sledeća tema »

[Angelina]

*

SRĐA TRIFKOVIĆ
Beograd, 19.07.1954.


Srđa Trifković (Beograd 1954) diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Saseks (1977) i političke nauke na Sveučilištu u Zagrebu (1986). Doktorirao je savremenu istoriju na Sauthemptonskom univerzitetu 1990.

Bio je radio novinar Svetske službe VVS u Londonu (1980―86) i Glasa Amerike u Vašingtonu (1986―87). Od 1988. do 1991. bio je dopisnik za jugoistočnu Evropu vodećeg američkog nedeljnika U.S. News & World Report i  dnevnog lista The Washington Times, sa sedištem u Beogradu. U istom periodu bio je kolumnista i član redakcije nedeljnika Duga.

Istraživao je politiku SAD na Balkanu tokom Drugog svetskog rata kao postdoktorant Huverovog instituta na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji (1991―92). Tokom ratova na području bivše Jugoslavije dao je preko 500 intervjua vodećim zapadnim mrežama, uklj. BBC, CNN, CBC, Sky News i NBC (1992―95).

Predavao je međunarodne odnose kao gostujući profesor Univerziteta sv. Tomasa u Hjustonu (1996―97) i istoriju na koledžu Rouz Hil u Južnoj Karolini (1997―99).

Od 1999. redovni je kolumnista i spoljnopolitički urednik američkog paleokonzervativnog mesečnika Hronike (Chronicles). Suosnivač je Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije (sa pok. ser Alfredom Šermanom, 1994) i od osnivanja je njen izvršni direktor. Redovni je kolumnista mesečnog časopisa Geopolitika i član redakcije od prvog broja (2000). Bio je svedok odbrane u pred sudom u Hagu u procesima protiv Milomira Stakića (2003), Ljubiše Beare (2008) i Radovana Karadžića (2013).

Autor je niza knjiga, od kojih je studija islama Prorokov mač (2001) bila bestseler u SAD sa preko 100.000 prodatih primeraka, a objavljena je u srpskom prevodu 2007. pod naslovom Senka džihada u izdanju Srpske književne zadruge.

Od povratka u otadžbinu 2012. predaje geopolitiku, diplomatiju i uporedne političke sisteme na Fakultetu političkih nauka u Banja Luci. Čest je gost ruske TV mreže RT i niza drugih medijskih kuća na obe strane Atlantika. Trenutno priprema studiju o svetskoj istoriji kroz prizmu geopolitike.

Izvor: Kontinuitet Hladnog rata ― međunarodni odnosi početkom 21. veka
Srđa Trifković

[Angelina]

**

KONTINUITET HLADNOG RATA
MEĐUNARODNI ODNOSI POČETKOM 21. VEKA
Srđa Trifković
Izdavač: Geopolitika
Godina izdanja: 2017.


UMESTO PREDGOVORA
Nenad Kecmanović¹

Srđa Trifković jedan je od vodećih srpskih stručnjaka za međunarodne odnose i geopolitiku, autor niza knjiga na srpskom i engleskom i izrazito produktivni pisac kratke forme. Već preko dvije decenije prisutan je na stranicama američkog mjesečnika Hronike (Chronicles), a njegove radove redovno objavljuju brojni inostrani i domaći portali i druge publikacije. Njegova promptna reagovanja, analize, komentari i eseji povodom značajnih događaja na globalnoj političkoj sceni predstavljaju uzor poznavanja političke teorije i istorijskog konteksta, izvrsne obavještenosti, jasnog stava i lijepog stila.

Najprije predratnim školovanjem u domovini te profesionalnim radom u uglednim medijskim i akademskim institucijama u Velikoj Britaniji i SAD, zatim povremenim boravkom i neformalnim savjetničkim angažovanjem na ratnim Palama i, najzad, poratnim nastavničkim djelovanjem na Univerzitetu u Banja Luci, Trifković je stekao iskustvo na obje strane i iz prve ruke o odnosu Zapada prema Balkanu. Sve te kvalitete Trifković je prenio i u rukopis ove knjige koju sam imao zadovoljstvo da kao recenzent među prvima pročitam. Knjiga je nevelika po obimu ali ambiciozna po tome što epohalne promjene u svjetskoj politici, na razmeđu dva milenijuma, uspjeva da "uhvati" u nekoliko ključnih tačaka. Trifković je podnaslov vezao za početak XXI vijeka, ali rekao bih da se radi i o kraju prethodnog, XX vijeka, odnosno o periodu od Mihaila Gorbačova do Donalda Trampa.

"Kontinuitet hladnog rata" zaista je uspostavljen, ali nakon dva kratka intermeca nade koja su probudili Gorbačov i Tramp, dva antiheroja savremene politike. Milorad Ekmečić takve političare razlikuje od brojnih prosječnih i neuspješnih u svjetskoj politici, po tome što su mnogo htjeli, mnogo započeli ― a postigli sasvim suprotno od namjeravanog i pokušanog.

SAD nisu uspjele da odole imperijalnom iskušenju da postanu jedini igrač na svjetskoj sceni. "Kraj istorije", "američka izuzetnost", "jedina supersila", "novi svjetski poredak" i sl. samo su neke od trijumfalističkih kategorija i sintagmi kojima je izražavana pogrešna svijest da je bilo koja pobjeda nadistorijski definitvna, a poraz fatalan. Neočekivani nestanak "crvene opasnosti" preko noći, radovao je poshladnoratovsku Evropu ne manje nego i nestanak potrebe za američkim kišobranom. I dok se postkomunistička Istočna Evropa raspadala u federalne komade i teturala u tranzicionom haosu, Zapadna Evropa našla se na meti američkih pritisaka da NATO ostane na Starom kontinentu.

Spolja potpaljeni sukobi na zapadnom Balkanu, odnosno sukobi između jugoslovenskih naroda, viktimizacija i satanizacija "malih Rusa", a posebno izazivanje i produžavanje građanskog rata u Bosni i Hercegovini, poslužili su kao krunski dokaz da EU ne može ništa da riješi bez vojne sile NATO saveza i njegovih humanitarno-preventivnih raketa. Štaviše, Alijansa se po prvi put pojavljuje kao ofanzivno sredstvo u uspostavljanju globalnog američkog gospodstva, sa metodičkim konstruisanjem prijetnji nacionalnoj bezbjednosti SAD sa bukvalno svake tačke na planeti.

Još antičko iskustvo Peloponeskih ratova o "prenapregnutosti imperija i stvaranju antiimperijalnih koalicija", koje se tokom kasnije istorije zakonito ponavljalo, nagnalo je primjernog američkog realistu i autora strategije obuzdavanja SSSR-a, Džordža Kenana, da konstatuje da je bila tragična greška što nije iskreno prihvaćena Gorbačovljeva jednostrana ponuda stvaranja posthladnoratovskog novog svijeta. "Veliki problem za Ameriku i svet današnjice predstavlja činjenica da su Kenanova upozorenja ostala bez odjeka", piše Trifković. Nedugo pred kraj svog dugog života Kenan je svoju ocjenu potvrdio i konkretizovao ukazavši na katastrofalnu opasnost koju predstavlja širenje NATO-a na Istok.

U drugom poglavlju autor je ispisao, bar u našoj literaturi, do sada najdetaljnije kritički obrađen obračun vašingtonske močvare, duboke države i vladara iz sjenke sa Trampom, ili, bolje rečeno, sa onim što je 45. američki predsjednik hteo i tek bio započeo. Već njegov predizborni program ― koji je obuhvatao saradnju sa Rusijom, otpisivanje troškova za NATO, kritiku Evropske unije, prekid prakse rušenja režima u suverenim državama po svijetu i okretanje Amerike sebi ― bio je prevratnički udar na interese multinacionalnih korporacija, vojno-industrijskog kompleksa, kongresnog duopola, globalnog bankarskog sistema, te ideološkog saveza liberala i konzervativaca na zajedničkom zadatku. Za sve njih ishod izbora predstavljao je šok. A kada je prvim potezima poslije neočekivane pobjede pokazao da je mislio ozbiljno, uslijedila je besprimjerna kampanja široke koalicije protiv demokratski izabranog predsjednika i volje naroda.

Autor nije propustio nijednu epizodu političkog trilera koji je uslijedio: od blaćanja od strane Njujork tajmsa i Vašington posta, opstrukcije popunjavanja predsjedničkog tima, preko blokiranja njegovih strateških odluka u Kongresu, organizovanja uličnih demonstracija širom zemlje, mobilizacije estradnih zvijezda u antitrampovskoj kampanji i tako dalje, a završio se istiskivanjem njegovih najbližih saradnika Stiva Benona, Majkla Flina i drugih, te njihovom zamjenom "podobnim kadrovima". Ostao je okružen takvima i onima koji su u međuvremenu promijenili tabor, obuzdan i pripitomljen. "To nije bio tek nacionalni politički skandal u srcu imperije, nego događaj od svjetskoistorijskog značaja", smatra autor. Na unutrašnjem planu, radilo se o kompromitovanju demokratije, rušenju ustavnih institucija, javnom blamiranju predsjednika države kao simbola jedinstva američke nacije; a na međunarodnom ― još jedna sahrana nade u bolji, mirniji i stabilniji međunarodni poredak.

Ohrabruje, međutim, što su izbori pokazali da postoji druga Amerika, koja ima realan potencijal da pobjedi na slobodnim i fer izborima, odnosno da medijsko oblikovanje javnog mnjenja ima svoje granice, ali i to što su izišli na vidjelo ne samo vašingtonska močvara i duboka država nego i vladari iz sjenke. Soroš, pa i Rokferelovi i Rotšildi, samo su frontmeni transatlantske koalicije onih 300 porodica koje raspolažu sa više finansijske i druge iz toga izvedene moći, nego sve ostalo stanovništvo planete Zemlje. Poslije Trampa, više ništa neće biti kao prije. Ukoliko u međuvremenu ne izazovu treći svjetski rat, SAD će morati da se prilagođavaju multipolarnom svijetu: XXI vijek neće biti američki, nego postamerički i obilježen daljim usponom drugih zemalja, prvenstveno Kine, smatra Trifković.

Već naslovom trećeg poglavlja (Briselski Levijatan) Trifković ukazuje da sustanarstvo sjedišta EU i NATO-a u istom gradu nije slučajan sticaj okolnosti, nego (ne samo simbolički) ukazuje na spregu otvorene i grube imperijalne hegemonije skorojevića i više prikrivene, sofisticirane dominacije starih kolonijalnih sila. Trifković se prethodno fokusira na kritičku analizu involucije Evropske unije od njene predistorije u prosvetiteljskim i ranijim idejama o prirodnim vezama evropskih nacija i država, do velikih savremenih početaka u inicijativama dva Morisa (Monea i Šumana) i realizaciji Šarla de Gola i Konrada Adenauera.

De Gol, koga mnogi, ne bez osnova, i danas smatraju posljednjim velikim evropskim državnikom, prvi je uočio da će amerikanizacija francuske kulture i svakodnevnog života posredstvom koka/kole, hamburgera, zaglušujuće električne muzike i slično, postepeno dovesti do tihog razaranja identiteta i suvereniteta ne samo Francuske nego i "evropske zajednice otadžbina" za koju se on borio, pored ostalog i povlačenjem iz NATO-a. Njegovi politički naslijednici, "degolisti", napustili su bitku za odbranu Pariza kao prijestonice evropske kulture, a kasnije je još jedan Francuz poražen na istom frontu. Bilo je to, kako ističe Trifković, prilikom (ne)usvajanja prve verzije Evropskog ustava, koji je sastavljao De Golov i Pompiduov naslednik u Jelisejskoj palati Valeri Žiskar d'Esten, koji je popustio kada je transatlantskim multikulturalistima i njihovim kontinentalnim eksponentima zasmetala preambula u kojoj se ― uz klasičnu antiku, epohu prosvećenosti i poštovanje vladavine prava ― pominju i hrišćanski korijeni savremene Evrope.

Do posljednje stanice na kojoj se danas Evropa nemoćno bori protiv islamskog terorizma i stihijne invazije bliskoistočnih migranata, put je vodio preko usvajanja niza evropskih dokumenata koji su svemu tome dali eksplicitan legitimitet i legalitet. Kada danas Angela Merkel, a prije nje Kol i u međuvremenu Kameron, povodom napada islamskog terorizma proglase krah multikulturalizma jer imigranti koji pripadaju drugim religijama i kulturama niti hoće niti mogu da se integrišu ni u trećoj generaciji, onda skaču sebi u usta. Moćna armija multikulturalista i mondijalista među intelektualnim zvijezdama kontinenta s pravom ih podsjeti da je to odstupanje od navodnih evropskih vrijednosti; a cilj im je implementacija američkog lonca za taljenje nacija koji vodi suicidu evropskog identiteta.

Trifkovićeva analiza razvoja, preciznije, involucije EU je ne samo naučno dragocjena nego i pedagoški otrežnjujuća za evrofilni dio srpske javnosti. Dok prema imperijalnoj hegemoniji jedine supersile naš svijet mahom ima tvrde rezerve jer je predvodila napade NATO-a na Srbiju i srpske položaje u Bosni, kada se radi o EU, rezerve su neuporedivo manje, mišljenja podijeljena, stavovi ambivalentni. Evropejci su takođe učestvovali u bombardovanju srpskih zemalja; EU, u krajnjoj liniji, predstavlja vazalni satelit srbomrzačkog angloameričkog tabora. Lišena ujedinjene vojne sile i začinjena predpristupnim fondovima, ona samo stvara utisak da su, što bi rekao Robert Kejgan, "Amerikanci sa Marsa, a Evropljani sa Venere".

Peto poglavlje Trifkovićeve monografije (Patologija zapadne elite) posebno je zanimljivo. Riječ je o onih trista porodica, njihovim poznatim frontmenima, ali i onim još moćnijim, koji su nevidljivi a svugdje prisutni. Oni su nasljednici ogromnog starog bogatstva koje se vjekovima kamatilo i potomci bračnih veza srednjevjekovnih kraljevskih dinastija. To su ljudi bez nacionalnog identiteta, koji tokom godine žive po privatnim palatama širom planete, bez kulturnog utemeljenja i stalnog mjesta boravka, koji pripadaju svugdje i nigdje.

Kako piše Alina Mungui Pipidi, "multikuturalizam bi možda načelno bio prihvatljiv, ali pod uslovom da čovjek tokom kratkog života stekne duže neposredno iskustvo života u više različitih kultura. Takvo iskustvo ima jako mali procenat ljudi". Međutim, oni odgajaju svoje izvršioce upravo takvog profila. Ako pogledate biografije viših činovnika EU i NATO-a, kao i administragora Trilaterale, Bilderberg grupe, MMF-a i sličnih transnacionalnih organizacija neformalne moći, koja nadilazi formalnu moć suverenih država, naći ćete ih kao klonirane. "Evrokratske i amerohegemonističke elite dele istu ideologiju uništavanja kultura i identiteta jednako kao i suvereniteta nacionalnih država", piše Trifković. On izlaže i galeriju likova brojnih ideologa novog svjetskog poretka čija imena pamtimo iz savjetničkih timova američkih predsjednika i evropskih premijera. Ti misionari na zadatku eksperata, pregovarača, ambasadora, konsultanata, ostavili su i pisana djela u kojima je ideologija izložena. Trifković umješno koristi citate iz knjiga Strouba Talbota, Ričarda Gardnera i, pogotovo, Zbignjeva Bžežinskog koji je davao teorijsku, stratešku, geopolitičku, pa i ideološku podlogu u koju su šefovi država i nesvjesno uklapali svoje konkretne političke odluke. Trifković sjajno pokazuje kako se iza sjaja tehnološkog i ekonomskog razvoja krilo uništavanje dragocjenog naslijeđa antičke i hrišćanske kulture i civilizacije, a prosječan čovjek pretvarao u potrošača koji je izgubio duhovnost, identitet, korijene, u televizijom anesteziranu individuu bez orijentacije i perspektive.

Iako je napisao knjigu koja se bavi svjetsko-istorijskim tokovima u kojima glavnu riječ vode velike sile ili, u određenim periodima, sve nadglasava samo jedna od njih, autor u svim poglavljima referira na srpski narod, Srbiju i Srpsku. Ne propušta da pomene da su se Srbi i srpske zemlje na razmeđu milenijuma našle na meti jedine supersile kao eksperimentalni kunići na poligonu za testiranje novih instrumenata, strategija i taktika rušenja neposlušnih režima i totalnog nadzora u rasponu od meke do tvrde moći... i da se do dan-danas nalaze na potencijalnoj "liniji vatre" obračuna globalnih igrača. U Zaključku djela autor stoga daje i konkretnu preporuku da multilateralna spoljna politika između suprotstavljenih velikih sila i blokova jeste važna, ali nije i dovoljna garancija nacionalne bezbjednosti.

¹ Рецензија проф. др Кецмановића, уз незнатна скраћења.


* * *


R E C E N Z I J A
Prof. dr Milomir Stepić

Naslov ove naučne monografije autora dr Srđe Trifkovića adekvatan je njegovoj sadržini i na pravi način oslikava savremene globalne (geo)političke procese.

Već u Uvodu (naslovljenom sa "Povratak realizma") uspostavljena je dijagnoza aktuelnih međunarodnih odnosa ― hronična nestabilnost. Nju potvrđuju "regioni-seizmografi": Istočna Evropa, Balkan, Bliski i Srednji istok, dalekoistočno priobalje... Proizvodi je nespremnost SAD da se po okončanju bipolarizma "vrate kući", već namera da kao "samoproglašena hipersila" uspostave apsolutnu svetsku dominaciju. Tome se suprotstavio ne samo oporavljeni hladnoratovski suparnik (Rusija), već i druge dolazeće sile,u prvom redu Kina. To je dovelo američku (nad)moć pred teško rešivu enigmu da "istovremeno gubi sposobnost za održavanje kohezivne društvene dimamike kod kuće i za nesputanu projekciju moći van svojih granica" Shodno tome, autor naglašava da je neophodno suočiti se sa "svetom kakav jeste": multipolaran. I uvažiti realističku činjenicu da hladni rat nikada nije prestao.

Početak poglavlja "Američka globalna strategija" posvećeno je preorijentaciji SAD od kontinentalističke, telurokratske, monroovske, ka maritimnoj, talasokratskoj, mehenovskoj geopolitičkoj koncepciji. Na novoj orijentaciji zasnivala se strategija globalne supremacije, koju SAD nastoje da zadrže i u prvim decenijama XXI veka, te da održe tzv. dominaciju punog spektra. To je izazvalo "prenapregnutost Imperije", tj. niz iracionalnih vojnih intervencija širom sveta u ime samododeljene, ali selektivne "odgovornosti za zaštitu" (responsibiliti to protect R2P). Za američki "vitalni nacionalni interes" proglašena je svaka tačka planete. Međutim, kako autor tačno konstatuje, još od klasika geopolitike i njihovih koncepcija, glavni cilj bila je i ostala Rusija kao evroazijski Heartland. U tom kontekstu, on se fokusirao na "ukrajinski slučaj", ali i proaktivno geopolitičko delovanje Kine u zoni "azijskog Mediterana".

Za uzrocima delovanja na globalnom planu S. Trifković traga u promeni unutrašnjih američkih odnosa posle predsedničkih izbora 2016. godine i "incidentne" pobede Donalda Trampa. Minuciozna analiza u poglavlju "Tramp, duboka država i spoljna politika" pokazuje ne samo njegovo besprekorno poznavanje recentnih političkih tokova, već i same suštine "koridora moći" unutar američkog društva i otpora promenama egzistencijalno ugrožene elite duboke države. On direktno razuverava sumnjivce naglašavajući da "postojanje i delovanje duboke države SAD nije plod neke teorije konspiracije: u praksi nema potrebe za formalnom zaverom. Svi njeni elementi funkcionišu po spontanoj matrici zajedničkog sistema vrednosti i interesa." ... "Operativci američke duboke države bili su protiv Trampa a priori." I ta "vašingonska močvara" polako "guta" deo po deo vizije i personalnih uzdanica novog predsednika. Time se gubi i nada u transformaciju SAD saglasno globalnoj, sve multipolarnijoj stvarnosti.

Po sistemu "spojenih sudova", u odnosu na SAD neprilagođenost još više ispoljava "najznačajniji američki mostobran u Evroaziji" (3. Bžežinski) ― Evropska unija. Samim naslovom poglavlja "Briselski Levijatan" Trifković apostrofira talasokratski geopolitički karakter ove američke tvorevine, a potom analizira pokazatelje njene "konstrukcijske greške" i današnjih problema koji su dobar pokazatelj ukupnog opadanja Zapada. Posebno ističe otuđenost hipertrofirane EU-birokratije koju niko nije izabrao i nefunkcionalnost EU-mehanizma koja proističe iz nebrojenih potpisanih sporazuma. Takva EU, samoubilački prenormirana, ne može se suprotstaviti glavnom izazovu koji će je potpuno promeniti ― muslimaskoj imigraciji. Izgubljena u lavirintima mantre o multikulturalizmu, EU, kako zapaža autor, "odbacuje činjenicu da je hrišćanstvo kamen-temeljac evropske civilizacije". A kao primer da se može i drugačije, tj. državnički odgovorno i dalekovido, navodi Mađarsku.

Značajno mesto u "kontinuiranom hladnom ratu" i postbinolarnim međunarodnim odnosima prigrabili su uticajni pojedinci i grupe, prvenstveno u SAD. S. Trifković je tom fenomenu s pravom posvetio čitavo poglavlje, tačno uočivši da se radi o "novoj profesionalno-menadžerskoj eliti pravnika, medijskih komentatora, akademskih eksperata, sistemskih analitičara, bankara..." Ona je "povezana po principu ideološki podobne meritokratije, visoko pokretna i bez korena u tradicionalnim, spontano nastalim lokalnim zajednicama", a "loše obrazovana, beskorena, arogantna i suprotstavljena svemu što podseća na autentično evropsko nasleđe". Njena "misija" je da razgrađuje nacionalne identitete i suverenitete kao smetnje globalizmu, te gradi sistem globalne vlasti. Pripadnici te elite su "vojnici" neoliberalnog totalitarizma, koji, slično fašizmu i nacizmu, ima kolektivističku i elitističku suštinu. Oni stvaraju informacije, upravljaju njima i vladaju pomoću njih, stvarajući izvitoperenu, lažnu, virtuelnu stvarnost. Važno obeležje te "patologije zapadne elite" (kako glasi naslov ovog poglavlja) jeste stigmatizacija oponenata ― od pojedinaca do čitavih naroda, država, civilizacija. O tome svedoči srbofobija kao "rukavac rusofobije" (M. Ekmečić), pa i sve očiglednija pravoslavofobija, koja ima, kako tvrdi autor, "psihološke, kulturne i geopolitičke korene još od Četvrtog krstaškog rata".

Monografija Kontinuitet hladnog rata: međunarodni odnosi početkom XXI veka autora dr Srđe Trifkovića posvećena je savremenim globalnim (geo)političkim procesima. Autor konstatuje i dokazuje da su oni hronično nestabilni, nepredvidivi i suočeni sa opasnošću od nekontrolisane eskalacije sa dalekosežnim posledicama. Multipolarni svet, koji neminovno nastaje, SAD nisu spremne da prihvate bez otpora. Stoga se hladni rat nastavlja, ali sada sa dodatnim akterima, inoviranim instrumentima, širim teritorijalnim okvirima i opasnijim posledicama. I savremena američka strategija, na koju se odnosi znatan deo rukopisa, izvedena je iz talasokratske geopolitičke koncepcije i globalističke orijentacije, ali pokazuje znake neefikasnosti u novim uslovima i u nadmetanju sa snažnim suparnicima. Istovremeno ona je suočena sa unutrašnjim izazovima, prvenstveno sa pojavom novog predsednika. Njemu se suprotstavlja "hobotnica" nasleđenog državnog aparata i svekolika elita čiji način ponašanja i funkcionisanje autor odlično poznaje i analizira na osnovu relevantne literature i izvora.

Zapad je, očigledno, daleko odmakao na deklinističkom putu, a to najočiglednije pokazuje EU, ophrvana silnim problemima ― od konstrukcijskih grešaka i Bregzita, do "cunamija" muslimanskih imigranata i terorizma. Pouke ovog dela za Srbiju, srpski narod i srpske zemlje u celini, očigledne su.

[Angelina]

*

VANKUVERSKI SKANDAL — SUSPENZIJA "SLOBODE GOVORA"

Američkom naučniku srpskog porekla zabranjen ulazak u Kanadu
 
Nisam jedina osoba koja je krajnje zaprepašćena činjenicom da je dr Srđi Trifkoviću zabranjen ulazak u Kanadu. Ta neverovatna odluka je još više skandalozna po tome što je to bio "ad-hok" odgovor na kampanju mržnje od strane samoproklamovanih predstavnika jedne bosanske etničke grupe, koja je na taj način sprovodila osvetu protiv druge etničke bosanske grupe. Da li se na taj način u Kanadi shvata pojam "multikulturizma"?

Proterivanje miroljubivog govornika je u suprotnosti sa demokratskim principima, koje zapadne NATO sile, uključujući Kanadu, stalno nabijaju na nos ostatku sveta. Tako nešto je neshvatljivo, bez obzira na stvorenu klimu oko ovog incidenta. Šta više, nakon proučavanja svih činjenica, ovaj slučaj postaje još "gori"...

Kampanja mržnje naručena protiv dr Trifkovića od strane određenih grupa koje tvrde da predstavljaju bosanske muslimane je zasnovana na iskrivljivanju istine, lažima i providnim argumentima. Ovako nešto tvrdim kao neko koji ni približno ne deli isto političko mišljenje ili verske stavove sa dr Trifkovićem, ali kao neko ko razume da on ovde brani svoja uverenja sa snažnim intelektualnim integritetom, koji istovremeno potpuno nedostaje kod onih koji ga napadaju.

Šta više, ja često smatram da je procena dr Trifkovića o navodnoj muslimanskoj pretnji Zapadu, neumesna ili preterana. U ovom slučaju, način na koji je on tretiran od strane kanadske države, kao odgovor na pritužbe muslimanskog lobija, sam po sebi obezbeđuje neočekivanu podršku njegovim argumentima.
 
Pitanje oko koga se ja slažem sa dr Trifkovićem, jeste upravo pitanje zbog koga je on izložen ovako surovim napadima: Pitanje Srebrenice. Ovde želim da ukažem na svu dvosmislenost izraza "negiranje genocida", koji se koristi za karakterizaciju pozicije dr Trifkovića po pitanju Srebrenice.
 
Ta dvosmislenost se tiče razlike između činjenica i interpretacije činjenica. Ovde insistiram da svako može da ima  pravo – da ne bude u pravu, po tom pitanju; Kanada ne može da izbaci sa svoje teritorije sve ljude koji stalno izvrću činjenice, ili ih pogrešno interpretiraju. Zato ovde želim da ukažem na tu različitost.
 
Po pitanju Srebrenice, činjenice su delimično ustanovljene, delimično su osporavane, i delimično nepoznate. To je zbog toga što materijalni dokazi nisu tako jasni i temeljno istraženi — bar ne onako kako se to predstavlja u javnosti. Nezavisna istraživanja je bilo teško sprovesti, ali su do sada neke činjenice nepobitno ustanovljene. Prateći pad Srebrenice u julu 1995, bilo je dosta muslimanskih žrtava, neki od njih su bili pogubljeni, u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama.
 
To su bili masakri koji su se odigrali u kontekstu krvavog građanskog rata između tri strane, i u kome su sve tri strane
činile slične masakre.
 
Opis masakra koji su se desili u Srebrenici kao "genocida" nije činjenica, već interpretacija tog događaja. Takva interpretacija se održava na problematičnom pitanju "namere izvršenja…". Prema nekim posmatračima, uključujući mene, zločin genocida podrazumeva nameru da se istrebi celokupno stanovništvo, i ne može biti počinjen ako se poštede žene i deca.
 
Srpske snage, koje su osvojile Srebrenicu, su pomogle ženama, deci i starcima da napuste ratnu zonu i dokopaju se bezbednog utočišta. Pogubljenje zarobljenih muškaraca vojnog doba može lako da se objasni kao osveta i želja da se oslabi vojni potencijal neprijatelja. To je svakako ratni zločin, ali ne može da bude "genocid".

Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koji je uglavnom kadrovski popunjen i finansiran od strane NATO zemalja koje su se stavile na stranu muslimana u građanskim ratovima u Bosni, je izmislio način da opiše Srebrenicu kao "genocid", tako što je uradio "redefiniciju" samog termina "genocida". Panel od tri sudije je prihvatio teoriju sociologa da su ubijanjem svih muškaraca, Srbi imali nameru da počine "lokalni genocid", s obzirom da u "patrijarhalnom" društvu, žene neće moći više da se vrate nazad bez svojih muškaraca. To nije opšte prihvaćena definicija "genocida". Time je Haški Tribunal na prefinjen način obmanuo javnost, da bi opravdao vojnu intervenciju NATO-a u bivšoj Jugoslaviji protiv Srba, kojima je na taj način prikačena stigma "genocidnog naroda".

Etiketiranje Srba kao "genocidnog naroda" (koje lako može da se protumači kao podsticanje rasne mržnje) je glavna prepreka da se dođe do trajnog mira i pomirenja između naroda u Bosni i Hercegovini, sada već više od 15 godina nakon prestanka rata.
 
Poražavajuće je da kanadska vlada danas deluje na način koji samo može da dovede do daljeg uvećanja opasnih tenzija. "Bošnjački" lobi se ovde koristi širokim ignoranstvom i konfuzijom u NATO zemljama, koji su vezani za jugoslovenske ratove dezintegracije, da bi postigao svoju prikrivenu političku agendu pod maskom "ukazivanja poštovanja prema žrtvama genocida". U stvarnosti, njihova aktivnost, nema veze sa stradalima muškarcima. Ona je mnogo više usmerena na negiranje legitimiteta srpskog entiteta, Republike Srpske, u Bosni i Hercegovini, koji je ustanovljen američki sponzorisanim Dejtonskim  Sporazumom iz 1995, koji okončao rat u Bosni. Svrha delovanja "Bošnjačkog" lobija je revizija Dejtonskog Sporazuma, da bi se  ukinula Republika Srpska i izvršila centralizacija Bosne i Hercegovine, koja bi onda bila pod punom kontrolom muslimanske strane, s obzirom na opšte prihvaćenu "činjenicu" da muslimani čine blagu demografsku većinu. Uzimajući u obzir to da bosanski Srbi, pravoslavni hrišćani, još uvek održavaju u svom istorijskom pamćenju prošlost iz vremena Otomanske Imperije, kada su bili građani drugog reda — kod njih danas i dalje postoji strah, opravdan ili ne, da će u takvoj muslimanski dominantnoj Bosni biti vraćeni u prethodni inferiorni status.
 
Ja kao neko ko nije Srbin, i ko nema takvo iskustvo, možda mogu i da smatram takav strah preteranim; Ali je duboko licemerno za Zapad da očekuje od Srba da budu jedini "Zapadnjaci", koji će sa dobrodošlicom da prihvate muslimansku vlast na svojim istorijskim prostorima.

Autor teksta: Dajana Džonston
Prevod: Miodrag Novaković | Mart 2, 2011 | Izvor: globalresearch.ca

LJUDI GOVORE Časopis za književnost i kulturu

[Angelina]

*
DR SRĐA TRIFKOVIĆ:


KO JE VOLJAN DA UMRE ZA IMPERIJU?

Ne želim da govorim o onome što je bilo, to svi znamo, ali premda me neki optužuju da sam u tekstovima preveliki pesimista, sada želim da kažem nešto optimistički. Istorija se ubrzava i više nije moguće praviti projekte koji će biti ostvarivani po tempu i zamisli Stejt dipartmenta, Saveta za nacionalnu bezbednost i strategiju NATO-a, iz prostog razloga, što jednačina ima sve više varijabli, sve više nepoznatih. Svet je bio monopolaran između 1991. i ruskog kontraudara na Sakašvilijevu agresiju u Južnoj Osetiji avgusta 1998. Mislim da taj datum možemo uzeti kao kraj monopolarnosti. U toku je multipolarizacija sveta, a ta multipolarizacija je neminovna jer ne postoji nijedna imperija u istoriji sveta koja je svoju dominaciju zasnivala na obezvređenoj valuti. Amerika ima 16000 milijardi dolara javnog duga, i nije sposobna da svoje monomanijakalno projektovane takozvane obaveze nastavi da ispunjava kao što je to do sada činila, a pritom ima suludu stratešku doktrinu, koja predstavlja globalnu ekspanziju Brežnjevljeve doktrine, uz jednu malu razliku: u Brežnjevljevoj doktrini, "ograničeni suverenitet" je postojao samo za članice lagera i taj svet je prestajao na reci Elbi, a svet benevolentne globalne hegemonije, kako je zovu američki neokonzervativci, ne prestaje nigde, nema granice. Njima je podjednako vitalni i legitimni interes i ono što se događa u Južnom Kineskom Moru i na 38. paraleli Korejskog poluostrva, na pojasu Gaze i Zapadne obale reke Jordana, na Kosovu, u Raškoj i u Vojvodini. Sve su to vitalni interesi SAD "i to je jedan oblik neuroze koji sada mora da nauči da ima svoju meru". Dakle, problem je sada kako Amerika da shvati da mora imati meru, a da pritom ne izazove rat krupnih razmera. Istorija nas, takođe, uči da imperije u silaznoj liniji vuku hazardne poteze. Kada je počeo priliv južnoameričkog zlata i srebra u španski trezor, počela je i dekadencija Španije. Efekat je bio isti kao inflacija i u trenutku svoje slabosti ili svoje rastuće slabosti, Španija je povukla svoj hazardni potez stvaranjem velike armade, čiji je krah označio i krah Španije kao velike sile. Austougarska u svojoj silaznoj putanji početkom 20. veka vuče hazardne poteze na Balkanu. Vrši aneksiju BiH, prevarivši ruskog ministra spoljnih poslova i hazardno kreće u tzv. preventivni rat protiv Srbije. Sada će biti 100 godina tome, nakon pobede u Prvom balkanskom ratu, što, pomenimo uzgred sa jednom malom pahuljicom, ova država ne planira da obeleži niti na bilo koji način iskaže počast svojim žrtvama u tom ratu, da ne govorimo o javnim skupovima, naučnim simpozijumima i knjigama. Na drugoj strani, Turska priprema čitav program zbivanja koji će Otomansku imperiju prikazati kao multietničku, benevolentnu, tolerantu, preteču Evropske unije, a to što su otimali decu i slali ih u janičare, to je bio ekvivalent stipendija za Harvard, Kembridž ili Oksford.
 
Ubrzavanje tempa multipolarizacije sveta je očigledno čak i u strateškoj doktrini koju je Obamina administracija objavila početkom januara meseca, a u kome kaže "sposobni smo da vodimo jedan veći rat i istovremeno da potencijalnog agresora držimo pod kontrolom na drugom mestu". Bušova strateška doktrina iz 2002. godine je imala postulat simultanog vođenja dva velika rata, znači već počinje proces sagledavanja limita sopstvene moći. Globalnim intervencionistima ne cvetaju ruže. Uprkos histeričnoj "putinofobiji" zapadnih medija, Vladimir Vladimirovič je izabran sa tako uverljivom većinom, da oni koji su priželjkivali rusko proleće, imaju razloga da pojedu svoj šešir. Gospodin Majkl Mekfajl je dva dana nakon predaje akreditiva primio drugu Rusiju, ekvivalente Srbljanovićke, Kandićke i društva oko B 92. Mislim da će i ta gospoda da zažale, što su kod ambasadora Mekfajla dolazili na kanabe, jer će im presesti ti kanabei, skupo će ih koštati u percepciji onih Rusa koji su svesni da Zapad aplaudira samo onima koji Rusiju vode putem sunovrata i propasti. Oni ne bi voleli ništa više nego da Rusija ponovo ima "demokratiju" kakvu je imala 90-tih godina, u vreme Borisa Jelcina i kada je Rusija doživela kolaps i države i ekonomije i rasprodaju ruskih resursa stranim lešinarima i domaćim oligarsima. Naravno, ljudi poput Njemcova i Gajdara za njih postaju uzorne demokrate. Kao drugo, ne cvetaju im ruže ni u Siriji, jer Bašar al Asad se pokazao tvrđim orahom nego što su mislili, iz prostog razloga što Sirijci, ne samo Druzi, šiti, hrišćani i drugi, poput Telavita, već i sunitski muslimani shvataju da je jedina alternativa al Asadu na kraju balade — muslimansko bratstvo pod ovom ili ovom firmom, a to im se ne dopada mnogo jer su videli šta se desilo u Iraku od trenutka "oslobođenja" 2003. godine. To nas podseća na onu staru izreku, "oslobođenje na američki način" — uništili su sve i proglasili mir, mir na groblju, u kome više nema ni hrišćana, koji su uživali kakvu takvu podršku i zaštitu pod Sadamom i u kome je na duge staze obezbeđen teren za iranske geopolitičke interese. Još uvek ne žele da prihvate činjenicu da je Erdoganova Turska javno krenula putem reislamizacije i odbacivanja Kemal Ataturkovog nasleđa. Još uvek se prave da je Turska vitalni saveznik NATO-a i most između Zapada i muslimanskog sveta, a nisu svesni da više kuče ne maše repom, nego turski rep maše atlantskim kučetom.
 
I na kraju, ono što je najvažnije, pošto živim u Americi, mogu da vam sa punom odgovornošću kažem, da jedna imperija koja nije iznutra solidna i koja nema objedinjavajući vrednosni sistem, ne može da funkcioniše. Britanska imperija je to mogla dokle god je zadovoljavala potrebe industrijskog razvoja 19. veka, jer je to bila komercijalna imperija. Ali umreti za imperiju, to su mogli Rimljani, to su mogli Vizantijci, to su mogli čak i Španci. Ko je danas voljan da umire za imperiju "Mekdonaldsa", za imperiju šoping centara i za imperiju "Britni Spirs"? Ključni problem američke imperije je da ona nema kulturne i duhovne modele vredne repliciranja u belom svetu, kulturne i duhovne modele koji čak mogu biti objedinjujući faktor same američke nacije. Amerikanci su nekada bili nacija, danas to više nisu, danas su atomizovani amalgam međusobno ne preterano zaljubljenih grupa gde, uz sve priče o multikulturalizmu, tolerantnosti, zajedništvu, ju es vej, tauzentajbs, dži viz, gud old ju es vej — među etničkim, verskim i drugim zajednicama ima sve više zaziranja i nepoverelja. Ne bih dalje ulazio u detalje, dovoljno je reći da se ljudi ne mešaju, već ostaju u svojim etno-verskim enklavama u kojima se osećaju komfornije.

I poslednje, možda ne najmanje važno, jeste da imperija koja je prestala da stvara novu vrednost, koja više skoro ništa ne proizvodi, jer se deindustrijalizovala i prebacila svoje kapacitete u Kinu, Meksiko ili Brazil, ta imperija ne može na duge staze da opstane, jer se njena ekonomija svodi na računovodstveni hokus-pokus. Doći će tačka kada će i Rusima i Kinezima dosaditi da finansiraju neutoljivu sklonost američkog trezora za povećanje javnog duga, kada će reći dosta! Tog trenutka počinje sunovrat. Rusi, Kinezi i drugi, drže ključ tog sunovrata u svojim rukama. Dovoljno bi bilo da iznesu američke obveznice na tržište i došlo bi do kolapsa dolara. Dakle, istorija se ubrzava. U mrtvoj trci između sunovrata Srbije i dekadencije globalne imperije, lažno nazvane međunarodna zajednica — treba videti ko će prvi da propadne.
 
Bojim se da tempom kojim Srbija propada, na žalost, kada dođe do kolapsa na globalnom nivou onih koji su Srbiju bombardovali pre 13 godina, otrežnjenje može da bude kasno. Molimo se Bogu da ne bude tako.

Izlaganje na konferenciji: Da se ne zaboravi agresija NATO — Kosovo i Metohija 13 godina posle

Beoforum | 26 mart 2012

[Angelina]

*
Srđa Trifković, autor "Prorokovog mača", na godišnjicu napada
na Ameriku 11. septembra: da li je islamski fundamentalizam pretnja civilizaciji?


DUH JE PUŠTEN IZ BOCE

Islam vidi sve crno-belo: na jednoj strani je svet vernika, a na drugoj nevernika, ratova, džihada, i nema mira među njima — kaže autor knjige s podnaslovom "Politički nekorektan
vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet"

Prvi put u svojoj istoriji Amerika se 11. septembra 2001. suočila sa islamskim fundamentalizmom na način na koji je on nasrtao na ostatak sveta gotovo 14 vekova.

Povod razgovora sa dr Srđom Trifkovićem, američkim analitičarem, jeste njegova nova knjiga koja je upravo izašla, "The Snjord of the Prophet", ili "Prorokov mač".

Vaša knjiga ima i podnaslov "Politički nekorektan vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet". Šta Vas je motivisalo da je napišete?

■ Vaša knjiga ima i podnaslov "Politički nekorektan vodič kroz islam: istoriju, teologiju i uticaj na svet". Šta Vas je motivisalo da je napišete?

Motiv je septembarski teroristički napad. Posle 11. septembra 2001. u medijima je prodefilovao niz karakternih svedoka koji su govorili da počinioci terorističkog napada na Svetski trgovački centar nisu "pravi" muslimani, da je islam "religija mira i tolerancije". Takođe nam je rečeno da je islam kroz celu istoriju bio veoma tolerantan prema Jevrejima i hrišćanima; da su muslimani, kad su ostavljani na miru, uvek bili za toleranciju i miroljubivu koegzistenciju s narodima drugih vera, kao i da ekstremizam nije i ne predstavlja glavno odličje islama. Sve to, međutim, naprosto nije tačno. Najvažnija lekcija koju smo naučili iz septembarske tragedije je da verska ubeđenja povlače posledice. Ne može se negirati veza između islama i napadača na STC. Razlog zbog čega se liberalni establišment trudio da nas ubedi da je islam bezopasan i da ne preti nikome je da njegovi pripadnici ne uzimaju religiju ozbiljno, jer su i svoju izgubili. Želja im je da izjednače vrednosti i status između islama, hrišćanstva, budizma i praktično svih ostalih "izama" koja nam se nude na polju verovanja, što je veoma opasno. Islam predstavlja opasnost za našu civilizaciju. U suštini je agresivan i netolerantan. Ovom knjigom želim da ukažem na korene zla koji potiču još iz života proroka Muhameda i koji mogu da se nazru u Kuranu.

Da li je moguće govoriti o islamskom fundamentalizmu a da ne budemo obojeni kao netolerantni prema muslimanima?

■ Vrlo je teško baš zbog toga što će globalisti uvek insistirati da je pogrešna i neosnovana tvrdnja da je islam opasnost po civilizaciju. Ali, ako pogledamo osnovni tekst, istorijske zapise — konkretno, šta islamska tradicija govori o Muhamedovom životu, o tome kako se ponašao prema jevrejskom življu u Medini, kako su se njegovi naslednici, prva četiri kalifa, odnosili prema porobljenim narodima u Mesopotamiji, Siriji, Palestini i Egiptu — videćemo osnovnu karakteristiku islama: da vidi svet crno-belo. Na jednoj strani imamo svet vernika, a na drugoj svet nevernika.

Svet vernika je onaj u kome je uspostavljena vladavina islamske zajednice — uma. Ostatak sveta — al harb — predstavlja svet nevernika, ratova i džihada. Ne može biti mira između islama i okolnog neislamskog sveta. Zbog toga je još od doba Muhamedovog proročanstva i njegove hidžre, bekstva iz Meke u Medinu, islam zacrtao granicu između sebe i ostatka sveta, koja se pretvorila u polje neprestanih sukoba.

Džo Biset, bivši ambasador Kanade u Beogradu, u uvodniku Vaše knjige identifikuje rast islama kao najveću pretnju "zapadnim" vrednostima. Ali, tesna je saradnja između propagatora islamskog fundamentalizma i zapadnih stratega protiv hrišćanskih Srba u Bosni i na Kosovu, kao i u Čečeniji protiv Sovjeta. Kako to objašnjavate?

■ Muslimanska strana prihvata tu saradnju cinično, kao stvar real-politike. Ovo postaje jasno kad se vidi kako su mudžahedini koristili američko oružje i novac u Avganistanu, da bi posle to oružje okrenuli protiv američkih letelica, uključujući i "stingere" koje su dobili od Amerike za rat protiv Rusa. Što se tiče američkih stratega, možemo reći da su se ponašali izuzetno neodgovorno. Oni — kao Zbignjev Bžežinski, koji je bio inicijator—- kako se sam hvalio — "odlične ideje" da koristi mudžahedine protiv Sovjeta — veruju da mogu da uzjašu tigra, da nadmudre muslimane i da ih iskoriste za svoje spoljnopolitičke ciljeve i da ih kasnije ukrote i kontrolišu. Duha su pustili iz boce i on je krenuo da im se sveti.
 
Za vreme Drugog svetskog rata nemački SS vođa Hajnrih Himler je smatrao da je islam prirodni saveznik nacionalsocijalizma. Na muslimanskoj strani veliki muftija jerusalimski Al Huseini, ujak palestinskog vođe Arafata, aktivno je promovisao džihad na strani nacionalsocijalističke Nemačke.

Da li je fundamentalizam religiozni odgovor ili odgovor na političko stanje u svetu?

■ Fundamentalizam uvek u sebi ima religioznu komponentu i onda kada tvrdi da nema veze sa religijom, kao što je bio slučaj s komunistima. U komunističkom stanju svesti uvek postoji religiozna komponenta, kao sto je težnja za prestankom istorije, težnja da se iznađe konačan odgovor, savršeno društvo u kome neće biti eksploatacije, što je očigledno religiozan impuls.

U isto vreme fundamentalizam koji tvrdi da je samo religiozan uvek je i politički, jer zahteva određen model političke i društvene organizacije kao način ostvarenja svojih verskih ideala. Očigledno je da je islamski fundamentalizam eminentno političan iako je religijski motivisan.

Dokle će fundamentalisti imati podršku američkih i zapadnih stratega?

■ Sve dok postoji fikcija u centrima odlučivanja u Vašingtonu da SAD ima pouzdane saveznike u Saudijskoj Arabiji i Pakistanu. Sa globalne strane gledano, najveća pretnja zapadnim interesima dugoročno dolazi iz islamskog sveta. A najveći i najčvršći stub islamske infiltracije u svetu je već preko četvrt veka Saudijska Arabija, koja je direktno finansirala izgradnju i izdržavanje džamija i islamskih centara širom Zapadne Evrope i Severne Amerike.
 
Saudijska Arabija je veoma kruto totalitarno, teokratsko društvo u kome o nekakvoj demokratiji i ljudskim pravima nema ni govora, društvo u kome nema drugog zakona i ustava osim šerijatskog prava i Kurana. Činjenica da se Amerika mnogo brine o poštovanju ljudskih prava i o kršenju zakonitosti drugde u svetu, a da upravo vrlo vešto zaobilazi pitanje prirode islamskog režima u Saudijskoj Arabiji očigledan je primer kratkovidosti i dvojnosti standarda, koja se sveti samoj Americi.


Da li zapadna spoljna politika, politika tolerancije i demokratski život nose i seme sopstvenog uništenja?
■ Problem savremenog Zapada nije toliko u demokratiji i poštovanju različitosti, već prestanak vere u sopstvene postulate. Onog trenutka kad je vladajuća klasa savremenog Zapada, vladajući liberalni establišment proglasio da Zapad više nije zasnovan na kontinuitetu vrednosti evropske kulture, civilizacije i tradicije, već da je postao multikulturni koktel svega što se zatekne u njegovim granicama u bilo kom trenutku i da nema više svoje korene u jasno definisanom i geografski i verski omeđenom zapadnom prostoru, znači ono što se nekad zvala evrohrišćanska civilizacija, tog trenutka on postaje podložan svim mogućim društvenim, duhovnim i političkim infekcijama.
Zapad je još imao izražen sopstveni identitet u doba hladnog rata i zbog toga je uspeo da se odupre pretnji komunističke infiltracije. U ovom trenutku, bojim se da je relativizacijom sistema vrednosti i odricanjem sopstvenih korena i prošlosti, taj imuni sistem ozbiljno nagrizen, i to pruža veliku šansu islamskom fundamentalizmu.
      
Komunizam i islam
■ Postoji znatna sličnost između pretnje koju je sobom nosio komunizam i pretnje koju nosi islam. Islam, u stvari, nije samo religija. Baš kao i komunizam, islam je kvazi-religiozna totalitarna ideologija i predstavlja psihozu koja teži da postane globalna, univerzalna.

Boba Borojević Glas javnosti | 2002/09/10

[Angelina]

*
SRĐA TRIFKOVIĆ:


ZA ZAPAD SMO POLUPISMENI DIVLJACI

Beograd — Istoričar i geopolitički analitičar iz Čikaga Srđa Trifković smatra da Srbija i Republika Srpska sasvim rezličito reaguju na popuštanje američkog interesa za region Balkana. Dok je Banjaluka zauzela čvst i nepopustljiv stav, Beograd je sve do ulaska predsednika Tomislava Nikolića u zgradu na Andrićevom vencu bezpogovorno ispunjavao sve uslove.

Balkan opet postaje bure baruta. Kako to izgleda iz Čikaga?

■ Ono što vidimo sa američke osmatračnice je pad pažnje SAD za Balkan koja je bila veoma izražena na početku rada Obaminog mandata. Za Hilari Klinton su nezavršeni poslovi na Balkanu bili u vrhu prioriteta. Usledio je veliki lobistički napor pobornika unutarne Bosne i usvojena je neobavezujuća rezolucija o unitarizaciji BiH što znači da se improvizovani modeli tretiraju kao večiti. Ubrzo je i Bajden poseto region. Međutim, to se sve ispostavilo kao pretnja praznom puškom jer se Banjaluka postavio dosta čvrsto i ispalo je da oni nemaju "plan B". Hilari je ostala neubedljiva. Ono što se vidi je da bi malo tvrđi stav Beograda mogao da urodi bar nekim dividendama. Svoju tapiju na Kosovo stara vlast u Beogradu nije tretirala ozbiljno. Sa politkom stare vlasti, a novu još nemamo, stav je u Vašingtonu je da jednostavno ne treba ljuljati brod koji plovi kako njima treba.

Dok su u BiH nemoćni, ovde su im stvari donedavno išle sasvim glatko, Intervenciju na Kosovu i ranjavanje četvorice Srba mnogi smatraju porukom novom predsedniku Srbije. Slažete li se?

■ Tačno, šta više, aranžiranje tobožnjih pregovora Beograda i Prištine, nalaganje Beogradu da sprovede gašenje institucija, u prvom redu srpskih opština, i istiskivanje Srbije iz izbora u pokrajini prepušteno je birokratama srednjeg ranga. To nije bio problem kojim treba da se bave ni u rangu sekretara ili pomoćnika sekretara. To su sada ljudi koji se ne menjaju sa dolaskom ove ili one administracije u SAD.

Kako to da njihova retorika ne „pali“ i u Banjaluci, a ovde uspeva?

■ Sa ovakvom vlašću koja je bila u protekle četri godine ozbiljne reakcije neće ni biti kao što nije bilo na izjavu Meri Vorlik da izbora na Kosovu neće biti. Zapadne diplomate pokazuju da oni ovde mogu da se ponašaju kao neokolonijalni administratori koji imaju posla sa polupismenim divljacima. U BiH, visoki predstavnik Valentin Incko nije imao podršku čak ni iz EU. Sve te pretnje i retorika napravili su Bošnjacima medveđu uslugu. Došlo je do parcijalizacije politike Bošnjaka na četiri stranke koja se ovih dana izrazila u rekonstrukciji i izlaskom Izetbegovićeve SDA iz vlasti. Američka i EU retorika ne popušta, ali stvari ne stoje loše za Republiku Srpsku jer sadašnji status niko nije spreman da remeti.

Očekujemo da saznamo šta je to Stefanović dogovarao oko Kosova i Metohije. Kako gledate na odnos bivše srpske vlasti prema KiM?

■ Imali smo vlast koja daje sve, bez reciprovciteta. Ako uzmemo u obzir prihvatanje carinskog pečata i tzv. fusnotu, gde je Rezolucija 1244 stavljena u istu ravan sa mišljenjem Međunarodnog suda pravde, ne znam zašto bi oni oklevali sa novim zahtevima ako opet DS bude na vlasti.

Šta je to što je okrenulo pažnju Amerike od ovog područja?

■ Preokupiranost Amerikanaca dezangažmanom iz Iraka i intenziviranjem avganistanskih operacija. Doduše ja to ne razumem, jer oba ta rata su bili Bušovi ratovi i Obama je trebalo da završi s time odmah. Nastupanjem finansijske krize došlo je do dodatnog pada interesaza Balkan.

Kako gledate na rastuće ambicije Turske u regionu ?

■ Rastući uticaj Turske zabrinjava. Neoosmanlijama dozvoljavaju da sprovode taj projekat što je utešna nagrada Turskoj, jer u EU ona neće biti primljena. Oni delovi zapadnog Balkana, uključujući i Bugarsku, koji nisu u primarnoj zoni interesovanja Brisela i Vašingtona budu prepušteni Turcima na menadžment.

Gde se to pokazuje?

■ To se ogleda u činjenici da neke kvazinezavisne turske institucije, one koje indirektno ili direktno dobijaju pare iz državne kase, organizuju niz skupova povodom godišnjice Prvog balkanskog rata jer oni žele da prikažu Osmansko carstvo kao idilu multietničnosti i tolerancije, svakako kao bolju opciju od zavađenih balkanskih zemalja.

Srbija nema dogovor na to i obeležava Prvi balkanski rat. Kako to vidite?

■ S jedne strane to je tragično, a sa druge to shvatam. Demokrataskoj stranki bi bilo neprijatno da to obeležava kada je reč o teritorijama koje su bile oslobođene i integrisane u Kraljevinu Srbiju, a danas nisu u Srbiji. Obeležavanje te 100-godišnjice značilo bi obeležavanje datuma kada je oslobođeno ono što danas vlast DS-a i SPS-a gubi.

Unutar MIP-a imali smo rivalstvo Jeremića i Stefanovića njihovo poreklo je vrlo zanimljivo: prvi je srpsko-muslimanska, a drugi srpsko-jevrejska kombinacija. Slažete li se sa opštim utiskom u javnosti da je Jeremić veći patriota od Stefanovića koga neki čak smatarju izdajnikom?

■ Ne bih se mnogo oslanjao na rodoslove i krv, jer je vrlo moguće da se neko ko ima 100 odsto srpsko poreklo kao što je Čedomir Jovanović, ponaša suprotno srpskim interesima. Pravi lakmus test za Jeremića bila je izmena njegove rezolucije pred Generalnom skupštinom UN 2010. godine kada je jednostavno bio u situaciji da, ako je autentični srspki partiota, ima dužnost da na svoj položaj da ostavku. Stefanović je postupao po instrukcijama iz kabineta na Andrićevom vencu i nije bio ovlašćen za vođenje spoljne politike.

Pravda | 04.06.2012.

[Angelina]

*
DR SRĐA TRIFKOVIĆ:


PROCES ZAMENE EVROPSKOG STANOVNIŠTVA JE U PUNOM JEKU

Beograd — Tri naučno–istraživačke organizacije iz Beograda: Institut za uporedno pravo, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Kriminalističko-policijska akademija, održale su naučnu konferenciju na temu: "Migracije: pravni, bezbednosni, demografski i socio-ekonomski problemi".

Konferenciji koja se održavala juče i danas prisustvovali su brojni gosti iz zemlje i inostranstva. Jedan od gostiju bio je i prof. Srđa Trifković stručnjak za geopolitiku. Prof Trifković je poslednjih meseci u svojim člancima i analizama izneo prilično zabrinjavajući sliku potencijalne opasnosti sa kojima će se Evropa, ali i ceo svet suočavati zbog veštački izazvanih migracija.

U svom izlaganju pomenuli ste da postoji mogućnost da se broj izbeglica popne i na dve milijarde. Kako će Evropa da se izbori sa tolikom cifrom i kakav će to uticaj imati na Srbiju?

■ Pazite, ja sam to postavio čisto hipotetički, zato što je pomenuto da i ponižavajuži životni uslovi i život u ekstremnoj bedi mogu da predstavljaju osnovu za traženje izbegličkog statusa, to jest azila. Pa po tom kriterijumu od sedam milijardi žitelja sveta oko dve milijarde njih živi u zemljama sa mizernim bruto nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika, sa dezertifikacijom kao što je slučaj u Maliju, Čadu, Centralnoafričkoj Republici, u zemljama bez mnogo nade za poboljšanje prilika, a to je praktično cela posaharska Afrika, to je Nigerija sa preko 200 miliona žitelja i tako dalje...

Dakle, daleko od toga da ja kažem da će dve milijarde njih krenuti, ali što ih više bude prihvatano, to će više njih biti podstaknuto da krene. U tom smislu mislim da je greška Evropske unije ne samo što se ne suprostavlja Americi u intervencijama koje podstiču migracionu krizu, kao što je slučaj sa intervencijama u Iraku, Siriji i Libiji, već takođe što svojom politikom prihvatanja podstiče ne samo one koji su u zemljama u kojima su prisutna ratna dejstva, već i u onima u kojima imate disfunkcionalna društva i nefunkcionišuće ekonomije da krenu istim putem.

Nedavno je Angela Merkel izjavila da ukoliko se zatvore granice, izbiće rat na Balkanu, da li je to izjava kojom bi opravdala svoju politiku ili zaista postoji opasnost od sukoba?

■ To su gluposti! Ona je morala da improvizuje neki odgovor. Bilo je postavljeno pitanje šta nju zaista motiviše da defakto vodi politiku otvorenih granica. Pravog odgovora nema i očigledno je da sa stanovištva marksističke teorije nema ni govora o tome da neki kapitalisti organizuju priliv izbeglica da bi oborili cenu radne snage jer prosek obrazovanja ovih migranata je deset godina. Znači osam godina osnovne škole i dve godine srednje, to je prosek. A za jednu visoko razvijenu postoindustrijsku ekonomiju, kao što je Nemačka ili zapadna Evropa u celini, jednostavno ovi i ovakvi migranti nisu adekvatna zamena za nekog vkv mašinbravara ili kompijuterskog programera. Znači ovo će biti populacija na teretu države i koja će živeti parazitski ili od nekog oblika državne pomoći, i ili od kriminala ili od nekog sivog sektora. Nemačkoj ne treba milion đubretara, perača sudova i kučnih pomoćnica.

Mislite da od sukoba neće biti ništa ?

■ Ne. Na Balkanu mogu da izbiju sukobi iz čitavog niza razloga. Pre svega, recimo kad god Amerika pritisne na dugme Šiptari u Makedonijji mogu da naprave krvoproliće ali da će izbeglička kriza izazvati rat na Balkanu, to ne. Između koga? Mađarske i Srbije, Srbije i Hrvatske? To su gluposti.

A u Evropi?

■ U Evropi, kao što je moja prezentacija objasnila, bojim se da više nema sposobnosti, nema ni moralne ni političke spremnosti za očuvanje sopstvenog identiteta i sopstvenog kulturnog nasleđa, odnosno problem je da toga nema u vladajućim, političkim, medijskim i akademskim elitama. Tako da niko zapravo i ne pita običan svet šta o tome misli. Govori se o nekoj demokratiji, a kakva je to demokratija kada dolazi recimo 200 migranata, biva razmešteno u selu u Bavarskoj koje ima 600 stanovnika. Kako se menja kvalitet života tih ljudi, da li njih neko pita da li oni uopšte žele tako nešto? Tu o nekoj demokratiji nema ni govora!

Dakle, ja mislim da je Evropa na nekoj silaznoj putanji i civilizacijski i demografski, i da je proces zamene stanovništva u punom jeku.

Ipak Mađarska se izdvaja...

■ Kao što sam i rekao, svaka čast Orbanu. On se ponaša na jedan odgovoran i državnički način. Ovo što sam rekao se pre svega odnosi na zemlje zapadne Evrope u kojima je čitav problem libaralizam, koji nagriza kulturni identitet i koji nagriza tradicionalne oblike postojanja. Dakle to su Nemačka, Velika Britanija, Skandinavija.

Kako komentarišete zapadne medije koji optužuju Rusiju za migracionu krizu zbog vojne intervencije u Siriji?

■ Sutra i kad bi izbila epidemija velikih boginja oni bi rekli da je Rusija kriva. Zapadni mediji funkcionišu po principu "agit prop". To je bio sovjetski model davanja instrukcija medijima, tako da ono što recimo objavi "Pravda" na naslovnoj strani danas, to će sutra sve novine širom istočne Evrope preneti. Vi apsolutno nemate slobodu medija na svetu, jer to su korporativni mediji koji funkcionišu po principu kulturološkog i civilizacijskog modela diktiranog od strane korporacija koji su njihovi vlasnici, a koji su u simbiozi sa državnim isntitucijama. Tako da stavovi Stejt departmenta izneti danas, sutra bivaju replicirani u uvodniku Njujork tajmsa i u panelima CNN-a.

Šta se sprema Srbiji?

■ Ništa dobro. Očigledno je iz kompletnog ponašanja zapadnih donosilaca odluka da niti će Srbija ikad ući u Evropsku uniju, a da pritom se prema njoj odnose sa gadljivim prezirom. Jer ovakvo cinično poigravanje sa eskalacijom uslova nismo nigde i nikad videli.

Aleksandar Vučić i povernica za ravnopravnost, Brankica Janković "savetovali" su medijima da se klone pisanja o azilantima u negativnom kontekstu. Očigledno da su saveti bili uspešni. Nije li to direktna pritisak na medije i slobodu govora?

■ Pre svega, on ne mora ništa da savetuje medijima, jer mediji ionako vrlo poslušno pišu i objavljuju ono što on želi i što misli. To je čista demagogija da on nekom nešto savetuje ili preporučuje, mediji su ionako njegovi. On preporučuje kao što bi sovjetski ambasador preporučio Valteru Ulbrihtu u Istočnoj Nemačkoj nešto, drugim rečima preporuka znači diktat.

Kakve su šanse da se ispune predlozi povernice i da se sela po Šumadiji nasele azilantima?

■ To se neće desiti. Oni na koje treba motriti su Albanci i Turci, jer na ispražnjene rubne delove Srbije, o čemu je bilo reči, prvenstveno će se fokusirati Šiptari i Turci, pod parolom ispravljanja nepravde iz 1878. kada je posle Berlinskog kongresa znatan broj Turaka otišao iz Niša, Pirota, Leskovca i Vranja, a Albanaca iz Toplice i Kuršumlije. To će biti biti zona na koju prvenstveno treba motriti u budućnosti.

Razgovarala: Vesna Veizović | vaseljenska.com | 06.11.2015.