Ljubomir Stojanović (1860—1930)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Stojanović (1860—1930)  (Pročitano 11176 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: April 15, 2012, 01:53:29 am »

*




LJUBOMIR STOJANOVIĆ
(Užice, 18.08.1860. — Prag, 16.06.1930.)

Ljubomir Stojanović (ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović; Užice, 6/18. avgust 1860 — Prag, 16. jun 1930) je bio državnik, političar i filolog, akademik.
 
BIOGRAFIJA

Kao pripadnik Samostalne radikalne stranke bio je više puta ministar prosvete u Srbiji i jedanput predsednik vlade. Jedan je od osnivača Republikanske stranke i njen prvi predsednik; 1913—23. sekretar Srpske akademije nauka; vrlo aktivan na naučnom polju, izdao je veliki broj starih spomenika: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), stare letopise i drugo, zatim Vukova dela, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo monografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića.

Opisivan je kao moralista u politici: „Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti "neobrađenim masama" sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on — u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi..."

Napisao je delo "Stari srpski zapisi i natpisi" u 6. tomova: 1. knjiga 1902. na 480 strana; 2. 1903. godine na 482 strane; 3. 1905. godine na 487 strana; 4. 1923. godine na 227 strana; 5. 1925. godine na 334 strane; 6. 1926. godine na 347 strana.


Literatura

Milan Grol: "Iskušenja demokratije", Službeni glasnik, Beograd 2006.
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 21, 2012, 10:00:31 pm »

*
POLITIČARI ZA UZOR: Državnik i naučnik Ljubomir Stojanović u sećanjima savremenika I & II


DVA PREDSEDNIKA NA POLA SEDIŠTA

U doba kada se od političara više očekuju mutne afere i pozamašne imovinske karte negoli doprinos narodnom i državnom boljitku, već su pala u zaborav pojedina blistava imena koja svojim životima uče kako razlikovati istinskog državnika od sitnog politikanta. Sledeći, strancima teško objašnjivu naviku, da obeležavamo smrt umesto rođenja velikih ljudi, i ovo leto je prilika za podsećanje na osam decenija od kada nema Ljubomira Stojanovića. Bio je sekretar Srpske kraljevske akademije, osnivač i prvi predsednik Republikanske stranke. Pre toga je, kao član Samostalne radikalne stranke, dva puta biran za ministra prosvete, a 1905. za predsednika vlade. Uz to je bio član Jugoslovenskog udruženja za Društvo naroda, preteču Ujedinjenih nacija, slavista i profesor Visoke škole. Kolege i savremenici su ga naročito zapamtili i cenili jer je važio za najmoralnijeg srpskog političara, izuzetno poštenog i principijelnog čoveka. O tome govori i poslednja želja Stojanovićeva, koju je, nekoliko nedelja posle njegove smrti 16. juna 1930, obelodanio Jovan Žujović, otac srpske geologije u "Srpskom književnom glasniku". Povinjujući se njegovoj strogoj naredbi da se sahrani onde gde i umre, i to u čamovom sanduku i prostom grobu, bez ikakve svečanosti, izvršioci testamenta su upravo tako i uradili. I to, u Pragu, glavnom gradu Češke, zemlji slovenskoj i bratskoj, ali ipak daleko od otadžbine.


I KRALJU REKAO "NE" Kada je početkom 1912. godine došlo do ministarske krize, počeli su pregovori o sastavu nove vlade. Mandat da je sastavi dobio je Ljubomir Stojanović. Njegovom razgovoru s kraljem prisustvovao je i Ljuba Davidović, koji je zabeležio: "Na sastanku neko upita kralja Petra da li ima neku naročitu želju. — Želeo bih da Stepa Stepanović ostane ministar vojske. Počeo je, pa bi trebalo da dovrši organizaciju i naoružavanje njeno — reče kralj. Stojanović prasnu. Ne može on primiti Vladu pod pogodbama. On hoće punu slobodu, odrešene ruke. Bez te slobode ne može ni primiti punu odgovornost. Jedva smo ga nagovorili da primi mandat i ode u klub na odluku. Razvio je misao da samo puna sloboda rada povlači i punu odgovornost za taj rad. Većina je prihvatila mandat i sa Stepom. Ljuba je ostajao pri svome. Odlučno je bio za pun, neokrnjen parlamentarizam".

SPOMENIKE SAČUVAO OD ZABORAVA Da nije bilo Ljubomira Stojanovića, mnogi dragoceni spomenici ne bi ugledali svetlost dana, a među njima i Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka, najznačajnija knjiga pisana ćirilicom. Objavio je šest knjiga "Starih srpskih natpisa i zapisa" i srednjovekovne letopise, a najvažnije delo mu je "Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića", gde se ističe Vukova prepiska. Pisao je i udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, crkvama od 15. do 16. veka, i o Danilu, arhiepiskopu srpskom i književniku iz 14. veka.


VELIKE ODLUKE UZ REKTORSKE ĆEVAPE

Ministarska kriza početkom 1912. obelodanila je da je Kraljevini Srbiji hitno potrebna nova vlada. Za mandatora je imenovan Ljubomir Stojanović, tada član Samostalne radikalne stranke i jednom već premijer. Kako je zabeležio njegov politički protivnik, ali i veliki poštovalac, demokrata Ljuba Davidović, posao obrazovanja vlade nije tekao glatko, upravo zahvaljujući principijelnosti Stojanovićevoj. Naime, jedini uslov koji je tadašnji kralj Petar Prvi Karađorđević postavio jeste da vojvoda Stepa Stepanović ostane ministar vojske ne bi li dovršio njenu organizaciju. Većina je to prihvatila, ali ne i Stojanović. Pod pretnjom da izađe iz posla, rekao je da ne može da primi vladu koja nije sastavljena odrešenih ruku.

"Naši prijatelji iz naroda navaljivali su da se Vlada primi", sećao se kasnije Ljuba Davidović. "Tu se naročito isticao pokojni Ratarac. Obradovao se jako mandatu. Bio je malo veseliji. Lako je vama u Beogradu. Vas poštuju i pozdravljaju, a nama u narodu pucaju rebra od policije, govorio je Ratarac. Stojanović je uporno i razložno branio svoje gledište. I tako Ratarac baci jednu potežu reč, koju osetljivi Ljuba nije ni hteo, ni mogao podneti: Možeš tako govoriti. Na visokom si mestu, pa možeš čekati bolja vremena. Stranka ti je dosta dala. Branili smo ga svi od takvih nepravednih prigovora. Nismo mogli stvar popraviti. Stojanović je otišao iz kluba. Definitivno nas je napustio. Nismo se ni odmah ni lako pomirili s njegovim odlaskom.

Pokušali smo nas dvojica, ja i (Milorad) Drašković, da ga vratimo stranci i prijateljima. Bez uspeha. Ako smo grešili, gospodine Stojanoviću, grešili smo zajedno. Red je da zajednički popravimo svoje pogreške, govorio je Drašković. Nemam s kim da radim. Ne valjate, odgovorio nam je. Pa eto tu smo i mi, ja i Drašković, pomoći ćemo. Radićete s nama. Ne valjate ni vi, bila je završna Stojanovićeva reč. Očekivao je od nas nekolicine da pođemo s njim. Mi to nismo učinili. Ne valjate ni vi — bila bi teška uvreda da nije dolazila od Ljube Stojanovića".

Ovaj velikan srpske politike je neprestano bio i pod lupom kolega naučnika. Tako Jovan Žujović, čuveni geolog, primećuje da je Stojanović uvažavanje koje je zadobio kao političar, održao do smrti, "iako su uvek ljubav spram otadžbine, procena načina kako se njome vlada i briga za opšte dobro nagonile da ne ostaje večno u jednoj političkoj stranci. A zadobio je uvažavanje zato što se u svom političkom radu uvek držao uspravno kao retko koji od savremenih političara. Njegova politička načela jesu načela radikalne demokratije, pa je prirodno što je, ulazeći u politički život, prvo stupio u tadašnju Radikalnu stranku. A kad su razne nevolje jako oštetile načela čistote te stranke, on se iz nje izdvojio i stvorio Samostalnu radikalnu stranku. Međutim, kad je Srbija u Prvom svetskom ratu uspela da ostvari oslobođenje svih delova srpskog naroda, čak i da stvori jugoslovensku državu, Ljubomir Stojanović je došao do uverenja da i srpska radikalna demokratija može krenuti putem nekih drugih evropskih država, pa je osnovao Republikansku stranku".

Zanimljivo sećanje na Ljubomira Stojanovića u vreme dok je bio na čelu Ministarstva prosvete imao je i filolog Aleksandar Belić, koji kaže: "Godine 1909. bio je rektor Univerziteta g. Sava Urošević. Običaj je bio da rektor pri odlasku s rektorstva daje profesorima 'rektorske ćevapčiće', obilnu večeru koja se pretvarala u drugarsko veče ili drugarsku noć. Na večeri priređenoj u Botaničkoj bašti bio je i ministar prosvete Ljubomir Stojanović. Ja sam sedeo daleko sa svojim društvom i bilo mi je žao da se od njega odvojim. Jovan Skerlić (srpski političar i književni kritičar) je te noći bio jako raspoložen i zabavljao je svojim oštroumnim šalama, koje su pokašto bile i zajedljive i sarkastične, sve nas, kad mi neko od prijatelja ponovi po drugi put da me zove na razgovor gospodin ministar. Ja se začudih ozbiljnosti njegova govora u onoj atmosferi pesme, doskočice i svirke. On me zamoli da odmah sutra napišem A. A. Šahmatovu, jednom od najistaknutijih članova Imperat Akademije nauka u Petrogradu, o njegovoj zamisli o stvaranju Saveza slovenskih akademija i da preko njega zainteresujem za tu ideju i samu Akademiju. Sutradan, još se nisam bio odmorio od neprospavane noći, a već me Stojanović pitao da li sam pisao". Tako je pokrenuta ideja koja je vodila do prvog, i u ono vreme revolucionarnog Saveza slovenskih akademija. Bila bi ostvarena da ratovi od 1912. do 1918. nisu omeli mnoge napredne planove u Srbiji, pa i taj.


NIJE RASIPAO LEPE REČI Jaša Prodanović, sa kojim je 1921. Ljubomir Stojanović osnovao Republikansku stranku, kaže da njegov kolega, suprotno mnogim tadašnjim političarima u Srbiji, nije bio gorljivi besednik koji je rečima umeo da zapali masu i stvori pristaše, pa napominje: "Njegovi govori nisu pokazivali ničega primaljivog, opojnog, zanosnog, ali ni gromkog, potresnog, burnog i olujnog. I na političkoj govornici on je bio profesor koji želi ne da razgreje srca nego da prosveti umove. Stojanović nije imao osobine jednog apostola, nego odlike moralnog cenzora. On je davao dobre primere umesto da rasipa lepe reči. I u ličnom ophođenju sa širokim masama, Stojanović je bio nespretan, hladan, gotovo krut. On je u duši voleo te mase čijem je dobru posvetio sav svoj politički život, ali niti je laskao njihovim slabostima ni povlađivao njihovim prohtevima. Za velikog govornika treba imati velike emocije, a Stojanović je sav bio razum. U govorništvu pobeda ne pripada najumnijima, nego najveštijima".

PREPOROD ZA PET MESECI Ljuba Davidović zaključuje da je njegov imenjak Stojanović podockan ušao u politiku i da je u taj posao hteo da unese metode svog naučnog rada. "Hteo je brze rezultate. Kad se planovi nisu odmah ostvarivali, postajao je nestrpljiv do prgavosti. Smatrao je da se i velike stvari mogu izvoditi za kratko vreme. Hteti i moći kod njega se poklapalo. Zbog toga je imao i razočaranja. Preporod društva hteo je izvesti za nekoliko meseci. O godinama i decenijama, za taj spori proces, nije hteo ni da čuje". Davidović potom navodi kako mu je Stojanović jednom prilikom kao predsednik Vlade 1905. godine rekao: "Ubiću se! Pet smo meseci na vladi, a šta smo uradili? Društvo je rđavo kao što je i bilo". A Davidović mu je u šali kazao: "Ubij se ako očekuješ preporod našeg društva za pet meseci".


Dragoljub Janojlić | 11.07.2010. | Vesti online & Vesti online
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: