Ivana Žigon (1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Ivana Žigon (1968)
Stranice: [1] 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ivana Žigon (1968)  (Pročitano 43177 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Mart 07, 2011, 07:08:00 pm »

*

IVANA ŽIGON





BIOGRAFIJA

Ćerka Steve i Jelene Jovanović Žigon, rođena 02. februara 1968. u Beogradu

Pored Fakulteta dramskih umetnosti završila je i srednju muzičku školu, takođe u Beogradu

Prvakinja drame Narodnog pozorišta od 1999. godine, predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva od 2002. i umetnički rukovodilac recitatorsko-pevačkog ansambla "Kosovski božuri" od 2005. godine čiji su članovi deca iz enklava Kosova i Metohije.



ULOGE U POZORIŠTU:

  • 1989. Kosovka devojka u scenskom spektaklu Kosovski boj u režiji Petra Zeca, Sava centar
  • 1990. Uloga Pamele u Ženskom orkestru Anuja u režiji Petra Zeca, Centar za kulturu Sudentski grad
  • 1991. Uloga Ane Prosper u Markizi de Sad J. Mišime u režiji Radmile Vojvodić JDP
  • 1992. Mileva u Krmećem kasu Ace Popovića, režija Radmile Vojvodić u BDP
  • 1993. Marija u Bogojavljenskoj noći Šekspira, režija Jagoš Marković, JDP
  • 1993. Zora Šišarka u Beloj kafi, Aleksandra Popovića u režiji Branka Pleše, JDP
  • Gospođica Julija u Gospođici Juliji Strinberga u režiji Steve Žigona, Duško Radović, Bojan Stupica, NPB
  • 1995. Uloga Koštane u Koštani Bore Stankovića u režiji Branislava Mićunovića, Narodno pozorište u Nišu
  • 1995. Gaga u Devojci modre kose Vide Ognjenović u njenoj režiji JDP
  • 1995. Eliza Dulitl u Pigmalionu Bernarda Šoa u režiji Jovice Pavića NPB
  • 1995. Dezdemona u Otelu Šekspira, u režiji Steve Žigona, Novosadski letnji festival
  • 1995. Ledi Magbet u Magbetu Šekspira Novosadski letnji festival — Marina u Lizistrati Aristrofana u režiji Petra Zeca
  • 1996. Nastasja Filipovna Idiotu Dostojevsko Narodno pozorište Beograd — Milica u Izvanjcu Igora Bojovića, režija Jovica Pavić, Crnogorsko narodno pozorište
  • 2000. Uloga Nine Zarečne u Galebu Čehova u režiji Steve Žigona NPB
  • 2003. Uloga Lepe Helene u Faustu II Getea u režiji Mire Erceg NPB

  
NAGRADE:

  • 1990. Ćuran na Festivalu komedije u Jagodini Ženskom orkestru
  • Za Koštanu: 1996. Mila Stojadinović na festivalu Joakim Vujić, Međunarodne nagrade
  • 2003. "Zlatni Vitez" u Moskvi za najbolju žensku ulogu Gospođicu Juliju


BAVI SE REŽIJOM VIDEO RADOVA KAO ŠTO SU:

  • 2000. Molitva za Novi vek
  • 2001. Poslednji Evropljanin — Intervju sa Nikitom Mihalkovim
  • 2002. Poslednja velika misija Mihaila Ptašuka 2003. Film o Belorusiji i intervju sa predsednikom Belorusije Aleksandrom Grigorjevičem Lukašenkom Zemlja pod belim krilima
  • 2004. Film o Kubi Srce od čokolade
  • 2009. Dokumentarni film "65 godina vernosti" — o putovanju Golotočana u Moskvu.

Ivana je 2005. godine osnovala hor dece iz enklava Kosova i Metohije "Kosovski božuri" koji čine 15 najtalentovanijih učenika škola iz enklava: Orahovac, Velika Hoča, Priština, Goraždevac, Gračanica, Kmetovce, Letnica, Kosovka Mitrovica. Održali su preko 100 koncerata u Srbiji, Crnoj Gori, Rusiji, Belorusiji i Francuskoj na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Kao predsednik Društva srpsko ruskog prijateljstva od 2002. godine predvodila je poduhvate za pomoć Kosovu i Metohiji, organizovala je "Dane kulture Kosova i Metohije" u Moskvi, uručivala je stipendije studentima, nagradila 150 učenika po selima Kosmeta kompjuterima, u humanoj misiji organizovala je i gostovanja ruskih pevačkih ansambala po selima KiM, putovanje 520 najugroženije dece iz enklava Kosova i Metohije u Rusiju, kao i putovanje 57-člane delegacije veterana Drugog svetskog rata i golootočana u Moskvu povodom 60-godišnjice Pobede nad fašizmom. Na njen predlog gradonačelnik Moskve Jurij Luškov doneo je odluku o izgradnji Moskovskog sela i 75 porodica dobilo je ključeve novih kuća početkom 2007 u selu Istok. Za ovaj rad nagrađena je: — 2004. Specijalnom nagradom Večernjih novosti za podvig godine — 2005. Ordenom za "Veru i vernost" Andrej Prvozvani, Centra nacionalne slave Rusije — 2009. Nagradom fondacije Braća Karić za humanitarne aktivnosti.

Tečno govori ruski, engleski, francuski, a služi se i španskim.

Udata je i živi u Beogradu sa mužem Grigorijem Brkovićem sa kojim ima sina Stefana Stevu Žigona.



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 07, 2011, 09:11:54 pm »

**





IDIOTKA

Za Ivanu Žigon, ćerku Jelene i Steve, nije dovoljno reći — ćerka poznatih glumaca. Ona je odavno prestala biti samo to. Uspjela je ono što uspijeva samo rijetkima, uspjela je izaći iz sjenke poznatih roditelja i postati nešto svoje, nešto osobeno, postati — Ivana Žigon. A to je postala na najteži mogući način, baveći se upravo onim po čemu su joj roditelji poznati — glumom.

Ivana je, kao djevojčica, pominjala glumu kao mogući kasniji izbor. U kući Žigonovih su to shvatali kao želju jedne od mnogih djevojčica koje su u tom uzrastu maštale da postanu glumice... sve do jedne scene u dvorištu. Braneći svog psa od mnogo većeg komšijskog, mala Ivana se tako izvikala na komšiju da je Stevo tada pomislio kako bi njegova djevojčica možda i mogla biti glumica... Njegov istančani osjećaj kojim je prepoznavao darovite glumce i povjeravao im glavne uloge u predstavama koje je režirao, nije omanuo ni kod vlastite ćerke. A malo je nedostajalo da ona ipak ne postane glumica. Završivši već muzičku školu, razmišljala je Ivana i o muzičkoj akademiji... kao i o ruskom jeziku i književnosti. Oduševljavala se Dostojevskim od malena, učila ruski zbog njegovih knjiga, da bi ih čitala na izvornom jeziku. Ipak, pojavila se na audiciji za FDU kao Nastasja Filipovna... i prošla. Diplomirala je onako kako je i započela — kao Nastasja.

Počela je igrati kao mlada glumica i prilično brzo prestala biti bilo čija "ćerka". Naime, na sceni, kada se podigne zavjesa, nije bilo ni mame Jelene, ni tate Steve. Samo Ivana sa ostalim glumcima u predstavi. Za manje darovite glumce bio bi peh da ih, na samom početku, "zapadnu" zahtijevne uloge. Za Ivanu je to bila sreća. Imala je priliku da se dokaže u "pravim" predstavama. Dobila je Statuetu ćurana u Jagodini 1991, za najbolju žensku ulogu, ulogu Pamele u Ženskom orkestru Žana Anuja. Pet godina kasnije, za Koštanu dobija više nagrada na raznim festivalima — Joakim Vujić, Sterijino pozorje, Zemun fest, Paraćin. Ipak, više od svih nagrada, Ivana voli Njega, zamišljenog Njega u mraku dvorane Narodnog pozorišta, Njega za koga glumi, za koga živi tokom predstave... Njega — Gledaoca. Publika je to osjetila i uzvratila ljubav, onu ljubav za koju svaki glumac živi, a koju samo odabrani zaista i dobiju.

Nažalost, iako je sve krenulo kako se samo poželjeti može, sudbina je uplela prste u Ivanin privatni život. Teška bolest je odvaja od scene i mnogo čega drugog na neko vrijeme... Borac kakav jeste, vraća se na scenu i posvećuje joj se sa još većom strašću. Igra svoju Nastasju Filipovnu, ulogu koju živi još od prvog susreta sa Dostojevskim u svojoj trinaestoj godini, ulogu kojom i započinje i završava svoje zvanično glumačko obrazovanje. Igra i Ninu Zarečnu. Obe uloge igra sjajno, sa neobičnom strašću, silno se nadajući da joj to neće biti i posljednje uloge. Obe predstave, i Idiota i Galeba, režirao je Stevo Žigon, a koliko je "popusta" ćerka imala kod tate, najbolje govori događaj koji Ivana vrlo dobro pamti. Na jednoj napornoj probi, jednoj od mnogih koje su prethodile predstavi, još uvijek nepotpuno oporavljena od teške bolesti, Ivana je zavapila: "Tata, lakše malo. Još se nisam potpuno oporavila. Ne mogu više". Stevo je mirno odgovorio: "Ako ne možeš, vrati ulogu."

Uloga nije vraćena, naprotiv... pozlaćena je igranjem na sceni! Idiot je igran i na čuvenoj sceni Malog teatra u Moskvi, čak i na ruskom jeziku! A nagrađen je i "Zlatnim vitezom" 2004. godine.

Prije svojih tridesetih, Ivana Žigon je uspjela nanizati (ali i dobro odigrati!) klasične uloge Dezdemone, Lejdi Makbet, Elize Dulitl, gospođice Julije, Nine Zarečne, Nastasje Filipovne... Niska kakvu samo poželjeti može svaka mlada glumica željna scene. Uspjela je postati div-recitator, u najboljem značenju te riječi.

Ipak, čak ni to nije u potpunosti ispunjavalo uvijek živi duh Ivane Žigon. Postaje predsjednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva 2002. godine. Bio je to pun pogodak! Prava ličnost za takvo mjesto! Kroz Društvo uspijeva mnoge važne ličnosti u Rusiji zainteresirati i pokrenuti da na Kosovo i Metohiju stigne velika količina pomoći, a i sama veoma često boravi sa svojim narodom na Kosmetu. Gotovo sva tamošnja djeca upoznala su je lično i zavoljela... Ona ih vodi, njih 520, iz žicama ograđenih prostora u kojima žive i odrastaju, na nezaboravno ljetovanje u Rusiju! Sa druge strane, odvodi u Rusiju i skupinu "golootočana", ljudi u dubokoj starosti, da im ispuni davnašnji san...

Sve to vrijeme, Ivanin žar se nikako ne zadovoljava samo predstavama. Zaljubljenik u stihove i u njihovo tumačenje (osobina naslijeđena od majke Jelene), Ivana bira i prerađuje izvanrednu Prkosnu pesmu Dobrice Erića. Govori te stihove (ali i čudesnu Gračanicu Desanke Maksimović, i mnoge druge) širom Srbije nadahnuto, sasvim proživljeno, izvanredno... Upravo Prkosna pesma postaje njen "zaštitni znak" kod mnogih koji je nisu gledali ni u jednoj predstavi... Sa Prkosnom pesmom obilazi i svijet, govoreći je na pet jezika.

Februara 2005. okuplja djecu sa Kosova i Metohije u Banji Koviljači, i sa njima, za svega sedmicu dana, uvježbava predstavu! Od djece koja se time nikada nisu bavila, za nevjerovatno kratko vrijeme, uspijeva napraviti prave male glumce koji govore stihove naših najvećih pjesnika od XIV vijeka do današnjih dana, ali i pjevaju kosovske pjesme. Tako stvoren dječiji antički hor dobija ime "Kosovski božuri".

Prvo "vatreno krštenje" biva na sceni Narodnog pozorišta, uz izravan TV prenos, 17. marta 2005. godine. Djeca blistaju na velikoj sceni, gledaoci se dive... a samo oni koji znaju kako je i koliko dugo predstava spremana, znaju da je Ivana uspjela napraviti pravo čudo. "Kosovski božuri" nižu nastup za nastupom... po Srbiji, Crnoj Gori, ali i po inostranstvu. Spremajući se u autobusu, tokom putovanja, ili po hotelskim sobama, djeca uvježbavaju predstavu na engleskom i izvode je u Parizu. Uvježbavaju je i na ruskom i za Dan pobjede, na velikoj obljetnici pobjede nad fašizmom sijaju u Moskvi. U Kremlju, pred 7000 ljudi iznose svoje kosovsko bogatstvo... i bivaju nagrađeni ogromnim pljeskom, ali i mnogim suzama... U Bjelorusiji, u Minsku, Božuri dobijaju i posebnog "Zlatnog viteza".

Te dvije "božurske" godine za Ivanu su značajne, najznačajnije u životu. Ne samo zbog glume i scene, i ne samo zato što se kroz rad sa djecom razvija i u scenaristu, i u režisera. Zaista se sve steklo u te dvije godine, baš kao što se čitavi životi steknu u jednoj predstavi na sceni...

Krajem 2005. sa zemne scene zauvijek silazi Stevo Žigon. Težak udarac kojeg podnosi stojički, znajući već tada da je teoretsku mogućnost da ostane u drugom stanju, koju su joj davali ljekari, iskoristila i da je polako pretvara u stvarnost... Prepliću se trudnoća i povratak bolesti, prepliće se smrt voljenog oca i mogućnost rađanja sina... Na Vidovdan 2006, prvo odlazi na pola godine preminulom ocu, a zatim na udaju, na brod koji plovi Savom... Na Ušću izgovara svoje "da". Na svadbi, u krugu njenih najbližih, nalaze se i "Kosovski božuri".

Nakon uspješno održane trudnoće rađa sina, Stevu... ali i bukvalno odmah nakon donošenja na svijet novog života, počinje još jednu bitku za vlastiti život. Ulogu majke ne napušta ni tada. Naprotiv! Strasno je igra, crpeći iz sebe snagu koja zaprepašćuje čak i one koji znaju kakav je borac. Upornošću, tvrdoglavošću, hrabrošću, ali prije svega — ljubavlju! — ponovo pobjeđuje opaku bolest. Posvećuje se sinu u potpunosti, ali se istovremeno vraća i svojim "Božurima". Još mamurna od posljednje operacije, sa tek minulom anestezijom, sjeda pored telefona i dogovara ponovno okupljanje marta ove godine.

Za mnoge koji su je gledali samo na sceni, Ivana Žigon je čudesna glumica, glumica koja plijeni i oduševljava neobjašnjivom snagom tumačenih uloga. Za one koji istovremeno prate i njenu posvećenost dobrotvornom radu, postaje oličenje Kosovke djevojke dvadeset i prvog vijeka.

Ipak, oni koji je dobro poznaju, znaju da se ona svime što radi, svime što živi i svime što joj se dešava, zapravo korak po korak primiče sve bliže i bliže svom omiljenom liku — Idiotki.

 
Radomir Milić

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Mart 07, 2011, 09:12:13 pm »

*

KOME SMETA IVANA ŽIGON


Ivana Žigon lepo govori "Prkosnu pesmu" Dobričinu:

 "Zlonamernici
 siti i maniti
 sve mi zabraniste u rođenoj kući
 al' ne može mi niko zabraniti
 da pevam i da se smejem umirući".

 
I, tu je pogrešila. Zamerila se nekima — tamo negde i nekad. Dok su se drugi ''mučili'', za dobrobit naroda svoga, pijući viski sa Šiptarom i Mutavim, viski koji nije bio dobro rashlađen, pa su morali da ga konzumiraju u bazenu, sa društvom koje je mislilo da je nemački pesnik Šiler dobio ime po ulici u Zemunu — Ivana je okružena pravim Šiptarima bodrila srpsku nejač na Kosmetu i nosila im humanitarnu pomoć. Tako se ne ide u Evropu. Dok su drugi bili okruženi idiotima — Ivana je igrala u "Idiotu". Dok su drugi crnom đavolu prodavali srpsko ime i čast — Ivana je u "Faustu" izvodila glumačke bravure. To nisu evropske vrednosti, Ivana. Ne može se umetnošću protiv primitivaca. Jer, dok su drugi samopregorno iscrtavali zebre preko kojih ćemo preći u ''bolje sutra'' — Ivana je vodila decu Kosova i Metohije u Rusiju, kako bi za tren zaboravili i juče, i danas, i sutra koje ih čeka kad se vrate. Ne sme se u Rusiju, Ivana, mora se u Evropu, na kolenima i sa konopcem oko vrata.
 
Kome smeta Ivana Žigon? Začudo, ne bi trebalo po današnjim standardima i aršinima: prezime joj se ne završava na "IĆ". Lep preduslov za napredak u "demokratskoj" Srbiji? Al', pogrešila je ona sama: nije smela da pametuje i govori u korist zemlje u kojoj živi. Ne sme se za Srbe ništa dobro reći — jel' to jasno!?! Pa još, zamislite, govorila je da su Srbi na Kosmetu ugroženi, pa ih još voli i bodri — kao da ovi iz Evrope i Amerike ne znaju da je Srbima tamo "ne mož' bit' bolje". I, ovde se gospođa Brković zamerila ostalima sa sufiksom (ili bez njega): "IĆ". Jer, sufiksi, kao i prefiksi, malo znače danas u Srbiji. Na ceni su samo: "fiksi".
 
Kad se šLIHTaš, dobro je — Žigon ne valja. Kad te VUČu, odlično je — Žigon ne valja. Kad bace BISER pred svinje, sjajno je — Žigon ne valja. Kad je SUŠA, dobro je i bez kiše — Žigon ne valja. Kad nosimo iscepane GAĆE, malo je promaja ali nije loše — Žigon ne valja. Kad se DAVImo, normalno je — Žigon ne valja. Kad KOVAČi naše sreće kuju, neka kuju — Žigon ne valja. Kad nas KANDa kade prdeći, ne smeta — Žigon ne valja. Kad se japanski BORovi u Srbiji prodaju za 100.000 dolara po komadu, dramaturgija je na ceni — Stevina ćerka ne valja. Kad od JOVAN oduzmeš prvo slovo ostanu samo telohranitelji, tako valja — Ivana ne valja.
 
Čuvena porodica Jovanović sa radio Beograda, nekada je uveseljavala građane Srbije. Sada, uveseljava samo sebe i bližnje, ostale razveseljava. Nije to više novobeogradski soliterski šmek, već vila na Dedinju. Još jedan korak bliže svetu i novoj američkoj ambasadi. I sve bi bilo lepo i idilično, slažu se ljudi, da ta Ivana sve ne pokvari! Ona, zamislite, može da se prošeta Beogradom, u sred bela dana, i to bez obezbeđenja. Sramota!!! Jesmo li se za to borili 5 oktobra. Da ljudi mogu da se slobodno šetaju — bez pretorijanca?! Ona se, čak šta više, pojavljivala javno i na mitingu protiv samoproglašenja nezavisnosti Kosova?! Nema "bodigarde" a hoće u Evropu?! Kao da je Vitni Hjuston bila blesava i antiamerički raspoložena kada je, onomad, na naše oči, angažovala Kevina Kostnera?! Kreće se slobodno, ta Ivana, među svoje sunarodnike i komšije a ovamo hoće u Evropu. Ona, ta ista, Ivana, nije išamarala ni jednog kosmetskog Srbina a htela bi belu šengen vizu. Malo morgen — što bi rekao "aspirin" za neke od kojih nas danas boli glava. I, kako ona misli bez džipa da se odveze u Jevropu-tiranku, kojoj pevamo još od vremena kad se u Skadarliju nije dovozilo blindiranim vozilima sa zatamnjenim staklima, nego se iz Skadarlije odlazilo četvornoške sa punim džepovima rukopisa i priznanica. Na ceni je bio litar belog sa sifonom — belog vina, ne: belog praha.
 
Ivana se ponaša normalno ali to izgleda nenormalno u svetu gde je normalnost hendikep. Ivana je "nenormalna" u svojim umetničkim kapacitetima, jer je normalnost u umetnosti isto što i prosečnost, dok je normalna u svom odnosu prema životu, porodici i otadžbini. Ovi što je ne vole: nenormalni su u svemu a od umetničkog imaju samo donaciju od "Soroš fondacije". Ko god je u Srbiji talentovan, dokazan i voli svoju zemlju — taj će biti proglašen primitivcem, tako je naređeno spolja. 'Fale samo kožni mantili da to sprovode, mada, mnogi od ovih što mrze Ivanu treba da potraže po roditeljskim ormarima, naći će se po neki tamo.
 
Kome smeta Ivana Steve Žigon? Smeta onima koji su Stevu još za života namrzli a zbog kompleksa nastalog u hladu senke njegove umetničke i životne veličine. A, nije imao ni dlake na jeziku. Znam, nije im lako, bilo je hladno, i osećali su se bezvredno. Kao kad pogledate prema zvezdanom nebu. Pa se sad neki od njih svete Ivani. Budale, ne znaju da je Ivana veličina sama po sebi i sama za sebe. Nije joj potreban Steva zbog njene veličine već zbog porekla na koje je ponosna. I, da ima po nekome velikom da dadne ime detetu.
 
Što ne reći?! Ivana "smeta": nepoštenima, glupima, pervertitima, zavisnicima, prodanim dušama, kompleksašima, bez-identitetnima, netalentovanima, nesrećnima, izgubljenima, mediokritetima, medio-kretenima, kvazi-umetnicima, skvasi-umetnicima. Ako zatreba, "smetaće" i (samo da se naruči, nema problema): belogardejcima, ustašama, četnicima, balistima, zborašima, solanama, klinto-risima, levinsko-klinto-risima (druga poza), amebama, ambroziji, komunistima, judeistima, hrišćanima, muslimanima, budistima, velikosrbima, malosrbima, srednjesrbima (srednjacima), nesrbima, fašistima, antisemitama,semitama, pokretu nesvrstanih, NATO paktu, Mančester junajtedu, advokatima, Vatikanu, Patrijaršiskom dvoru, Rijasetu, Hitleru, Musoliniju, Muratu sa Bajazitom mu sinom, Čerčilu, Staljinu, Mesnoj zajednici Aerodrom u Kragujevcu, Udruženju ribolovaca sa Mont Everesta, i, naravno, "drugoj" Srbiji. Ako ćemo pravo, nikada Ivana i nije bila za drugo mesto. Zato je ona u Prvoj Srbiji. Na postolju, zlatna medalja.
 
Što ne reći?! Ivana je "kriva" (ako treba): za sve svetske ratove, za kugu, svinjski grip, za Černobil, holokaust, jedanaesti septembar, dvanaesti septembar, trinaesti septembar, za 6:0 protiv Argentine, za SEKU — ekonomsku i Aleksić, za Kosovo, Crnu Goru, građanske ratove, i, naravo, jer ne pripada "drugoj" Srbiji. A, Srbija je samo jedna, zato je Ivana u toj prvoj i pravoj.
 
Ivana je, takođe, ''kriva''(ako je ono pre malo): zato što se enormno obogatila, što je sprovodila privatizaciju, rasprodala zemlju, družila se sa kriminalcima i kontraverznim biznismenima, otpustila radnike, prodala Kosovo i Metohiju, oprostila NATO-u za bombe radi demokratije. I, naravno, kriva je jer ne želi "drugu" Srbiju pored ove koju već ima.
 
Najviše je Ivana skrivila (zaista i stvarno): jer je lepa, pametna, talentovana i poštena. Kriva je, jer lepo govori "Prkosnu pesmu" i voli Dostojevskog. Kriva je, što neguje tradicionalne porodične vrednosti i najbolje od hrišćanskog duha. To nisu merila "druge" Srbije — zato je kriva. I, zato ne može u Upravni odbor BITEF-a. Ili, može?!

P.S.
 
Ivani!
Da pevamo hoćemo a da mremo — još ne. Ima još toliko posla u Prvoj Srbiji.


Igor M. Đurić | 06.07.2009. | Igor M. Đurić — SRBI (i) JA
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 07, 2011, 10:29:13 pm »

 *

 PRKOSNA PESMA

 Ja, kći Božja
 Srbija, s pognutom glavom
 izjavljujem dragovoljno
 kroz lance i žicu
 pred svedocima
 Silom, Mukom i Nepravdom
 da sam kriva i da priznajem krivicu.
 
 Kriva sam što jesam
 a treba da nisam
 Kriva odavno
 što stojim uspravno
 i gledam u nebo, umesto u travu
 Kriva što se drznuh protiv krivde
 kriva što opet slavim svoju krsnu slavu!
 
 Kriva što čitam i pišem ćirilicom
 Kriva što pevam, smejem se i psujem
 a ponekad i lajem
 Kriva, i da završim sa najvećom krivicom
 (pre nego što se zacenim od smeha)
 
 Kriva sam, tvrdoglavka,
 što sam Pravoslavka
 i Svetosavka
 i što ne priznajem sveti zločin
 ni oprost od greha!
 Kriva sam i grešna, dakle, što postojim
 i kad već postojim i tako drsko stojim
 što bar ne priznam da ne postojim!
 
 Ako to priznam da sačuvam glavu
 izgubiću časni krst i krsnu slavu
 Ako to ne priznam — crno mi se piše
 ceo svet će na moju zemlju da kidiše
 Rulje bivših ljudi, lopova i golja
 čopori robota i drugih monstruma
 kidisaće na moje voćnjake i polja
 i na moje bele kuće pored druma
 oko kojih, kao najlepše odive,
 cvetaju trešnje, jabuke i šljive.
 
 Ali priznajem i to
 za spas svoga roda
 Ja više ne postojim
 skinite me s liste
 Ja sam odsad samo
 svetlost, vazduh, voda
 tri elementa koja vam koriste.
 
 A ono što pred vama govori i hoda
 to je ono što vi od mene stvoriste.
 Moja ružna slika
 ozverena lika
 koju umnožavate u večeri i jutra
 to je slika vaše svesti i podsvesti
 To nisam ja spolja
 to ste vi — iznutra!
 
 Moj dušmanine,
 moj dušmanine s hiljadu ruku
 s hiljadu slugu i sluškinja laži
 ubr'o si mi sunce ko jabuku
 i radost čistu k'o bulka u raži.
 Moji će potomci piti jed i čemer
 al' tvoji već piju gorku medovinu
 za krvavi novac kojim puniš ćemer
 rasprodajući moju đedovinu!
 
 Usud će ti ludačku košulju navući
 i tek će se onda malo razdaniti
 ili će planeta od sramote pući
 i sve nas u isti ambis sahraniti.
 
 Mnogo smo važne
 Zemljo moja mila
 Mi i naše sestre
 Istina i Pravda
 čim se na nas digla ovolika sila
 čim su na nas zinule
 krivda i nepravda.
 
 Rulje bivših ljudi
 lopova i golja
 čopori robota i drugih monstruma
 palacaju na moje voćnjake i polja
 i na moje bele kuće pored druma
 oko kojih, kao najlepše odive,
 cvetaju trešnje, jabuke i šljive.
 
 Mora da su čule belosvetske bande
 da imamo zlatna Srca
 pa ih vade
 da ih presade u sopstvene grudi
 ne bi li tako i oni bili ljudi.
 
 Ali uzalud!
 Uzalud ćete linčovati
 najgostoljubiviji narod na planeti
 (zbog čega ćete goreti u paklu)
 jer Ljudsko Srce
 to čudo nad čudima
 neće da se primi u vašim grudima!
 
 Gospodo tužioci, suci i dželati
 sve mi zabraniste u rođenoj kući
 ali niko mi ne može zabraniti
 da pevam i da se smejem, umirući
 A to se vama više ne događa
 ni kad svadbujete
 ni kad vam se rađa!
 
 Poštedite me koca i konopca
 i razapnite me na vrhu planina
 kao vaši praoci što su mog Praoca
 Isusa Hrista Nazarećanina.
 
 Ja ću da gledam
 a vi zažmurite
 jer će vam se oči rasprsnuti
 od sjaja mog lica
 Samo, požurite
 što pre me razapnete
 pre ću vaskrsnuti!


 

 YouTube Stihove Dobrice Erić kazuje Ivana Žigon

 ~

 Dobrica Erić — biografsko-bibliografski podaci
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 08, 2011, 01:00:16 am »

**

IVANA ŽIGON
OJ KOSOVO, KOSOVO!



 1. VERA NAŠA
     Autor Sveti vladika Nikolaj, aranžman Ljuba Ninković, pevaju ansambl Kosovski božuri,
       hor Prepodobni Jovan Damaskin iz Petrograda, muzički sastav Stupovi, Ivana Žigon, Adrijan Gusejnov

 2. PRKOSNA PESMA
     Autor Dobrica Erić, kazuje Ivana Žigon
 3. VIDOVDAN
     Autor Milutin Popović-Zahar, pevaju Ivana Žigon, Sibirski vitezovi, uz pratnju Beloruskog sinfonijskog orkestra
 4. TAMO DALEKO  
      Pevaju Ivana Žigon i Sibirski vitezovi
 5. GRAČANICA
      Autor Desanka Maksimović, kazuju Kosovski božuri i Ivana Žigon
 6. OJ KOSOVO, KOSOVO!
      Autor Ljuba Manasijević, pevaju Kosovski božuri i Ivana Žigon
 7. ORAHOVCU BAŠTO RAJSKA
      Autor Gavrilo Kujundžić, pevaju Kosovski božuri i hor Kolibri
 8. MOLITVA SVETOM SAVI
      Kazuje autor Jelena Jovović iz Goraždevca
 9. KAK PO BOŽIEJ GORE
      Ruska narodna pesma u izvođenju Ivane Žigon, hora Prepoobni Jovan Damaskin iz Petrograda,
        Petra Akimova, Adrijana Gusejnova i Kosovskih božura
 

Veliko hvala deci Kosova i Metohije, Dobrici Eriću, Ranku Đinoviću, Jeleni Žigon, Ljubiši Foliću, Milutinu Popoviću-Zaharu, Ljubi Manasijeviću, Gavrilu Kujundžiću, Milici Manojlović, Sibirskim vitezovima, SVIBOR-u, Slobodanu Ž. Jovanoviću, Vojislavu Vučiniću, Ljubiši Pavkoviću, Radomiru Miliću, Vukici Mikači, Ivici Vidanoviću i studiju Cinamon Production, Dejanu Milosavljeviću - Zvečancu, Dušanu Sekuliću, Ranku Kovačeviću, Akselu Etenhuberu, Jovici Koraću, Branislavu Grujiću, Obradu Popoviću, Zoranu Mitriću, Mileti Kečini.
 
Hvala RTS-u, BKTV, Beloruskoj televiziji i Zastava filmu na odobrenim video materijalima. Velika zahvalnost mom mužu Grigoriju Brkoviću.


Ivana Žigon.



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 08, 2011, 01:27:08 am »

*
IVANA ŽIGON, "Žena godine", GLUMICA I PATRIOTA


DUŠA JE TAMO ODAKLE IZLAZI SUNCE

Još kao sasvim mlada našla se u svojevrsnom ideološkom vrtlogu. Ispod časti mi je da jurim za parama; neka one jure za mnom

Čekaonica je glumačka sudbina. Tim senzibilnim bićima dato je da neprestano čekaju da ih neko izabere i odredi im ko i šta treba da budu. Ivana Žigon, lepa, darovita i uveliko afirmisana glumica, ušla je tako u podelu za komad u kojem se već nalaze dame koje se na prvi, a i mnoge druge poglede, veoma razlikuju od nje — Mira Marković, Leposava Milićević i Bratislava Buba Morina. Postala je "Žena godine" prema odluci Saveza žena Braničevskog okruga. Mnogi u tome vide jeftinu političku farsu, neprimerenu umetnici koja je odigrala veliki klasični repertoar — Lizu Dulitl, Dezdemonu, Ledi Magbet, Gospođicu Juliju, Popovićevu Milevu, Koštanu... i, njoj posebno važnu, Nastasju Filipovnu, "ruskog anđela-bludnicu".

Ali, Žigonova, kao pravi profesionalac, nerado odbija uloge. Čak i kada u njima ima tako mnogo politike i tako malo, u stvari nimalo, umetnosti.

Još kao sasvim mlada glumica našla se u svojevrsnom ideološkom vrtlogu. Na poslednjem sletu povodom Dana mladosti 1988. godine govorila je prolog. I doživela ono čega se u njenoj branši najviše plaše — blokadu pred milionskim televizijskim gledalištem. Posle neprijatne pauze poruka autora se, ipak, čula: "Pred vama na terenu pojaviće se oni koji više ne žele slušati loše vesti. Oni su poslanici Radosne vesti koji će prvi klicati na otvorenim vratima — kako je svet lep i kako su lavirinti ružni...".

Sezona groznih vesti tek se potom otvorila, svet se Ivani Žigon, kao i tolikim drugim Srbima, ukazao ružnijim od svakog lavirinta i u krvavim godinama ona je svekoliko sazrela kao glumica i kao patriota. Nikakvi prekidi memorije nisu mogli da je ometu dok je u vreme NATO bombardovanja "braniocima mostova" vatreno i neumorno deklamovala "Prkosnu pesmu" Dobrice Erića.

Mostovi su mostovi, ali za razliku od većine svojih kolega na ulici svoje mesto nije videla kada se protestovalo protiv izborne krađe. "Za mene su ove demonstracije prilično nebitne u odnosu na neke trenutke iz naše najnovije istorije", rekla je, dodavši kako je boli što hiljade ljudi izađu na trgove kada košarkaši negde pobede, a svi ćute dok se bombarduju braća preko Drine. Srbi, međutim, ne bi bili Srbi kad ne bi sumnjali u dobre namere. Nedeljnik "Argument" se čak nije stideo da joj traži precizno objašnjenje kako je to ona Srpkinja kad se zna da je "mešovitog" porekla. I njoj nije bilo mučno da eksplicira kako jeste Slavjanka, a nije Slovenka. "Vaspitana sam u slavjanskoj kulturi iz koje se Slovenija po mnogo čemu izdvojila... Po duši sam bliža onoj strani odakle izlazi sunce".

Valjda je to prirodno za nekoga ko je sa 12 godina čitao Dostojevskog i slušao najpatetičnije simfonije. I ko "uopšte ne misli o političkim partijama" jer je to suviše trivijalno. Kao i pare. "Volela bih da mi pare padnu s neba, nekako mi je ispod časti da jurim za njima. Neka one jure za mnom", jedna je od najšarmantnijih izjava ove glumice.

Ivana Žigon nije izneverila one koji su joj dodelili visoko društveno priznanje. Našla je prave reči zahvalnosti: "Svesna sam da ima mnogo žena koje su se ove godine u rovovima borile za Srbiju — bolničarki, žena i majki koje su čekale vojnike. Priznanje je dokaz da na ovom svetu postoji narod koji se od svih zala koja su se na njega sručila brani poezijom".


Radovan Kupres | 08.10.1999. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: April 30, 2011, 12:27:44 pm »

*

OGOLJENA STVARNOST KAO INSPIRACIJA


Ivana Žigon je uglavnom tumačila uloge "visokog rizika" kojima je pobuđivala značajnu pažnju pozorišne javnosti. U ovom trenutku se sprema za još jedan veliki pozorišni izazov, uloga Nine u Čehovljevom "Galebu". Na pitanje kako vidi Čehova sada i u ovim okolnostima Ivana kaže:
 
Ivana Žigon: Čehov je kao paučina. Čini se da od ničega treba stvoriti dramu inače će biti dosadno i nama i publici. Jedan od ključeva kojim se može otvoriti čehovski prostor jeste taj da se ima na umu baš ono što je Čehov pisao u pismima Kniperovoj - da ne postoji ni jedna scenska okolnost ili uslovnost koja može opravdati laž. Istina je samo istina, jedna stvarnost koja se prede kao paučina. Kod Čehova je stvarnost ogoljena i često navede na to da se zaboravi kako je, uglavnom, reč o ljudima koji se strasno vole. U toj svakodnevici koja naizgled zatrpava strasti, treba znati otkopati ih ali tako da one ne zatrpaju stvarnost. Često se pitamo da li su velike ljubavi deo svakodnevnog života ili postoje samo van njega.
 
Kako bi se sačuvala istina?
 
Ja sam govorila o glumačkoj istini ne o Čehovljevoj. Ona je čak jednostavna. Govorimo o tome koliko glumac ne sme da bude izveštačen. Ni na trenutak van trenutka u kome se nalazi. Trenutak koji prolazi na sceni treba da bude jednak trenutku koji se dešava liku i trenutku koji protiče za publiku.
 
U pozorištu ste uglavnom igrali uloge koje se karakterišu kao zahtevne?
 
Šta je pozoriste ako nije Čehov, Šekspir, Dostojevski. Ne verujem da pozorište tretira sasvim običnog čoveka, pogotovu u njegovom svakidašnjem trenutku. U pozorištu se uvek dešava koncetrisani život, ono što je najznačajnije u životu. Ne kažem da je umetnost iznad života osim kada je u slavu života. Život uvek pobeđuje.
 
I kod Dostojevskog je to koncentrisani život.
 
Ja sam se zbog Dostojevskog i odlučila da budem glumica. Takav život mogu da doživim, a da ga pri tom preživim jedino u pozorištu.
 
Tokom bombardovanja ste bili veoma prisutni na javnim mestima? Bili ste svuda?
 
Skoro svi glumci su bili tamo. Svuda sam vidala svoje kolege i za vreme rata smo bili jednodušni. Međutim, ja sam imala tu čast da govorim "Prkosnu pesmu" Dobrice Erića, za koju su svi mislisli da je napisana tog trenutka a u stvari je bila napisana onda kada je taj rat i počeo. Deset godina ranije. Mnogo sam je govorila u Bosni borcima i mislim da me u prvi plan dovela ta pesma koja kao da je napisna rukom čitavog naroda. Tako je ljudima ostao utisak da sam govorila svuda a u stvari je ta pesma bila svuda.
 
Posle se to jedinstvo raspalo?
 
Ulazim u ovu temu jer računam da nije politička. Ovo je pogled na svet, u krajnjoj liniji na umetnost. Jer ako čovek nema svoje sunce oko koga se vrti kao planeta, bilo da se to sunce zove ljubav ili pravda, čestitost, šta god bilo, ne verujem da može biti ni umetnik ni čovek. Do pre rata sam nekako i mogla da razumem one koji žive na ovom prostoru, koji su našeg temperamenta, mentaliteta, koji su Sloveni a koji su prozapadno orijentisani. Mislim duhovno a ne politički. Ali kao glumicu, jer glumica znači razumeti čak i Ledi Magbet, mene svaki psihološki čin zanima, i želim da ga razumem. I onda sam shvatila da je to naravno bila njihova čežnja za nekim, možda ugodnijim svetom koja je bila očigledno izneverena. Jer, još pre deset godina ta zapadna civilizacija nam je zakucala na vrata, a evo pre godinu dana i eksplodirala pred očima. Posle eksplozije te "novčane civilizacije" u njenom "punom sjaju", prozapadnu opčinjenost ponekad bih nazvala čak i poremećenošću, ako uzmemo da je pomanjkanje uvida u realnost definicija poremećenog čoveka. Ali, u najblažem slučaju to je čovek slabog karaktera, statičnog duha koji uopste ne uviđa da se svet menja i da će ili propasti zapadni koncept sveta ili će nestati planete. Ja više želim da verujem u ovo prvo. A što se tiče "prozapadnog" čoveka čini mi se da mu je bilo teško da na vreme shvati da je njegov san o lepšem svetu bio pogrešan, pa je tako zadnjih deset godina, na neki način, postao saučesnik svih zlodela koje nam je zapad učinio.
 
Poseta Nikita Mihalkova našoj zemlji je bila predmetom različitih političkih tumačenja?
 
Prljati dolazak jednog takvog umetnika svojim, opet da kažem zastranjenostima i umišljanjima, da si ti centar sveta, u najmanju ruku je nepotrebno. Čovek je došao u posetu jednom narodu koji je okarakterisao kao eliksir zdravlja. A što se tiče dočeka, bila sam ponosna koliko nije bilo manipulacije. On je bio gost ove države i čitavog naroda i tako je bio i tretiran. Znam da je iskreno bio obradovan načinom na koji je bio dočekan. Pokušaj da se boravak Nikite Mihalkova ispolitizuje je bio samo u činu da distributer nije dao njegov film za prikazivanje. On verovatno više neće biti u prilici ni da da film jednom takvom umetniku a kamo li da mu ga ne da. A što se Mihalkova tiče, tako veliki čovek a tako mali problem koji je rezultovao prepunom salom u Centru "Sava" na prikazivanju njegovog filma "Varljivo sunce".
 
Mnoge vaše kolege kažu da je pozorište u kreativnoj i finansijskoj krizi. Da li delite njihovo mišljenje?
 
Ja ne mislim da je pozorište u krizi zbog para. Pozorište je u krizi zbog načina života, mišljenja. U pozorištu je sve manje ljudi od kojih može da se uči, sve je manje ljudi koji se trude, ne samo u pozorištu. Izgleda da se planeta okreće već dugo, da se milenijum istrošio, a umetnost nikako da proizvede novu formu koja će zaličiti na otkrića iz prethodnih vekova.
 
Šta je za vas veza između pozorišta i života?
 
Imala sam sreću da mešam te dve vrste koncetrisanog života i pozorišnog i životnog kao neku vrstu koktela. Druge vrste alkohola i ne konzumiram. Svojevremeno sam organizovala dolazak potomka Dostojevskog u Beograd na premijeru "Idiota" i bio je to divan osećaj, bilo je začudno pokloniti se praunuku Dostojevskog. Njegova suza je bila deo predstave. U Londonu, kada smo bili na Edinburskom festivalu, pitala sam se: ovo je London a ja sam Eliza i šta treba da radim. Kupila sam cveće i delila ga ljudima. Naišla sam na pankere i počela sam da im dajem cveće i igram sa njima. Eliza s početka veka je tako došla na njegov kraj, desilo se nešto više od pozorišta. Na taj način je i Nikita bio spona između života i pozorišta na probi "Galeba", jer šta bi bio danas Čehov bez Nikite Sergejevića Mihalkova.
Pravoslavna Srbija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Oktobar 15, 2011, 08:54:57 pm »

**

I BOG STVORI IVANU

Pročitavši ovaj zapis Dragoša Kalajića o susretima s Ivanom Žigon, neki će otkriti vanredno blago beogradskog Narodnog pozorišta, a mnogi će stupati u gledalište s novim duhom, sa strahopoštovanjem prema glumačkoj umetnosti kakvo zaslužuju najviše ljudske misije.

Da nije žêna, koje nas drže za zemlju, mi jadni muškarci odavno bismo odleteli prema nebu. Tako glasi iskustvo velikog francuskog pisca, ali i ljubavnika, Drijela Rošela, koga su žene, doista, i doslovno, dva puta spasavale, u poslednji čas, od udaraca njegove samoubilačke ruke. Eto jednog od najtežih filosofskih pitanja: Kakvim moćima žena privlači i zadržava muškarca u ovoj areni svemira? Ni mudri Platon nije uspeo da spozna odgovor, pruživši našim mislima i snovima samo Gozbu različitih, pa i protivrečnih pretpostavki i teorija. Izvesno je da deo tih moći žene čini i njena sposobnost da zamenjuje ili održava nebo u muškim očima. Tome svedoči sklonost drevnih Evropljana da ne samo svojstva zemlje već i neba sebi predstavljaju u ženskom obliku. Stoga su ženskog roda ne samo božanstva plodnosti, već i mudrosti, znanja, te umetničkih nadahnuća.
 
Najsažetije određenje te (nad)moći žene nad muškarcem izražava francuski jezik — poslovično podoban muško-ženskim saobraćanjima — u kome etikecija nalaže otmenom da prilikom upoznavanja s damom, uz propisani naklon i rukoljub, izjavi da je: Očaran!
 
Kada god se zaželim užitaka koje duh i duša crpe iz tog stanja očaranosti ženom, odlazim u gledalište beogradskog Narodnog pozorišta da gledam, na sceni, najubedljivije, najpotpunije i najnadahnutije oličenje ženskog elementa, bar u vidokrugu mog životnog iskustva. Čitalac iole upućen u naš pozorišni život već pogađa da je ovde reč, naravno, o glumačkom umeću Ivane Žigon. Da izloženi sud nije podložan glupom pravilu po kome o ukusima ne treba raspravljati (a o čemu onda da raspravljamo?) svedoči i činjenica jedinstveno duge galerije maski koje je Ivana ponela i koje nosi: od Ane Prosper u Markizi de Sad Jukija Mišime i Pamele u Ženskom orkestru Žana Anuja, preko Šekspirove Ledi Magbet, te Dezdemone, godpođice Julije i Šoove godpođice Dulitl, do Nine Zarečne u Čehovljevom Galebu i Nastasje Filipovne u dramatizaciji Idiota Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, do Mileve u Krmećem kasu i Zore Šišarke u Beloj kafi Ace Popovića, do Cigančice Gage u dramatizaciji Andrićevog Uvojka modre kose, do Koštane Bore Stankovića...
 
Uostalom, predočeni vrednosni sud počiva i na nezvaničnom slaganju odgovarajućeg mnoštva reditelja — iz različitih generacija i estetskih smerova — koji su Ivani Žigon poveravali sve te uloge. U povesti evropskog pozorišta nijedna glumica pre Ivane, u tako kratkom razdoblju prve mladosti, dugom jedva jednu deceniju, nije predstavljala toliko različitih likova, što idealno opisuju ceo krug ženskog elementa. Blizu sam uverenja da je dovoljno tako posmatrati Ivanu na sceni, pa upoznati (ali ne i spoznati!) sve uzorke lepše (a i bolje) polovine čovečanstva.
 
GLUMICA KOJE PREVAZILAZI LIKOVE I NJIHOVE AUTORE
 
Vrsno dramsko delo pruža mnogo bolje uslove za sagledavanje ljudskog života nego što su oni izvan pozorišne scene. Samo na pozorišnoj sceni ljudski život nam se pokazuje slobodan od sila promenljivosti. Tu, na sceni, sve sudbine, kao i njihove reči, unapred su određene i ispisane. Ipak, ponekad slabost glumaca ume da otvori vrata neizvesnosti, kao što se to desilo na martovskoj reprizi Šoovog Pigmaliona, kada su se neki glumci — možda pod pritiskom nedaća i oskudica, preživljenih sankcija i bombardovanja, sadašnjih razočaranja i beznađa — povremeno gubili u prostoru i vremenu, govoreći u prvom činu ono što je trebalo reći u drugom ili trećem, ili obratno, tužno tumarajući po sceni svog zaborava i pometenosti, dok ih je Ivana suverenski i nemo korila, te usmeravala pogledom one više vrste ženske nadmoći, kakvu Bernard Šo nije sagledao ili predvideo, niti opisao.
 
Reč je o jednom od mnogih primera jedinstvene Ivanine moći na sceni savremenog evropskog teatra da nadmaši čak i najviše autore, da u njihovim likovima spozna i razvije neslućene sadržaje, te mnogo više mogućnosti. Pametnom čitaocu dovoljan je i jedan primer. Neka to bude primer koji pruža poredba između Čehovljevog određenja lika Nine Zarečne i Ivanine interpretacije. U tekstu Galeba lik predočava tipičnu melodramsku figuru buržoaskog sentimentalizma, skoro petparački srceparateljnu sudbinu naivne devojke beznadežno željne glumačke slave, koju izneveravaju i ostavljaju prevrtljivi ili neiskreni muškarci.

U Ivaninoj interpretaciji Nina je izvedena iz svog prolaznog građanskog okvira u večni život ženskog elementa gde otelotvoruje obuzetost bića najvišom misijom i temeljnom žudnjom za ljubavlju. U njenoj interpretaciji, dakle, možemo nazreti dugi niz figura ženske pasioniranosti, od revolucionarki spremnih i da poginu za ljubav ostvarenja ideje, do monahinja poput svete Tereze, koja se ljubljenom Spasitelju molila govoreći mu: Umirem zato što ne umirem.
 
ULOGA KOJU IŠČEKUJE
 
Veliki glumci, po pravilu, nisu obdareni velikom pameću i personalnošću, jer se takve vrline prirodno opiru volji podavanja i predavanja tuđim i pogotovo mrskim likovima. Ivana je veliko odstupanje od izloženog pravila, zapravo jedna od najmudrijih, najnadahnutijih i najverodostojnijih ličnosti koje sam imao sreće da upoznom na dugim i zamršenim putevima životnog iskustva. Pred njom imam utisak da sve odigrane uloge samo delimično otkrivaju njene sadržaje i mogućnosti. Zato sam srećan kao da sam dobio dar bogova kada je sretnem izvan scene i kada mi dopušta da se o njoj raspitujem. Tako sada, u njenom senjačkom domu, na salonski sto razgovora polažem zapitanost da li i kakav lik još nenapisane drame iščekuje. Povukavši noge od tla k sebi, u sedište, i obgrlivši ih rukama, polaže u oči sagovornika dugi pogled nekog iskonskog poziva, pa kaže:
 
Možda je to Vitača Milut iz Predela slikanog čajem Milorada Pavića. Junakinja romana zaljubljena je u svoga čitaoca. U mojoj interpretaciji postala bi glumica zaljubljena u svog gledaoca. Svakog ponaosob... (Odlazi pogledom čežnje kroz prostor ili vreme.) Načela sam je u svojoj diplomskoj predstavi Devojka i smrt. Nakon što sam kao Đulijeta, Laura i Lulu, te iste večeri, kao na vatrenom krštenju, nekoliko puta umrla, zbog ljubavi — oživela sam na kraju kao Vitača, opet zaljubljena, tog puta u publiku. Ta ljubav izgledala je nesrećnija čak i od svih onih prethodnih, jer je mene i Vitaču od publike delila granica opasnija od onih između jave i sna. Kako kaže Pavić, oni imaju prava na mene, a ja nemam prava na njih, jer oni izvrću moj svet naopačke da bi ga shvatili jer nema cveća koje miriše na javi, a cveta u snovima. Dakle, oživela sam i objasnila publici da me mogu otrgnuti od smrti samo svojom ljubavlju, jer već i treptaj njihovog oka zaustavlja moj život.

Okreće pogled ka drugoj perspektivi beskraja, ka ugašenom ekranu televizora:
 
S Vitačom sam se opet srela u svom šou-programu S one strana ogledala, gde sam uživala u raznovrsnosti svojih ličnosti. Ipak, u odrazu televizijskog ekrana i gledaočevog oka ova moja sloboda pretvarala se u zatočeništvo... Televizijska kutija bila je moj zatvor iz koga me je mogla izbaviti samo ljubav prema publici. Doduše, i ta ljubav, kao i sve velike ljubavi, nailazila je na svoju nepremostivu prepreku. Zato sam na kraju šou-programa, razbila televizijski ekran, a ipak ostala iza njegovih krhotina, usamljena.
 
Utišava glas kao da mi poverava neku tajnu što mi sa puteva sećanja priziva užitak deteta u slušanju bajki, od starijih, pred počinak.
 
Tada sam shvatila da je ta usamljenost možda cena za sve uživanje u glumačkim slobodama... Ako bi me pitali šta bi činio taj nenapisani, a dragi mi lik, "moja" Vitača — onda bih Vam rekla da bi ona premostila tu nepremostivu prepreku, uskočila bi u pravi život, a opet ostala obasjana reflektorima. Ona bi iskočila iz televizora u sobu gledaoca koji je najiskrenije voli, pocepala bi filmsko platno, otela, te odvela u svoj svet onog najnesrećnijeg u bioskopskoj dvorani. Ona ne bi pristajala na prepreke u ljubavi, jer život je čak i za glumicu koja ima sto života ipak samo jedan, i to kraći, jer glumac se svakovečernje uči kratkotrajnosti života... Znate li Vi kako se zavesa neumitno spušta i koliko je ono sve što je odglumljeno te večeri — nepopravivo?
 
To je jedno od onih pitanja koja ne traže odgovor već saučešće. Zato ćutim, kako se to čini pred žrtvom koja zaslužuje pojavu viših sila, u očekivanju da se one oglase.
 
Da, zaboravila sam ono glavno: moja junakinja ne bi nikada dozvolila zavesi... da se spusti!
 
KO STE VI?
 
Pomišljam kako je od svih umetnosti upravo pozorišna najbliža svetoj žrtvi, jer tu glumci svesno predaju sebe drugima da bi drugi u njima večno živeli. Kakve su posledice tog žrtvovanja, kakvi se plodovi stiču u žrtvovanom? Ivana se smeje onom vrstom smeha što prati uveravanje: To ne boli!

Svaka, pa i naizgled najobičnija, žena u sebi nosi i strasnu Koštanu, i suicidnu Juliju, i nevinu Dezdemonu... sve likove. Glumica, pak, ima zaista čudan zadatak — da svaki od likova ponaosob, po potrebi, iskopa iz tog kolektivnog haosa. Kada glumci kažu da im je posao težak kao rudarski — oni su mnogo bliži istini nego što misle. Kada glumac ume da kopa po svojoj duši i kada zna šta traži — on poput Aladina oslobađa zatočenog arhetipa na slobodu scene. U tom pogledu pozorište liči na neki Jungov eksperiment u kome se iz čoveka oslobađa njegovo kolektivno nesvesno.

U tišinu polažem pitanje kojem me je naučio Karl Šmit, uz obavezu da ga koristim uz ekonomiju krajnje štedljivosti, jer malo ljudi je u stanju da se s njim suoči: Ko ste Vi? Sad se smeje kao što to deca čine u potaji kad im uspeva da se sakriju u igri zvanoj "žmurke":
 
Ja sam čak i u ovim godinama više dete nego žena, više glumica nego dete, a ipak više žena nego glumica... Na ženski način, već sam Vam to rekla, doživljavam publiku, a i prirodi se predajem onako... ženski. Čak i život doživljavam kao oholog muškarca, s kojim sve mora biti kako se njemu hoće... On je, ustvari, najsuroviji muškarac koga poznajem, premda, naravno, kao i svi pravi muškarci, on ume da mi priredi slatka zadovoljstva.

Zašto je ohol? On se ponaša oholo kao da je dovoljno to što mi je poklonio svoje veličanstveno sebe, pa makar me i tukao, pijan ili lud, nepravedan, samoljubiv... nepredvidiv. Samo što ne kaže: ti, bedni jedan ženski stvore, možeš ili da me prihvatiš ovakvog kakav jesam — ili da me odbaciš. A ako ga i prihvatimo takvog kakav jeste, potpuno neprihvatljivog, i ako pristanemo na sva njegova iživljavanja, uvrede, nameštaljke, intrige — on nas ipak, na kraju ostavi... Ponekad se, kao i svi drugi muškarci opterećeni kompleksima niže vrednosti, oseti inferioran baš u trenutku kad nas najviše voli, pa nas ostavi kad smo najlepši...
 
Muškarci često ostavljaju žene onda kada su potpuno zaljubljeni, pa žele da pobegnu od samoga sebe. Ili se odljube kada iskape našu lepotu do dna. Od svih ljubavi ona sa životom je najfatalnija i najbeznadežnija. Kako traje najduže — ona je od samoga početka osuđena na svoj kraj. A svi valjda znamo kako je bolno voleti bez nade.

Molim? Ne, ne izbegavam odgovor na pitanje već mu idem u susret, jer ja sam... ja sam u biti sazdana... svi smo mi u biti sazdani od šestog čula. To je čulo ljubavi. Taj ljubavni organ povezan je s mozgom preko svih ostalih čula, svih nerava i puteva i celog organizma. Zato se u ljubavi sva naša čula probude. Zato se i orgazam doživljava celim telom. Nažalost, retki su oni koji poseduju apsolutni sluh ljubavi. Većina ljudi ima manju ili veću "ljubavnu dioptriju". Čovek je jedno veliko čulo ljubavi i zato ljude koji ne umeju da vole smatramo osakaćenim.
 
ŽIVOT ŽENE NA BALKANU
 
A tek glumac? On se bavi usavršavanjem sebe, dakle usavršavanjem svih čula, a naročito usavršavanjem ljubavi... Samo glumac koji voli neće uzalud biti obasjan reflektorima. Jer i na sceni, kao i u životu, u fokus istinske pažnje ulaze samo oni koje osvetljavamo ljubavlju. Obasjavamo jedni druge, i svaku bubicu, travku i žabicu, pa tako ljubav rasvetljava — ako već ne ume da nam objasni — sve nedokučive tajne. Tako ja sebe — kada sam ja uistinu ja — doživljavam kao neki hodajući reflektor.
 
Ono što čujem priziva mi s neke bliske police lektira jednu stranicu autobiografskog romana Život čoveka na Balkanu, gde Stanislav Krakov, nakon skoro sedmogodišnjeg ratovanja sažima svoje životno iskustvo:

Izgleda mi da sam baš ovde, u Rijeci, našao životnu formulu balkanskog čoveka, ako se životna formula može otkriti u dvadeset i trećoj godini života. Moje dosadašnje iskustvo pokazalo mi je da postoji hronični rat i uvek ljubav. Ništa drugo nije važno.

Pitam se, sada, glasno, kako taj život čoveka na Balkanu izgleda viđen ženskim iskustvom. Čujem smeh od koga bi se radosno rastvorili i najtvrđi kristali glečera:
 
Balkan je još, hvala Bogu, jedno od retkih preostalih mesta na globusu koje pederi nisu okupirali, premda i ovde, kako vidimo, nastoje da puštaju svoje pipke. Žena na Balkanu još ima pravo na sebe, odnosno na svoju ženstvenost. Neka me taj Balkanac i udari (ali obavezno samo zbog ljubavi), neka me i prevari s drugom ženom (pa šta će jadan, muško je!), samo nek ne dođe vreme u kome će me prevariti s muškarcem. Ako bi nekim čudom takvo vreme došlo, jedina uteha bila bi mi divna pederska osobina da sami sebe iskorenjuju, odnosno izjalovljuju. U tom pogledu najopasniji su biseksualci, njih se najviše plašim. A i grozim, moram priznati.
 
IDEALNA OTADŽBINA
 
Iskustvo me naučilo da su jedina valjana suprostavljanja nihilističkim silama nakazne, lihvarske i trovačke civilizacije Zapada ona koja počivaju na ideji ili viziji alternative u obliku idealnog čoveka i idealne otadžbine. Kakvu idealnu otadžbinu nosi u svojim grudima Ivana? Slušam odgovor:
 
Najpre sam je slutila u bespreglednim ruskim daljinama, a onda sam je sasvim nenadano pronašla u blizini. Najpre u Republici Srpskoj. Tamo se branilo sve što život — bar moj — čini ljudskim. Reč je o "otrcanom" dostojanstvu, "ismejanoj" čestitosti, "prevaziđenoj" pravdi, "prezrenoj" časti... Sretala sam tamo vojnike nalik na kosovske junake. Upoznala sam i najmlađeg generala u Evropi, koji je posle Dejtona, preko jedne "veze" u SFOR-u — zamislite, i s njima čovek može imati veze, čak i oni mogu biti ljudi! — dobio jedan let helikopterom kako bi otišao da se oprosti od svog zavičaja, da možda poslednji put ugleda kuću u kojoj je odrastao, u planini. Spustio se iz helikoptera sajlom, a onda poljubio zemlju i potrčao po nepokošenoj travi ka svom domu. Nabrao je buket poljskog cveća. Zamislite zbunjenog sforovca, koji je sišao s njim kao pratnja, ostavši ukipljen na tlu, strahujući da je polje minirano, zamislite koliko se čudio srpskom generalu što je život stavljao na kocku da bi ubrao poljsko cveće.

U mojoj idealnoj otadžbini generali su baš takvi, jer i moj pradeda, đeneral Mitar Martinović — ministar vojni i predsednik vlade, visok dva metra i pet santimetara, plus brkovi kakve Vi verovatno u životu niste videli — ostao je u istoriji upamćen i po tome što je četrdeset osam sati unaprad obavestio neprijatelja o napadu svoje vojske i da bi zaštitio stanovništvo.
 
Idealnu otadžbinu gledala sam sedamdeset osam dana kako opet cveta, pod bombama. A onda mi je izgoreo jorgovan u bašti, otrovan nekom "pančevačkom" kišom. A i ja sam se pomalo razbolela... Nisam prestala da tako spaljenu, izgubljenu, otrovanu, moju otadžbinu, tražim. Samo u jednom času pobojala sam se da je možda nikad više neću naći. Bilo je to kad je Solana svečano dočekan u Beogradu... Ipak, moj jorgovan, posle dve godine necvetanja, ponovo je procvetao ovog proleća. I ja sam se čini mi se, oporavila. Ko zna? Možda ćemo i otrovanoj otadžbini pronaći neki protivotrov, neki lek... premda je, nažalost, najteže lečiti bolesnika koji boluje od samoimune bolesti, kada se organizam okrene protiv samog sebe.
 
Polaže mi u oči pogled koji me podseća na istinu da u zajednici kojoj pripadamo niko nije sam i svako je odgovoran za sve. Podseća me taj pogled i na prepisku dva velika umnika dvadesetog stoleća, filosofa Martina Hajdegera i pisca Ernsta Jingera, o strategiji odbrane Evrope od pustinjskog nihilizma Zapada. Hajdeger je malodušno zaključio kako nas samo neki bog može spasti, dok je Jinger svu nadu položio u oaze druženja i ljubavi posvećenih očuvanju i uzgajanju plodova znanja i umetnosti, za bolja vremena, kada se sile zla iscrpe. Kao da prozire o čemu mislim, Ivana se priklanja Jingerovoj nadi:
 
Ipak, kao glumica, ja svoje utočište imam na sceni, kao što neka gonjena zverka ima svoju jazbinu. I nije čudno da sam svoju domovinu uvek nalazila u borbi. Uostalom, zar umetnost, zar gluma na sceni, mojoj rezervnoj otadžbini (hvala Bogu da imam bar rezervnu!), tom stečenom zavičaju, i nije ništa drugo do borba za jedan bolji i lepši svet? Možda zato predstavu, kao i bitku, nije poželjno otkazati.
 
ZVUK VEČNOSTI
 
U pozorištu, slično kao i u ljubavi, narušavamo tišinu da bismo je ponovo dosegli. Ljubavni krici možda i jesu odraz tišine koja na vrhuncu prostruji kroz telo. E, ako poznajete tišinu što se rađa u ljubavi s jednim bićem — možete li zamisliti kakva je tišina u kojoj Vas zapljusne ta ljubav iz združenog mnoštva bića? Naučila sam, na sceni, da nije isto kad tako ćuti manje ili više ljudi. Oseća se to, a i razlikuju razne vrste tišine: uzbudljivu, duboku, gustu, opojnu, pobedničku, mučnu, šuštavu, vrelu, opipljivu... Što je više predstava — manje je tišina koje još nismo čuli... Posle svih tih saslušanih tišina, glumcu možda neće biti strašno da se suoči i sa onom poslednjom.

Što se glumac lepše predaje ulozi i publici — to on više zaslužuje začudniji večnutak, kako jedan moj divni prijatelj naziva te tihe trenutke večnosti. Možda se iz toga može izvući pouka za život: što mu se slobodnije predajemo, to će možda biti lepša, i duža, večnost koja nas čeka.
 
Kad stupam u dom osobe koju želim da bolje upoznam, prvo pogled radoznalosti polažem na knjige u policama biblioteke. Kao da poznaje tu tehniku spoznaje Ivana pomaže namerniku, ističući na radnom stolu portrete ruskih pisaca. Po jednoj legendi, toliko je zavolela Dostojevskog da je žudela da rodi dete od njegovog genetskog stabla, te je tragajući po Rusiji za potomcima, otkrila praunuka. Nažalost, bio je već oženjen. Pitam zašto u svojim mislima i snovima daje prednost Dostojevskom, a ne, primerice, Tolstoju ili Čehovu. Dok slušam lekciju, pomišljam da bi mi pozavideli i studenti okupljeni oko najviših katedri ruske književnosti:
 
Tolstoj o svemu ima jednu jedinu istinu. Njegov odgovor na pitanje okončava se tačkom. Kod Čehova je malo složenije: s tri tačke... A odgovor na pitanje kod Dostojevskog završava se znakom pitanja, te tako u krug, ukovitlac, zahteva novo pitanje i novi odgovor. Tako se kod Dostojevskog prave njegovi vihori i oluje. Za mene, on je bio oluja, poput one iz Čarobnjaka iz Oza, koja me odnela u drugi svet, na pozornicu, među veštice. Jer lukavo sam shvatila da njegove strasti mogu da doživim, a da ih istovremeno preživim jedino na sceni. Iskusila sam tako razne oblike fatalne ljubavi, a ipak, za sada, umirala samo na sceni. S Dostojevskim, i s njegovim junacima, odnos je poput ljubavi na prvi pogled. Čehovljeve junakinje su, pak, kao oni ljudi s kojima se godinama mora biti strpljiv da bi nam otkrili svoje tajne. Možda sam isuviše nestrpljiva i razmažena da bih se otvorila do kraja nekome ko će tako teško da mi se predaje. Svet Dostojevskog postoji sam za sebe, kao neki život na drugoj planeti, a Čehovljev svet, čini mi se, ne postoji bez nas koji ga tumačimo. To je velika odgovornost i breme za glumca, tim pre što je Čehovljev svet tako lomljiv, pa moramo obuzdati svoju snagu pre nego što ga počnemo iznova stvarati.
 
Dok sam radila Galeba činilo mi se da se taj svet pronalazi kao što se otkopava neka ljubav iz svakodnevice, tako pažljivo da se pri tom ne zatrpa stvarnost. Kod Dostojevskog nema ničeg burnijeg, ekstremnijeg, fantastičnijeg od samog života i njegove stvarnosti. Ja nekako više volim da iz ogromne količine ljubavi iskopam i razotkrivam moj goli život nego da iz gomile običnog života otkopavam ljubav, često već ogoljenu, išibanu, ugušenu u toj jalovini svakodnevice... A Vi?

 
Dragoš Kalajić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Oktobar 26, 2011, 07:09:31 pm »

*
INTERVJU — Ivana Žigon


SRBIJA NA KOLENIMA





Glumica kaže da mrak živi u duši Biljane Srbljanović i poručuje čestitoj Srbadiji da je pomene u molitvama, da je ne mrzi, jer ona zaslužuje saosećanje

Glumica Ivana Žigon dovela je Rusiju na Kosovo i Metohiju pre svih srpskih političara i pre nego što se i zvanična Moskva oglasila o pitanju statusa južne srpske pokrajine. Kao predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva, organizovala je humanitarnu pomoć iz ove daleke zemlje, dovodila ruske zvaničnike, senatore, ministre, ansamble i novinare u najzabačenije kosmetske enklave... U Rusiji je za svoj rad dobila orden svetog Andreja Prvozvanog za veru i vernost, priznanje koje se dodeljuje najzaslužnijim građanima i umetnicima, a koje su u Srba poneli samo još patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije.

Tim povodom, Ivana za Kurir kaže:

Kosovski božuri su se zahvalili majci Rusiji što ih je uzela pod svoje okrilje. To je ansambl dece koja žive na Kosovu i Metohiji — u Velikoj Hoči, Orahovcu, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Goraždevcu, Gračanici, Vrbovcu, Letnici, Kmetovcu. Oni su mali ambasadori Kosova i Metohije, deca umetnici koji iza sebe imaju više od stotinu nastupa i koje predvodimo ja i Gavrilo Kujundžić.
 
Kako reaguješ kad kažu da nam Rusija nikada nije pomogla?

Kad to kažu te razne Pešićke, Lede, Biserke i ostale Kandićke, uvek imam pri pameti da one nisu baš toliko glupe i neobrazovane, već da su prosto zlonamerne, drske i bezobrazne. One možda i ne znaju da je Srbija posle ropstva od 500 godina dobila svoju autonomiju blagodareći upravo pobedi Rusije u rusko-turskom ratu. Briga njih i za ruskog konzula Jastrebova, koji nije dao Turcima da zatvore srpsku bogosloviju u Prizrenu, koja je potom radila do 1999, dok ih "Milosrdni anđeo" nije zatarabio. Možda one nisu čule za Tolstoja, niti za pukovnika Rajevskog, koji je sa još 5.000 dobrovoljaca poginuo u balkanskim ratovima i koji je bio prototip za lik Vronskog. Ne zna jadna Vesna Pešić ni da je više od 20 miliona Rusa poginulo u borbi protiv fašizma, koji se rodio u srcu te njene Evrope. Od cele istorije, ona priznaje samo svog druga Tita i njegove poltrone, čiji su sinovi danas vodeći članovi njihove sulude drogirantske partije. Biljanu Srbljanović, koja je izjavila da se plaši Putinove senke jer se nadvila nad nama, pitam: "Zar ne znaš da samo ono što je osvetljeno ima svoju senku?" Mrak koji živi u duši B. S. je potpun. Neka je čestita Srbadija pomenu u molitvi svojoj. I neka je slučajno ne mrze, ona zaslužuje naše saosećanje.
 
Vi ste, izgleda, sasvim neka druga struja?
 
DSRP je na krajnje suprotnoj poziciji i hvala vam na komplimentu. Mi radimo po zabačenim selima, niko nas za to ne plaća, ali radimo to s ljubavlju. Zamislite kad bi oni hteli da naprave "dane zahvalnosti Americi u Beogradu"? Čik, neka Pešićke, Lede, Biserke i ostale Kandićke napišu neku pesmu o ljubavi prema onima koji su nas bombardovali? To bi bilo smešno do bola!
 
Misliš li da će Rusija zaista, kako kažeš, spasti Kosovo?

Nije pitanje da li će Rusija posustati, već da li ćemo mi biti dostojni ruske pomoći koja nam je pružena. Rusija je na svojim nogama, za razliku od Srbije, koja je na kolenima. U vreme Jeljcina i Rusija je bila na kolenima, ali je uspela da prepozna sopstveni put i posle velike krize podigne se i pruži nadu čovečanstvu da će ga ponovo spasti od fašizma, koji je opet krenuo da osvaja planetu. To daje nadu i nama da ćemo i mi možda posle ovog velikog pada krenuti napred svojim sopstvenim snagama.


Autor: Nađa Andrejević | 27. Januar, 2008. | Kurir
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Jul 14, 2012, 09:02:02 pm »

*
INTERVJU : Ivana Žigon, prvakinja beogradskog Narodnog pozorišta


UMETNOST JE STVORENA DA SLAVI ŽIVOT

Umetnik je dužan da čoveku i u bezizlaznoj situaciji ponudi izlaz. Moj tata je jednom rekao da treba uvesti kazne na sudu za umetnike koji svojim delima tvrde da je život besmislen

U njenim glumačkim kreacijama pozorišna publika uživala je godinama. Bila je obožavana i hvaljena, s punim pravom. Gospođica Julija — Strinberga, Koštana — Bore Stankovića, Gaga u "Devojci modre kose" Vide Ognjenović, Eliza Dulitl u "Pigmalionu" Bernarda Šoa, Dezdemona u "Otelu" i Ledi Magbet u "Magbetu" Šekspira, Marina u "Lizistrati" Aristrofana, Nastasja Filipovna u "Idiotu" Dostojevskog, Nina Zarečna u "Galebu" Čehova... samo su neke od junakinja iz Ivaninog bogatog glumačkog opusa. Usledila je dvoipogodišnja profesionalna pauza, tokom koje je postala majka malog Steve, a nedavno je na red došao i dugoočekivani povratak. Naravno, ne običan, već trijumfalan. Još jednom je zablistala u punom sjaju — ulogom Klare u Nušićevoj komediji "Dr" (režija Jagoš Marković), koja je premijerno izvedena u četvrtak, 26. juna, na Velikoj sceni njenog matičnog Narodnog pozorišta.

Imala sam ja nekih ponuda i pre ove Jagoševe, ali zaista nisam imala volje da se vratim tek tako — ističe Ivana u ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti. — Ja sam sada u nekom dobu kada mi nije bitno da igram po svaku cenu. Važno mi je da to što mi ponude ima svoje "šta i zašto", što kaže Nikita Mihalkov "mi Sloveni se uvek pitamo zašto, a neke druge civilizacije, uglavnom, kako". Uloga Klare je efektna, iako je po obimu mala. Srećom, nije zahtevala svakodnevne probe, jer mi je zaista bilo teško da se rastajem sa sinom. Uživala sam u radu sa Predragom Ejdusom, Radom Živković... Zadivile su me posebno svojom studijom likova Olga Odanović i Saša Nikolić. Rad sa Jagošem je bio divan i zbog toga što stvarno volim pozorište na način na koji ga on doživljava.
 
Koji je to način?

Jagoš je reditelj koji pravi pozorište u slavu života. Ja mislim da je to jedina moguća umetnost. Umetnost je i stvorena da nam dokazuje koliko je život fantastičan! To je osnovni zadatak umetnosti, sve ostalo je sporedno. Jagoš ima neverovatnu pokretačku energiju, energiju koja će i gledaocu ponuditi snagu za dalji opstanak. Bilo kako da izrežira predstavu, u njoj će biti života. Jer, talenat i jeste voleti život onako kako ga pre tebe niko nije voleo. Sećam se da je moj tata jednom rekao da treba uvesti kazne na sudu za umetnike koji u svojim delima tvrde da je život besmislen.
 
U ovoj predstavi to je upravo suprotno?

Da, Jagošu je zaista važno kako će se osećati gledaoci kada izađu iz sale. Dolazeći na probe, često je govorio kako nije mogao da spava dok ne bi smislio šta će njegove gledaoce učiniti boljim ljudima. To me je impresioniralo. Mislim da je Jagoš mogao da režira ovu predstavu na bezbroj načina, ali iz ljubavi prema svojima bližnjima, on je završava pomirenjem tih raznovrsnih likova, jer je to nešto što nam je, u ovom trenutku, zaista najpotrebnije. Umetnik je dužan i da čoveku u bezizlaznoj situaciji ponudi izlaz.
 
Klara je, prema Jagoševoj rediteljskoj zamisli, osoba koja, u metaforičkom smislu, predstavlja Evropu. Da li je vaša junakinja tipična predstavnica Starog kontinenta?

"Dr" je komad koji nudi mnogo tema bolno prepoznatljivih u ovom vremenu. Nušić, po ko zna koji put, dokazuje da je univerzalan. Asocijacije vezane za Klaru, osobu koja iz Nemačke dolazi u Srbiju, u današnjim previranjima su veoma jake. Neki neuki reditelj bi to pretvorio i u neki politički pamflet. Bilo bi strašno da se i na scenu Narodnog pozorišta unese ta pogubna strast bavljenja politikom.
 
Ipak, vaša Klara odslikava Evropu kako je vi vidite?

Ne, ona nije moje mišljenje o Evropi. Ona se rađa, najpre, iz Nušićevog genija i puta kojim me je poveo reditelj koji je po talentu njegov naslednik. Meni je bilo intrigantno da kroz lik Klare prikažem tu tehnokratsku civilizaciju sa malo mozga i nimalo emocija. Dakle, veoma inspirativno za mene, jer sam bila u prilici da na sceni dočaram nešto što u privatnom životu nikada nisam branila. Ja sam čak Klaru u početku zamišljala kao nekog robota, skoro nakazu. Želela sam, na primer, da nadogradim neke strašne zube... Ja uvek malo preterujem, znate. Ali, došli smo do toga da je Klara lepa, a ljudi joj se smeju, jer i u tome prepoznaju njenu suštinu. Na neki način, to i jeste današnja evropska civilizacija. Ona je jedna šarena laža. Zato se ja, između ostalog, toliko i šminkam za ovu predstavu (smeh).

Veoma ste angažovani po pitanju Kosova i Metohije. Kao predsednica Društva srpsko-ruskog prijateljstva od 2002, predvodili ste poduhvate za pomoć toj srpskoj pokrajini. Organizovali ste "Dane kulture Kosova i Metohije" u Moskvi, uručivali stipendije studentima, nagradili kompjuterima 150 učenika po selima Kosova, osnovali hor dece iz srpskih enklava "Kosovski božuri"...

Za vreme moje pauze u pozorištu, imali smo više od 150 koncerata po Srbiji i svetu. "Kosovski božuri" su prava putujuća trupa i ta deca su učinila za Kosovo više od svih tih političara zajedno. Naročito u predstavljanju Rusiji kosmetske tragedije. Apsurdno je da su na RTS-u puštali te naše koncerte tek kada je bilo kasno da se Srbija osvesti. Mislim da je to cinično. Svih ovih godina želela sam da se "Kosovski božuri" pojavljuju na državnoj televiziji, ali ne baš tog dana, 17. februara ove godine. Žalosno je što naša tzv. elita nikada nije imala razumevanja za jednu takvu pojavu — petnaestoro čudesne dece koja su zadivila svakoga pred koga su stala, bilo to u Rusiji, Francuskoj, Belorusiji ili Crnoj Gori... Upravo zato što naša jadna elita ne prepoznaje nijednu istinsku vrednost, mi i propadamo kao narod. Oni bi trebalo da predvode narod, a svaki naš seljak je pametniji od svih tih nabeđenih intelektualaca.
 
Sa kakvim emocijama pratite trenutna dešavanja na Kosovu?

Ne, ne mogu ja o tome da pričam. O tome mogu da pričaju samo tvrdokošci. To nije nešto o čemu može da se priča. Zato više i ne dajem intervjue, osim prijateljima. Nije vreme za priču. Svi pričaju, a malo je onih koji rade, mada ima toliko divnih ljudi. Javi se, eto, čovek da pokloni kuću detetu koje je živelo kao poslednje srpsko dete u selu Letnica. O takvim ljudima treba pisati! Treba dati primer da se sve može kad se hoće.
 
Vaš omiljeni pisac Dostojevski je rekao da će lepota spasti svet. Koliko je to ostvarljivo danas, posle svega što se izdešavalo ne samo kod nas, nego na celoj zemaljskoj kugli?

Citiraću Nikitu Mihalkova, koji je, parafrazirajući tu misao, rekao: "Da bi lepota spasla svet, svet mora najpre da spasi lepotu".



DEDIN BORBENI DUH

Bavite se glumačkim poslom, profesijom svojih roditelja Steve i Jelene Žigon. Nije li to, na neki način, signal da bi tim stopama jednog dana mogao da krene i vaš dvogodišnji sin Stevo?

Ne razmišljam o tome šta će biti. Neka bude ono što jeste i šta hoće. Volela bih samo da se popne na Mont Everest, da skija, da jaše konje, da se bavi padobranstvom... i da voli prirodu. Odnosno, da nasledi taj sportski, borbeni duh svoga dede čije ime nosi. Njegov deda pred kraj više nije mogao da hoda koliko je bio bolestan, ali je sa prijateljima pilotima u Batajnici leteo na zmaju.
 
BESMRTNI GOSPODIN ŽIGON

Uskoro bi trebalo da bude otvoren muzej Steve Žigona, a moj muž Grigorije i ja privodimo kraju i radove na izradi sajta o mom tati koji će na Internetu biti dostupan za nekih desetak dana. Povodom 60 godina JDP-a objavljena je i knjiga "Tako je govorio Žigon", koja će biti prezentovana na jesen. To je sublimat Stevinih misli o umetnosti, izvučen iz svih njegovih intervjua i knjiga. Iza njega je ostalo veliko delo. Moj muž i ja skoro dve i po godine nismo prestajali da radimo na tome. I književnica Mara Kern napisala je knjigu o telefonskim razgovorima sa Stevom. Biće to jedna riznica mudrosti. On je bio toliko jaka ličnost da je njegova energija jednostavno nezaustavljiva i posle smrti. Bio je od onih koji ne umiru — kaže Ivana Žigon.[/color]

Autor: Mikojan Bezbradica, 7. jul 2008. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Jul 14, 2012, 09:43:46 pm »

*
INTERVJU


NE PRIPADAM SAMO SEBI

Ivanu Žigon neko zna iz pozorišta i pamti njene heroine, naročito njenu Nastasju Filipovnu, neko opet po njenim podvizima kao predsednice Društva srpsko-ruskog prijateljstva.
 
Sećaju se mnogi kako je vodila 520 dece, u tri aviona, u Rusiju, kako je tamo uoči šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom povela i 60 namučenih osamdesetogodišnjaka, golootočana, kako je na Kosovu i Metohiji primila više od 50 eminentnih ruskih novinara, desetine zvaničnika moskovske vlade, nekoliko konvoja pomoći, kako je, upravo na njen predlog, gradonačelnik Moskve izdvojio novac za izgradnju kosovskog sela, kako je podelila 150 kompjutera najtalentovanijoj deci Kosova...
 
Deca Kosmeta je pamte i po tome što je u njihova sela, osim konvoja pomoći, dovodila pevačke ansamble iz Rusije, umetnike i pisce, sa kojima je učestvovala na oko 200 susreta sa ljudima iz udaljenih kosovskih enklava.
 
Za ovaj rad dodeljen joj je, na svečanosti u Kremlju, Orden za veru i vernost svetog Andreja Prvozvanog, koji u našoj zemlji imaju još samo patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije!

Ko Vas je uveo u teatar?
 
Moj tata Stevo mi je govorio da je teatar hram u kome se učimo da živimo zajedno, da je teatar narušavanje tišine, a uzdah — najlepša reč. Naučio me je da u svetlosti reflektora tragam za kapilarima svojih očiju, za svojom sopstvenom suštinom. Zato je za mene teatar bio potraga za smislom, i naučila sam da smisao nepogrešivo naslutim i pronađem.
 
A posle toga ste se potražili i van scene?
 
Da. U današnje vreme teatar nije bio samo sklonište od beskraja i zaštita onih najtananijih osećanja od promaje života. Učinilo mi se da nemam pravo da se u njega skrijem od onoga što se dešavalo mom narodu... Zato sam iz tog plišanog skloništa izašla na frontove, mostove i trgove i potom krenula putem kosmetskih sela. Moje junakinje u pozorištu navikle su me da delim sa njima sudbinu i život. U prirodi glumice je da ne pripada samo sebi.
 
Kako ste se osećali kad ste u Kremlju dobili veliku nagradu?

Veličanstveno. Uz mene su bila i moja deca iz ansabla "Kosovski božuri" koji vodim već dve godine i koji su na srpskom, ruskom i engleskom jeziku održali preko osamdeset koncerata u Srbiji, Rusiji, Belorusiji i Francuskoj. U Kremlju su rasplakali sedam hiljada ljudi. U svemu ovome učestvovao je i mali Stevo. Naime, bila sam tada u drugom mesecu trudnoće. Sad se sa pravom šalim kad kažem da će Stevo biti — neki veliki čovek kad mu je prvi nastup bio u Kremlju...
 
Koliko ste imali vremena za bavljenje sportom?
 
I tata Stevo i mama Jelena bavili su se sportom i tako me vaspitali. Tata je bio gimnastičar u društvu "Soko", i sačuvana je njegova diploma iz 1939. u kojoj je osvojio treće mesto u Sloveniji. I njegov tata je bio u "Sokolu". Mama je bila atletičarka, a njen deda, rođak kralja Nikole, bio je đeneral — divizijar, a i đenerali moraju biti na neki način sportisti, zar ne? Tata je u svojim rokovnicima beležio koliko je trčao i plivao. Tako sam izračunala da je, u proseku, dok je bio u formi, pretrčao 1.500 km, i preplivao oko 300 km godišnje. I mene je zarazio plivanjem. A i teatar je na neki način sport i gimnastika... I to ne samo tela, već i duše.
 
Kako doživljavate sportiste?
 
Ne čudi me da su danas, kod nas, najubedljiviji primeri plemenitosti upravo iz oblasti sporta. Uzmite samo Sinišu Mihajlovića, Dejana Stankovića, Vlada Divca, pa sad Jelenu Janković, Novaka Đokovića... U vremenu rasula, opstali su samo najjači. Sport nas čini jakim i zdravim... I psihički i fizički... Otuda i toliko plemenitosti među sportistima.
 
Pre više godina, prebrodili tešku bolest — kako ste se usudili da rodite dete?
 
Nema tu — kako ste se usudili... On se usudio... Moj mali Stevo je hteo da se rodi... Ja sam mu samo malo pomogla... Šalim se... To prosto ne staje u ovaj tekst... Svaka majka zna da je dete njena najveća sreća.
 
Da li ćete mu podariti brata ili sestru?

Volela bih... U svakom slučaju mali Stevo već ima petnaestoro braće i sestara u "Kosovskim božurima". Već dva puta je putovao sa njima na pripreme u banje — Koviljaču i Vrujce. Uživa da ga sestre nosaju i da mu pevaju. Verujte, i on im se pridruži. Prvo što je naučio, pre prve reči i koraka, je da peva. Sve zahvaljujući "Božurima" — svojim sestrama i braći.
 
Kako se snalazite u braku?
 
Grigorije i ja smo se našli sa veoma sličnim odnosom prema životu. Tako danas imam podršku i zajedno stvaramo. Uradili smo i tatin muzej, veliki arhiv od 250 DVD-a sačuvanog Stevinog rada, mnogo ukoričenih knjiga, rokovnika, pisama... Bio je to posao od skoro godinu dana. Sad zajedno vodimo i "Kosovske božure", pripremamo scenarije, programe, putovanja... Pre tri dana vratili smo se iz Rusije, sa Kavkaza. Učestvovali smo na otvaranju festivala "Zlatni vitez", a potom u Moskvi, u našoj ambasadi, održali smo i koncert "Kosovskih božura" majci Rusiji, kao zahvalnost dece Kosova za sve što Rusija, na čelu sa predsednikom Putinom, čini za spasenje Kosova i Metohije.
 
Ima li spasenja?
 
Rusi ne mogu spasiti Kosovo ako mi to ne želimo. Mi smo kroz vekove ostvarivali svoje interese samo u periodima kada je Rusija jaka, a hvala bogu, Rusija je danas opet ojačala. I ona je imala period kada je na kratko klekla pred svetskim zlom, ali se digla, i to sada i nama daje nadu da ćemo se, možda, i mi sabrati i podići sa kolena.
 
Da li pripadate nekoj partiji?
 
Da, srpsko-ruskog prijateljstva. To mi je jedino članstvo u životu. Nisam se čak učlanila ni u Savez dramskih umetnika... Da li nisam stigla?... Ili ne volim tu kolektivnu svest i tu kolektivnu (ne)odgovornost. Gluma je, na kraju, usavršavanje svoje ličnosti. Obožavam da gledam kolektivne sportove, ali da sam sportista bila bih, recimo klizačica ili plivačica.
 
Učestvovali ste u "Piramidi", a to ne liči na Vas?
 
Posle svega što sam uradila pristala sam, ipak, da govorim. Jer, vidim da se na televiziji više pojavljuju oni koji ništa ne rade. Pristala sam da učestvujem u "Piramidi", iako ona podseća na bokserski ring, a ja nimalo na boksera... Međutim, vreme je za borbu, a za mene je borba — superlativ od pojma život, a borac – superlativ od pojma čovek. Kad već ućutkuju po televizijama i novinama svaki viši glas ljudskosti, rešila sam da se borim, makar doživela i — nokaut. I, uspela sam. U julu me čeka superfinale... A kad sam bila u "Avalskom tornju" osvojila sam, sa Vučićem, bar četiri ili pet puta više glasova od rivala. Ali, koga je u javnom servisu briga za to za koga je narod glasa? Oni su izgleda servis za neke ljude koji nemaju nikakvu podršku u narodu. Mene moja deca iz "Božura"" pitaju zašto ne puštaju naše spotove, zašto ne obaveštavaju ljude o našim uspesima po Rusiji i Srbiji, a ja ne umem da im odgovorim. Čak me sad, posle prošle turneje, jedna devojčica pitala: "Zašto ne odemo zajedno do RTS-a. Moramo da ih pitamo zašto nas ne vole. Ako neće da nas saslušaju mi ćemo da — štrajkujemo"... Zamislite kako je vreme došlo kada i "Božuri" hoće da štrajkuju.
 
Kako ste na Kubi doživeli susret sa Kastrom?
 
To mi je jedan od najsvetlijih momenata u životu. Da bih izrecitovala "Prkosnu pesmu" Kastru morala sam da naučim španski. Meni su Kubanci primer da ti nijedna sila ne može ništa ukoliko si iznutra jak, zdrav i snažan. Tamo dva miliona ljudi izađe na ulice, jer je otet dečak... I amerikanci ga vrate!.. A nama ubijaju decu, pale manastire, zatiru istoriju i dostojanstvo, a mi o tome više ćutimo nego što govorimo. Sramota je to...

Razgovarali ste sa Mihalkovom.
 
Pre tri dana, kad sam bila u Moskvi, opet sam razgovarala sa Mihalkovom. Pozvao me je da gledam snimanje njegovog filma. Kao iznenađenje na snimanje sam dovela "Božure". Bilo je već 11.00 uveče! Snimanje ratne scene bilo je u šumi, u Podmoskovlju. Među ekipom se čulo: "Posetili su nas anđeli u belom"... I susretoše se "Kosovski božuri" i podmoskovske šume, Rusija i Srbija, po ko zna koji put. Obasjani reflektorima "Božuri" su pevali i govorili stihove na ruskom o Kosovu, a Mihalkov je plakao... Možete li da zamislite tu scenu?
 
Šta Vas je tada u Rusiji posebno dirnulo?
 
Bili smo 20. maja u Melihovu, u dači u kojoj je živeo Čehov. Pozvana sam da predstavim očevu knjigu "Monolog o pozorištu" koju je objavio nacionalni teatar Rusije "Mali teatar". Ovoga puta sam, na neki čudan način, ponovo "srela" oca... Rusi ga nisu zaboravili... Dogodilo se to upravo u kući u kojoj je Čehov napisao svog "Galeba"...
 
A bili ste i sa Lukašenkom...
 
Što se tiče Lukašenka — on je za mene car. Stvarno. Sanjam o tome da se i kod nas pojavi neki takav sličan čovek iz naroda... Sačuvao je narod, fabrike... Ništa nije prodao, a imaju bolje plate od nas. O proizvodnji i izvozu da ne govorim... Pa Belu Rusiju ni Tatari nisu mogli da pokore...
 
Šta je Vaš lek za sve nevolje?

Deca, pre svega... Njihova nevinost, iskrenost, lepota, umetnost pokreta... Tako doživljavam mog malog Stevu. Njegov osmeh, pa to kako mu zablista njegovo plavo oko... Znam da i on nosi svoj žig... I on je Žigon... Tako je odlučio njegov tata...
 
Čime ćete ga sačuvati?

Ljubavlju. I ako baš hoćete — sportom. Već planiram da ga vodim na plivanje na DIF, ako stignem pred odlazak na Taru. Tamo ćemo da naučimo da hodamo, trčimo i da osvajamo planinske vrhove. To je ono slovenačko u meni – kad vidim planinu, imam potrebu da se popnem na vrh.


Slavko Trošelj | 2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Jul 14, 2012, 11:23:53 pm »

*
INTERVJU — Ivana Žigon


PUTEVIMA UMETNOSTI I SLOBODE

Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo  kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima

Na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 2011. godine, Beograđani će dobiti izuzetan poklon — Ivana Žigon će održati svečani koncert u Centru "Sava", "Putevima umetnosti i slobode", najavljen kao umetničko hodočašće po čitavom svetu u potrazi za slobodom.

Do sada ste imali više od 150 koncerata sa "Kosovskim božurima", stigli ste s njima i do Kremlja, ali ste se, čini mi se, trudili da sebe kao glumicu ne stavljate u prvi plan. Da li će Beograđani 20. oktobra najzad imati priliku da se ponovo sretnu sa Ivanom kao glumicom?
 
Kad se digne zavesa obećavam da ću stajati pred publikom razgolićene duše, kao da je zavesa bila moja haljina. Posebno je velika čast što su me upravo za Dan oslobođenja Beograda pozvali da podelim sa sugrađanima ljubav prema umetnosti i slobodi. Ali to me ne čudi, umetnici su za mene oduvek bili nalik ratnicima koji se bore za bolji i lepši svet. Diveći se ljudima koji su imali hrabrost da daju i život za domovinu, bilo mi  je lako da zavolim svoj narod, a kada čovek zavoli svoj narod spreman je da zavoli i čitav svet. Zato ću 20. oktobra, na svečani Dan oslobođenja od fašizma, povesti publiku u avanturu sa neizvesnim krajem, u putovanje  kroz umetnost koja za mene  i jeste potraga za istinom i pravdom… Krenućemo iz Beograda i obići najlepše predele sveta; pevaću pesme i govoriti stihove naroda  koji sa najvećom čežnjom pevaju o slobodi. Družićemo se sa decom Kosova, koja na svojim plećima nose čitavu srpsku istoriju; posetićemo narod Rusije i Belorusije, nećemo zaboraviti ni Čegevaru i Kubu, ona nas sa velike udaljenosti podseća da se i pod blokadom koja traje više od 45 godina čovek može veseliti u slobodi.

Ko će biti među gostima te večeri?
 
U tom hodočašću u potrazi za lepšim svetom, sa mnom će hoditi moja porodica "Kosovskih božura", autor mnogih naših pesama Gavrilo Kujundžić, Kraljevski gudački orkestar "Svetog Đorđa", hor "Braća Baruh"… Na putevima ispovesti mog života najveća podrška te večeri biće mi, kao i uvek, moja majka Jelena Žigon. Na sasvim nesvakidašnji način biće sa nama i moj tata Stevo. Ali neka to bude tajna. Štitiće nas na velikom putovanju vrline — iskrenost, čojstvo, junaštvo i hrabrost u likovima srpskih vitezova i Svibora.
 
Pozorišna publika vas poznaje kao Nastasju, Juliju, Koštanu… ovom prilikom ćemo se sresti i sa Ivanom kao  rediteljem.
 
Na video bimu biće veoma kratki odlomci mojih dokumentarnih filmova o Kubi i Golom otoku, kao i spotovi koje već godinama snimam sa "Božurima" o Kosovu. Već 10 godina sarađujem sa, ubeđena sam — najboljim kamermanom Srbije — velikim umetnikom Vaskom Vasovićem, zato mi je i bilo lako da postanem reditelj.
 
Obećavam da ću kao glumica pružiti publici sve ono što me već godinama sprečavaju da joj dam — sve ono što sam kao školjke po plaži sakupljala stranstvujući od sela Kosova, preko prestonice pravoslavlja Moskve, pa sve do Havane — u kojoj Kastro, umesto "biti ili ne biti" govori "biti ili imati pitanje je sad?" Padaće i ruski sneg, a sijaće i kubansko sunce. Slavićemo pobedu sovjetske i jugoslovenske armije protiv fašizma, ali ćemo pevati i pesme vladike Nikolaja.
 
Taj  spoj nekome se može učiniti nespojivim. Na Internetu se vodi zanimljiva polemika oko vaših spotova i stavova; našla sam i komentar u kojem vam poručuju da bi trebalo konačno da se opredelite: da li ste komunistkinja koja peva o Čegevari ili fanatična pravoslavka iz spota "Vera naša"?

Nisam nikad pristajala da živim u šabloniziranom svetu — srce mi je bilo kompas koji me uvek vodio južno od severa, i istočno od zapada… Ne delim ljude na one koji nose krst oko vrata ili zvezdu na kapi. Obično gledam ljudima pravo u oči. Ali ako čak i oči mogu da prevare, dela su ono što ponajviše govori o ljudima. Želim da te večeri u sali Centra "Sava" budu zajedno svi koji veruju u ljubav, pravdu i slobodu – to su kroz vekove najosnovnije inspiracije u umetnosti.
 
Kome posvećujete ovo veče?
 
Uspomeni na veterane koji se nisu plašili da daju život za nas, a mi se danas plašimo da im kažemo jedno obično — hvala! To je nepopravljiva greška, jer je veterana svake godine sve manje i manje. Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo onog — što pamti, nažalost, i moja generacija — kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima. Ponosim se što je moj prađed, mamin deda Mitar Martinović, jedan od inicijatora Balkanskih ratova, premijer kraljevske crnogorske vlade i rođak kralja Nikole, 1945. dočekao crvenoarmejce u Beogradu sa uzvikom "Gde ste? Čeka vas već 200 godina!" Tu prađedovu mudrost — koja se može dostići samo srcem i ljubavlju, a ne, danas nezaobilaznom, pripadnošću šabloniziranoj opciji — želim da podarim kroz umetnost publici u Centru "Sava".
 
Iz komentara sa "Fejsbuka" može da se zaključi da su ljudi najčešće isključivi kada su emocije u pitanju. Većina vas obožava, ali ima onih koji vas brutalno napadaju.
 
Kad hoću da se nasmejem sebi odem da čitam te komentare. Otvorila sam Internet nekoliko puta u životu… Iako je danas Internet jedina mogućnost da se čuju izgnanici iz javnog života, čak ni iz tih ličnih razloga nisam uspela da ga zavolim. Znam mnogo mladih koji su ostavili fakultet zbog "Fejsbuka", i brakove koji su se raspali zbog Interneta. Mnogi meni bliski ljudi su ulovljeni u mrežu bespotrebnih informacija i ispraznih virtuelnih kontakata. Ljudi se otuđuju, ne gledaju jedan drugog u oči, jer čovek u tuđem oku vidi ono što mu ne može pružiti nijedno drugo ogledalo.
 
Na sajtu gospodina Azdejkovića, predsednika gej-lezbijskog Info centra, zagovornika gej parade, okačena je drama u kojoj vam je dodelio ulogu javnog tužioca protiv njega, koji glumi izdajnika. U toj drami iskazao je neverovatnu količinu mržnje usmerene — ne samo protiv vas lično već i protiv kosovske dece, uz morbidne nekrofilične opaske.
 
Ne bih znala šta na ovo da odgovorim, na takvu vrstu patologije čovek ostaje bez reči, a ako ima u sebi dovoljno ljudskosti oseća potrebu da tom čoveku pruži hitnu pomoć. A što se tiče "gej parade" — nikad nisam bila protiv ljubavi, čak i kada izgleda nastrano, međutim: ubeđena sam da homoseksualci, koji se među sobom zaista vole, nemaju potrebu da paradiraju. Ljubav je najlepša kad je čuvamo u srcu kao najdragoceniju tajnu.
 
Neko ko je — kao vi — do te mere okrenut ljudima, verovatno i nema vremena za virtuelne kontakte, pa ipak su kod vas gluma i život često odvojeni samo tankom crtom.
 
Gluma je za mene oduvek bila umetnost koja hoda u susret životu. Potrudiću se 20. oktobra da podarim  publici  sve ono što sam otkrivala u pohodima  prema  ljudima kojima je umetnost najpotrebnija… Spomenuću samo jedan slučaj u kojem su se umetnost i život dotakli: desilo se to na Kosovu, kada smo sa "Sibirskim vitezovima" već obišli dvadesetak kosovskih sela. Neko nam je rekao da se u selo Brestovik vratilo sedamnaest porodica. Kada smo stigli, sve kuće su bile prazne. To nas je u prvom trenutku prestrašilo, ali smo se setili da su tog dana zadušnice i uputili se ka groblju. Posle nekoliko trenutaka smo shvatili da postoji nešto  još strašnije od razrušenog groba — njihovi  grobovi  bili su opustošeni… Jedna majka je plakala nad praznim grobom sina jedinca, koga je po drugi put izgubila. Sibirci su zapevali — najpre jednu molitvu na ruskom… a i sneg je počeo da pada. Ljudi su se pribili uz "Sibirske vitezove", zagrlili se onako kao kad čovek na sahrani ima potrebu da uhvati za ruku svog najmilijeg. Posle smo otišli i nekako se zbili u najveću od tih kuća. Rusi su pevali — prvo ruske pesme, a onda su zapevali na srpskom o Kosovu polju. Oni isti uplakani ljudi počeli su da se smeše.
 
Naravno, ne  bih želela da precenim ulogu umetnosti — i te kako sam svesna da je njima život i dalje ostao isto toliko težak, i da se ništa nije gumicom izbrisalo za tih sat vremena… Međutim, čini mi se da se u tom moru ljudskog stradanja, kojim u najvećim dubinama vlada  apsolutna tama, na dnu tog okeana, ipak ukazao put prema svetlosti. Jedan zrak sunca pokazao je gde se sunce nalazi i kojim putem se može krenuti iz tog mrklog mraka, bio je to put ljudske topline, solidarnosti, humanosti. To je za mene bio najviši mogući smisao koji umetnost može da pruži.
 
Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
 
Na sceni Centra "Sava" sa "Kosovskim božurima" će se pojaviti i zapevati veterani iz Drugog svetskog rata, prelepe devojke i momci sa kojima radim već šest godina pomoliće se za svu decu sveta mojom dramatizacijom molitve Justina Popovića — jer od Hirošime do Kosova bilo je preko 150 ratova. Njima ću posvetiti pesmu Dušana Matića:
 
 "20 godina gledao si svetlost i više te nema,
 a ja te nikada videla nisam,
 ni stisnula ti ruku nikada.
 Milioni vas, a samo 20 godina života,
 20 godina života, a milioni vas.
 Spavajte milioni."
 
Nadam se da ćemo se uzneti nekoliko milimetara iznad nadmorske visine stvarnosti,  da ćemo temperaturu u sali meriti uzdasima u tišini. Obećavam da se ovoga puta neću stideti ni svoje nežnosti, niti se kriti iza svoga prkosa.
 
Citate iz vaše knjige, koju je Dobrica Ćosić okarakterisao kao "najumniji i najlirskiji esej ikada napisan na srpskom jeziku", kazivaće velika glumica Svetlana Bojković. Hoće li knjiga uskoro videti svetlo dana?
 
"Žig pozorišta", knjiga koju sam pisala desetak godina, biće prvi put predstavljena 20. oktobra, zahvaljujući dr Nenadu Popoviću. U njoj će čitaoci moći  da otkriju mnoge tajne o pozorištu — da je pozornica naše jedino sklonište od beskraja, da je ljubav poput gledališta — neko čudno biće sa stotinu očiju, da će u potopu otuđenosti savremenog čoveka pozorišni brod do luki budućnosti doneti sva ljudska osećanja, a da ćemo mi glumci postati učitelji zaboravljene ljubavi…


Razgovarala Mara Knežević Kern | 13.10.2011 | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Jul 15, 2012, 12:23:50 am »

*
ISPOVEST


IVANA ŽIGON: OD TATE SAM SE OPROSTILA SA 12 APOSTOLA

Čini mi se da prolazi ono vreme kada su me politički obeležavali, jer su videli da prolaze mnoge godine a ja, jedna od retkih, govorim isto ono što sam govorila i pre 15 i pre 20 godina i verujem u iste te ideale. To su počeli da poštuju čak i oni koji su me najviše kritikovali jer su u ovom vremenu prevrtljivosti, čini mi se, uvažili moju doslednost i moju borbu koja nije išla iz razuma, već iz srca, a uvek me je vodila istočno od zapada i južno od severa, priča Ivana Žigon.


PRAĐED MITAR Ponosim se što je moj prađed Mitar Martinović, predsednik vlade u doba Kralja Nikole i njegov blizak rođak, jedan od inicijatora Balkanskih ratova, dočekao Crvenu armiju u Beogradu i rekao: "Gde ste više, čekam vas već 200 godina?!"

MOJ OTAC STEVO ŽIGON Tatu sam zvala dinosaurus, i on je to veoma voleo. Smatrala sam da je redak primerak i gledala kako izumire pred mojim očima. U poslednjih 15 godina bio je veoma bolestan. Da, moj tata je bio neobičan i kao tata. Kada sam ga sa 14 godina pitala do kada smem da ostanem van kuće, on me je upitao: "Koliko, dete, imaš godina? (Tata stvarno nije znao koliko imam godina, a pri retkim odlascima na roditeljski uvek je pitao koji sam razred.) Imaš 14 godina?! Dete, više nikada nemoj da me pitaš da li možeš negde da izađeš i do kad smeš da ostaneš, jer ti si svoj čovek." Shvatila sam da je bio genijalan pedagog jer odgovornost i jeste ono što nas čini ljudima. Ja sam se u tom trenutku zaista osetila odgovornom za svoj život. Izlazila sam na neka svoja mesta: išla u prirodu, putovala sam po svetu, išla sam po Rusiji i tražila praunuka Dostojevskog da s njim rodim dete... Ali nisam imala potrebu da popušim cigaretu ili džoint ili da idem po klubovima jer mi se činilo da je to gubljenje vremena.

MAMA JELENA Moja mama je umetnost koja hoda. Ona je stigla u svako selo pre mene i učila me tim putevima da hodam. Dakle, uvek sam išla jedan korak iza nje i gledala kako njena blaga reč otvara vrata ljudskog srca. Nema promocije poezije u Beogradu na kojoj ona ne čita stihove, a verujem i da nema pesme koju ne zna napamet iako nije više u mladim godinama. Neverovatna je ta njena ljubav prema poeziji, baš kao i ljubav pesnika prema mojoj mami.

POVRATAK OTPISANIH Moj sin Stevo Žigon mnogo liči na mog oca Stevu Žigona. Saznala sam da sam u drugom stanju u nedelju, na Materice, a tata je umro u sredu. Kada smo se vraćali sa sahrane, muž me je velikodušno pitao: "Da li bi volela, ukoliko je muško, da se naše dete preziva Žigon?" Tatina sahrana je bila nalik prazniku. Dvanaest glumaca, poput dvanaest apostola, oprostilo se od njega ne svojim rečima, nego rečima uloga koje su radili u njegovoj režiji. Tako se od tate oprostila vojska likova i pisaca kojima je posvetio život. Umetnost se oprostila od umetnika i mi smo bili poneseni time. Nismo imali osećaj da je tata umro, već da se uzneo iz ovog sveta u neki uzvišeniji koji mu i pripada. Veselili smo se tome potpuno ubeđeni da ću roditi muško dete koje će se zvati Stevo Žigon.

MOJ SIN STEVO ŽIGON Kao u priči Dostojevskog, susreli smo se moj muž i ja i iz toga se rodilo dete koje je došlo kao dar s neba. O tome sam napisala još neobjavljenu knjigu koja se zove "Povratak otpisanih". Dakle, jedan Stevo Žigon je otišao, ali drugi se vraća. Ne znam da li mali Stevo ima dara za glumu. Čini mi se da u ovom trenutku preglumljuje jer se našlo previše glumaca oko njega. I njegov tata sve više postaje glumac među glumcima i sve češće se snima pred kamerama. A ja se trudim da ga spasem od onog negativnog što ga čeka u svetu pozorišta. Jer, ja sam i na sceni i kroz život išla previše otvorenog srca, a sada je kasno da učim drugačije da živim. Zato se trudim da moje dete ne ide tako srčano u život i želim da bude mudrije od mene. Trudim se da tu osetljivost koju je nasledio, i na mamu i na tatu, na neki način uputim na sport. I zato ja sa svojim sinom svakoga dana po dva sata igram fudbal!

"KOSOVSKI BOŽURI" Hor "Kosovski božuri" čini 15 dece koje sam po slutnji izabrala, a uz pomoć Gavrila Kujundžića, kompozitora iz Metohije. Na putovanjima s tom decom, koja me često nazivaju: mama, bilo je mnogo čudesa. Jedno čudo se desilo kada smo snimali spot "Vera naša" s horom ruske dece iz Petrograda u porušenoj crkvi na Kosovu. Ideja spota bila je da, kada se svi skupimo u toj crkvi, i hor kosovske i ruske dece, da se u tom trenutku razrušena crkva obnovi. Jer kada su ljudi zajedno, bilo da je reč o porodici ili narodima, sve se obnavlja. I suprotno — kada se razdvajamo, sve se ruši. Baš u tom trenutku pojavila su se dva aviona i formirala krst na nebu. To je snimljeno i deo je spota koji se može videti na Jutjubu. Takve spotove već godinama radim, i mogu se videti samo na internetu i na retkim televizijama koje ih puštaju, a koje narod, što se vidi po posećenosti na internetu, veoma voli.

KNJIGA "ŽIG POZORIŠTA" Verujem u bolji svet i ne pristajem da umetnost bude pohvala negativnom, već pohvala uzvišenom. Pozorište, o kom govori moja knjiga, biće u vremenu otuđenja koje sve brže nailazi i potapa naša osećanja uskoro jedino mesto gde ćemo učiti o emocijama. Učićemo da se volimo, učićemo i da se mrzimo, jer i to je deo života. U toj knjizi pozornica je predstavljena kao barka koja će sačuvati sva osećanja, baš kao što je Nojeva barka sačuvala sve životinjske vrste. Pozornica je zatvoren prostor nalik na sklonište od beskraja u kome ljubav više nije na promaji života.

USPAVANKE Uspavanke su za mene najlepša molitva upravo zato jer su one molitva za najčistija bića, za našu decu i to je jedina svetinja kojoj se klanjaju sve civilizacije. Sve religije pevaju istu molitvu — uspavanku. Uskoro izlazi DVD na kom pevam uspavanke na deset jezika, a glavni junak je jedan mali divljak, najslađi na svetu koji veoma liči na malog princa, moj sin Stevo Žigon.





Ivana sa sinom koga je nazvala po ocu
Na Kavkazu sa horom "Kosovski božuri"

Simonida Milojković | 16.10.2011. | Blic online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Septembar 09, 2012, 10:11:47 pm »

*
IVANA ŽIGON


U POTRAZI ZA BOLJIM SVETOM

Ivana Žigon o koncertu u Sava centru posvećenom umetnosti i slobodi. Umetnost je generator slobode, a umetnici su ratnici čije je jedino oružje ljubav

SREĆNA sam i uzbuđena! Već dugo živim na ivici svetova. Iz pozorišne kutije kao da sam probila zid pozorišta i krenula u susret gledaocu kome sam najpotrebnija. Pitala sam se kakav će biti odgovor — da li će i publika krenuti ka meni kada mi je najpotrebnija. Njen odgovor i redovi ispred Sava centra za mene su veliko uzbuđenje i nagrada — kaže Ivana Žigon uoči svečanog koncerta "Putevima umetnosti i slobode", koji u četvrtak veče svojoj publici daruje u slavu Dana oslobođenja Beograda.

Umetnost je za mene oduvek bila borba za lepši svet, a umetnici ratnici čije je jedini oružje ljubav — govori Ivana. — Ne čudi da se moj prvi veliki koncert ostvaruje na ovaj važan dan. Umetnost je, kako je moj otac govorio, generator slobode. Zato ćemo uvažiti preživele borce protiv fašizma koji se nisu plašili da daju svoj život za otadžbinu, a mi se danas, nije mi jasno zbog čega, plašimo da im kažemo hvala.

Iz oslobođenog Beograda, kroz pesme i stihove, uz pratnju "Gudača svetog Đorđa" i hora "Braća Baruh", Ivana će sa svojim gostima krenuti u hodočašće po čitavom svetu, jer onaj koji voli svoj narod ume da voli čitav svet.
 
Plod te moje ljubavi prema čitavom svetu koju crpim iz korena utemeljenog u mom zavičaju — u Srbiji, jeste i video-disk uspavanki svih jezika i boja, koji sam ostvarila uz pomoć Grada Beograda i kamermana Vaska Vasovića. Glavni akter uspavanki je moj sin Stevo. Najbolje mu je legla uloga tanzanijskog dečaka u šumi koji se druži sa prirodom i paukovima.

Ovo hodočašće, poput litije, kreće iz Beograda na prvu tvrđavu pravoslavnog slavjanstva — Kosovo i Metohiju. Premijerno će biti izvedena pesma "Metohija" Gavrila Kujundžića.
 
To je najlepša pesma koju sam ikad pevala i čula! Uz mene će biti moja porodica "Kosovskih božura". Poslednjih godina trudila sam se da na 150 koncerata budem njihova mama iz senke. Strepim jer ću prvi put biti "zvezda večeri". Da li ću moći da iznesem svu toplinu i osećaje kao što umeju to moji najlepši božuri?
 
Sa Kosova, putevima preostale nade, krenuće pesmom u Rusiju, jedinu zaštitnicu. Planeta će se okrenuti oko Sunca, koje će ih obasjati i u Havani, gde živi narod koji na šekspirovsku dilemu "biti ili ne biti" odgovara pesmom i ljubavlju. I, na kraju, obrešće se u Sava centru, tu gde jesmo — u otadžbini umetnosti, na sceni gde se i rodila.



ŽIG POZORIŠTA
O Ivaninoj knjizi "Žig pozorišta", koja je upravo izašla, Dobrica Đosić u pogovoru kaže da je to najumniji i najlirskiji esej napisan o pozorištu na srpskom jeziku.
Čast mi je što će pozorišna diva Svetlana Bojković pročitati odlomak iz moje prve knjige — kaže Ivana.

NE KRIJEM SUZE
O duši koju "raspara" pred publikom i svojoj misiji Ivana kaže:
Imam prijatelja koji mi je zabranio da više ikada zaplačem sebe i čitav narod. Neka mi oprosti što ću se i u četvrtak veče truditi da se povežemo suzom koja leči. Rodivši se u pozorištu, poprimila sam nepokolebljivu veru da se svaki san može ostvariti kao na sceni. Otud toliko čežnje za nemogućim.


V. Talović | 20.10.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 26, 2013, 11:24:14 am »

*

IVANI ŽIGON NAGRADA "MILICA I ŽIVKO TOPALOVIĆ"

Beograd — Nagrada "Milica i Živko Topalović", koju dodeljuje istoimena zadužbina, uručena je danas u Srpskoj književnoj zadruzi (SKZ) ovogodišnjoj dobitnici — dramskoj umetnici i humanitarnoj delatnici Ivani Žigon "za čovekoljubivu i rodoljubivu akciju u teškim vremenima".

Akademik Milovan Danojlić, član Upravnog odbora Zadužbine obrazložio je da je dobitnica već sa 30 godina postala prvakinja Drame Narodnog pozorišta, a da "naporedo sa umetničkim radom preduzima značajnu društvenu delatnost".

Nazivajući je "savremenim otelovljenjem Kosovke devojke", dodao je da je Odbor ovom nagradom želeo da pozdravi jednu uzoritu službu zajednici".

"U prvoj deceniji našeg veka, u koju je srpsko društvo ušlo ozlojeđeno, zbunjeno i obeshrabreno, ona dolazi na glas kao umetnički rukovodilac ansambla 'Kosovski božuri' u kome su odjeknuli zvonki glasovi dece iz 15 kosmetskih enklava", istakao je on.

Danojlić je naglasio da Žigonova kao predsednica Društva srpsko-ruskog prijateljstva prikuplja pomoć za narod Kosova i Metohije, dajući nam "veru, nadu i solidarnost bližnjeg sa sunarodnicima koji stradaju".

Članica Odbora prof. dr Sanja Bošković uručila je dobitnici umetnički izrađenu diplomu sa slikama kosmetskih manastira, uz novčani iznos.

Ivana Žigon je zahvalila za nagradu i za "divne reči koje su joj zagrejale srce", dodajući da joj je posebno drago što se to dešava danas, na praznik Bogorodice Trojeručice.

Ona je napomenula da je doba mračno i da je u poslednje vreme posustala, ali da joj ovo priznanje "znači putokaz da krene opet dalje i da shvati da ima snage".

Zahvalila je svojoj majci, dramskoj umetnici Jeleni Žigon, koja ju je povela putem solidarnosti, kao i majci Rusiji u kojoj je, kako je rekla, spoznala da je Kosovo prva tvrđava srpskog pravoslavlja.

Prisutne na svečanosti, na kojoj je među uglednim gostima i prijateljima SKZ-a i Zadužbine bio i jedan od ranijih dobitnika nagrade Vojislav Koštunica, pozdravio je predsednik SKZ Slobodan Rakitić.

On je istakao da je Ivana Žigon potekla iz velike umetničke porodice, ali da nije ostala u senci roditelja i da kao neumorni borac za istinu o srpskom stradanju zaslužuje naše divljenje i poštovanje.

Rakitić je podsetio da je Fondacija "Milica i Živko Topalović" testamentarni dobrotvor SKZ-a.

Živko Topalović (1886—1972), doktor prava i političar, rođen u Užicu, umro u Beču, bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, socijalista, prijatelj Dimitrija Tucovića. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu, a 1944. odazvao se pozivu Draže Mihailovića i postao vodeća politička ličnost Ravnogorskog pokreta. Posle rata živeo je u emigraciji i napisao veliki broj članaka, rasprava i knjiga.


25. jul 2012. | Izvor: Tanjug
Sačuvana
Stranice: [1] 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: