Petar Jokić (oko 1779—1852)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Petar Jokić (oko 1779—1852)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Jokić (oko 1779—1852)  (Pročitano 10219 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 25, 2012, 10:40:50 pm »

**




PETAR JOKIĆ.
(Topola, oko 1770 — Topola, 24.04.1852)

Petar Jokić, jedan od znatnih učesnika u prvom ustanku, zaslužan je još i kao učesnik u zbiranju građe za istoriju onoga burnoga i lažnoga vremena. Dok je prvim radom svojim poznat tek istoricima dotle je zanimljivim podacima koje je pružio istoriografiji postao poznat i širim krugovima čitalačkim. Jokić je živeo u Topoli kad mu je zaslužni književnik srpski M. Đ. Milićević, i sam tu živeći, obratio pažnju na istoriografsku važnost njegova sećanja i kazivanja. "Poznavši se — piše g. Milićević — s Jokićem, ja sam mu odlazio i rado i često, jer sam opažao da i on mene rado dočekuje i, ako samo jedan dan ne dođem, šalje i traži me. Tako smo se nas dvojica, za kratko vreme, bili zbližili da smo jedan drugom nekako bili potrebni.... Među tim je on, kad god sam mu otišao, pričao vrlo interesne priče, o vremenu i o ljudima iz prvoga ustanka". Ali kad je bio ponuđen da se takva njegova kazivanja zapisuju, stari je ratnik odbio. Tek kad mu je g. Milićević došao kao izaslanik Srpskog Učenog Društva, Jokić je pristao na ponudu, te su njegova kazivanja beležena preko zime 1851—1852. godine. Tako je postalo važno i popularno "Pričanje Petra Jokića o događajima i ljudima iz prvog srpskog ustanka", što je štampala Srpska Kraljevska Akademija u XIV. knjizi svoga "Spomenika". U tim pričanjima sačuvan je dobar deo i za prostraniju biografiju Jokićevu. —
 
Petar Jokić je rođen u Topoli oko 1779. godine, te ga je ustanak od 1804. zatekao u bujnoj snazi mladoga čoveka. I dotle dobro poznat Karađorđu, Jokić već prvih dana ustanka bejaše njegova desna ruka. Upravo Jokić je jedan od onih koji su bacili prvu varnicu u turske hanove i počeli bitku.

Od toga doba pa kroza ceo niz događaja Jokić je bivao u neposrednoj blizini Voždovoj, postavši starešina — buljubaša — lične garde Voždove. Na taj je način Jokić imao prilike mnogo videti, čuti, saznati i — uraditi. Preživeo je šeset i pet smrtnih pogibija i preboleo mnogo rana. Junačan, pouzdan, mudar i razborit, Jokić je u najvećem društvu prvih vojvoda vodio s razlogom ozbiljnu reč. Godine 1813. bio je na Drini i, poslednjih dana, u Šapcu, odakle je s vojvodom Milošem Obrenovićem potekao da se zauzme Beograd što pre. Ali ih srete glas da su Beograd već uzeli Turci i da je Vožd prešao Savu. Jokić, najzad, i sam pređe u Srem i smesti se s porodicom u Zemunu, gde je živeo trgujući. Za karakteristiku toga doba, buljubaše Jokića i Vožda navodimo ovde odlomke iz neštampane stare pesme, postale pod utiskom događaja tih dana:

Sprama Save kraj bedema
Beograda izgubljena
Karađorđe Petra pita,
I suzama njeg' obliva:
"Kazuj, Petre, šta se radi,
"Po Serbiji našoj bednoj,
"Je li Turčin porobio,
"Milu braću zarobio?"
"Gospodaru, glavo naša,
"Propala je slava naša,
"Turčin zemlju prekrilio,
"I Serbiju porobio,
"Gorko majke zapevaju,
"Zlotvori se podsmevaju,
"Da bi koji, ne b' žalio,
"Već koje si ti ranio..."
 
— — — — — — — —
— — — — — — — —
"Istom mi se srce smije,
"Biće srpska ka'no prije,
"Vrazi će se posramiti,
"A Serbija proslaviti".

Po oslobođenju Srbije Jokić se vratio u svoju otadžbinu i postao član okružnoga suda valjevskog, gde je zbog slabosti stavljen u penziju pa je onda otišao u mesto svoga rođenja u Topolu. Tu je živeo do smrti, do 24. aprila 1852. godine. —
 
Lik je po slici koja je u Narodnom Muzeju u Beogradu i za koju g. Milićević tvrdi da je "vrlo dobro pogođena."


Andra Gavrilović

Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 30, 2013, 02:05:29 pm »

**

PETAR JOKIĆ ТОPOLAC

KARAĐORĐEV BULJUGBAŠA


Petar se rodio u Topoli oko 1779. Ustanak 1804 zatekao ga je već kao svršena čoveka. Od toga doba; on se gotovo nije ni razdvajao od Karađorđa. Bio je buljugbaša (starešina) njegove garde, njegove najodabranije vojske.

Petar Jokić je bio u mnogim bojevima. Meni je pričao pred smrt da se nahodio u 65 prilika gde se ginulo, gde je dakle mogao i on poginuti. On je odneo u grob nekoliko rana.

Osem sposobnosti vojničkih, Jokić se odlikovao još i velikom razboritošću i čovečnošću u postupanju.

Posle propasti, 1813, živeo je do 1838 u Vemunu, i trgovao, pa se tada vratio u Srbiju, i postao u Valjevu član okružnoga suda. Kad je docnije penzionovan, otišao je Topolu, i tu je živeo do smrti.

Pisac ovih redova, po želji Srpskog Učenog Društva, imao je sreću saslušavati ovoga starog ratnika o radu Srba od 1804 —1813. Celu zimu godine 1851|52 proveo je u kući mnogopoštovanog Petra Buljubaše, i naslušao se čudnih priča iz onog junačkog doba.

Svršivši svoje kazivanje, on je naskoro za tim i umro, 24 Aprila 1852, oko 41/2 sata posle po dne, i ukopan je više oltara topolske crkve.1 [...]


Milan Đ. Milićević

__________

1 Među hartijama Srp. Uč. Društva naći će se i neki životopis Petra Jokia koji sam ja napisao još 1852 godine, i predao Društvu.

Milan Đ. Milićević Kneževina Srbija | Državna štamparija | Beograd, 1876
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 11, 2013, 03:19:59 am »

*

USPOMENE PETRA JOKIĆA


Do beleženja uspomena Petra Jokića došlo je uglavnom zalaganjem i spretnošću tada mladog topolskog učitelja, a kasnije dobro poznatog i za nauku višestruko zaslužnog Milana Đ. Milićevića. Uzgred treba spomenuti i dilemu, kako se desilo da Isidor Stojanović zaobiđe kroz ustanak značajnog i opštepoznatog Jokića i dođe do ređe pominjanog Gaje Pantelića?

Stari Jokić nije bio voljan za priču, i Milićević se obratio Srpskom učenom društvu da pismeno zamoli Jokića i odobrovolji ga za pričanje. I pored pristanka da govori, Jokić je i dalje ostao štedljiv u kazivanju. Vožda je predstavio kao neumornog putnika-pešaka, sa torbom o ramenu, u kojoj nosi svoju osnovnu hranu (papula, pogača, rakija). Zapisivanje je privedeno kraju nekoliko nedelja pred starčevu smrt. Desilo se da njegovo svedočenje nije moglo, po odluci cenzure, da se pojavi za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, već znatno kasnije, tek 1891. godine.

Jokić je bio komandant garde Crnog Đorđa, i sa svojom vojskom najčešće se nalazio u blizini Vožda. Ipak, kako izgleda, nije imao veliki uticaj na njegovo odlučivanje, a i mnoge stvari su proticale bez njegovog znanja. Prilike su često bile takve da je Vožd morao u kritičnim momentima ostati bez svoga pratećeg odreda i slati ga tamo gde je trenutno bilo najpotrebnije. Jokić tokom svog pričanja češće ističe kako samo dobija naređenja za pokret, bez mnogo objašnjenja. Po sopstvenom računu, preko šezdeset puta bio je u prilici da je lako mogao izgubiti život. ...


Živorad Janković
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: