Vasilije Vasa Čarapić (1770—1806)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Junaci i vojvode Prvog srpskog ustanka « Vasilije Vasa Čarapić (1770—1806)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasilije Vasa Čarapić (1770—1806)  (Pročitano 13603 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 25, 2012, 03:48:47 am »

**





VASA ČARAPIĆ
(Beli Potok, 1770 — Beograd, 30.11.1806)

Čarapić Vasa, (1770—1806), knez Gročanske nahije, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka. Kao frajkor učestvovao u ratu Austrije i Turske u Kočinoj krajini. Brat Marko ubijen u seči knezova 1804. Vasa poginuo u jurišu na Beograd 1806. Sahranjen je u manastiru Rakovica. Tek 1910. podignut mu je spomenik na mestu pogibije po naredbi Kralja Petra Prvog Karađorđevića.

Prof. dr Momčilo Pavlović

UNIVERZITET U BEOGRADU
FAKULTET BEZBEDNOSTI — BEOGRAD

SAVREMENA ISTORIJA SRBIJE RADNI MATERIJAL ZA STUDENTE
Beograd, 2012/2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 28, 2012, 11:10:29 am »

**

VASA ČARAPIĆ

Po junaštvu, pouzdanju i odlučnosti, čuvenom imenu i dobrom glasu — stajao je u početku ustanka  V a s a  Č a r a p i ć, vojvoda gročanski, uza samoga Vožda Karađorđa. Tako ga je i pesma narodna stavila, odredivši mu zavidno društvo u lepim stihovima:
 
Beograde, što si potamneo?
A kako ti potamniti neću,
Kad me biju sa četiri strane:
S jedne strane dare od Rusije,
S druge strane od Beča ćesare,
S treće strane Petroviću Đorđe,
A s četvrte Čarapiću Vaso!
 
Nalazeći se na vrhuncu takve slave, Čarapić je junački poginuo na bedemima tvrdoga Beograda u zoru 30. novembra — na Sv. Andriju — 1806. godine. Šta je Srbima značila smrt njegova svedoči narodno pevanje po osvojenju Beograda:
 
Beograde velika radosti!
Čarapiću velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapiću pade!
 
Ali nam se čini, da to još bolje kazuje zabeleška. M. Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, stari buljubaša Voždov, u pero kazivao događaje iz toga doba. "Kazavši — veli Milićević — kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo, posle toga, nije mogao nastaviti pričanja". Tako je stari borac žalio za nenaknadnim junakom punih četrdeset i šest godina docnije!— — —
 
Vasa Čarapić rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, a porodica mu je starinom iz Kuča.
 
U Kočinoj Krajini i Vasa se borio protiv Turaka kao mlad dobrovoljac, a po svršenom ratu, kad Turci ponovo zemljom ovladaše, izabran je bio na skupštini nahijskoj za kneza nahije gročanske. Vršeći tu dužnost, Vasa je izišao veoma na glas kao razborit i odlučan starešina. Stoga je i sam bio u krvavu spisku beogradskih dahija zajedno sa bratom od strica, Markom. Saznavši to, Čarapići su se čuvali bliže Avali i gledali su da izbegnu potrebu slaziti u Beograd. Ali kad Marko Čarapić pade kao jedna od prvih žrtava dahiske seče knezova, Vasa vide da je došlo doba drukčijega rada. Skloni se, za vreme, na Avalu, razmišljajući šta će činiti u šumi od mraza ogoleloj, ako bi ga Turci stali tražiti. Zima je izmicala a topliji su dani osvajali — i Vasa uskoro ugleda da je glog počeo listati. Junak planu i ožive, izvadi malenu srebrnu paru i udenu u glog, da ga time daruje, pa grunu iz pištolja i radosno kliknu: "Čik sad, Turo! Gora olista: Vasa steče krila!"
 
U tom je počeo ustanak.
 
Kad se posle srpske nedaće na Jagodini, u samom početku ratovanja, vraćao u Beograd opaki dahija Kučuk-Alija sa strašnim imenjakom svojim Gušancem i njegovim besnim krdžalijama — pričekao ih je Čarapić s malo društva u zasedi i od njih učinio pokor. Posle toga su se Turci pažljivije zatvarali u svojim kućama u Beogradu.
 
Ostavljajući na stranu druge bojeve, u kojima se Čarapić tako odlikovao da je stekao prava i slobode ići u svako doba Voždu pod čador bez prijavljivanja — zastaćemo na najslavnijem događaju, na osvojenju Beograda, čemu je Čarapić svesno težio još od samoga početka ustanka.
 
U tom slavnom i krvavom boju Vasa je vodio svoju vojsku i Voždovu gardu na najtvrđu Stambol-kapiju, osvojio je, ušao u varoš i pobednički pošao u pomoć braći koja su napadala na četvrtu — Vidin-kapiju. U najvećoj seči vojvoda Čarapić okrete se svojoj vojsci i viknu: "Za mnom te junaci!" U tom trenutku pogodi ga tane i on pade, smrtno ranjen, pri ulasku u Beograd za čiju je slobodu živeo i za čiju je slavu umro. Vojnici njegovi iznesoše vojvodu svoga na nosilima od pušaka u glavni stan srpske vojske, na Taš-Majdan, gde hrabri ratnik predade dušu Gospodu, ostavljajući amanet da ga sahrane kod manastira Rakovice u blizini Beograda, gde i danas počiva.
 
Na mestu gde je Čarapić pao počinje danas živa "Čarapićeva ulica" slobodnoga Beograda.


Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 10, 2017, 10:50:23 pm »

*

JUNAČKA POGIBIJA VASE ČARAPIĆA


Po Vuku Karadžiću, pohod paše na Srbiju ima veze i sa Beogradom. Prema njemu, član ustaničke deputacije za Carigrad, trgovac Stefan Živković uspeva da se vrati u zemlju pod izgovorom kako će raditi na smirivanju ustanika.

Za svaku grupaciju od učesnika ima posebnu "priču". Narodu govori ono što želi da čuje — kako je sve u redu, postignut je sporazum sa sultanom, ali je nevolja što je Hafiz-paša postao otpadnik i prikuplja svoju vojsku sa kojom ima nameru da uzme Beograd i treba mu se odupreti. Crnom Đorđu i ostalim starešinama reći će pravu istinu da iza paše stoji zvanična vlast i treba se spremati za rat. Živković ima "vesti" i za Gušanca. U želji da ga odvrati od borbe sa Srbima u ovako kritičnom momentu, odlazi na susret sa njim i poruči mu kako su Srbi "iskali njega za vezira i da su im ga najpre rekli bili dati, pa posle Afis-pašin prijatelj podnese novce i postave Afis-pašu, i eto ga ide u Beograd, nego sad ne znamo šta ćemo činiti; šta veliš ti, Ali-aga?"“ Pod utiskom te priče, Gušanac obećava da neće uznemiravati Srbe.

Savremena nauka ne prihvata ovo svedočenje, te je ono važnije kao ilustracija Vukovog rada nego prilog istoriji Beograda u vreme ustanka. Ovaj odeljak kao da predstavlja najslabiji deo u celokupnom Vukovom radu, jer više liči na poučnu narodnu priču nego na sastav iz pera trezvenog i kritičkoga autora kakav je Vuk skoro redovno u svom poslu.

Tokom 1805. godine može da se prati  kako se i beogradski paša i Gušanac Alija izdržavaju troškom srpskog naroda. To se uočava samo delimično, preko sačuvanih obligacija prema kojima se da samo primetiti postojanje pojave, ali se ne može ni slutiti o iznosu potrošenog novca.

Nakon pobede na Ivankovcu, došlo je na red i oslobađanje Smedereva zbog potajnog šurovanja tamošnjih Turaka sa Hafis-pašom tokom njegovog pohoda. Sa turske strane se ističe da je to carski grad i da ustanici ne bi smeli da njega da udare. Među Srbima tada je već pominjani Stefan Živković najbolje znao kako Porta gleda i šta sve smatra carskim gradom. "Turci carigradski ne broje u Srbiji gradove samo one u kojima se danas živi, nego i Ram i Kulič i Borač, i Bog zna koliko još pustih zidina koje su u carstvu sve gradove zapisali."

Već tokom opsade Smedereva, Vožd više puta odlazi na beogradsko ratište i prati situaciju. Zbog priprema zauzimanja Beograda nije proslavio ni svoje krsno ime, Svetog Klimenta. Jakovu Nenadoviću naložio je da preuzme sve što je potrebno za uzimanje Šapca. Dok se sa srpske strane ovako čini, Turci iz grada vrše ispade.

Ulazi se u 1806. kao treću godinu ustanka — godinu koja nosi najviše zapleta, ali i uspeha za ustanike. Već posle poraza na Ivankovcu, Porta odlučuje da se obračuna sa Srbima i vrši pripreme. Sa druge strane, stav ustanika nije jasan. Svesni su turske nadmoći, strahuju od nje, dok istovremeno planiraju širenje pobune na druge oblasti. Tako, po Vuku, "Radič je otišao u Studenicu, te pobunio nahiju novopazarsku i Stari Vlah; no oko Cveti udari paša s vojskom, te Srbe uzbije natrag i zapali Studenicu". Na Drini se dešava drukče. Tu su Turci počeli "udarati na Srbe tako da su jednako navaljivali sa sviju strana. Još u početku proleća jedna vojska od Sokola prodre u nahiju valjevsku, čak do Brankovine, te onde zapali Jakovljevu kuću".

U takvim prilikama već od početka godine vode se i borbe oko Beograda.— Tu je bio i Crni Đorđe. Sukobi sa Turcima su česti, a jedan od najžešćih odigrao se na praznik Svetog Jovana. Sledeći meseci donose česte, teške i neizvesne sukobe, koji se više sticajem okolnosti završavaju povoljno za Srbe nego što bi odlučivala njihova veština ili hrabrost. Ranjeni su i Vožd i Jakov. U kritičnom momentu pozvana je pomoć od Beograda koju predvode Janko Katić i Vujica Vulićević.

Maj i jun donose nove borbe oko Beograda. Stanje je bilo kritično već oko Uskrsa, te je Vožd morao da prekine praznovanje i požuri iz Topole za Beograd.

Pod Beogradom se tad nalazi i komandant zapadne oblasti Jakov Nenadović. čime je oslabljena odbrana prema Drini.
Ponašanje obeju sukobljenih strana tokom ova dva meseca ne može da se shvati. Nastala je paradoksalna situacija gde slabija strana stalno napada i izaziva sukobe, a po nekim vestima, skoro desetostruko jači ustanici se brane. Krdžalije, kojih u gradu ima oko 2.000, vrše ispade bez obzira što gube na stotine svojih ljudi kojih i onako nemaju mnogo. Mogućnosti da nešto postignu skoro su ravne nuli, jer van grada nemaju zaštitu tvrđave, a očekuje ih i sukob sa suviše jakim protivnikom.

Ni ustanici nisu na visini. Kao da to nisu proslavljeni junaci iz čuvenih bitaka. Dozvoljavaju da budu iznenađeni pojedini delovi njihove vojske, zapadaju u teške situacije. Iako je mali prostor gde se vode borbe, pomoć ugroženim delovima srpske vojske sporo stiže jer su veze slabe. Pitanje je koliko je Srbima stvarno stalo da tada uzmu Beograd, jer posedanje tako značajnog mesta značilo bi potpuni raskid sa Portom, za šta oni bar na rečima još uvek nisu potpuno spremni, sve do kraja ove 1806. g. Stoga je ovde traganje za smislom događaja važnije od nabrajanja sukoba i opisa njihovog toka.

Kraj juna doneo je najveću krizu u dotadašnjem toku ustanka. Opasnost je dolazila i sa Morave i sa Drine. Prema izvorima može da se prati stanje na zapadu. Mačva je pregažena. Poverenik mitropolita Stratimirovića iz Klenka Konstantin  Jovanović daje poražavajuću sliku. "Nikakve uredbe nema, a ljudstvo drugo sve zabludilo i ne znaju šta da čine, sovjet od strane ovamo ništa ne pasira i ovaj sav predel već volju izgubio sa svojim komendatima vojevati. Sad Turci gotovo žito žanju i konje njiove rane." Po preporuci Crnoga Đorđa, da bi zavarali Turke prota Matija i Stojan Čupić odlaze u njihov logor kao taoci. Cilj je bio donekle postignut, jer je napredovanje neprijatelja usporeno, bar za onoliko koliko je potrebno da stigne veliki Vožd koji skoro nikad nije zakasnio tamo gde se bez njegove pomoći nije moglo dalje odupirati protivniku. Sa njim uvek stiže novi polet i vera u pobedu. Uspeh na Mišaru donosi skoro neverovatni preokret. U njegovoj svetlosti, opisi očajnog stanja pred ovu bitku deluju nestvarno.


TRAGANJE ZA SMISLOM SUKOBA

Pomenutom traganju za smislom sukoba pod Beogradom ovde se može dodati završno poglavlje. Slično kao u vreme bitke na Ivankovcu, i sada je pod Beogradom postignuto primirje, čemu u prvom redu doprinosi činjenica da ta vojska koja ide desnom stranom reke Save za svoj cilj ima Beograd. To bi značilo kraj Gušančevog gospodarenja ovim gradom. Kao što su dahije dve godine ranije u dolasku Bećir paše gledale opasnost jednaku onoj od ustanika, sada se slično dešava sa krdžalijama. Ako je vojno slab, Gušanac u najtežim momentima za ustanike mogao sa njima da nađe zajednički jezik i interes, zašto se to nije moglo postići i u drugim vremenima. Nedoumice slične prirode odnose se i na ponašanje Srba. Za njih malobrojne snage Gušanca koje se stalno osipaju ne predstavljaju stvarnog protivnika. Kako su savladane krajem 1806. godine, tako su mogle biti neutralisane i ranije.

Uspesi na Mišaru i Deligradu i približavanje početka rusko-turskog rata uticali su na ustanike da krenu putem konačnog raskida sa Portom. Oni su tome težili i na tome radili skoro od samog početka bune, ali su to prikrivali manje ili više vešto. U takvim prilikama sazreli su uslovi i za preuzimanje Beograda. Pomenute pobede na zapadu i jugu otklonile su spoljnu opasnost i sve snage su mogle biti koncentrisane oko buduće prestonice. Nailazak novog vremena osetio je i Konda bimbaša, hrišćanin sa juga, dotle pripadnik krdžalijske vojske i dobar znalac rasporeda vojnih snaga u gradu. Po Simi Milutinoviću:

K tim dogrdi muhasera (opsada) Kondi
Buljut paši krdžalijskom bivšu
Nešćelo mu s’ pomor čekat s gladi
a i slava bratskog napretka pridražila sebi.


DAN NAPADA

Za dan napada određen je praznik svetog Andreja Prvozvanog (30. novembra). Srpske snage su podeljene u četiri odseka, kojima komanduju Miloje Petrović, Sima Marković, Vasa Čarapić i Stanoje Glavaš. Značajna uloga pripala je Kondi bimbaši i Uzun  Mirku Apostoloviću, koji su dobro poznavali grad i trebalo je neopaženo da se prebace preko zida, te iznutra olakšaju prodor ustaničkih snaga kroz Sava kapiju. "Konda je sa sedam momaka više Savske kapije prešao preko endeka u varoš, pa kao iz varoši došao stražarima na kapiju..." Utvrđeni grad uliva strah. Tako je, prema Vuku, sa Kondom bilo pošlo 93-oje ljudi koji se usput osipaju i ostaje njih samo pet.

Pri oslobađanju grada pokazala se veština ustanika i hrabrost njihovih protivnika. To pokazuje brojčani odnos žrtava — pedeset Srba prema tri stotine krdžalija. Najveća žrtva borbe za Beograd, a donekle i celog ustanka, bila je pogibija vojvode Vase Čarapića. Bio je ispred svojih boraca, kako dolikuje junaku i pravom komandantu. Po Simi Milutinoviću, sam Vožd je "pozavideo svome slavnom vojvodi na takvoj končini":

Jegda li ću nekad i ja tako
u minutu opasti najslavniju.

 
I po istom pesniku, Vožd je naredio da i turski ranjenici budu zbrinuti kao i srpski.

Kao što se nekad pri nabrajanju žrtava dahijske seče redovno pominje arhimandrit manastira Bogovađe Hadži Ruvim, tako se i oslobađanje Beograda ne može opisati bez pomena smrti vojvode Čarapića. Čini to i Crni Đorđe u svom pismu ruskom konzulu u Jašu Bolkunovu nekoliko dana kasnije: "Ja vas izveštavam da smo 30. neomvrija, hvala Bogu, na juriš zauzeli Beograd. Gušanac Alija se sa svojima strogo zatvorio u tvrđavu i nadam se da će se uskoro predati. U toj akciji smo izgubili jednog od najhrabrijih naših vojvoda koji se zvao Vasilije Čarapić."

Uzimanje Beograda nije ostvareno u jednom potezu, nego je postignuto u više faza. Prvim udarom od 30. novembra uzeta je samo varoš, a turske snage se povlače u tvrđavu. Opsednut od ustanika bez mogućnosti snabdevanja, Gušanac se posle dve nedelje predaje pod uslovom da mu se dozvoli odlazak. Njegovu odluku je ubrzalo ustaničko zaposedanje Velikog ostrva, čime su u potpunosti presečene sve veze sa spoljnim svetom i putevi snabdevanja.


Živorad Janković
Istorija ustaničkog oslobađanja Beograda (III deo) | Pravoslavlje
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: