle nekoliko dana iscrpljujućeg "marša", stigli smo, začudo, u očevu komandu, koju smo pronašli u selu Ribnici blizu Kraljeva. Obukli su nas u vojnička odela i poslali negde između Čačka i Užica, na imaginarni "front" koji je trebalo braniti od Nemaca. U međuvremenu, vesti koje su stizale sa nepostojećeg fronta bivale su, iz dana u dan, sve gore. Svi su znali da Nemci nezadrživo napreduju, da im naša rasuta i neorganizovana vojska ne može da pruži nikakav otpor. A i našoj maloj grupi, koja je dobila vojničku uniformu, nije bilo predato nikakvo oružje. Nije bilo jasno, ako naiđemo na nemačku vojsku, šta treba činiti.

Moj otac, prenoseći se u mislima u sličan položaj i doživljaj u toku Prvog svetskog rata, kada se pred jačom neprijateljskom silom kao mlad vojnik, sličan meni u ovome dobu, povlačio sa ostalom srpskom vojskom kroz Albaniju, uobrazio je da će se i u ovom drugom ratu sve tako isto ponoviti, hrabreći mene i ostale koji su se sa nama povlačili da izdržimo i stignemo do Crne Gore, odakle će, možda, biti načina da se, ili izvučemo sasvim iz zemlje, ili organizovano dalje povlačimo — kuda, nije ni njemu bilo jasno.

Na kraju ove tragične avanture, kao posledice rušenja potpisanog pakta sa Nemcima marta 1941. godine, prošli smo, bar otac i ja, više nego dobro. Završetak rata, naime, zatekao nas je u jednom selu iznad Užica, a da nismo ispalili ni zrno baruta (nije ga nigde ni bilo), niti ugledali ijednog nemačkog vojnika. Skinuli smo u tome selu srpsku uniformu, isto onako lako i bezbolno kako smo je i obukli, ostavljajući je seljacima da je sakriju. I to je bio naš spas, jer one koji su neoprezno i naivno silazili sa okolnih brda u Užice u uniformi, Nemci su bez premišljanja i bez obzira na godine vojnika zarobljavali, odmah trpali u furgone i odašiljali put severa — u nemačko zarobljeništvo. Kako smo se otac i ja pojavili u Užicu, već od Nemaca zauzetom, kao "civili", niko na nas nije obraćao pažnju i mi smo uspeli da se, posle dan-dva provedena na ulicama i po budžacima Užica, krijući se, ipak, od Nemaca, uvučemo u neki pretrpan putnički voz, koji je polazio put Beograda. Stigli smo srećno u Beograd, našli smo se sa majkom opet zajedno, u našem stanu, u Kondinoj ulici, koji je, Božijom srećom, bio pošteđen i od razaranja i od vatre. Nemačka okupacija je počela!

Da li je okupacija izmenila moj život? [...]

Ostatak teksta na sajtu: Rastko
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: