Vladislav F. Ribnikar (1871—1914)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Filozofi • Profesori • Novinari • Publicisti « Vladislav F. Ribnikar (1871—1914)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladislav F. Ribnikar (1871—1914)  (Pročitano 8188 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 25, 2012, 11:42:02 pm »

*




VLADISLAV F. RIBNIKAR
(Trstenik, 13.11.1871 —  Zapadna Srbija, 01.09.1914)

Vladislav F. Ribnikar, novinar, osnivač i urednik lista "Politika", rođen je 13. novembra 1871. godine u Trsteniku, kao najstariji sin dr. Franje Ribnikara (Slovenca) i Milice rođene Srnić (Srpkinje iz Kostajnice).

"Najstariji sin dr Franje Ribnikara, Vladislav F. Ribnikar se školovao u Jagodini i Beogradu. Upisuje 1888. godine Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu i diplomira 1892. Po završetku studija odlazi u Francusku, gde na Sorboni dobija "lisans" i potom kao državni blagodejanac u Nemačku gde studira na Humboldt univerzitetu. U Beograd se vraća posle Majskog prevrata 1903. godine. Godinu dana kasnije pokreće list "Politiku". Po izbijanju Prvog svetskog rata odlazi na front i gine 1. septembra 1914. godine na frontu u Zapadnoj Srbiji.

Vladislav F. Ribnikar je bio oženjen Milkom Čolak-Antić i sa njom imao dve kćeri — Danicu (Nanu) i Jovanku Vesu. Danica je u prvom braku udata Mihailović i radila kao novinar na ženskoj strani "Politike". U drugom braku bila je udata za Engleza Džona Beneta, visokog komesara Velike Britanije na ostrvu Barbadosu, gde tragično gubi život u moru. Jovanka Vesa bila je udata za Kostu Cukića, generalnog sekretara Jugoslovenskog kraljevskog poslanstva u Vatikanu. Po završetku Drugog svetskog rata boravi 1954. godine u Peruu i Izraelu. Sahranjena je u Parizu sa majkom Milicom - Milkom.

Darko Ribnikar Davorin-Darko se školovao u Svilajncu i Beogradu. Diplomirao je pravne nauke u Nemačkoj (Jena i Berlin). Posle smrti Franje dolazi u Beograd da pomaže bratu Vladislavu. Ostale su trajno zabeležene njegove reportaže iz Rumunije o Buni seljaka 1907. godine i o Fridjungovom procesu u Beču 1909. godine. Nije se ženio. Kao rezervi oficir učestvovao u oba balkanska rata. Pogonuo je početkom Prvog svetskog rata, 31. avgusta 1914. godine, kao rezervni kapetan srpske vojske.

Po pogibiji braće Ribnikar 1914. godine, njegova žena Vladislava, Milica - Milka postala je stub "Politike". Lično se angažovala na obnovi "Politike". Posle Prvog svetskog rata Regent Aleksandar Karađorđević kupuje od Milke imanje porodice Ribnikar na Dedinju, gde će kasnije biti podignuto zdanje "Belog dvora". Milka rasprodaje čak i lični nakit samo da bi ponovo pokrenula "Politiku".

Dr Slobodan Ribnikar Na čelo lista 1. septembra 1919. godine dolazi jedini preživeli sin, Slobodan Ribnikar. Slobodan je nastavio lekarsku tradiciju oca Franje Ribnikara. Po završetku škole u Jagodini i Beogradu upisao se na Medicinski fakultet u Beču i postao lekar 1896. godine. Službovao je u Skoplju, Ćupriji i Umci, da bi nakon toga došao u Beograd gde kao otac Franja postaje lekar Beogradske opštine. U prvom braku je bio sa Danicom Živković (kćerkom beogradskog trgovca Milana Živkovića) s kojom je imao sinove Vladislava i Miroslava i kćerku Stanislavu. U drugom braku je bio sa glumicom Slavom, kćerkom veterinara Kratohvila. Kao lekar dr Slobodan učestvuje u ratovima 1912—1918, kao sanitetski oficir. Bio je upravnik ratnih bolnica, a iz rata je izašao kao sanitetski potpukovnik.

Dr Slobodan Ribnikar je relativno kratko biodirektor "Politike" — svega pet godina. Umro je 24. septembra 1924. godine, a njegov najstariji sin Vladislav postaje direktor "Politike". Na ovoj dužnosti ostaje sve do smrti 1. septembra 1955. godine.

Vladislav Slobodana Ribnikar ženio se dva puta. Iz prvog braka sa muzikologom i pijanistom Stanom Đurić imao je troje dece. Sin Slobodan, fizički-hemičar, bio je redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta. Izabran je za akademika, člana SANU. Njegova starija kći Milica je vajar i slikar, udata za poznatnog arhitektu Bogunovića i ima sina Slobodana, a mlađa kćer Ivana ima kćer Anu. U drugom braku sa književnicom Jarom, rođenom Hajek, Čehinjom, rođeno je dvoje dece: sin Davorin-Darko (1939) i kćerka Vladislava (1947). Kći Vladislava, u prvom braku Perišić, udata je za Engleza Norisa. Bila je docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Engleskoj. Sin Davorin-Darko je novinar, generalni direktor "Politike" PNM. Iz prvog braka ima sina Vladislava, hirurga-plastičara, koji je oženjem Jelenom (imaju dvoje dece). Supruga Darkova je Ljiljana, rođena Vunjak s kojom ima mlađeg sina Darka. ... [Autor teksta nepoznat]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 02, 2013, 07:50:15 pm »

*
Tema dana: Omaž osnivačima


DVA RIBNIKARA

Tekst znamenitog srpskog pesnika Jovana Dučića o osnivačima "Politike" objavljen u našem listu 6. januara 1924. godine

Mutne su prilike kao mutne reke: one izbace sav šljam na površinu. Odmah posle našeg ujedinjenja prestalo je doba heroja. Posle velikog broja imena koja su iz istorije jedne nacije prešla u istoriju sveta, javila su se imena demagoga. Njihovi su glasovi omeli da se čuju s kraja na kraj naše grude zvono vaskrsenja i himna pobede. Tek što su se savile trobojne zastave, razvili su se programi za cepanje i memorandumi strancima za pomoć protiv oslobođenja. Nisu nam dali ni časa vremena da se osvrnemo oko sebe, po onim grobljima koja su šira nego naše varoši, i bojištima na kojima su rešene tri istorijske misije. Videh jednog dana kako preko Terazija prolaze kroz gomilu dve vojvode koje će sutra na tom istom mestu stajati saliveni u bronzu, pokazujući mačem Bregalnicu ili Kolubaru. Ali ih toga dana ne prepozna publika, koja se osvrtala za jednim demagogom koji ne voli Srbiju, jednim od one dvojice-trojice koji su uzeli od nas u zaštitu jugoslovensku ideju, pravi demagozi koji ne mogu više nikog da nadmudre, ali mogu da nadviču. Nastala su druga vremena i druga viteštva. Jer, ima dve hrabrosti: jedni su hrabri jer se ničega ne boje, a drugi su hrabri jer se ničega ne stide.

Ova Jugoslavija se rodila u kacigi Srbije. Demagozi pokušavaju, međutim, da joj dokažu jedno sramno poreklo: poreklo deteta bez roditelja, sudbinu lepog devojčeta kojem se ne zna otac. A ona je delo epopeje, produkt genija jedne rase, iskupljenje jednog gigantskog naroda kojem nema ničeg ravnog pod suncem. Samo s takvim poreklom ova Jugoslavija izgleda proizvod poštenja i zasluga viteštva, jedan fakat koji se nameće za divljenje i za strah. Demagozi koji brane Jugoslaviju od Srbije bedniji su nego oni koji brane Srbiju od Jugoslavije! Jer, govoreći da Jugoslavija nije ničije delo vrše otvoreno izdajstvo prema njoj. Oni svode ovu veliku zemlju na jedan žalosni produkt slučajnosti, rezultat jednog sticaja prilika, i tuđi fabrikat, i na kukavno dete bez oca. Kad bismo i mi drugi imali takvo nisko mišljenje o svojoj otadžbini, ko bi je onda mogao voleti! Kad bi naši sinovi verovali da Jugoslavija nije kupljena skupom krvlju njihovih očeva na Kumanovu, Bregalnici, Kolubari i Crnoj reci, nego da je postala samo sticajem opštih prilika i političkim slučajem, zar bi oni pošli da do zadnje kapi krvi brane jednu tako žalosnu tekovinu i jedno kockarsko delo.

JEDNO NOVO DOBA

Dva brata Ribnikara poginuli su na granici Bosne kao oficiri Srbije: jedan za drugim, u dva dana. Još nismo imali vremena da zastanemo pored ta dva groba i da kažemo šta oni znače za ovu Jugoslaviju i za našu kulturu. Za Jugoslaviju, jer su poreklom bili Slovenci; za našu kulturu, jer su bili novinari i tvorci jednog velikog nacionalnog lista. Njihov otac je Jugosloven iz onog velikog doba kada su se Zagreb i Ljubljana takmičili sa knez-Mihailovim Beogradom u nacionalnim osećajima, u ljubavi za nacionalno jedinstvo koje politički komedijaši stavljaju danas u sumnju. Za oca Ribnikara nije bilo dovoljno potrebno biti Srbinom da bi bio gotov Jugosloven; trebalo je biti Srbijanac odmetnik protiv tuđe tiranije; buntovnik protiv propalih naravi i neprijateljske kulture Beča i Pešte; ustaš protiv dinastije i birokracije koja drži u zatočenju čitave narode, borac za nacionalnu državu i sopstvenu kulturu; fanatik u veri da je genije našeg naroda budući genije evropskog istoka, demokrat koji svoj smisao o slobodi vuče iz svoje sjajne povesti i svoje nevine crkve.

Dva brata Ribnikara prolili su svoju krv kao oficiri za istu stvar za koju su prolili svoj znoj kao novinari. Njihova "Politika" bila je ogledalo tih čudnih ljudi, koji sad izgleda da su prešli preko Beograda kao čisti meteori ostavivši za sobom nas druge sa zasenjenim očima. Ja sam lično bio njihov drug u životu i na poslu, i njihova uspomena nigde me nije ostavila. Na Drini su bili oficiri, a u Beogradu su bili generali i vojvode. Jer, u vremenu u kome su držali pero u ruci, naša književnost i novinarstvo životarili su — prva u idili, a drugo u intrizi. Bilo je listova koji su širili tako ružan ton i prostački izraz da je novinarstvo rušilo društvo i trovalo porodice; ono je udarilo na čast prvih ljudi i najboljih građana; svojim odvratnim rečenicama otrovalo je bilo vazduh u Skupštini i postalo jezik sina sa ocem. Sve je bilo moguće reći bez konsekvencija, i najzad se primiti bez gnušanja. Zbog naše štampe, u jedno doba život je u našoj zemlji postao uzak i gorak, i srpski novinar bio je postao užas srpskog građanina. Jedna stara engleska hronika kaže da je u jednom velikom domu u Londonu držano veče, i dodaje s dubokim čuđenjem da je na njemu prisustvovao i jedan engleski novinar. Zatim kaže: "Što je najstrašnije, prisustvovala je i njegova žena!" Tada su prvi ljudi u našem žurnalizmu posvednevno bacali jedan drugom u lice pogrde i sumnjičenja koja su bila nedostojna i poslednjeg građanina. Niko nije bio siguran za svoje ime, i bilo je ljudi koji su platili životom te vendete bezimenih i maskiranih neprijatelja. Ne navodim ovde iz bola za njima, ono nekoliko velikih ljudi koji su bili dotučeni od ondašnje štampe. "Politika" je došla u to doba. Nju su pokrenuli dvojica novih i dobro školovanih ljudi. Oko njih su se odmah okupili prvi ljudi iz naše književnosti i nauke. S njom se odmah rodio interes za sve što je u politici bilo široko nacionalno: prvi put se interesovalo za sve što je bilo hrvatsko i slovenačko; Bosna i Maćedonija dobile su u tom listu svoj organ pred nacijom i stranim svetom. "Politika" je brzo postala izvor svih informacija za stranu diplomaciju u Beogradu i tuđu štampu po celom svetu. Setimo se doba Forgana i Fridjunga. Pešta i Beč su se obarali na "Politiku" najtežim optužbama, i upirali prstom na taj list da bi dokazali da Srbija hoće da pravi Jugoslaviju. "Politika" je bila jedan čitav novi smisao. Mnogi su u Beogradu smatrali uljudnim gospodski ton toga lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost, kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam, kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; Njihovo negovanje književne kritike i književnog podlistka, kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda, kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta! Ali je većina — uvek naša mudra i poštena većina — brzo osetila šta je "Politika" donela sobom. Kulturni krugovi brzo su osetili da će taj novi list uspeti da se nametne u takvoj jednoj sredini beznadežnih građana koji su napadani od razbojnika na peru i varoških hajduka. Rodila se nada da će da preinači sama "Politika" ceo ton u našem žurnalizmu.

Srbin, koji jedini među narodima u svetu ima u svom jeziku reč uljudnost, što znači više nego učtivost i nego otmenost, osećao je koliko ta uljudnost reguliše život jednog društva i omogućava postojanje u zajednici. Svi su drugi novinari mrzeli "Politiku", ali niko nije smeo da na nju udari. Same ličnosti njenih urednika odvajale su se svojim gospodstvom od svojih drugova u štampi. Generacije koje su dolazile sa strane, navikle na život spokojan i otmen po velikim gradovima, nisu strahovale od napadača iz redakcija, jer je "Politika" već obećavala jedno novo doba. I naši su se listovi odista lagano preporađali uoči samih ratova i danas su možda na putu da se sasvim preporode. Od bivših hajdučkih busija, naši listovi postaju lagano naučne katedre i besedničke tribine; današnji srpski novinar postaje već kulturni faktor, što nije nikad bio, i nacionalni borac, kao novinar iz najbolje štampe. Ceo ton je u našem novinarstvu izmenjen. To se pokazalo u poslednje vreme naročito kad je izbio slučaj jednog Radića, prema kome je upotrebljena uljudnost i sav dobar tom srpskog društva, i to sa pažnjom kakva se nije pokazala ni prema jednom Pašiću.

Danas već imamo novinara koji veruju da politika nije nauka prostih neznalica; ni da se dade pisati za jedno otmeno društvo bez jednog otmenog jezika, ni da se može saopštavati misao od čoveka do čoveka bez jedne vrlo negovane i brižljivo rađene fraze; i da pismenost pripada pismenim; i da novinarstvo – postajući jedna lektira za jedan veliki deo naroda — ima pre svega kulturnu, a tek onda svaku drugu misiju. To jest, da novinarstvo ima zadaću da najpre uči čitaoca da kulturno misli, a tek onda da politički razabira. Listu "Politici" pripada jedan veliki deo zasluge u stvaranju budućeg našeg takvog kulturnog novinarstva. Ona je bila prva koja je dala primer žurnalizma koji se danas, srećom, kod nas razvija: žurnalizma koji odvaja politiku od klevete, pogane dosetke od kulturnih sredstava borbe, šarlatansku retoriku od naučne argumentacije.

Koliko je "Politika" braće Ribnikara bila već prvih dana uhvatila mesta u našem društvu, evo jedan primer. To je bilo 1908. godine. I ja sam neočekivano postao saradnik "Politike". Izbačen sam bio iz Ministarstva u interesu štednje i našao se na ulici. Moj drug K. Kumanudi zbližio me je tada sa Ribnikarima. Oni rado pristaše da mi odmah povere književnu hroniku. Brzo sam prešao na uvodni članak. Došao je zatim za ministra spoljnih poslova dr Milovan Milovanović, blažene uspomene. U njegovom kabinetu nađosmo se utroje: Milovanović, Spalajković i ja. Ministar mi je govorio nešto što nisam potpuno razumeo. Molio me da "Politika" pomogne njegovu akciju, da zadobijem prijatelje Ribnikare. Govorio mi je da je jutros proglašena nezavisnost Bugarske, a da se sutra sprema zajedno kombinovano drugo iznenađenje. Ali šta? Spalajković se reši da mi odgovori. Sutra ili prekosutra sprema se proglašenje aneksije Bosne. U vazduhu kabineta ministrovog bilo je odista nečeg očajnog. Niko na ulici nije slutio šta se sprema. Vojska nije bila naoružana. Štampa je bila nedorasla za ikakve usluge. Skupština je bila rastrojena partizanstvom i seljaci su se nadmetali u dobacivanju pogrda. U Evropi niko nije znao da je Bosna srpska i da je 1875. Srbija objavila Turskoj rat za tu istu srpsku Bosnu.

Nije se sad moglo preći ćutke preko sporazuma bugarsko-austrijskog. Trebalo je pokrenuti diplomatsku akciju. Milovanović je sad polagao svu nadu na "Politiku" da pokrene široke mase i da taj pokret omogući njegov protest u Evropi. Posle tog sporazuma između nas trojice vratim se i nađem Ribnikare. Oni su na sve pristali i na mene padne kocka da napišem na prvoj strani lista manifest za narod i objavim šta su spremali u Beču sa Bosnom. — Rezultat vam je poznat: "Politika" je izašla u naročitom izdanju posle ručka, a već posle podne velike gomile sveta bile su bačene na ulicu. Beograd je odjednom izmenio svoj izgled. Pred knez-Mihailovim spomenikom već je urlala jedna gomila protiv Austrije i Bugarske. Svet je bio pogođen tom vešću kao nožem i tad se tek videlo šta je Bosna za Srbiju. Čuli su se govornici, vikali su vojnici, i komite, gomile su pošle pred Ministarstvo, zovući Milovanovića da govori. Zatim pred Ministarstvo vojno, ištući oružje. Zatim je sve krenulo na austrijsko poslanstvo. Porazbijane su ograde, izvaljena neka vrata, probijen kordon vojske, Milovanović je govorio te večeri. Prozori dvora su bili svi osvetljeni i na zavesama se video mračni profil kralja Petra. — Ovoliko je bilo dovoljno za Milovanovića. Evropa je začas videla da je pitanje Bosne životno pitanje Srbije. Milovanović je osam meseci vodio diplomatsku akciju protiv Austrije. Malo nije došlo do opšteg rata. Cela akcija je prešla u jednom momentu iz ruku Izvoljskog u ruke Milovanovića, od kog je zavisila jednog momenta cela situacija Evrope. On je uspeo, Srbija je bila poslednja koja je potpisala aneksiju Bosne.

To je jedna velika stranica iz istorije "Politike".

Ribnikari su pali na granici Bosne, noseći još sveže rane sa drugih bojišta: Vladislav rane sa Jedrena, Darko rane sa Kumanova i Bregalnice. Jedan je bio učenik Sorbone, drugi pravnik iz Berlina, oba srpski novinari i oficiri sa najlepšim ordenima za hrabrost. Dva brata iz legende koji svojom krvlju zalivaju jedan isti bus. Oni će ostati večni u našem divljenju. Treba ih spominjati odmah posle kneza Mihaila, Štrosmajera i Skerlića u pitanju nacionalnih zasluga. Jugoslovensko novinarstvo treba da uzme njihova imena za imena svojih društava i da ih zlatom napiše na svojoj zastavi. U Ljubljani, Beogradu treba da se u bronzi pokažu ta dva herolda oslobođenja i dva divna heroja našeg bratstva.

Na Pinču u Rimu ima bronzani monument dvojice braće koji su se protiv pape borili za treću Italiju. Spomenik pokazuje jednog brata već oborenog pored drugog, koji još puca na neprijatelja. Takvu bronzu zamišljam za ova dva slavna brata, dva moja druga. On bi pokazao da su pero i mač nerazdvojni i da su Slovenija i Srbija dale već svoj zajednički zalog za ideal pre današnjeg prkosa i cenkanja.

Jovan Dučić


Vladislav Sl. Ribnikar u 24. godini preuzeo je direktorsko mesto. Na čelu "Politike" ostao je do smrti 1. decembra 1955. godine. Pod okupacijom Ribnikar je odbijao pritiske Nemaca da obnovi štampanje "Politike", a sumnjajući u njegove veze s komunistima specijalna policija ga je dvaput hapsila pa je dospeo i u logor na Banjici. Posebnim kanalima Ribnikar je sa suprugom Jarom prebačen na slobodnu teritoriju i u Titov Vrhovni štab. Kao što je Vladislav F. Ribnikar bio osnivač "Politike", a dr Slobodan Ribnikar njen obnovitelj posle Prvog svetskog rata, tako je i Vladislav Sl. Ribnikar, posle Drugog svetskog rata, uspeo da list oživi — 28. oktobra 1944. godine — i održi ga u periodu komunizma.

Politika | objavljeno: 25.01.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2013, 09:17:49 pm »

*

GRANICA IZMEĐU OVOG I ONOG SVETA


Grobni beleg kapetana Vladislava Ribnikara u Osečanskoj varošici Peckoj i njegovog mlađeg brata kapetana Darka Ribnikara u krupanjskoj varošici Beloj Crkvi — opominje i podseća na junačke sinove srpske kojih je bilo i biće...

Po davnašnjem kazivanju matorog Milorada Panića sa okućnicom na levoj strani asfaltnog puta Pecka — Ljubovija, tačnije na visu Proslop na kojem ga je devedesetih godina ubio grom, koji je u mladosti bio tobdžija u vojsci kralja Aleksandra Karađorđevića i zbog čega je nosio nadimak Top, zapisujem:
"Tokom austrougarske ofanzive na zapadnu Srbiju u jesen 1914. godine, dok su vođene krvave borbe na Gučevu, Mačkovom kamenu, Košutnjoj stopi i Petrinoj steni, kada već beše pao Krupanj i kada je nebrojena armada dobro naoružanih neprijateljskih soldata već potiskivala našu vojsku ka Proslopu i Tisoviku, odnosno vencem valjevskih planina ka Kolubari, rezervni kapetan prve klase, osnivač i prvi urednik lista "Politika" Vladislav Ribnikar, čiji je rođeni brat Darko bio u srpskoj vojsci koja je tih dana držala nedaleku Belu Crkvu, komandovao je srpskom vojskom u strahotnim borbama koje su vođene oko Petrine stene.

Tih dana austrougarski "kupusari" već beše stigli na pogolemu zapadnu zaravan podno Petrine stene, prekrivenu raskomadanim trupinama svojih soldata. Ukopavali su tu tranšeje za vojsku i artiljeriju, sa namerom da što pre zauzmu vis Petrine stene i nedaleki Rožanj i tako otvore sebi put ka visu Proslop, koji beše držao Ljubovijski odred potpomognut četom vojnika iz Drinske divizije prvog poziva koja tada beše držala varošicu Pecku i u njoj poljsku bolnicu.

PREOBUČENI OFICIRI

Tokom jedne jesenje noći, kako mi je pričao pokojni otac, kapetan Vladislav Ribnikar, dobar znalac nemačkog jezika, preobuče se u austrougarskog oficira i sa trojicom preobučenih mlađih oficira siđe severnom stranom sa vrha Petrine stene, zaobiđe austrougarske tranšeje i sa leđa zađe među njihovu vojsku. Kako su u rancima nosili povezane snopiće štampilja dinamita sa umetnutim kapislama i svezama bakarne žice, uzgred razgovarajući sa neprijateljskim soldatima, oni su ih po pomrčini postavljali na određena mesta i razvlačili žicu. Kad su minirali skladište topovske municije u pozadini, postavili dinamit pod topove dve baterije i između šatora oficira, oni su tiho kao senke otišli u noć, razvlačeći za sobom bakarnu žicu sa kalema.

Na jednom bezbednom i skrovitom mestu, u šumskoj šikari sa severne strane sa koje su došli, prikrili su se iza jedne oveće stene i krajeve razvučenih žica povezali sa detonatorom, koji su ostavili tu, među dušmane. Kako mi je kazivao pokojni otac, oko ponoći, kada se sve primirilo, dopadoše odozdo iz pravca sela Šljivove, uz padinu stenovite severne strane, trojica naših preobučenih oficira i prođoše kroz ceo naš tranše, ukopan duboko u krug oko cele zaravni vrha Petrine stene i šapatom obavestiše ostale oficire, podoficire i vojnike da ne podižu glave preko grudobrana, jer će svakog trena kapetan Vladislav Ribnikar dići celu zapadnu zaravan podno Petras grada u vazduh.

Obična vojska iz sastava Drinske i Moravske divizije, koja tek beše stigla od Valjeva, nije ni znala da su naši preobučeni oficiri sa kapetanom Ribnikarem bili među Poćorekovim zlikovcima i tamo postavili pune rance dinamita, koje će kapetan Vladislav, koji beše ostao dole podno Petrasa grada, detonirati i poslati "kupusare" kod Franje Josifa na drugi svet.

Neki narednici i vojnici su se krstili i čudili da se kapetan Ribnikar odlučio na to, pošto ne beše inženjerac i nije se bog zna šta razumeo u eksploziv, kao ni onih trojica poručnika, od kojih je jedan bio pešadinac a druga dvojica iz konjičkog bataljona.

IZUZETNO HRABAR OFICIR

Neki Ilija (Saramandić) Stepanović iz sela Osečine, narednik i inženjerac, rekne ovima što su se snebivali i krstili o Vladi Ribnikaru, da je on učen čovek i da bolje barata eksplozivom nego bilo koji oficir inženjerije, u šta je se on lično uverio kada je isti taj Vladislav Ribnikar digao u vazduh celu bateriju brdskih topova na Kajmakčalanu. To su znali i mnogi stari vojnici iz prethodnih ratova sa Bugarima i Turcima, da je Ribnikar bio izuzetno hrabar i odlučan oficir koji se dobro razumeo i u druge poslove koji nisu bili u njegovoj nadležnosti.
Biće da je bila prošla ponoć, kad je najednom planulo zapadno polje ispod gradine Petras (tada su više zvali Petrinu stenu Petras grad ili gradina Petras, pošto je na samom vrhu i naokolo bilo dosta ostataka rimskog grada Petrasa, visokih kula i bedema, ali i razvalina iz srednjeg veka, kada je na njoj bio veliki dvorac srpskog vlastelina Radoslava). Taj strahotni plamen odmah je propratila još strahotnija grmljavina, koja je u talasima potresala zapadno polje u podnožju, dok su delovi raskomadanih topova, topovskih čaura, zaprežnih kola, pušaka i ljudskih tela padali sa velike visine na kilometar naokolo, pa i na položaje naše vojske ukopane na gradini Petrasa.

Nešto posle te neviđene i neslućene strahote, kako mi kazivao veseli otac i drugi njegovi saborci koji su bili u borbama od početka do kraja Prvog svetskog rata na Švabe, pa i te noći na Petrinoj steni, dosta naših vojnika je izranjavljeno od raskomadanih i pokršenih švapskih skalamerija koje su padale iz namračenog neba zajedno sa sitnom i hladnom jesenjom kišom.

U svanuće, kad su naši provirili iz tranšeja i bacili vizir dolena na zapadno podnožje gradine Petras, cela zaravan beše razorana i prekrivena raskomadanim telesinama švapskih soldata, koje su se još pušile i širile jeziv zadah sprženog ljudskog mesa. Ono što je preživelo podalje u pozadini, beše tokom te noći izbeglo nazad i zaobišlo strašnu gradinu Petras i izbilo pred naše položaje na Rožnju, gde ih je brojna srpska vojska vatrom iz mitraljeza i topova zbrisala sa lica zemlje, da su ih posle naši seljani danima zakopavali u duboke grobnice po šumskim ćuvicima podno visoravni.

I DARKO I VLADISLAV

Nekoliko dana posle, kada je Poćorek ponovo zauzeo Mačkov kamen, varošicu Krupanj, Košutnju stopu i druge važne planinske visove u Rađevini, neviđena švapska sila udarila je ponovo na položaje na Petrinoj steni, kojom prilikom su naši vojnici krenuli sa vrha gradine na juriš, gde dičnog kapetana Vladislava Ribnikara pogodi karteč iz topova, pa ga naši digoše i izneše nazad u tranše gradine Petras. Treći dan, kada je dobio obavesti da mu je stariji brat Vladislav smrtno ranjen na Petrinoj steni, kapetan Darko Ribnikar napusti Belu Crkvu sa desetinom svojih vojnika i stigne do pod Petrinu stenu, gde ga u selu Šljivovi, sa severne strane Petrine stene, preseče rafal švapskog mitraljeza, odakle ga njegova desetina jedva izvuče i vrati nazad. Sutradan je kapetan Darko Ribnikar opojan i sahranjen sa leve strane zapadnih crkvenih dveri, gde mu lepo isklesan i ispisan spomen-beleg i danaske stoji u gvozdenoj ogradi.

Kapetan prve klase, Vladislav Ribnikar, junak i heroj borbi na Petrinoj steni, umro je treći dan potom i ne znajući da mu je mlađi brat Darko poginuo na petsto metara podno njegovog položaja na Petrasu i da je već sahranjen u Beloj Crkvi".

***

Kapetan Vladislav Ribnikar, sahranjen je na ondašnjem vojničkom groblju vojnika Moravske i Drinske divizije, koje se nalazilo na mestu današnje Osnovne škole i nove crkve u varošici Peckoj, a danas je u Spomen-kosturnici crkve u Peckoj.

Posle Drugog svetskog rata kapetan Vladislav Ribnikar, osnivač, prvi urednik lista "Politike" i junak borbi na Petrinoj steni, ekshumiran je i premešten u porodičnu grobnicu u Beogradu, istog dana kada i njegov mlađi brat Darko. Grobni beleg Vladislava Ribnikara, sa epitafom i u gvozdenoj ogradi, i danas stoji u levom uglu porte crkve u Peckoj, kao što istovetan grobni beleg sa epitafom i u gvozdenoj ogradi njegovog brata Darka i danas stoji na levoj strani crkvenih dveri u Beloj Crkvi u Rađevini.

Posmatrajući danas grobni beleg kapetana Vladislava Ribnikara u Osečanskoj varošici Peckoj i grobni beleg njegovog mlađeg brata kapetana Darka Ribnikara u krupanjskoj varošici Beloj Crkvi — čini mi se kao da posmatram gornju granicu koju su oni povukli i svojim grobovima obeležili između ovog o onog sveta.

Živan J. Grujičić | Treće oko | Broj 574
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: