Legende o Svetom Savi
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Legende o Svetom Savi  (Pročitano 904 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 656



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 08, 2012, 11:29:11 pm »

**

LEGENDE O SVETOM SAVI


KAKO SE RODIO SVETI SAVA
        
Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.
 

SVETI SAVA, MAČKA I RIJEKA SAVA
 
Sveti Savo otišao je od kuće još kao dijete. Ostavivši oca i mater, krijući ode u Svetu Goru i tu se pokaluđeri. Do nekoliko godina čuje da mu je otac umro. Savo pomisli u sebi:
 
"Vidi, šta bi; — otac mi umrije, a nije mi ostavio blagoslova".
 
Lijepo se smisli da ode do svoje braće i porodice, da se vidi sa svima i da se pomoli Bogu na očevom grobu. Tako i uradi. Obiđe braću i pokloni se očevu grobu. Oprostivši se s braćom, krenu u svijet da malo putuje u žalosti. Tako putujući, jedno veče, dođe na konak u neku pustinju i tu zateče još nekih musafira, među kojima je bio i Sveti Jovan. Sveti Savo upita domaćina: "Može li se prenoćiti?"

Domaćin mu odgovori:
 
"Može duhovniče, ja!"
 
Sveti Savo sjedne umoran i poče razgovor o svemu i svačem. Mada je Sveti Savo poznao Svetog Jovana, ipak se ne kaza ko je, ni odakle je. Domaćin spremi večeru. Ustanu, pomole se Bogu i večeraju. Poslije večere, domaćin unese u kuću onoliko sanduka, koliko je imao musafira i pokaza svakom gdje će koji spavati. Sveti Savo upita domaćina:
 
"A, jer domaćine ne prostireš slamu? Bolje je!"
 
Domaćin mu odgovori:
 
"Ama, duhovniče, ne znaš koliko ovdje ima nekakve sitne živine, pa, kad unoća, hoće da izjedu čovjeka". Sveti Savo nasmija se i reče:
 
"Znam šta je, to su miševi".
 
Tako musafiri legoše u one sanduke, a Sveti Savo osta sjedeći. Kad bi neko doba noći, navališe miševi pa gmižu sa sviju strana. Sveti Savo pomoli se Bogu, skide rukavicu s ruke, baci je, a od nje se stvori mačka. Skide i drugu pa baci, dok se od nje stvori i druga mačka, pa obe navališe na miše. Udri, hvataj i davi, pa sve zabacuju na jednu kamaru. Tako do zore mnoge pohvataju i podave. Kad ustade domaćin i musafiri, imaju šta i vidjeti! Začudiše se kad čuše da Sveti Savo nije nikako spavao već čitavu noć sjedio. Još više se začudiše kad vidješe one dvije nepoznate zvjerke i kad čuše da su one podavile svu onu veliku gomilu miševa. Stoga upita Sveti Jovan Svetog Savu:
 
"Duhovniče, kakve su ono zvjerke?"
 
"Mačke", — odgovori Sveti Savo.
 
"Pa otkud one ovdje?"
 
"Stvorio ih Bog, od mojih rukavica", — veli Sveti Savo.
 
" Pa zar su one podavile onu živinu?"
 
"Jesu", — veli, — "one će svu tu živinu za neko vrijeme koje pohvatati, koje rasplašiti, tako, da će se rijetko koja moći vidjeti!". Sveti Jovan pomilova mačke blagosiljajući ih:
 
"Da ste od Boga blagoslovene, i u svakoj kućici od koristi!"
 
Pošto svanu i sunce ogranu, Sveti Savo se oprosti sa musafirima, zahvali domaćinu i krenu dalje. Sveti Jovan, razgovarajući poslije sa musafirima i domaćinom, reče, da onaj što je noćio nije niko drugi do Sveti Sava, pošto je njemu dao Bog da može velika čudesa stvarati po zemlji. Kad to ču domaćin, zamoli Svetog Jovana, za koga je mislio da je kaluđer, da ide s njim i da vrate Svetog Savu, pa da ga barem ugosti kao što valja. Sveti Jovan posluša domaćina i pohitaju da stignu Svetog Savu. Sveti Savo, kao svetac, znao je da ovi idu za njim i šta hoće, ali se nije mogao vraćati. Opet žao mu ih bješe ucvijeliti, pa smisli i pomoli se Bogu da se kud god on prođe provali duboka rijeka i da teče za njim da ga tako ona dvojica ne mognu stići. Tako Sveti Savo, moleći se Bogu, prekrsti se i manu svojom štakom, a voda odmah pojuri, i to beše prava rijeka. Kad to viđeše Sveti Jovan i domaćin još se više začudiše. Stanu i pomole se Bogu, a Sveti Jovan reče:
 
"Savo, Savo, blago tebi i tvojoj duši! Ti si veliki kod Boga, kad čudesa stvaraš na zemlji! Dao Bog i ovaj se tvoj put zvao tvojim imenom."
 
Tako se duž cijelog Savina puta stvori rijeka koja se nazva Sava.

 

RADI, PA ĆEŠ IMATI
 
Sveti Sava putujući dođe u jedno selo, gde je, po svome običaju, poučavao narod. Pa će tako u razgovoru reći: "Vala, ove godine biće velika nerodica, — rodiće, ama će grad sve satrti." I Sveti Sava ode dalje. Sad neki seljaci stanu razmišljati u sebi: "Kad nam svetitelj reče, da će biti nerodica, nećemo ništa ni sijati. A i zašto bi sijali i mučili se, kad nećemo nikakve vajde viđeti, a ono sjemena nek nam se bar u nevolji nađe." A drugi će opet: "Božja je volja! Pa i ako bude nerodice, Bog je tako naredio. Mi ćemo zasijati k'a i dosle, pa što Bog da".
 
I zaista te godine pade veliki grad i satra mnoge usjeve. Oni, koji su bili zasijali k'a i dosle, — bogme, grad satr'o veliki dio, ali ovdje malo, ondje malo, ele, oni saberu toliko, da se mogu prehraniti dok stasa novi rod. A onima, što nijesu ništa zasijali, teklo nešto stare hrane, al' ne doteklo; te tako ostaše bez igdje išta.
 
U tom naiđe Sveti Sava, pa kad saznade šta su ovi uradili, rećiće im: "Ama braćo, ako sam vam kazao, da će biti grada, nijesam vam kazao da ne radite, jer je opet sve u božjoj ruci. — Radi, pa ćeš imati!"[/color]


SVETI SAVA BLAGOSLOVIO VINO
        
U ono vrijeme, kad je Sveti Savo po zemlji hodao, uputi se deset nadničara da beru vinograd. Kad dođu u vinograd rećiće starješina:
 
"E, dobri ljudi, jesmo li svi na okupu?" Onda počne brojati jednog po jednog, a sebe ne ubroji. I drugi su brojali isto tako, pa opet uvijek devet pa devet. Neznajući šta će, pođu putem da pitaju koga za izgubljenog druga. Po sreći sretu Svetog Savu.
 
"Za Boga, svešteniče, nema nam jednoga druga? Pošlo nas je u berbu deset, a sad nas samo devet".
 
Sveti Savo im reče, da ih ima deset, ali oni ne mogu da vjeruju. On im onda reče, da poskidaju kape i da ih prebroje. Kad nadničari to učine uvjeriše se, da ih je deset. Zahvališe onda svetitelju od srca, a on njima reče:
 
"Da ste blagosloveni vi i vaš rad! Od lozova roda srebro se pretvorilo! Vinska se čaša krstom ponosila! Đe se vino pilo krst se ne zaboravio! "


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 33
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: