Kosta Čavoški (1941)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosta Čavoški (1941)  (Pročitano 11126 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Februar 22, 2011, 05:11:18 pm »

*

KOSTA ČAVOŠKI

Kosta Čavoški (26. oktobar 1941, Banatsko Novo Selo, Jugoslavija) je srpski pravnik, teoretičar prava, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, akademik SANU i član Senata Republike Srpske.


BIOGRAFIJA

Rođen je 26. oktobra 1941. u Banatskom Novom Selu. Pravni fakultet u Beogradu završio je 29. juna 1964. godine s prosečnom ocenom 9,85, magistrirao na istom fakultetu 1969. godine, a doktorirao 1973. Početkom 1970. godine izabran za asistenta na predmetu Uvod u pravo.

Marta 1973. godine osuđen na pet meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog kritike Ustavnih amandmana iz 1971. i podrške profesoru Pravnog Fakulteta Mihailu Ćuriću. Potom je 31. decembra 1975. godine jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća izbačen na ulicu zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1981—1991, na sto dvadeset drugoj strani, o Čavoškom piše: "Najhrabriji i najvredniji opozicionar iz naše grupe, jaka i moralna ličnost i sposoban pravnik". Njih dvojica su 1984. zajedno napisali program delatnosti Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja.

Na Pravni fakultet je vraćen tek 1. januara 1991. godine u svojstvu redovnog profesora. Krajem 2003. godine izabran je za dopisnog člana SANU.

Član je Srpske radikalne stranke i osnivač nekadašnje Srpske liberalne stranke. Takođe je i član Tima za odbranu Radovana Karadžića pred Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u Hagu. Kosta Čavoški je član Senata Republike Srpske od 1996. godine.

Srpsku liberlanu stranku Čavoški je osnovao zajedno sa nekoliko viđenijih članova koji su istupili iz Demokratske stranke, a među kojima su bili Nikola Milošević i Saša Petrović, režiser. Stranka je bila monarhistički opredeljena i zalagala je se za povraćaj monarhije na čelo Srbije, rehabilitaciju svih političkih osuđenika, obeležavanje imena svih poginulih Srba u prošlom veku, zatim za podizanje spomenika stradalim Srbima, kao i za otvaranje kancelarije pri Vladi Srbije, koja bi se bavila stradanjem Srba u prošlim ratovima.


RADOVI

Pored većeg broja članaka objavio je sledeće knjige:

Filozofija otvorenog društva. Politički liberalizam Karla Popera (1975)
Mogućnosti slobode u demokratiji (1981)
Ustavnost i federalizam. Sudska kontrola ustavnosti u anglo-saksonskim federacijama (1982)
Stranački pluralizam ili monizam (1983), koautor Vojislav Koštunica;
O neprijatelju (1989)
Revolucionarni makijavelizam (1989)
Tito — tehnologija vlasti (1991)
Slobodan protiv slobode (1991)
Pravo kao umeće slobode. Ogled o vladavini prava (1994)
Uvod u pravo I. Osnovni pojmovi i državni oblici (1994)
Na rubovima srpstva (1995)
Ustav kao jemstvo slobode (1996)
Uvod u pravo II (1996), koautor Radmila Vasić
Zatiranje srpstva (1996)
Lutka u tuđim rukama (1998)
Hag protiv pravde (1998)
Od protektorata do okupacije (1998)
Apsolutna i ublažena pravda u Eshilovoj Orestiji (2001), koautor Mirjana Stefanovski.

Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 20, 2012, 07:57:06 pm »

*

IDEOLOGIJA OKUPACIJE

U pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, političke i elite i vodeći mediji pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo

Nekada je glupost imala mali domet. Priglup čovek izvali neku glupost; to čuje nekoliko ljudi i brzo je zaborave. Zahvaljujući elektronskim medijima, a naročito televizijskim stanicama B 92 i Studio B, glupost ima mnogo šire polje dejstva — danas se ona saopštava stotinama hiljada gledalaca. Kako se uz to mogu napraviti relativno trajni video zapisi, glupost se maltene može ovekovečiti.

Povod za ovo zapažanje jeste poslednja emisija televizije B 92 pod naslovom "Insajder", koja je emitovana u dva nastavka. Ako se izuzmu kazivanja predstavnika naših najuglednijih patriotskih udruženja, ona vrvi ne samo od nepromišljenih iskaza, olakih procena i zlonamernih podmetanja, nego i od notornih gluposti. No, pre nego što bar neke od njih podvrgnemo analizi, valja nešto reći o njihovim autorima.

IDEOLOŠKA ŽANDARMERIJA

Za vlade Slobodana Miloševića politiku moćnih stranih činilaca uglavnom su sprovodile njihove ispostave u našoj zemlji, takozvane "nevladine organizacije", i poneki od nazovi nezavisnih novinara. Posle Miloševićevog pada strancima, koji vladaju ovom zemljom, usluge ovih poslušnika su manje potrebne, pošto su u međuvremenu njihove potrkuše ovladale praktično svim glasilima, a naročito RTS-om, "Politikom" i, izuzev "Pečata", skoro svim dnevnim i nedeljnim listovima. I što je još važnije, njihovi ljudi su sada na svim vodećim državnim položajima, tako da sama Vlada obavlja sve ključne poslove koji su u stranom interesu. Dovoljno je samo da peti sekretar američke ambasade pozove poverljivog Predsednikovog savetnika, pa da ovaj izjavi ili učini ono što je strancima milo i drago.
 
U takvim okolnostima na domaćoj političkoj sceni i u vodećim javnim glasilima ostalo je malo mesta za nove sluge i sluškinje, koji bi mogli dobiti poneku mrvicu od ukusnog kolača iz Vašingtona ili Brisela. Zato je bilo neophodno da se ti orni arivisti preporuče strancima nekim novim obličjem, već ustaljene okupacione politike. Za tu svrhu oni su odabrali da budu ideološka žandarmerija Haškog tribunala i Atlantskog pakta, moćnih sila koje našu zemlju drže pod okupacijom. Jedino je još ostalo da odrede ko će im biti neprijatelj koga treba izvrgavati ruglu, iznositi na zao glas i satirati.
 
Negdašnjem Agitpropu i potonjim ideološkim komisijama i marksističkim centrima, koji su vodili idejnu borbu, ključan neprijatelj je najpre bila propala buržoazija, potom doskorašnji partijski drugovi — nesrećni ibeovci na Golom otoku, a naposletku anahroliberali i takozvani "disidenti". Jedan ideološki neprijatelj bio je, međutim, postojan i nepromenljiv. To je bila Srpska pravoslavna crkva.

STRAH OD DESNICE
 
Mlađani ideološki žandari iz "Insajdera" nisu naravno propustili da naruže Srpsku pravoslavnu crkvu, a posebno mitropolita Amfilohija i episkope Atanasija i Pahomija. Ali su u odnosu na komunističke uzore uveli jednu bitnu novinu; napali su elitne patriotske organizacije — "Obraz", Nacionalni klub "Vidovdan", Fond "Slobodan Jovanović", a pre svih Srpski sabor "Dveri", za koji sami kažu da je to ključno udruženje "ideološka kapa svim ostalim desničarskim organizacijama".
 
U toj pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo. Pri tom je ključna nedoumica, s kojom su se u tom poganom poslu suočili, bilo pitanje kako da kvalifikuju svoje političke neprijatelje, pa su se, shodno svom levičarskom opredeljenju, odlučili da ih podvedu pod desnicu. Tako za "Obraz" vele "da je ta desničarska organizacija nastala još 1993. godine, i to praktično u okviru Srpske pravoslavne crkve", a pod istu kvalifikaciju podveli su i udruženje "1389" i "Nacionalni stroj". Naposletku se još dodaje "da brojne desničarske organizacije nastaju tek posle 5. oktobra 2000. godine, kada je Srbija krenula ka Evropskoj uniji, a uloga im je bila da brane poraženu politiku koja se zalaže za Srbiju izvan Evrope i opravdava ratove i zločine u ime patriotizma i srpstva".
 
Da naši ideološki žandari nisu toliko opterećeni svojim levičarskim opredeljenjem, oni bi odmah zaključili da je takva kvalifikacija nespretna i priglupa, te da teško može biti uverljiv razlog za suprotstavljanje ulasku u Evropsku uniju. Ako se za poražene britanske laburiste može reći da su levica, onda je u Velikoj Britaniji na vlasti desnica. U Nemačkoj već duže vremena, umesto poraženih socijaldemokrata, vladaju konzervativci, a isto se može reći i za Francusku u kojoj su na poslednjim predsedničkim i parlamentarnim izborima poraženi socijalisti. Naposletku se i vladajuća stranka u Italiji najpre može okvalifikovati kao konzervativna i desničarska, jer je na poslednjim izborima pobedila socijaliste. Zaista je šteta što naši neobavešteni ideološki žandari nisu to blagovremeno primetili, pošto se u tom slučaju ne bi javno brukali tvrdnjom da desničarsko političko usmerenje nije po svojoj prirodi evropsko.

SUPROTSTAVLJANJE ZAPADNOJ CIVILIZACIJI
 
Najveća glupost koju su izazvali naši ideološki žandari i pobornici takozvanih "evroatlantskih integracija", jeste tvrdnja da se "Dveri" "protive zapadnoj civilizaciji i Evropi". Nevolja je, međutim, u tome što oni ne znaju kakva je zapadna civilizacija i šta ona zapravo jeste. Dovoljno je bilo da dozovu u sećanje ono što su naučili u osnovnoj školi, pa da otkriju da je to u biti grčko-hrišćanska civilizacija. A ne bi mnogo pogrešili ako bi samo rekli da je to, u odnosu na Istok, hrišćanska civilizacija. Stoga je prilikom sastavljanja Ustava Evropske unije, odbačenog na referendumu u Francuskoj i Holandiji, i Lisabonskog sporazuma, koji je usvojen i ratifikovan, bilo pojedinačnih predloga da se u preambuli ili u uvodnim odredbama naglasi tako pojmljen evropski identitet, ali se od toga odustalo ne zbog toga što bi to kao takvo bilo sporno, nego zbog potrebe da se ni na koji način ne dovedu u pitanje posebni identitet država članica i njihova suverenost.
 
Pošto su i po priznanju naše ideološke žandarmerije, pripadnici "Dveri" pravoslavni hrišćani i, kao takvi, veoma privrženi Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su mnogo bliži pravom evropskom identitetu nego što su to levičarski nastrojeni ateisti i kvislinzi. No, kako se odmah posle zamerke "Dverima" da se "protive zapadnoj civilizaciji i Evropi", dodaje da "negiraju da se u Srebrenici desio genocid", ispada da su za naše ideološke žandare Haški tribunal, ta nakaza od suda, i njegove pravno sporne i nepravedne osude, poglavito Srba, istinsko oličenje zapadne civilizacije.

ZABRANA "DVERI"
 
Na kraju je obelodanjen i pravi cilj ove emisije. To je zabrana "Dveri". Najpre je televizijski novinar primetio, posle napomene da na tribinama "Dveri" uvek govore i predstavnici Crkve, da Republičko javno tužilaštvo još nije tražilo zabranu ove organizacije. A potom je Slobodan Radovanović, predstavnik ovog Tužilaštva, objasnio da su "Dveri" jedna od ekstremističkih organizacija koja je predmet posebne pažnje. No, kako je Tužilaštvo već pokrenulo postupak za zabranu najeksponiranijih organizacija ("Obraza", "1389" i "Nacionalnog stroja"), ukoliko zahtev Tužilaštva bude prihvaćen, to će biti, po njemu, dovoljan osnov da se i sve druge organizacije, uključujući i "Dveri", na isti način zabrane.
 
Sve se to naravno čini u nameri da se zatre sama mogućnost javnog delovanja "Dveri" i drugih nezavisnih ustanova i udruženja. I to je razlog što se posebno ističe da uprava Mašinskog fakulteta već deset godina omogućava "Dverima" da u najvećem amfiteatru održavaju svoje, inače veoma uspešne i dobro posećene tribine. Verovatno se očekuje da ministar prosvete i drugi političari izvrše pritisak na fakultetsku upravu, ne bi li "Dveri" lišili ove "oaze slobodne misli i reči u Srbiji".
 
Jedno je, međutim, izvesno. Pod vladom Borisa Tadića postalo je i običnim ljudima jasno da je naša zemlja već uveliko pod okupacijom, te da naši zvaničnici ne samo da postupaju po svakom zahtevu moćnih stranih sila, nego da ništa ozbiljnije ne mogu ni da preduzmu a da za to ne dobiju prethodno odobrenje. U takvim okolnostima nekolikim mlađim i još nedovoljno zbrinutim arivistima palo je napamet da odurnu okupaciju legitimizuju odgovarajućom ideologijom, čiji su se obrisi pojavili u pomenutoj emisiji "Insajder". Uz to su, da bi se što bolje preporučili svojim "dobrotvorima", svoje reči poput strela zamočili u otrov mržnje i zavisti. A imaju i kome da zavide. Pripadnici "Dveri" su danas među retkima koji svima nama na delu pokazuju da je bez savesti i odvažnosti jalovo svako znanje.


Kosta Čavoški | 25.11.2010. | Pravnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Avgust 13, 2012, 11:54:01 pm »

*
KOSTA ČAVOŠKI


SLOBODA JE DANAS KRILATICA ZA BEZOČNO POROBLJAVANJE

O realpolitičkim interesima zapadnih demokratija, našoj zemlji kao žrtvi hipokrizije i američkog poslovičnog cinizma, pregovorima sa Prištinom, zagovaranju ulaska Srbije u Atlantski pakt, te putovanju ka EU bez Kosova i Metohije

Dok je pod Titovom strahovladom važnije bilo očuvanje stabilnosti njegovog režima, čak i po cenu previđanja ozbiljnog narušavanja ljudskih sloboda i prava, od 1990. godine apsolutnu prednost je dobila navodna zaštita ljudskih prava. Uistinu, u oba slučaja su zapadne sile sledile svoj uski i sebični realpolitički interes koji su od 1990. godine provodile pod krinkom ideologije ljudskih prava, kaže u razgovoru za "Pečat" prof. dr Kosta Čavoški.

Da li su vaše peticije i saopštenja nailazili na razumevanje i podršku u Vladama tzv. zapadnih demokratija?
 
Još za vreme Vlade Josipa Broza Tita čudio sam se kako vlade velikih zapadnih demokratija malo mare za naše peticije kojima ukazujemo na gruba kršenja osnovnih ljudskih sloboda i prava zajemčenih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i drugim međunarodnim konvencijama. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je njima uvek i u svakoj prilici važniji njihov realpolitički (Amerikanci bi rekli "nacionalni") interes, pa tek ukoliko je on zadovoljen može se javno protestovati i protiv kršenja ljudskih sloboda i prava u ovoj ili onoj zemlji. Dok je Tito bio živ američkoj i vodećim evropskim vladama njegov "liberalni" komunizam (ako komunizam uopšte može biti liberalan) bio je izuzetno važan, jer je predstavljao svojevrsnu jabuku razdora u istočnoevropskom komunističkom bloku. Zato su se ustručavale da ozbiljnije uzmu u zaštitu progonjene jugoslovenske disidente ukoliko bi to narušilo stabilnost Titovog autoritativnog režima i integritet ondašnje Jugoslavije. Sa Titovom smrću, padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza sve se promenilo. Jugoslavija kao jedinstvena država izgubila je za SAD i Evropsku zajednicu, naročito SR Nemačku, ulogu koju je ranije imala u Istočnoj Evropi, pa je zaštita njenog teritorijalnog integriteta prestala da bude i realpolitički interes zapadnih sila. To je najbolje izrazio tadašnji američki ambasador Voren Zimerman kada je preneo poruku iz Vašingtona da je sada bitna demokratija, što je značilo da teritorijalni integritet ondašnje Jugoslavije nije više od presudne važnosti. U praksi je to dovelo do davanja prednosti prvim slobodnim višestranačkim izborima u federalnim jedinicama kao takvim, umesto da se prethodno održe višestranački savezni izbori. I što je bilo još gore, pod vidom uvažavanja slobodno izražene volje naroda u pojedinim republikama, krajem 1991. godine, prihvaćeni su zahtevi za otcepljenjem Slovenije i Hrvatske. Time je i pred našim očima bila razotkrivena hipokritska politika zapadnih demokratija.

Da li je takva hipokrizija generalna politika zapadnih sila koja se očituje i u drugim slučajevima širom sveta?

Lično sam se uverio da je tako oduvek bilo i da će tako biti u vremenu do kojeg dopire naš pogled. Dok sam predavao na Pravnom fakultetu u Beogradu imao sam običaj da zbunjujem studente navođenjem primera Haitija iz 1994. godine. Tada su u toj izuzetno siromašnoj zemlji održani predsednički izbori na kojima je pobedio Aristid, poznatiji kao "Ogrlica", budući da se političkih suparnika lišavao stavljanjem zapaljene automobilske gume oko njihovog vrata. Kako zatečena vojna hunta nije htela da mu dopusti preuzimanje predsedničkog položaja, američka vlada uzela je u odbranu tog velikog "demokratu", pa je 31. jula 1994. godine kroz Savet bezbednosti progurala rezoluciju 940 kojom je naložena vojna intervencija na Haitiju. Tako su poštovanje i sprovođenje slobodno izražene volje birača na Haitiju bili za američku vladu dovoljan razlog da vojno interveniše u toj zemlji.
 
Posle navođenja ovog primera studentima sam postavljao sledeće pitanje: Ako je američka vlada našla za potrebno da interveniše u zemlji u kojoj su ipak održani kakvi-takvi izbori, kako je tek morala da vojno interveniše u državi u kojoj ne samo da nikada nije bilo izbora nego ih i neće biti u budućnosti koju možemo da predvidimo? Da li znate kako se zove ta zemlja?

I dok su me studenti zgranuto gledali ja bih im odgovorio: To je Saudijska Arabija. Drugim rečima, ako je zemlja mala i siromašna, ona, po Amerikancima, mora imati demokratiju. Ako je, pak, bogata naftom nisu joj potrebni ni ljudska prava ni demokratija. Dovoljno je da SAD i EU isporučuje po što nižim cenama velike količine nafte.
 
U toj hipokriziji ide se čak toliko daleko da se i vojnim intervencijama, koje su inače bezočna agresija, daju plauzibilni nazivi. Tako je skorašnji oružani napad na Irak zarad rušenja Sadamovog režima i kontrole nad izvorima nafte vođen pod nazivom "Sloboda Iraku!" A pod istim izgovorom spolja je doneta i sloboda okupiranom Avganistanu. Tako je sloboda postala krilatica za najbezočnije porobljavanje tuđih država i naroda.

Da li je naša zemlja bila žrtva ovakve hipokrizije?
 
Ne samo da smo bili žrtva hipokrizije nego i američkog poslovičnog cinizma. Kada su 24. marta 1999. godine rakete i bombe Atlantskog pakta već uveliko razarale Jugoslaviju pod nazivom "Milosrdni anđeo", tadašnji američki predsednik Bil Klinton objasnio je zbog čega su SAD i Atlantski pakt izvršili agresiju na našu zemlju i time počinili najveći ratni zločin — zločin protiv mira. "Mi delujemo", rekao je tada Klinton, "s odlučnošću iz nekoliko razloga": delujemo da zaštitimo hiljade nevinih ljudi na Kosovu od pripremane vojne ofanzive; delujemo da sprečimo širi rat, da ugasimo fitilj u buretu baruta okrenutom prema srcu Evrope, koje je ranije u ovom veku dva puta eksplodiralo sa katastrofalnim ishodima; delujemo da bismo bili ujedinjeni sa našim saveznicima za mir; delujući sada podržavamo naše vrednosti, štitimo naše interese i unapređujemo stvar mira.
 
Ako su to zaista pravi razlozi zbog kojih je Bil Klinton napao jednu nezavisnu i suverenu zemlju koja nije predstavljala nikakvu pretnju Sjedinjenim Državama, oni se lako mogu dovesti u pitanje. On najpre drži da je morao napasti Jugoslaviju zarad zaštite hiljada nevinih ljudi na Kosovu i Metohiji od pripremane vojne ofanzive. Ono što se zaista zbilo upravo je obrnuto. Dok napad iz vazduha nije započeo niko nije dirao Arbanase, pogotovo dok su još bili na dužnosti verifikatori Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) koji su imali obavezu da svima obezbede mir i sigurnost. A kada su otpočeli vazdušni napadi Atlantskog pakta iz vazduha, pripadnici "Oslobodilačke vojske Kosova" (OVK) su to shvatili kao podršku, što ih je navelo da umnože napade na jugoslovensku vojsku i policiju. Usledili su oružani sukobi velikih razmera, što je pokrenulo talas od nekoliko stotina hiljada izbeglica, najvećma Arbanasa. Tako su Arbanasi, umesto da napadima iz vazduha budu zaštićeni postali prve i do sada najveće žrtve Atlantskog pakta na Jugoslaviju.

Ako navodna zaštita kosmetskih Šiptara nije bila razlog za agresiju NATO na našu zemlju zbog čega je agresija uopšte izvršena?
 
Zbog samog očuvanja Atlantskog pakta. Od svog osnivanja Atlantski pakt je, bar na rečima, bio odbrambena vojna organizacija zarad odbrane svojih članica, a ne napada na druge nezavisne i suverene države. Agresijom na SRJ njegova uloga se bitno promenila. Od strogo odbrambenog saveza on je počeo da se preobraća u svetskog policajca koji uzima sebi za pravo da vojnom silom rešava etničke sukobe u drugim državama. Čak je ova promenjena uloga počela da se smatra jedino mogućim razlogom daljeg postojanja ovog vojnog saveza, što nije bilo daleko od tvrdnje da su vazdušni napadi na SRJ i okupacija KiM bili neophodni da bi se spasao Atlantski pakt. Tako je Atlantski pakt sam sebi produžio život umesto da se Varšavskog paktu pridruži na đubrištu istorije.

Na koji način su zvaničnici Atlantskog pakta pred javnošću prikrivali pravu prirodu agresije?
 
Od samog početka agresije Atlantskog pakta na Jugoslaviju njegovi zvaničnici i većina zapadnih novinara uporno su nastojali da odgovarajućim imenovanjem odnosno kvalifikovanjem prikriju pravu prirodu ovog napadačkog, ničim izazvanog rata. Otuda se umesto neobjavljenog rata koristi reč "intervencija", a umesto agresije sintagma "napadi iz vazduha".
 
Pravna kvalifikacija ovog čina data je još krajem februara 1999. godine u američkom Kongresu tokom rasprave između predstavnika Toma Kempbela iz Kalifornije i Tomasa Pikeringa, državnog sekretara. Tom prilikom vodio se sledeći dijalog:
 
"Kempbel: Da li je Kosovo deo suverene Srbije? Pikering: Da. Kempbel: Da li je bombardovanje suverene države čin rata? Pikering: Da."
 
Za američku vladu nije, dakle, uopšte bilo sporno da će predstojeće bombardovanje krnje Jugoslavije biti čin rata, odnosno agresije. Jedino je bilo sporno da li je za vođenje takvog rata potreban pristanak Kongresa.

Da li je agresija SAD i NATO pakta na SRJ bila međunarodni zločin?
 
Povelja UN zabranjuje pretnju silom i upotrebu oružane sile, sem ako Savet bezbednosti izričito ne dopusti njeno korišćenje zarad otklanjanja pretnje miru i u samoodbrani od oružanog napada (usko shvaćenog), dok sam SB ne preduzme odgovarajuće mere. Štaviše, vajne pokrovitelje Haškog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju valja podsetiti da je ono što je bombama i raketama 1944. godine učinjeno Jugoslaviji takođe regulisano presudom sličnog suda u Nirnbergu, koji je utvrdio da "pokretanje napadačkog rata… nije samo međunarodni zločin; to je najveći međunarodni zločin".

Da li je u bližoj prošlosti bilo sličnih opravdanja agresije poput objašnjenja Bila Klintona i udvoričkih zapadnih novinara?
 
Uplitanje oružanom silom u unutrašnje poslove drugih zemalja u ime humanosti ima, inače, dugu tradiciju u 20. veku, i u tom pogledu vlade Sjedinjenih Država i vodećih evropskih sila ne predstavljaju nikakav izuzetak. U svojoj studiji o "humanitarnim intervencijama" vojnom silom Sin Marfi razmatra primere takvih agresija posle usvajanja Brijan-Kelogovog pakta iz 1928. godine o zabrani rata. Najpoznatiji su napadi Japana na Mandžuriju, Musolinija na Etiopiju i Hitlera na Čehoslovačku, pravdani visokoparnom humanitarnom retorikom i navodno uverljivim činjenicama. Tako je Japan napao Kinu i okupirao Mandžuriju da bi uspostavio "zemaljski raj" u toj oblasti i zaštitio Mandžurijance od "kineskih bandita". Musolini je zauzeo Etiopiju zarad oslobađanja hiljada robova i sprovođenja u ime Zapada "civilizatorske misije" u toj zaostaloj zemlji. A Hitler je obznanio nameru Nemačke da u Čehoslovačkoj okonča etničke napetosti i nasilje odgovarajućom intervencijom, "prožetom iskrenom željom da služi istinskim interesima naroda koji živi na tom području" u skladu sa njegovom voljom, da bi uskoro slovački kvislinški predsednik zatražio od Hitlera da Slovačku proglasi nemačkim protektoratom.

Šta mislite o zalaganju nekih naših političara da Srbiju uvedu u NATO?
 
U svom relativno dugom životu doživeo sam mnoge političke besmislice i gluposti, ali se uvek iznenadim kad čujem ili pročitam da se neko iz vladajuće koalicije i evroatlantskih podrepaša zalaže za uvođenje Srbije u Atlantski pakt. Takvi predlozi za mene su, po svojoj bezočnosti i pokvarenosti, istovetni nagovaranju žrtve silovanja da se uda za svog vinovnika. Pa zar se tako brzo mogu zaboraviti teške rane koje su nam zadate, tolike žrtve koje su izgubile svoj život, srušeni mostovi, uništene fabrike i razorena infrastruktura? I zar ima ikoga među nama ko nas može uveriti da nam žele dobro oni koji su nas pre 12 godina bombardovali i ubijali? Za razliku od mnogih koji nerado koriste teške, a uistinu prave kvalifikacije za takve nečasne pojedince koji bi baš sada hteli da nas uvedu u Atlantski pakt, ja koristim izraze "kvislinzi" i "izdajnici". Po mom sudu, krajnje je vreme da se naši glavari nazovu pravim imenom.
 
Ako ipak ima takvih moralno neosetljivih ljudi koji misle da se posle 12 godina mogu zaboraviti naše žrtve i zadobijene rane, pa okrenuti novi list, valja ih podsetiti da se upravo pred njihovim i našim očima i dalje pojavljuje najpogubnija posledica američke i severno-atlantske agresije — samozvana država kosmetskih Arbanasa. Svojevremeno je jedan zapadni zvaničnik nedvosmisleno izjavio da je kosmetska nazovi država tvorevina Atlantskog pakta. To je sušta istina. Agresija na našu državu je i izvršena da bi se na tlu Balkana obrazovala još jedna albanska država. To je bilo obećanje dato kosmetskim Arbanasima i pre same agresije, i to su svi upućeni savršeno znali od samog početka. Jedino su se naši glavari uzdali u Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, kao da hartija i mastilo mogu da odbrane teritorijalni integritet naše države.

Koji su to razlozi koji su naveli američku vladu da kosmetskim Arbanasima podari KiM i dozvoli im stvaranje države?
 
Po mom sudu, dva su razloga koji su je na to naveli. Prvi je procena da su naši vlastodršci toliki poslušnici i podrepaši da će pre ili kasnije na izričit zahtev Vašingtona i Brisela formalno priznati samozvanu kosmetsku državu. U tom uverenju ih je sigurno učvrstila potonja Tadićeva spremnost da UNMIK zameni EULEX-om, čime je Kosovo i Metohiju izmestio iz Saveta bezbednosti u kojem smo mogli računati sa kakvom-takvom podrškom Rusije i Kine i time obezbediti dalju primenu Rezolucije 1244, koja je sada mrtvo slovo na papiru.
 
Drugi razlog je nastojanje američke vlade da se bar nekim gestom umili muslimanima širom sveta s kojima je u dalekosežnom sporu, a u dvema zemljama i u ratnom sukobu već devet godina. Koliko je to nama poznato, bosansko-hercegovački muslimani i kosmetski Arbanasi jedini su muslimani u svetu koji bar na rečima vole Amerikance, a njihovim čelnicima podižu spomenike. Zato su Amerikanci za muslimane očuvali Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu državu, iako su i Srbi i Hrvati, koji čine većinu u BiH, žarko želeli da se prisajedine svojim matičnim državama — Srbiji, odnosno Hrvatskoj. I taj isti razlog naveo je američku vladu da arbanaškim muslimanima na Kosmetu podari nezavisnu državu. Jedino što naši sadašnji vlastodršci još nisu primetili da su ova američka darivanja izvršena na štetu Srba i Srbije.

Do čega će dovesti tehnički pregovori u Briselu, između Beograda i Prištine?
 
Meni je savršeno jasno zašto američka vlada i EU prisiljavaju našu Vladu da uđe u takve pregovore koji bi, po njihovim očekivanjima, trebalo da dovedu do toga da se Srbija odrekne tog presudnog dela svoje teritorije i formalno prizna samozvanu državu kosmetskih Arbanasa. Te moćne sile to čine korak po korak. Presudan trenutak je bio kada je Boris Tadić u ime Srbije pristao da se UNMIK, kao ispostava Saveta bezbednosti UN, zameni briselskim EULEX-om. Od tog trenutka se na KiM više praktično ne primenjuje Rezolucija 1244, niti Savet bezbednosti donosi bilo kakve odluke o toj našoj Južnoj srpskoj pokrajini. Umesto toga, ključna međunarodna institucija na KiM postao je EULEX , puko oruđe u rukama EU, čiji je najveći broj država članica odmah priznao samozvanu kosmetsku državu. Zatim je Ivica Dačić u ime Vlade Srbije sklopio navodno tehnički sporazum sa EULEX-om, po zakonima te nazovi države integralni deo njenih institucija, i time prećutno priznao kosmetsku državu.
 
Sledeći koraci koje su preduzimali EU i njeni štićenici u Prištini bilo je zatiranje svakog institucionalnog prisustva Republike Srbije na KiM. Tako je prilikom stavljanja Srbije na belu šengensku listu, koja omogućava putovanja naših državljana u EU bez ulaznih viza, naša Vlada pristala na dva ponižavajuća uslova:
 
1. da se građanima sa Kosova i Metohije nove putne isprave isključivo izdaju u posebnom centru u Beogradu i
2. da ti naši građani i sa takvim pasošima, koji su na poseban način obeleženi, ne mogu bez viza putovati u EU.
 
Time je naša Vlada praktično odustala od toga da se državni poslovi Srbije — izdavanje putnih isprava — obavljaju u toj našoj Južnoj pokrajini, a da srpski državljani u toj pokrajini u svemu dele sudbinu građana samozvane kosmetske države, koji bez viza još ne mogu putovati u zemlje EU. Ivica Dačić je takvo ograničenje pravdao potrebom da se spreči ulazak kosmetskih kriminalaca u EU, čime je naše kosmetske sunarodnike, ni krive ni dužne, poistovetio sa arbanaškim kriminalcima i time srpske žrtve izjednačio s njihovim vinovnicima.
 
Sve je to bio uvod u "tehničke pregovore" između Beograda i Prištine, a zapravo između Vlade Srbije i vlade nazovi države kosmetskih Arbanasa. Do pre godinu dana naša Vlada je odbijala da učestvuje na međunarodnim konferencijama na kojima kosmetski Arbanasi učestvuju s imenom i znamenjima svoje samozvane države. A sada ta naša Vlada u Briselu zvanično pregovara sa vladom te nazovi države, što nije ništa drugo do njeno priznanje na mala vrata. U našoj javnosti je, inače, stvoreno pogrešno uverenje da zvanično priznanje neke države nastupa kada se s njom uspostave diplomatski odnosi i razmene ambasadori. To nije tačno. Naša država, recimo, zvanično priznaje sve afričke zemlje, iako samo u malom broju tih zemalja ima i svoja diplomatska predstavništva. Tako Srbija nema ambasadore u Čadu i Liberiji, što ne znači da ih kao države ne priznaje.

Koji je krajnji cilj tih pregovora?
 
Krajnji cilj je ne samo uspostavljanje diplomatskih odnosa između Beograda i Prištine na šta nas prisiljavaju SAD i EU, nego i zatiranje svakog pristupa srpske države na Kosovu i Metohiji. Ne tako davno Arbanasi su onesposobili predajnike "Telekoma", državnog preduzeća Srbije, a da naša Vlada nije na delotvoran način protestvovala. Cilj ovog kriminalnog poduhvata jeste prekidanje svih telefonskih veza naših sunarodnika s ostatkom Srbije. Sada je cilj EULEX-a i njegovih štićenika da spreče postavljanje novih registarskih tablica Srbije na automobilima u vlasništvu naših državljana na Kosovu i Metohiji. Takođe je cilj da se najpre zatvore naše pošte i banke, a potom uklone opštinske vlasti izabrane po Ustavu i zakonima Srbije, da bi se umesto njih, kao u Gračanici uspostavile vlasti izabrane po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države. Uz to se već sada nastoji da se na prelazu administrativne granice naplaćuju carine koje bi išle u prištinsku kasu. Zanimljivo je da je ovaj potez EULEX opravdavao "uspostavljanjem vladavine prava" i borbom protiv krijumčarenja kao da je dovoženje robe iz ostatka Srbije na Kosmet i obrnuto kontrabanda. Naši čelnici i tim povodom sramno ćute, iako znaju da bi pristajanje na takvo "carinjenje" robe bilo isto kao kad bi se carinio krompir koji se iz Ivanjice doprema na beogradske pijace.
 
Kad putem EULEX-a i uz svesrdnu podršku Vašingtona i Brisela kosmetski Arbanasi, ne daj Bože, proteraju i poslednju srpsku zastavu sa KiM, nikakvo formalno priznanje neće više biti potrebno. A ukoliko Vašington i Brisel i dalje na tome budu insistirali, zahtevaće da se Srbija prethodno izvini za zločine koje je počinila i plati ogromnu ratnu odštetu.

Zbog čega naša vlast na sve to pristaje?
 
Zbog ulaska naše države u EU. S tim da to ulaženje umnogome podseća na namamljivanje medveda lovcima u zasedi. Kada je u svojoj 84. godini Josip Broz Tito poželeo da lovom na medvede svima pokaže da je savršeno zdrav i besmrtan, trebalo je dovesti medveda na njegov puškomet. Toga radi su lovočuvari ostavljali na medveđoj stazi visoko u brdima odgovarajuću hranu da bi privukli ovu zver. A kada bi se medved navadio da jede ono što mu je prigotovljeno, onda su postepeno ostavljali hranu sve niže i niže do mesta u blizini lovačke čeke, da bi ga Tito kad dođe u lovište kraj Bugojna bez po muke odstrelio.
 
Upravo tako postupaju briselski zvaničnici s našim glavarima. Da bi ih navodno jednoga dana, a možda i ranije, uveli u EU oni neprestano traže od njih ispunjenje teških i ponižavajućih uslova. Taj naš put u briselsku Kanosu započeo je 2001. godine Đinđićevom otmicom Slobodana Miloševića i njegovim protivustavnim izručivanjem u Hag baš na Vidovdan, da bi nacionalno poniženje bilo veće, čime je Đinđić u očima Brisela jednom za svagda potvrdio reputaciju velikog Evropljanina. Potom je prihvaćen Ustavni okvir za Kosovo (Metohija se ne pominje) u kojem nije bilo nijedne reči o tome kojoj državi ta pokrajina pripada, čime je već tada nagoveštena njena nezavisnost. Uprkos tome, tadašnji čelnici pozvali su naše nesrećne sunarodnike da izađu na te prve kosmetske izbore pod stranom okupacijom, iako je to bilo učešće u izgradnji institucija buduće nezavisne države. Pa čak i na poslednjim izborima u već nezavisnom Kosmetu učestvovale su pojedine srpske stranke, čiju je predizbornu kampanju finansiralo naše Ministarstvo za KiM.
 
Sve u svemu, nama Brisel neprestano postavlja nove, teške i ponižavajuće uslove koje odmah valja ispuniti da bismo ostali na evropskom putu bez ikakvih pouzdanih jemstava da ćemo ikada ući u EU.

Koji bi to mogao biti poslednji uslov za ulazak?
 
Ne znam da li će to biti poslednji, ali sam siguran da će naši vlastodršci u jednom trenutku biti suočeni sa sledećom briselskom ucenom: ili ćete i formalno priznati nezavisno Kosovo i s njim uspostaviti diplomatske odnose ili će vam vrata EU ostati zatvorena. Tako će naša javnost tek tada saznati ono što naši glavari već u ovom trenutku znaju — da ulazak u EU podrazumeva trajan i nepovratan gubitak Kosova i Metohije, tog stožera naše duhovnosti i državnosti. Stoga se odmah postavlja pitanje da li je uopšte trebalo ispunjavati sve prethodne uslove, počev od izručenja Miloševića i drugih naših nesrećnika Haškom tribunalu, do poslednjih pregovora s vladom samozvanog Kosmeta, ako cela Srbija sa KiM kao svojim integralnim delom ne može ući u EU.

A kad se može očekivati prijem Srbije u EU?
 
Znanje kojim raspolažem i godine u kojima sam ne dopuštaju mi da predviđam šta će biti za deset godina, do kada bi neprestano ispunjavali nove i teške uslove. U tekućoj politici svako obećanje ili očekivanje koje se ne može ispuniti za dve, tri godine ne bi trebalo ozbiljno uzimati u obzir. Jer oni u Briselu, koji nam to stavljaju u izgled, kao i ovi naši čelnici koji sada vladaju, za četiri do pet godina, a možda i ranije, više neće biti na vlasti. A kakva su to uopšte obećanja koja neće ispuniti onaj koji ih daje, nego neko drugi koji će posle njega doći? Otuda je Tadićevo i Đelićevo obećanje da će Srbija za desetak godina ući u EU ravno mojoj nadi da ću za deset godina još uvek biti zdrav i živ. U politici su sve to puste nade za koje naš narod s pravom veli: obećanje ludom radovanje. Ja lično nijednog trenutka nisam poverovao onima koji takva varljiva obećanja olako i neodgovorno daju. Nevolja je, međutim, u tome što zbog zaglupljivanja preko monopolisanih javnih glasila još uvek dobar deo našeg naroda veruje političarima lažljivih usta i prljavih ruku, da u EU možemo ući sa Kosovom i Metohijom kao integralnim delom i da će do toga doći dok starija generacija još uvek bude živa.


Razgovarala Nataša Jovanović | 24.03.2011. | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: