Branko Đurković (1937)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Branko Đurković (1937)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branko Đurković (1937)  (Pročitano 6875 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 03, 2011, 11:14:22 pm »

**




BRANKO ĐURKOVIĆ
(Dublje, 23.12.1937)


BRANKO ĐURKOVIĆ, horski dirigent, muzički pedagog i melograf, rođen je u Dublju, u Mačvi, nedaleko od Šapca, 1937. godine. Prvo muzičko obrazovanje stekao je u šabačkoj Učiteljskoj školi. Završio je Pedagošku školu u Sarajevu, a dirigovanje magistrirao kod prof. Vojislava Ilića, na fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

U Šapcu je 1963. godine osnovao Hor 66 devojaka s kojima je postigao zapažene uspehe na domaćim i stranim festivalima horskog pevanja. Na Jugoslovenskom omladinskom horskom festivalu u Cilju tri puta je, zaredom (1965, 1967. i 1969), bio prvi, a našu zemlju predstavljao je s uspehom na horskim svečanostima u Lanlogenu (1966), Arecu (1970), Nerpeltu (1976), gde je osvojio prvo mesto, i Tolosi (1981).

Zahvaljujući njegovom mentorskom radu Dečji hor "Zorka", kojim povremeno diriguje, doživeo je, za kratko vreme, međunarodnu reputaciju.

Osnivač je Festivala dečjih horova Srbije, koji se svake godine, od 1969, održava u Šapcu i pokretač Jeke, lista tog Festivala. Godine 1976. osnovao je u Šapcu Srednju muzičku školu. Priredio je zbirku kompozicija za dečije horove Festival horova (Šabac, 1971), monografije Hor 66 devojaka 1963—1973 (Šabac, 1973) i Festival dečjih horova Srbije (Šabac, 1980), Izbor horskih kompozicija (Beograd, 1974), Album horskih kompozicija (Beograd, 1983) i priručnik Pevanje kanona (Šabac, 1983). Pisac je više stručnih radova i članaka...

Dobitnik je više nagrada i priznanja na domaćim i međunarodnim festivalima i takmičenjima, od kojih se ističu I nagrada i specijalno priznanje žirija festivala u Nerpeltu 1976. (sa Horom 66 devojaka) i I nagrada i priznanje FIRST PRIZE SUMMA CUM LAUDE na istom takmičenju 1982. (Dečji hor "Zorka")...


Deo teksta i fotografija preuzet iz knjige:
Hor 66 devojaka | Ljubisav Andrić | Šabac, 1983.

Hor "66 devojaka"


~ ~ ~

"Tokom četiri decenije postojanja u horu su duže od jedne godine pevale 2.224 devojke, a najčešće pevana numera je Mokranjčeva 'Tebe pojem' koju je hor izveo 487 puta. Najčuvenij hor bivše SFRJ nastupio je u 150 gradova Evrope i održao 1.200 koncerata, a poslednji u češkom Olmucu 2000. Đurković je zaslužan za osnivanje još tri šabačka hora među kojima je najmlađi VIVA proslavio deset godina postojanja."
Beta
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Mart 03, 2011, 11:15:41 pm »

*

BRANKO ĐURKOVIĆ



Branko Đurković sedi, prvi s desna
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Januar 30, 2016, 12:37:40 am »

**

BRANKO ĐURKOVIĆ


Branko Đurković, istaknuti dirigent i muzički pedagog, rođen je 23. decembra 1937. godine, u mačvanskom selu Dublju, nedaleko od Bogatića i Šapca, u maloj i trošnoj kući siromašnih roditelja Natalije i Dragomira. Dragomirov otac Živojin dade život za otadžbinu krajem Prvog svetskog rata, pa je ovaj, samo sa 12 godina, bio prinuđen da preuzme staranje o domaćinstvu i porodici.

Natalija i Dragomir, oboje rođeni 1906. godine, izrodili su petoro dece: kćeri Milku i Dobrinku, i sinove Živojina, Zdravka i Branka.

Prisećajući se oskudice i siromašnog detinjstva, Branko danas priča, kratko i jezgrovito, u njemu svojstvenom stilu: "Gajili smo se u jednoj sobi. U jednom krevetu spavali. Jednom vatrom grejali. Od iste studeni sklanjali. Sirotinja do Boga... Poležemo uveče, kao čekije... Jeli smo iz iste činije... Otimali se o kašiku mleka, o koru hleba, o parče slanine, ali smo na kraju uvek ostavljali jedno drugom. A svi gladni."

Otac je, na sreću, radio u seoskom mlinu, pa kako je bio vredan i čestit, gazda bi mu uveče spremio malo brašna da ponese kući i nejač prehrani. Tako su preživeli teške ratne godine. Docnije, otac se uspešno bavio tesarskim poslovima.

Branko je detinjstvo proveo uglavnom sa stadom, a mladost uz vršalicu. No, i u nemaštini, porodica je živela uz pesmu, mačvansku, izvornu, grlenu, koja i danas gromko odzvanja u njegovim ušima. Sestre su prekrasno pevale, nadmećući se i natpevajući se sa dubljanskim devojkama na seoskim mobama, prelima i poselima.

Četiri razreda osnovne škole Branko je, sa odličnim uspehom, završio u rodnom Dublju, od 1944. do 1948. godine, kod učiteljice Jelice Starčević. Put ga, potom, vodi u nepoznati Šabac, na dalje školovanje u Nižoj gimnaziji. Na volovska kola roditelji su natovarili "slamaricu... drva, krompira, luka..." Ispraćen majčinim i sopstvenim suzama, sa dve-tri preobuke, stigao je u Šabac, gde je, razrogačenih očiju i otvorenih usta, gledao velike zgrade i spratne kuće. Jer, najveća građevina koju je do tada video bila je seoska crkva. Za vreme školovanja u Šapcu promenio je više stanova i obitavao u centru, na Kamičku i u Donjem šoru.

Školske 1952/53. godine, Branko je u V razredu Više gimnazije. Radoznao i nemirnog duha, kao neko ko sve mora lično da iskuša, doživi i proba, posvetio se fudbalu mnogo više no što su školske obaveze dozvoljavale. Dok se osvestio, naređao je toliko neopravdanih izostanaka da je isključenje iz škole, na polugodištu, bilo neminovno. U jesen 1953, ponovo se upisao u V razred i dogodine ga završio sa vrlo dobrim uspehom.

No, izgleda da se gimnazijska čarolija ugasila. Brat Zdravko je tada pohađao šabačku Učiteljsku školu i svirao mandolinu. Da li zbog brata i mandoline, ili da bi zaboravio neprijatnosti koje su ga snašle, tek, Branko je napustio Gimnaziju, položio prijemni ispit i, u jesen 1954. godine, prešao u Učiteljsku školu. Da li je to sudbina, već u mladalačkim danima, počela da usmerava njegov životni put.

Iz vremena školovanja u Učiteljskoj školi, u najlepšoj uspomeni ostali su mu profesori Dragoslav Petković i Ljubisav Marković.

Po završetku Učiteljske škole, Branko se, u jesen 1959, obreo u Sarajevu, s namerom da studira književnost ili fiskulturu; samo u krajičku svesti obitavala je i muzika. No, sudbina je ponovo umešala svoje prste, o čemu je on ostavio upečatljiva sećanja:

"Dana 24. septembra 1959. godine, nađem se pred zgradom Više pedagoške škole (u Sarajevu, prim. autora). Unutra trešti muzika. U učionici grupa mladića svira makedonsko oro. Raspakujem klarinet i pridružim se tim mladim ljudima. Odjednom u učionicu, gotovo neprimećen, uđe moj docniji profesor Milan Prebanda i kaže: "Mladići, dosta, počinje prijemni ispit!" I pokaže na mene: "Vi mladiću!" — Ali, profesore, ja sam ovde zabasao. A on: "Ma, šta, ček... vidite vi njega... Šta ja ovo sviram?" — Mokranjca, drugu rukovet — kažem ja, jer sam voleo Mokranjca, pevao sam ga u Horu Učiteljske škole u Šapcu. "Bravo mladiću, primljeni ste! Položili ste, kako se zovete?" I tako ja, ni kriv ni dužan, ostanem samo zato što nisam mogao da dođem do reči od profesora Prebande. Hvala mu što me je tako prepao".

Opijen Miljackom, Baš-čaršijom, Branko je, za dve godine, završio muzički odsek Više pedagoške škole u Sarajevu. Sa posebnim zadovoljstvom seća se profesora Milana Prebande i Tihomira Mirića, koji ga je strpljivo uvodio u tajne dirigovanja i horskog pevanja.

Po odsluženju vojnog roka, Branko se, 1962. godine, vraća u svoj Šabac i više ga nikad na duže nije napuštao, uprkos činjenici da je, potonjim studijama i radnim mestom, bio vezan za prestoni Beograd. Neke nevidljive niti, koje sežu još od dečačkih dana, vezale su ga za Mali Pariz i Šapčane, za male i velike, ženske, muške i mešovite horove. Okovao ga je čivijaški duh i tu pomoći više nije bilo.

Kao nastavnik muzičkog vaspitanja zaposlio se, 1962. godine, u OŠ "Sele Jovanović" u Šapcu, gde je odmah osnovao dečiji hor. Od 1963, on je nastavnik u šabačkoj Učiteljskoj školi, gde je začeo čuveni Hor 66 devojaka. U periodu od 1965. do 1069. godine, Branko je pomoćnik upravnika Doma omladine u Šapcu. Istovremeno, 1965. je upisao Muzičku akademiju u Beogradu i, uz rad, počeo vredno polagati ispite na Odseku muzičke teorije. To su godine kada on brzo i burno živi, kada je rastrzan mnogobrojnim obavezama koje je sam sebi nametnuo, ali i pošteno odrađivao. Pošto je mnoge stvari radio paralelno, od 1967. do 1969, uči dirigovanje kod čuvenog profesora Mihaila Vukdragovića.

Na Muzičkoj akademiji diplomirao je 1969. godine. Danas samo biranim rečima govori o svojim profesorima Vojislavu Iliću, Mihailu Vukdragoviću, Borivoju Popoviću, Milanu Bajšanskom, Radomiru Petroviću, Dejanu Despiću i Dušanu Kostiću.

Nakon diplomiranja, Brankova profesionalna karijera konstantno ide uzlaznom linijom. Od 1969, on je profesor Učiteljske škole u Šapcu, a od 1972, u zvanju profesora više škole, predaje na Pedagoškoj akademiji, takođe u Šapcu.

Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu magistrirao je 1978. godine i postao prvi magistar dirigovanja u bivšoj Jugoslaviji. Septembra 1979, izabran je za stručnog saradnika za predmet horsko dirigovanje, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, sa trećinom radnog vremena. Već 1980, on ima zvanje docenta; od 1986. je vanredni, a od 1992. godine — redovni profesor ovog Fakulteta.

Godine 1967, Branko se oženio Ivankom, koja je rodom iz jadarskog sela Paskovca; ona je osnivač i dirigent poznatog Šabačkog studio hora, a docnije i direktor Muzičke škole u Šapcu.

U ovom skladnom braku, rođene su kćeri Milena (1967) i Jelena (1968). Kako je porodica trajno inficirana muzičkom umetnošću, sasvim je logično što su obe sestre, sa izuzetno visokim prosekom, završile Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, gde su i magistrirale 1991. Od 1984. godine, one čine poznati Klavirski duo sestara Đurković, koji je imao veliki broj nastupa u zemlji i inostranstvu. Jelena se, potom, dalje stručno usavršavala u Parizu, dok je Milena profesor Više škole za obrazovanje vaspitača u Šapcu i dirigent Dečijeg hora VIVA.

Priča o Branku Ćurkoviću istovremeno je priča o Horu 66 devojaka. I obrnuto. Priča zapravo počinje 1963. godine, u Učiteljskoj školi u Šapcu. U maju te godine, u Kruševcu je održano prvo takmičenje horova učiteljskih škola Srbije, ali Šapčani na njemu nisu imali predstavnika. Zato je Savez muzičkih društava Srbije uputio dopis šabačkoj Učiteljskoj školi, sa preporukom da pripremi hor za naredno takmičenje u Negotinu. Ovaj zadatak poveren je mladom nastavniku Branku Đurkoviću, koji se odmah, sa puno elana, latio posla. Išao je od učionice do učionice i birao devojke, kako sam kaže, ne samo po glasu, nego i po stasu.

Od osnivanja, u narednih 35 godina, Hor 66 devojaka će žariti i paliti ne samo na jugoslovenskoj, nego i na evropskoj muzičkoj sceni. Već na samom početku, mladi horovođa je shvatio da samo rad, red i disciplina mogu doneti rezultate vredne pažnje. O tome je znao da kaže: "Za mene je rad strast... Ja verujem u rad, red i doslednost — do uništenja. Od toga za mene nema većeg boga, veće religije, ni strašnije sudbine." Dosledan svojim stavovima, principima i životnoj filozofiji, uvek je, sopstvenim primerom, potirao prisutne otpore i utirao puteve uspeha. Shvativši da je prvi utisak o Horu veoma bitan, uvek se trudio da izlazak devojaka na scenu bude praznik za oči i dušu; naravno, i silazak sa scene, koji se, takođe, odvijao u besprekornom redu.

Sa devojkama iz Hora, i pored "treniranja strogoće", uvek je imao specifičan odnos, zasnovan na iskrenosti, strogoj diskreciji, obostranom uvažavanju i poverenju: "U svakom času mogle su da mi se požale, da kažu ono što nikome ne bi kazale".

Brojne poteškoće pratile su rad Hora, ali je osnovna bila neminovna "smenjivost" njegovih članica. Svakog leta, završetkom školovanja, jedna generacija devojaka ne odlazi samo iz šabačkih školskih klupa, nego i iz Hora; na njihovo mesto dolazi nova mladost, iz Šapca i okolnih sela, uglavnom mačvanskih. Tako se Hor, kao feniks, svake godine obnavljao, bar za trećinu svoga članstva, ponovo kretao iz početka i večito ostajao mlad. U proteklom periodu, u Horu je pevalo preko 2.000 devojaka; nastupao je na preko 1.300 koncerata, u oko 120 mesta širom bivše Jugoslavije, i u 35 evropskih gradova.

Od samog početka, Hor se opredelio za učešće na takmičarskim festivalima, što je najteži, ali i jedini put za sticanje afirmacije, imena i ugleda.

Već prvi javni nastup, sada već daleke 1964. godine, u Mokranjčevom Negotinu, doneo je veliku radost. Na Takmičenju horova učiteljskih škola Srbije, šabački Hor je osvojio prvo mesto, što je osokolilo i devojke i mladog dirigenta.

Da uspeh nije bio slučajan, potvrdila je i naredna, 1965. godina, kad su šabačke devojke, na istom takmičenju, ovoga puta u Kragujevcu, ponovo bile ubedljivo najbolje u Srbiji. Svoju radost manifestovale su razdragano, mladalački — kao po komandi, svečane cipele sa visokim potpeticama, poletele su u vis. Dugo su ih devojke posle sparivale, a neke su bosonoge, u belim svečanim haljinama, otišle do hotela.

Uspesi traže dalja angažovanja i dokazivanja. Na prestižnom takmičenju najboljih jugoslovenskih horova u Celju, u Sloveniji, koje se organizuje bijenalno, šabački Hor gostuje 1965, 1967. i 1969. godine i beleži neponovljive i fascinantne uspehe — uvek je prvi. To u istoriji celjskog Festivala nije zabeleženo.

Posle ovih uspeha, vrata mnogih evropskih festivala bila su širom otvorena. Već 1966, Hor 66 devojaka učestvuje na značajnom Festivalu horske muzike u Langolenu, gradiću nedaleko od Londona. U krajnjoj oskudici, tri dana i dve noći putovalo se tegobno, prvo vozom, preko Minhena, dobrim delom bez rezervacija, što podrazumeva stajanje, da bi potom usledila plovidba Lamanšom, uz opšte smrzavanje, jer se u kabine nije moglo ući. Ipak, u žestokoj konkurenciji, naš Hor je zauzeo treće mesto.

Slede dalji uspesi. U italijanskom gradu Arecu, koji je jedno od najvećih horskih sastajališta na svetu, Hor 66 devojaka je, 1970. godine, u gotovo profesionalnoj konkurenciji, zauzeo respektabilno sedmo mesto.

Sledi Nerpelt, Belgija, 1976: prva nagrada, specijalno priznanje žirija i zlatna medalja belgijskog Ministarstva za kulturu; dve srebrne medalje u Tolosi, Španija, 1981; pa ponovo Nerpelt, 1984, 1985. i 1988, kada je šabački Hor osvojio značajne i prestižne nagrade; pa Montre, Švajcarska — specijalna nagrada; i konačno, prva nagrada u kategoriji romantizam, na Međunarodnom takmičenju horova u Kardici, Grčka, 1991, i druga nagrada u kategoriji Georgijansko pevanje.

Nažalost, za brojne nagrade osvojene na "domaćem terenu", ovde neće biti mesta. Možemo samo konstatovati da je Hor 66 devojaka osvojio 5 republičkih, 7 saveznih i 11 međunarodnih nagrada i priznanja. Uz Pozorište, to je svakako najtrofejnija šabačka institucija kulture.

U pedantno vođenoj dokumentaciji Art studija u Šapcu, nalazimo podatke da je Hor 66 devojaka nastupao u 115 mesta širom bivše Jugoslavije, kao i u 35 gradova u Evropi: Argostoli, Kardica, Liksuri, Moshato-Korona, Muzaki, Nei Pori i Paralija (Grčka), Areco, Protovekio i Topi (Italija), Berkovica, Montana i Čiprovci (Bugarska), Berlin, Kiršverder, Filandi i Hamburg (Nemačka), Vedvezel, Genk, Luven, Nerpelt, Overpelt Sun Trevor, Haktel i Hengelhof (Belgija), Langolen, Ozvestri i Čester (Engleska), Miedzizdroj, Svinojušće i Šćećin (Poljska), Montre (Švajcarska), Nant, Pariz, Sen Žan de Mo (Francuska) i Tolosa (Španija).

Za uspehe i nagrade neophodni su i odgovarajući uslovi za rad. Što bi Branko rekao, nijedan hor ne može bez horovođe, klavira i scenskih stepenica. Dodali bi — i bez odgovarajućih prostorija za probe. Ni do čega se nije dolazilo lako, a svaka Brankova borba za neki od ovih elementa može se zaodenuti u posebnu priču.

Jedno vreme, Hor je radio u Domu omladine, gde su organizovane i poznate igranke, zimi u sali, a leti u bašti, "pod orajem". Bila je tu i kafana. Jedno veče, posle nastupa na tri mesta u gradu, devojke su se, umorne i pokisle, vraćale u svoju prostoriju za probe. Dalje će Brankova priča biti verodostojnija: "U Domu igranka. Mladi ljudi. Još i podnapiti. I zamislite, mi prolazimo kroz taj špalir. Počinje gurkanje. Levo. Desno. Kao da idete kroz šibu. Meni suze udarile. Čim sam ušao u dvoranu i stao pred devojke, rekao sam: "Mi više nikada nećemo ovde ući!" Hor je vežbao, od tog dana, u Pedagoškoj akademiji, u učionici, kao što je i počeo.

Sve ovo nateralo je Branka da započne aktivnosti u vezi izgradnje Horskog studija. Naišao je na veliko razumevanje tadašnjeg predsednika šabačke Opštine Mihaila Bate Božanića. Uz Batine savete i pomoć, pre svega šabačke privrede, sakupljali su novac. Tako je, posle brojnih peripetija, na aneksu zgrade Doma sindikata, 1975. godine, svečano pušten u rad Horski studio, za koji je Branko znao da kaže: "Takav studio danas nema nijedan hor u Evropi".

Priča druga odnosi se na nabavku klavira. Muka je naterala Branka da, jednom prilikom, izjavi kako je Hor 66 devojaka jedini hor, od južnog do severnog pola, koji nema klavir. Zamajac je pokrenut i posle mnogo muka, pa i neprijatnosti, sredstva su nekako obezbeđena i klavir je, direktno iz fabrike iz Beča, stigao u Šabac. Ali, tu problemima nije kraj. Veliki koncertni klavir nije bilo moguće uzanim stepenicama uneti u Horski studio. Jedini način da se to učini bio je spolja, kroz prozor, dizalicom, što je, uz veliki rizik i umešnost pripadnika Vojske Jugoslavije, i učinjeno. Od tada po gradu kruži priča da je Branko namerno zazidao klavir kako ga niko drugi ne bi mogao koristiti. Istina je jedino da ga je on čuvao kao oči u glavi.

Priča treća odnosi se na nabavku scenskih horskih stepenica. Prepiska sa proizvođačem, jednom američkom firmom, trajala je punih pet godina. Konačno, 13. marta 1973. godine, scenske stepenice su stigle na surčinski Aerodrom. Kao kuriozitet, treba zabeležiti da su, zbog carinskih propisa, one uvezene kao "aluminijumski oluci".

Hor 66 devojaka snimio je na desetine radio i televizijskih emisija, nekoliko gramofonskih ploča i kompakt diskova.

Nakon svih ovih godina uspešnog rada, danas možemo reći da je repertoar Hora 66 devojaka obiman i fascinantan. Izvodio je brojne kompozicije domaćih i stranih autora, od srednjeg veka do današnjih dana. Da spomenemo neke: Stevan Mokranjac, Robert Tolinger, Vojislav Ilić, Mihailo Vukdragović, Marko Tajčević, Petar Konjović, Simoniti, S. Nastasijević, Milojević, Milan Prebanda, M. Dragutinović, Budimir Gajić, S. Gajić, Jovan Adamov, itd; od stranih: Palestrina, Monteverdi, Hajdn, Rosini, Šubert, Marenci, Rahmanjinov, Vodnanski, Festa, Kodalj i drugi.

Dugogodišnji rad pratile su brojne kritike muzičkih stručnjaka. Za ovu priliku, da spomenemo samo dve: jednu, koja je Branku najmilija, jer je pogodila u srž njegovih osećanja i shvatanja horskog pevanja, koju je izrekao Branko Dragutinović, u Politici, 1966. godine: "... Hor 66 devojaka ima u zvuku nešto od rustikalne svežine narodnog pevanja sa livada i pašnjaka, sa karakterističnim otvorenim načinom pevanja i grlenim prizvukom"; i drugu, koja potiče od uglednog Danila Švare, u Celju, 1969: "Toliko glasovne krasote i lepote u interpretaciji ja nisam u svom dugom bavljenju muzikom doživeo. Prečudovito!"

Branko Ćurković je prevashodno dirigent, ali bi bilo nepravedno ne spomenuti i njegove druge stručne aktivnosti. On je autor čak 36 stručnih i naučnih radova i priloga posvećenih muzici, objavljenih u brojnim listovima, časopisima i muzičkim asocijacijama: Jeka, Glas Podrinja i Provincija (Šabac), Brazde (Bijeljina), Prosvetni pregled, Politika i Pro musika (Beograd), itd.

Konačno, Branko je osnivač Festivala dečijih horova Srbije. u Šapcu, 1969. godine. Do 1993, za 25 godina postojanja, na Festivalu je pevalo 369 horova iz 48 mesta u Srbiji, a izvedeno je ukupno 1.257 kompozicija. Impresivan je podatak da je, u naznačenom periodu, na Festivalu učestvovalo preko 20.000 devojčica i dečaka osnovnoškolskog uzrasta sa područja Srbije. Godine 1993, Festival je transformisan u Horske dane, a posle određenih sukoba u Šapcu, privremeno je bio premešten u Banju Koviljaču.

Kako to i dolikuje, Branko je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja: Oktobarska nagrada grada Šapca (1965), Nagrada 25. maj Republičke zajednice obrazovanja (1972), Plaketa JNA (1973), Srebrni znak Crvenog krsta Srbije (1975), Plaketa SSO Srbije (1978), Zlatna značka Festivala dečijih horova Srbije (1978), Zlatna plaketa XI Zorka Šabac (1978), Zlatna značka KPZ Srbije (1978), Nagrada Prosvetnog pregleda za najbolji stručni rad (1979, Zlatna plaketa SSO Jugoslavije (1985), Zlatna plaketa Omladinskih horova Srbije u Novom Pazaru (1985), Nagrada za kulturu Žika Popović, KPZ Šabac (1986), Orden rada sa zlatnim vencem (1987), Vukova nagrada (1993), itd.

Na kraju, potrebno je konstatovati da je Branko, posle izbora 2000. godine — zaćutao. Smatrajući ga politički nepodobnim pripadnikom bivšeg režima, nova vlast ga je, nimalo ne uvažavajući postignute rezultate i činjenicu da je godinama pronosio slavu svog voljenog Šapca, na svojevrstan način, zaklanjajući se za omiljenu floskulu diskontinuiteta — lustrirala. Isključenjem iz budžetskog finansiranja, i čuveni Hor 66 devojaka je zaćutao. I kad je imao sporadične nastupe, zbog hronične besparice, nije se mogao približiti, ni vizuelno ni muzički, nivou iz svojih najboljih dana. Samo delimično, zahvaljujući Brankovoj poslovičnoj upornosti, uspeo je da se izbori za produženi život Horskih dana, ali je cena bila previsoka.

Storiju o Branku Đurkoviću završavamo još jednom pričicom kojom se on ponosi. U aprilu 1978. godine, pozvao ga je njegov uvaženi profesor Vojislav Ilić i, u svečanoj tišini svog stana u Beogradu, poklonio mu frak i dirigentsku palicu. Simbolika je očigledna. Sada je pitanje kome će Branko, ako ne frak, pokloniti bar dirigentsku palicu, kad za to dođe vreme. Nadamo se da još nije kasno.

Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: