sledeća tema »

[Angelina]

**

LJUBIŠA JOVANOVIĆ
(Šabac, 01.10.1908 — Beograd, 15.07.1971)


Ljubomir Ljubiša Jovanović, velikan naše pozorišne scene, rođen je u Šapcu, 1. oktobra 1908. godine, od oca Milana i majke Jelene-Jelke. Otac je, osamdesetih godina prošlog veka, rođen u Požarevcu, a u "Mali Pariz" je došao da izuči terzijski zanat, dok je majka rođena i odrasla u imućnoj građanskoj trgovačkoj porodici Teodorović u Vukovaru. Milan i Jelka su izrodili šestoro dece — četiri kćeri i dva sina. Nažalost, Milan je umro 1910. godine, kada je supruzi Jelki bilo samo 27, a Ljubiši dve godine.
 
Teret izvođenja na put brojne dece pao je na pleća ponosne, vredne i snalažljive majke Jelene. Kao priučena krojačica, noću je šila, dok su nejaka deca spavala uz "muziku singerice". Bila je velika majka, posvećena svojoj deci do kraja života.
 
Prvi svetski rat se duboko urezao u sećanje i dušu malog Ljubiše. Za vreme Cerske bitke u Šapcu su bili Mađari, koji su prisutno stanovništvo, uglavnom žene i decu, saterali u crkvu i crkvenu portu. U porti je bila i majka Jelka sa svojih šestoro dece. Čekajući svoj red, gledali su kako neprijateljski vojnici ubijaju nejač i bacaju u raku, iskopanu u dnu porte. Ipak su nekako preživeli, zahvaljujući nadiranju srpske vojske sa Cera.
 
Sledili su teški izbeglički dani u Vrnjačkoj Banji. Putovali su tamo vozom, na krovu vagona sa municijom, dok je sneg po njima padao. Majka Jelka je morala da ih veže jedno za drugo, kako u snu ne bi pali sa vagona. Događalo se da su za obrok imali samo proju, a onda se položaj izbeglica znatno popravio, kad je u Banju stigla engleska misija, koja ih je snabdela hranom, odećom i obućom.

Po povratku u okupirani i razrušeni Šabac, nastanili su se u Donjem šoru. Samo zahvaljujući snalažljivosti i upornosti majke Jelene, uspeli su nekako da opstanu.
 
Oslobođenje je Ljubiša dočekao kao desetogodišnji dečak. Uvek je bio u pokretu, pun senzacionalističkih priča koje je saopštavao sugestivno, sa velikim žarom i brojnim gestovima. Bio je omiljen ne samo među drugovima, nego i kod svojih nastavnika.
 
Iz Donjeg šora, porodica se preselila na Drvarski trg, u stan od dve sobe i kuhinje. Ljubiša je bio revnostan član Sokolskog društva i jedan od najboljih vežbača na spravama i u parteru. Majka Jelka je, u to vreme, držala skromnu duvandžinicu u glavnoj ulici.
 
Živeći u oskudici svake vrste, Ljubiša se teško razboleo od tifusa, te je morao ležati i držati strogu dijetu. Baš kad je počeo da se oporavlja, drug iz komšiluka, Mile, kome je bilo žao što gladuje, krišom mu je doneo pite. Došlo je do teškog recidiva i Ljubiša je jedva ostao živ.
 
Zulejka, robinja bosanska, u izvođenju putujuće pozorišne družine 1922. godine, bila je prva pozorišna predstava koju je Ljubiša gledao, u svojoj četrnaestoj godini.
 
Po završetku osnovne, Ljubiša se, 1924. godine, upisuje u Učiteljsku školu u Šapcu. Porodične i materijalne prilike su diktirale ovakvo opredeljenje, jer je bilo neophodno što pre osigurati sigurnu egzistenciju. Istina, kao đak se nije proslavio, osim u predmetima koje je voleo i koji su ga interesovali, ali je, na majčino insistiranje, školovanje uspešno priveo kraju.
 
U srednjoj školi je bio zapažen kao odličan recitator i vrstan sportista. I dalje je bio aktivan član Sokolskog društva, ali je istovremeno trenirao i fudbal i, jedno vreme, bio talentovani levokrilni napadač šabačke Mačve.
 
Pri Šabačkoj gimnaziji je, 1923. godine, osnovan Pozorišni odsek, u čijem radu su učestvovali i učenici Učiteljske škole. Počev od 1925. godine, u rad Pozorišnog odseka "Dobrica Milutinović" uključio se i Ljubiša Jovanović. Sedamnaestogodišnji mladić još nije bio načisto da li mu je za srce više prirastao sport ili gluma. Navedene godine, trebalo je da igra svoju prvu ulogu u Pozorišnom odseku — Savu Savića u Nušićevoj Protekciji. Istovremeno, FK Mačva je igrala utakmicu u Nišu. Uveren da će na vreme stići na predstavu, Ljubiša je tajno otputovao u Niš i zauzeo svoje mesto na levom krilu, ali ga iz igre izvlači profesor, poslat od strane direktora Gimnazije, i odvodi u Šabac da odigra ulogu u zakazanoj predstavi.
 
Bilo je to vreme kada se lomio između dve strasti i dve ljubavi — glume i sporta. Kao što se zna, pobedile su "daske koje život znače", a u izboru mu je najviše pomogao profesor Žika Popović, moderni narodni prosvetitelj širokog obrazovanja.
 
Već na početku svog glumačkog angažovanja, imao je prilike ne samo da igra u đačkom pozorištu, već i da učestvuje u predstavama gostujućih pozorišta i družina. Bio je partner Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić i Mihaila Kovačevića, koji često gostuju u Šapcu. Ljubiša se sa njima privatno zbližava i postaje njihova simpatija i njihova senka. Po svemu sudeći, na Ljubišu je najjači utisak ostavio Mihailo Kovačević, kome je bio partner u Ibzenovim Avetima kao Pastor Manders, i u Labudovoj pesmi kao Šaptač. O njemu Ljubiša kaže da je "bio boem sa velikom kulturom, u prvom redu pozorišnom".
 
Naravno, nije potrebno posebno govoriti o uticaju omiljenog Dobrice Milutinovića; sa njim, i sa Žankom Stokić, Ljubiša igra Džafer-agu, 1925. godine, u predstavi Zulumćar, a sa Dobricom i 1927, u Simoni od Lorsija.
 
Čim je, 1927. godine, stekao diplomu Učiteljske škole, Ljubiša se zaputio u Beograd. Sobom je poneo "diplomu" Pozorišnog odseka "Dobrica Milutinović", koju je lično napisao i potpisao Žika Popović. Nastanio se kod baba Pele i tetka Mice, u Pašićevoj ulici. Bio je presrećan što je došao u Narodno pozorište, u kome deluje čitava plejada istaknutih dramskih umetnika: Dobrica Milutinović, Žanka Stokić, Desa Dugalić, Boža Nikolić, Raša Plaović, Ljubinka Bobić, Nevenka Urbanova i drugi.
 
Ipak, stvari se nisu odvijale onako kako je Ljubiša, "pun zanosa i vere", očekivao. Pošto je uspešno prošao audiciju, umesto ugovora o stalnom angažmanu, ponuđen mu je samo ugovor o honorarnom radu. Upravnik Milan Predić, veliki pozorišni znalac, bio je revnostan čuvar uvek nedovoljnog pozorišnog budžeta. "Pristao sam na honorar od 15 dinara po predstavi — reći će Ljubiša; bio je to prvi koji sam dobio u svojoj glumačkoj karijeri."
 
Pošto u Narodnom pozorištu devetnaestogodišnji glumac-amater predstavlja, po sopstvenim rečima, "desnu nogu od slona", angažuje se na drugim stranama: u Akademskom pozorištu sarađuje sa Rašom Plaovićem, gostuje u Domu kulture na Senjaku sa Milanom Ćokovićem, a sa Žankom Stokić u Šapcu, u Životićevom pozorištu; recituje na sve strane. Ipak, sve to nije moglo zadovoljiti njegove mladićke ambicije i on se odlučuje na radikalne poteze. Pošto "ima utisak da gubi dragoceno vreme", posle nekoliko beogradskih meseci odlučuje da sve napusti i ode na usavršavanje u inostranstvo. Bila je to velika avantura siromašnog glumca početnika. Upućuje se prvo u svoj Šabac, gde mu svesrdno pomažu Žika Popović i verna šabačka publika. Sa nešto novaca od "korisnice", koju organizuje Pozorišni odsek, Ljubiša odlazi prvo u Prag, a potom u Berlin.
 
U Pragu boravi u martu, aprilu i maju 1928. godine. Stanuje besplatno kod svog kuma, studenta Mila Antonića. Usudio se da se direktno obrati direktoru Praškog pozorišta, koji mu svesrdno pomaže, obezbeđujući mu stalnu abonentsku kartu za posećivanje pozorišnih predstava i časova glume kod poznate glumice i pedagoga Ane Sukankove.
 
Posle nekoliko meseci, odlazi u Berlin, u želji da gleda Piskatorove predstave u njegovom revolucionarnom pozorištu i Rajnhartove monumentalne predstave. Uzdržani Nemci nisu ni približno predusretljivi kao što su to bili Pražani. Dočekuje ga jedini poznanik Đoka Jovanović, koji ovde studira opersko pevanje. Da bi mogao preživeti, Ljubiša radi kao prodavac, a zatim, u pozajmljenom smokingu, kao plesač i zabavljač dama u restoranu.
 
Srećom, Ljubišina učiteljska diploma će se pokazati od koristi u sred Berlina. Naime, zemljaci iz Jugoslovenskog društva Jedinstvo, koji su osnovali školu za decu jugoslovenskih iseljenika, predložili su mu da u njoj bude učitelj. Uz pristojnu platu, radio je ovde od 1. januara do 1. maja 1929. godine, pa se ne može reći da nije okusio i prosvetarskog hleba. Pošto je časove u školi držao dva puta nedeljno, imao je vremena da se posveti glumi i pozorištu.
 
U to vreme, u Berlinu je živela i Ita Rina, tada već slavna filmska zvezda, sa kojom su se jugoslovenski entuzijasti često družili. Pokušavala je da im pomogne oko angažmana u nekom filmu.
 
U proleće 1929. godine, Ljubiša se u Berlinu ozbiljno razboleo i morao je ići na bolničko lečenje. Potom, pošto je, na jedvite jade, isplatio bolničke troškove i uzeo voznu kartu, vratio se u Beograd krajem maja 1929. godine. U letnjem periodu, igra u periferijskom pozorištu, na letnjoj pozornici u bašti restorana Borov park. Trupa je sastavljena od dobrih glumaca, trenutno bez angažmana, na čelu sa Mihailom Mikom Ristićem, bivšim članom Narodnog pozorišta. Igra se romantičarsko-sentimentalni repertoar, koji "pali" kod ovakve publike, koja sedi za stolovima, jede i pije. Predstave se spremaju na brzinu, a česte kiše prouzrokuju slabe prihode. Bilo kako bilo, Ljubiša stiče znanje i iskustvo. Kad mu je Milan Predić ponovo ponudio da igra u Narodnom pozorištu "za honorar od predstave", Ljubiša je to prihvatio, jer većeg izbora i nije imao.
 
Početkom novembra 1929. godine, Milutin Čekić, novi intendant Narodnog kazališta u Zagrebu, dolazi u Beograd da pronađe mladog glumca koji nedostaje pozorišnom ansamblu. Izbor je pao na Ljubišu, koji u Narodnom pozorištu igra Jovu u Devojačkoj kletvi, a posle predstave recituje Jakšićevu Otadžbinu i Šantićevu pesmu Moja komšinica.
 
Tako se Ljubiša našao u Zagrebu, u nimalo zavidnoj situaciji. Jedan anonimni glumac-amater, ekavac na ijekavskom području, morao se izboriti za svoJe mesto pod suncem među čitavom plejadom vrsnih dramskih umetnika. Ipak, zahvaljujući svom glumačkom fanatizmu i darovitosti, a zatim i uz pomoć većine zagrebačkih kolega glumaca i reditelja, on relativno brzo osvaja i zagrebačku publiku i zvaničnu kritiku.
 
Već 9. maja 1930. godine, sa ansamblom zagrebačkog Kazališta, Ljubiša gostuje u Beogradu kao Mina od kostura u Kraljeviću Marku Đure Dimovića. Gostovaće u Narodnom pozorištu u Beogradu i 1937, kao Vasko Pepel u predstavi Na dnu Maksima Gorkog. Tom prilikom mu je ponuđen angažman u beogradskom Pozorištu, ali ga on ne prihvata jer, između ostalog, kako je rekao, "u Zagrebu imam veliki repertoar i slobodno mogu reći da sam jedan od najzaposlenijih zagrebačkih glumaca".
 
U novembru 1939. godine, Ljubiša uspešno tumači lik Nikite u predstavi Moć tmine Lava Tolstoja, a štampa beleži desetogodišnji jubilej na sceni Narodnog kazališta. "Za to je vrijeme poklonio ovoj našoj kulturnoj instituciji bezbroj izvrsno odigranih uloga, kojima je zasvjedočio svoj talenat, da danas u našem dramskom ansamblu zauzima jedno od prvih mjesta."
 
Ipak, polovinom aprila 1940. godine, Ljubiša će napustiti Zagreb i vratiti se u Narodno pozorište u Beograd. U prvo vreme, stanovao je kod sestre Milene i zeta Bože Nikolića, kolege glumca, u Ulici Braće Jugovića. Postepeno ulazi u repertoar Narodnog pozorišta, ali i dalje povremeno gostuje u Zagrebu, igrajući svoje stare uloge. Za gostovanje u Zagrebu, Ljubiša ima još jedan jak razlog — tu je ostala stasita i naočita Jevrejka Mira Baum-Sanjina, koja se upravo vratila iz Londona, gde je studirala moderni balet. Venčali su se sredinom marta 1941. godine u Zagrebu.
 
U Beogradu, mladenci su se smestili u udobnoj iznajmljenoj garsonjeri u Kosovskoj ulici. Posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda, sklonili su se u Priboj na Limu, ali su se tu zadržali samo nekoliko dana. Onda su Ljubiša i Mira odlučili da se vrate, on zbog vojne obaveze, a ona zbog brige za roditelje, sestru i brata. Ljubiša je imao poziv da se javi vojnoj komandi u Sarajevo. Kad su on i Mira, posle dugog i napornog putovanja, nekako stigli u bosansku prestonicu, u grad su ulazili nemački tenkovi. Nisu imali izbora do da se vrate u Beograd, odakle su odmah otputovali u Zagreb. Kod sebe u stan ih primaju Margita i Dejan Dubajić, a potom Vjekoslav Afrić. U okupiranom ustaškom Zagrebu, Vjeko i Ljubiša pripremaju Braću Karamazove. Ljubišino pojavljivanje na sceni Narodnog kazališta izazvalo je početno iznenađenje, da bi se onda salom prolomio spontan i buran aplauz.
 
Ipak, Ljubiša i Mira se ne usuđuju da ostanu u Zagrebu i, zaobilaznim putem, odlaze u Split. Tako je počelo njihovo izbegličko lutanje na liniji Zagreb-Split-Ljubljana.
 
U Splitu borave do decembra 1941. U međuvremenu, u dva navrata odlaze u Zagreb, kako bi spasili Mirinu porodicu. U drugom odlasku iz Zagreba ka Rijeci, po dostavi ustaše Susovića, ranijeg statiste u Hrvatskom narodnom kazalištu, skinuti su sa voza u Karlovcu i zatvoreni. Bili su potom upućeni u Jasenovac, gde je Ljubišu prepoznao dr Vinek, ranije književni cenzor u Zagrebu, koji im je omogućio odlazak u Split.
 
Iz Splita, Ljubiša javlja Bojanu Stupici da mu "gori pod nogama" i da bi rado došao u Ljubljanu, ukoliko za to postoje ikakvi uslovi. Bojan i Boža Podkrajšek šalju Ljubiši odgovor sa pečatom Velike scene u Ljubljani. Ubrzo potom, potkraj 1941. godine, Ljubiša i Mira su se obreli u slovenačkoj prestonici, gde je Vesela scena davala bezazlen komični repertoar. Oton Župančič pokušava da ih zaštiti i da im pomogne. Mira u Operi priprema igru za Valpurgijsku noć i priređuje solističko baletsko veče. Njen ples u dalmatinskoj narodnoj nošnji provocira okupatore, a denuncira ih i jedna balerina. Italijani ih zatvaraju, a zatim proteruju u Split.
 
Splitski dani bili su najteži u Ljubišinom životu. Nude mu angažman na Cetinju i u Sarajevu, ali se on ne usuđuje da ga prihvati.
 
Jednog dana, u Kaštel Starom, Ljubiša sreće starog prijatelja iz Zagreba — Ivu Lolu Ribara. Konačno je uspostavljena veza sa oslobodilačkim pokretom. Zbog neprijateljskog napada na Split, hitno su evakuisani na Brač, gde je formirana umetnička grupa. Po direktivi, umetnička grupa je dobila zadatak da se priključi Kazalištu narodnog oslobođenja. Usledilo je dugo i mučno putovanje, prvo malim čamcem, zatim pešice preko Biokova, do Livna, a onda, preko Kupresa, do Bugojna, gde su stigli 23. oktobra 1943. godine. U Kazalištu narodnog oslobođenja, Ljubiša ponovo sreće svog starog i proverenog prijatelja Vjekoslava Afrića. Kazalište sprema specijalni program koji je trebalo izvesti u Jajcu, na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Posle tri godine, Ljubiša ponovo glumi — igra Sretu Numeru u Nušićevom Narodnom poslaniku.
 
Krajem decembra 1943, usled neprijateljske ofanzive, Kazalište je evakuisano iz Jajca i podeljeno u tri grupe. Ljubišina grupa kreće ka Podgrmečju, u čijim selima daje predstave, uglavnom na otvorenom, ili u porušenim školama.
 
Zanimljivo je da Ljubiša, od 11. decembra 1943. do 18. avgusta 1944. godine, vodi svoj partizanski dnevnik.
 
Vrhovni štab, 12. juna 1944. godine, šalje avion da se članovi Kazališta prebace na Vis, ali se glumci odriču udobnog putovanja u korist bolesnih i ranjenika. Sami pešice kreću ka Trogiru. Potpuno iscrpljeni, brodom "Kornat" su prebačeni na Vis. Krajem septembra iste godine, Kazalište avionom odlazi u Bari, gde za naše ranjenike igra Narodnog poslanika, Najezdu i druge predstave, u organizaciji Jugoslovenskog crvenog krsta.
 
Sa Visa, članovi Kazališta su, 23. oktobra 1944. godine, avionom prebačeni u Beograd.
 
Mira Sanjina i Ljubiša su se, pri kraju rata, razdvojili, a po oslobođenju, i razveli. Život ih je vodio različitim putevima.
 
Mladom i atraktivnom glumicom Sonjom Hlebš, Ljubiša se oženio 11. decembra 1951. godine. Sonja je poticala iz vrlo ugledne, stare i imućne porodice iz Kranja i potomak je France Prešerna. Proveli su u braku 20 godina, u kojima je Ljubiša dostigao vrhunac svog umetničkog stvaralaštva.
 
Do 1961. godine bio je član Narodnog pozorišta, a onda je odlučio da pređe u Jugoslovensko dramsko, u kome će doživeti nove uspehe i ostati do kraja života.
 
Intuicija i emotivni naboj bile su glavne pokretačke sile Ljubišinog glumačkog stvaralaštva. Bio je glumac začuđujuće širokog dijapazona — od tragedije do komedije, takoreći — do lakrdije. Bio je svestan svojih kvaliteta, ali nikad hirovit, uobražen ili svojeglav. Profesionalac od glave do pete. Znao je sve veštine i sva lukavstva svog zanata. Bio je od onih glumaca koji, i stasom i glasom, ispunjavaju scenu, ali nikad na štetu svojih kolega — partnera. Mali je broj stvaralaca koji su imali tako široku sposobnost transformativne moći i razrađenu skalu izražajnih mogućnosti. Što bi rekla njegova koleginica Maja Dimitrijević, bio je to "takav spoj snage i doskočljivosti, pronicljivosti i šeretluka", kakav se retko sreće na pozorišnim daskama. Kao da ga je čivijaški duh zaposeo i u njemu stalno bio prisutan.
 
Van scene, krasila ga je plemenitost i boemstvo. Uvek je bio kavaljer i džentlmen i veliki ljubitelj lepih žena. Bio je poznat kao čovek koji zna da ceni i neguje prijateljstvo, ali ne i novac. U užem krugu prijatelja je voleo da priča viceve i radio je to velemajstorski; celog života je recitovao Moju komšinicu Alekse Šantića.
 
Na pozorišnoj sceni je ostvario ogroman broj uloga koje se pamte. Uz pomoć stručnjaka, Ljubišinih biografa, pokušaćemo da izdvojimo najznačajnije:
 
a) Iz zagrebačkog opusa (1929—1940): Dženaro (Lukrecija Bordžija), Vasja (Kvadratura kruga), Ros (Magbet), Sreta "Numera" (Narodni poslanik), Vuko Konavljanin (Dubrovačka trilogija), Ada (Požar strasti), Razumihin (Zločin i kazna), Mića (Ožalošćena porodica), Edmund (Kralj Lir), Rogožin (Idiot), Vasko Pepel (Na dnu), Ujka Blagoje i Velimir Pavlović (Dr), Spasoje (Pokojnik), Dmitrij (Braća Karamazovi), Vića (Sumnjivo lice), Popiva (Dundo Maroje), Viljem Oranski (Egmont), Sava Savić (Protekcija), Autolikus (Zimska priča), Miloje (Vlast), Nikita (Moć tmine), Arlekino (Lažac)...
 
b) U Narodnom pozorištu u Beogradu (1944—1961): Sreta "Numera" (Narodni poslanik), Gradonačelnik (Revizor), Potkolesin (Ženidba), Igor Buličov (Igor Buličov), Sincov (Neprijatelji), Baron Lenbah (U agoniji), Otelo, Nesrećković (Šuma), Klaudije (Hamlet), Sirano (Sirano de Beržerak), Ružičić (Pokondirena tikva), Vojvoda Draško (Gorski vijenac), Ignjac Glembaj (Gospoda Glembajevi), Falstaf (Henri IV), Dr Miler (Duboko plavo more), Frank Eldžin (Premijera u Njujorku), Jevrem Prokić (Narodni poslanik), Edip (Car Edip), Heraklo (Heraklo), Verhovenski (Zli dusi)...
 
v) U Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1961—1971): Najjači (Otkriće), Polonije (Hamlet), Starac (Pošta), Latif-aga (Prokleta avlija), Danton (Dantonova smrt), Domaćinski (Na rubu pameti), Kalem (San letnje noći), Orgon (Tartif), Sobakevič (Mrtve duše), Kapetan Šotover (Kuća koja srce slama), Džek Bojl (Junona i paun), Aćim Kukić (Protekcija), Andra (Kad su cvale tikve), Jerotije (Sumnjivo lice)...
 
Pored osebujnog angažovanja na pozorišnoj sceni, Ljubiša je igrao i u 27 filmova. Evo značajnijih: Slavica (Ivo Marušić), Priča o fabrici (direktor), Čudotvorni mač (kovač), Njegoš (Vojvoda Draško), Poslednji dan (špijun), Lažni car Šćepan Mali (Iguman Nikodije), Potraga (šef policije), Pop Ćira i Pop Spira (Pop Oluja), Gospođa ministarka (ministar), Drug predsednik centarfor (predsednik), Marš na Drinu (Vojvoda Stepa), Pre rata, u kome igra čak četiri uloge, itd.
 
Ljubiša Jovanović je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod II reda (1945), Ordenom bratstva i jedinstva II reda (1948), Ordenom rada I reda (1949) i Ordenom zasluga za narod I reda (1958); dobitnik je Savezne nagrade Vlade FNRJ za ulogu Stanoja Glavaša u predstavi Stanoje Glavaš (1949), Oktobarske nagrade Grada Beograda (1955. i 1968.), Sedmojulske nagrade SR Srbije (1967), Nagrade AVNOJ-a (1970) i Sterijine nagrade za ulogu Don Felipea u drami Osvajač, na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu (1971).
 
Umro je 15. jula 1971. godine, u Beogradu, i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.

Branko Šašić

Branko Šašić | ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

[Angelina]

*

LJUBIŠA JOVANOVIĆ


ŠAPČANIN U ZAGREBAČKOM KAZALIŠTU

Još od rane mladosti u rodnom Šapcu, talenat učenika Ljubiše Jovanovića nije mogao da se ne zapazi. Kada ga je 1926. u ulozi Fadinara u Labišovom "Florentinskom šeširu" video bard srpskog pozorišta Dobrica Milutinović, uzviknuo je: "Mladiću, ti si glumac!". Već sledeće godine, Ljubiša se obreo u Beogradu kao volonter u Narodnom i u Akademskom pozorištu. Diplomu Učiteljske škole je stavio na stranu, a 1929. stekao drugu, na studijama glume u Pragu i Berlinu. Po povratku u Beograd, radio je kao honorarni glumac nacionalnog i privatnih teatara. Tada ga je zapazio Milutin Čekić, jedan od najobrazovanijih srpskih reditelja onog vremena, i bez razmišljanja primio za člana Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, gde je bio upravnik. Zagrebačka scena je mladom Šapčaninu bila prekretnica i u profesiji i u privatnom životu.

Igrao je u 160 uloga, od toga pedesetak glavnih u najboljim komadima Nušića, Cankara, Šekspira, Igoa, Dostojevskog. Tu se i oženio mladom balerinom Mirom Baum Sanjinom. Ali, kako je Hrvatska postajala ustaška država, a Mira je bila Jevrejka, 1940. su se oboje preselili u Beograd. Ljubiša Jovanović je postao prvak Narodnog pozorišta, a igrao je i u satiričnom pozorištu "Kišobranci", sa čije scene su odjekivale smele reči protiv nemačkog okupatora. Mladi par je uskoro ponovo morao da beži pred nacistima. Ovoga puta u Split, gde su Jevreji još mogli da žive. Padom Italije 1943, oboje su postali članovi Kazališta narodnog oslobođenja. Na Visu i u Bariju davali su priredbe za partizanske ranjenike. Pošto je Beograd oslobođen, Ljubiša Jovanović je počeo u Narodnom pozorištu najplodniji deo karijere. Imao je dosta uloga, od toga i mnogo antologijskih. Postao je i profesor u Dramskom studiju pozorišta, ali ga je prava drama očekivala u privatnom životu. Napustila ga je Mira Sanjina, baš u vreme kada je postala prva nezaboravna Biljana u Hristićevom baletu "Ohridska legenda".

OD EDIPA DO STANOJA Ljubiša Jovanović je zajedno sa Bojanom Stupicom bio veliki zagovornik osnivanja novog pozorišta koje će avangardnim repertoarom proslaviti Beograd. Bio je to Atelje 212, u kome je veliki glumac povremeno gostovao. Prešao je 1961. u Jugoslovensko dramsko pozorište u kojem je ostao do kraja života. I danas je poznat po nezaboravnim ulogama među kojima su Edip, Otelo, Sirano, Nesrećković, Danton, Orgon, Falstaf, Mefisto, Džek Bojl, Filipe, Glembaj, Stanoje Glavaš, Jevrem Prokić, grof Zrinjski.


CEO STADION ODAO POŠTU BARDU

Za velikana jugoslovenskog teatra, Šapčanina Ljubišu Jovanovića govorilo se da je bio čovek velikog srca koga su kolege volele, a to isto se govorilo i za njegovu drugu suprugu, glumicu Sonju Hlebš. Volela ga je i publika kojoj je priuštio uživanje u najširem mogućem opusu likova u velikim delima, domaćim i stranim, savremenim i klasičnim — od Sterije, Jakšića, Njegoša, Nušića, Cankara, Krleže i Andrića, do Sofokla, Molijera, Šekspira, Rostana, Igoa, Getea, Bihnera, Ostrvskog, Gogolja, Dostojevskog, Šoa. Bio je i rekorder u broju naslovnih i glavnih uloga, ali i uloga koje je sam osmislio, čak epizoda koje su dosegle glumački vrh i proslavile ga kao i glavne.

Teško bi bilo tvrditi da li je bio ubedljiviji i veličanstveniji u tragičnim i dramskim likovima heroja, ili u komičnim, malim junacima koji su dizali publiku na noge i od čijeg su se smeha tresle pozorišne sale. Primio je najveće nagrade i odlikovanja ondašnje Jugoslavije, i, kao malo koji glumac, doživeo je veliku retrospektivnu izložbu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na izložbu su 1971. stigli najveći umetnici iz Zagreba, Ljubljane, Skoplja, Novog Sada i Beograda, a Ljubiša Jovanović im se radovao ne znajući da je poslednji put pred publikom. Kada je 15. jula te godine oko 15 sati umro u jednoj beogradskoj bolnici, u 16 sati je prekinuta utakmica Partizan-Crvena zvezda. Ljubišin drug iz detinjstva, sportski reporter Radivoje Marković objavio je na stadionu JNA da je umro veliki glumac i član uprave Partizana. Tog momenta je 50 hiljada ljudi ustalo i odalo poštu bardu, a Marković je rekao: "Ljubiša je bio Jugosloven, ali s toliko isto prava čini mi se mogao bi od svoga grada očekivati da se na njegovu spomen-ploču ukleše: Sav Šapčanin!"

Vesti online | 21.11.2010.
Vesti online | 28.11.2010.

[Angelina]

*

ČUDESNI SVET GLUME

Sto godina od rođenja Ljubiše Jovanovića

Uz ime Ljubiše Jovanovića (1.10.1908 — 15.7. 971), velikana srpskog pozorišta, stoji njegovo vredno, obimno i značajno delo, na koje treba podsećati zarad mladih generacija koje nisu mogle da ga upoznaju u vreme njegovog stvaranja. Svedočanstva o njegovom delu su sačuvana, treba ih isticati i ne treba dozvoliti da ih prekrije tama zaborava.

Već od rane mladosti, u rodnom gradu Šapcu, Jovanović osvaja scenu Pozorišnog odseka Šabačke gimnazije, pod upravom profesora Žike Popovića, gde je njegov talenat brzo zapažen i u kojem je ostvario tridesetak uloga. Kada ga je u ulozi Fadinara u Labišovom "Florentinskom šeširu" video čuveni glumac Dobrica Milutinović, uzviknuo je: "Mladiću, ti si glumac!". Od tog trenutka za Jovanovića više nije bilo dileme i odmah po završetku Učiteljske škole 1927, dolazi u Beograd i volontira u Narodnom pozorištu i uAkademskom pozorištu. Tada nije slutio da će na prestoničkoj sceni suvereno vladati kao glumac godinama i da će osvojiti i druga beogradska pozorišta. Još manje da će se vinuti u najviši vrh srpskog glumišta.

POČEO JE MALIM ULOGAMA

Godine 1928. odlazi na jednogodišnje studije glume u Prag kod Ane Suhankove i u Berlin kod Maksa Rajnharta. Po povratku, 1929. postaje honorarni član Narodnog pozorišta i igra male ali zapažene uloge. Takođe nastupa i u privatnom pozorištu Mike Ristića "Borov park". Zapaža ga Milutin Čekić, jedan od najobrazovanijih srpskih reditelja svog vremena i jedno vreme upravnik Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, i angažuje u redovno članstvo ovog teatra. Zagrebački angažman bio je snažna prekretnica na Jovanovićevom glumačkom putu. Ostao je punih deset godina, od 1929. do 1940. i ostvario preko 160 uloga u raznovrsnom repertoaru. Počeo je sa malim ulogama, ali se polako i sigurno probijao u sami vrh glumačke elite i ostvario preko 50 velikih i značajnih uloga u komadima Nušića, Vojinovića, Cankara, Šekspira, Igoa, Rostana, Dostojevskog i drugih dramatičara.

U Zagrebu se Jovanović oženio mladom igračicom Mirom Baum Sanjinom, Jevrejkom, i ubrzo sa njom morao da napusti Zagreb i pređe 1940. u Beograd gde je postao član Narodnog pozorišta a ubrzo i prvak. Igrao je i u satiričnom pozorištu "Kišobranci" sa čije scene su odjekivale smele reči protiv nemačkog okupatora. Tek što je stigao a već je sa suprugom Sanjinom, Jevrejkom, morao 1941. da pobegne od fašista, prvo u Ljubljanu, a odmah zatim u Split gde su Jevreji zakratko još mogli da žive. Padom Italije 1943, sa Sanjinom beži od nemačkih fašista na slobodnu teritoriju gde oboje postaju članovi Kazališta narodnog oslobođenja i bave se isključivo umetnošću. Odlazi i na Vis i u Bari, gde daje priredbe za naše ranjenike.

Po oslobođenju Beograda Jovanović započinje na sceni Narodnog pozorišta najplodniju etapu svog umetničkog stvaralaštva tokom koje je ostvario vrhunske uloge među kojima i više antologijskih. Sanjina ga napušta, postaje prva igračica i nezaboravna Biljana u Hristićevoj "Ohridskoj legendi". Profesor je u Dramskom studiju pozorišta. Istovremeno je i veliki zagovornik nastanka novog beogradskog Pozorišta Ateljea 212, čiji je tvorac Bojan Stupica, i igra povremeno kao gost. Godine 1961. prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište u kojem ostaje do svog životnog kraja, do 1971, ostvarivši šesnaest velikih, značajnih i nezaboravnih uloga iz raznovrsnog repertoara. Njegova druga supruga postaje Sonja Hlebš, 1951.

VELIKAN SRPSKOG TEATRA

U srpskom glumištu retko je koji glumac kao Ljubiša Jovanović imao tako obiman glumački opus, tako raznovrstan glumački dijapazon i učestali intenzitet igranja, a istovremeno i obilje zadivljujućih glumačkih ostvarenja u najznačajnijim delimadomaćeg i stranog repertoara, klasičnog i savremenog. Od Sterije, Jakšića, Njegoša, Nušića, Cankara, Krleže i Andrića, do Hinga, Matkovića i drugih, a u stranom repertoaru od Sofokla, Molijera, Šekspira, Rostana, Igoa, Getea, Bihnera, Ostrvskog, Gogolja, Dostojevskog, do Šoa, Ozborna, O Kejsija, i dr.

Jovanovićev glumački opus obuhvata neverovatno veliki broj naslovnih i glavnih uloga, ali i uloga kreacija koje je on prvi put predstavio srpskom glumištu, što je od posebnog značaja. Bilo je i epizodnih uloga koje su dosegle glumački vrh i proslavile ga gotovo istovetno kao i glavne. Teško bi bilo tvrditi da li je bio uspešniji, sugestivniji, veličanstveniji u tragičnim i dramskim likovima heroja, ili u onim komičnim, karakternim, malim junacima koji su dizali publiku na noge i od kojih su se od smeha tresle pozorišne dvorane.

I danas iz tog vremena žive njegovi junaci: Edip, Otelo, Sirano, Nesrećković, Danton, Orgon, Falstaf, Mefisto, Džek Bojl, Filipe, Glembaj, Stanoje Glavaš, Jevrem Prokić, Zrinjski i mnogi drugi.

U privatnom životu Jovanović je bio oličenje ljudske dobrote i čestitosti zbog koje je bio veoma omiljen među kolegama. Čvrsto se držao svoje umetnosti kojoj je služio do poslednjeg daha.

Ljubiša Jovanović je primio najveće nagrade i odlikovanja kao što su Savezna nagrada, Sedmojulska, Oktobarska i brojne glumačke, Sterijina nagrada i druge. Doživeo je i veliku retrospektivnu izložbu svog glumačkog stvaranja što je takođe svojevrsna nagrada. Otvaranje izložbe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu uveličali su najveći umetnici iz Zagreba, Ljubljane, Skoplja, Novog Sada i Beograda. Retrospektivi se radovao i iskazao uzbudljive reči na otvaranju, ne znajući da je poslednji put pred gledaocima, jer je ubrzo otišao u večnost.

Posle smrti izišla je obimna monografija iz pera njegove sestre Milene Nikolić, dugogodišnjeg direktora i osnivača Muzeja pozorišne umetnosti Srbije.

Pozorište u Jovanovićevom rodnom gradu Šapcu i Pozorišni festival dobili su njegovo ime 1981. Iznenada, 26.12. 2003, nakon uspostavljanja demokratske vlasti u Srbiji, ovom velikanu srpskog glumištaukinuto je ime sa Pozorišta a festival ukinut. Zbog takve odluke čelnika grada Šapca, stizali su protesti glumačke asocijacije i znalaca Jovanovićevog dela i uzornog života, ali nasilje nad mrtvim gorostasom srpskog glumišta nije obustavljeno i pravda nije uspostavljena!

Iako bista Ljubiše Jovanovića stoji u zapećku Šabačkog pozorišta, a njegovo ime ukinuto sa pozorišta i festivala, stvaralaštvo Ljubiše Jovanovića ostaje trajno u svim vremenima. Njegova glumačka ostvarenja su ocenjena a pamte se i danas. Celokupna glumačka umetnost Ljubiše Jovanovića uzdiže ovog velikana u vrh srpskog glumišta, njegovo stvaralaštvo je trajna vrednost srpske umetnosti i kulture a njegova zvezda ostaje da sija večnim sjajem u glumačkom sazvežđu Oriona.

Ksenija Šukuljević-Marković | 19.10.2008. | Politika