Čučuk Stana (oko 1795—1849)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ČITAONICA « Ponos roda svog « Čučuk Stana (oko 1795—1849)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Čučuk Stana (oko 1795—1849)  (Pročitano 8551 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Jun 24, 2012, 12:23:57 am »

*

ČUČUK STANA

Čučuk Stana (oko 1795—1849) je bila druga žena Hajduk Veljka.


DETINJSTVO

Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.

BRAK SA HAJDUK VELJKOM

Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?" Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima "Sada sam te ja darovao, sada si moja!".
 
Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.
 
Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.

BRAK SA KAPETANOM JORGAĆEM

Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grčki: Georgakis Nikolau Olimpos'). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.
 
Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.

KASNIJI ŽIVOT

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 24, 2012, 12:25:02 am »

*
HAJDUK U SUKNJI


MALA STANA VELIKO SRCE

Strasna i romantična ljubav i zajedničko vojevanje male divljakuše s obronka Deli-Jovana i najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog pesnika. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena...

U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne. I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo — ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka — vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici — u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.
 
Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše. Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: "Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?" Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: "Sad sam te ja darovao, sad si moja!"

Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: "Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke..."

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

NOĆNI ISPADI

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, "manit" junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
 
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.

Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad "...pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana..." Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

NOĆI POD ZVEZDAMA
 
Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu "Glavu dajem, Krajinu ne dajem". Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava. Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.
 
Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i "našao" dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da "ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi".

Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

OMALENA S OMALENIM

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.
 
Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima. Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.
 
Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.
 
Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža — podjednaki mrzitelj Grka i Srba — osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: "Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!" I dešava se čudo — dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.
 
Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

TAMO DALEKO...

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:

"Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!"

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je "pljunuti" junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao "Mlad čovek s tokama — Hajduk Veljko Petrović".
 
U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je "prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka", Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:

"Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak. Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!"

Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske "Male stare novine" objavile su sledeći tekst svog saradnika:

"Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži."

***

Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda "Cucuk Stana HC Orchestra", nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće "Avon" koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: "Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne". Nije nego...


Autor: Petar Milatović | Ilustrovao: Goran Gorski | broj: 3072 |  19.02.2010 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 24, 2012, 12:32:32 am »

**

CVETAJU STEVANSKE LIVADE


Lepe su Stevanske livade kad mlado prolećno sunce prospe po njima dukate maslačka. Na Biljarni petak brala je na njima cveće Stana iz Sikola, sa drugaricama svojim, i plela od njega đurđevdanske vence. A pletući ih, pevala je što joj grlo daje: "Vij se, venče, vij se, uvijaj se, po inatu u selu bećaru, po milošti u gori ovčaru."
 
Pesmom bi, tako, devojke domamile momke, pa i Staninog Momčila. On se u nju zagledao prošle godine na ranilu. Letos ju je jednom iznenadio baš na Stevanskim livadama: dok joj je stado plandovalo u hladu, ona se, sedeći, zabavljala čupkanjem travke "hoću-neću", a on joj se prikrao s leđa i šakama joj pokrio oči.
 
"Momo, nemo' se zadevaš sa mnom!" — kao ljutnula se ona, a srce joj je još uplašeno tuklo.
 
"Ma, nisam ja, to je neki drugi" — šegačio se on.
 
"Onda se gubi. Ubiće te moj Momčilo."
 
"Nek me ubije, nek me ubije" — privijajući je uz sebe i počinjući da je miluje dragorio je momak i pućio usne na poljubac — "za tebe mi nije žao da poginem. A što mučiš tu travku?"
 
"Želim da vidim hoću li poći za junaka. Hoću-neću, hoću-neću, hoću!"
 
"Ih, i ti si mi pa za junaka, tako sitna! Ti si, mori, čučuk Stana, zar si ti, takva, za junaka?! A ako ti je baš do junaka, evo mene."
 
"A ti, ako si junak, zašto ne odeš u hajduke, da biješ Turke?"
 
"Pa jes', da poginem, pa da ti, džidžo moja, drugome zapaneš!"
 
I nastavljao je da je sve žešće stiska i grli, a ona je postajala sve opuštenij a. I postala bi ona ljuba Momčilova, možda već te jeseni, da Momčila na Ilindan ne posekoše krdžalije. Zajedno sa ostalom mlađarijom, neopreznom, koju su iznenadili dok se na igrištu, oko gajdara, kolo vilo. I Stana je, u bežanju, ranjena sabljom u rame, ali je nekako umakla.
 
Sad, dok se Čučuk Stana u Heladi seća kako je Hajduk-Veljku prala krvavu dolamu, toke i ilike, njoj pomalo biva i žao te tolike krvi turske. Ali čim oseti da joj se u duši javlja ta čudna bolećivost, izranjao bi joj iz nezaborava mlađani Momčilo, s onim svojim požudnim osmehom momačkim, koji bi se namah prometnuo u grč i pitanje:
 
"Turke li žališ, Veljkovice?!"
 
Volela je Stana Hajduk-Veljka ne samo što, kako joj se činilo, nema žene koja takvog deliju ne bi volela već i što je on, sekući Turke, svetio njenog Momčila.
 
"Otkud sam znala da ćeš biti kratkovek, Momčilo?!" — pravdala se ona, toliko puta, i u snu i na javi svojoj prvoj ljubavi.
 
"Eh, da sam znala, grešnica, ne bi ti ..."
 
Grizlo ju je, a grišće je do motike, što je prema Momčilu bila onako nepopustljiva. Iz najvećeg ljubavnog zanosa, do kojeg bi je on ponekad negde gde bi bili nasamo grljenjem i nežnostima znao da dovede, ona bi se odjednom trgla i grubo ga odgurnula, prekidajući čaroliju kojom su zaplovili:
 
"Rekla sam ti: kad se uzmemo!"
 
Kad god se Momčila seti, a on kao da joj i ne silazi s pameti, Stana pomisli:
 
"Koliko li su samo zornih srpskih mladića, kao što je Momčilo bio, Turci pozobali?! Prokleti Turci!"
 
Prežalila je ona, na neki način, i Veljka, i Jorgaća, ali Momčila da prežali ne može. I njega bi, možda, s jadom pregorela da je bila njegova sasvim, a nije bilo pravog razloga da ne bude: znala je koliko on nju voli.
 
A voleo ju je i Veljko, možda i više no ona njega. Jednom mu je rekla:
 
"Nije mi pravo što se navraćaš Mariji, ali ti sa mnom poroda nemaš, pa bi i moj greh bio da se takvom junaku seme zatre: neka ti Marija rodi sina! Ona je plećatija i ličnija od mene, pa bi ti sin s njom priličniji bio. Prezivao bi se Hajdukveljković."
 
"To su stvari božje, u to ti nemoj da se mešaš!" — odbrusio je Veljko.
 
Isplakala je Stana oči i za Momčilom, i za Veljkom, i za Jorgaćem. Nema više iz njenog oka suza da kane, ni koliko obraz da joj ovlaži, sad ona — evo neko vreme — bezglasno i bezsuzno, samo srcem i dušom, plače. Otkako je zanemoćala, sve češće na Sikole misli, na groblje sikolsko: užasava je pomisao da će u tuđini umreti, da će je tuđa zemlja pokriti.
 
"Da mi je da još jednom Stevanske livade vidim, da osetim na licu vetrić s Deli Jovana ..."
 
Odakle joj sad ova suza, možda poslednja? Ne zna to, čudi se i sama, ali zna — još je pri punoj svesti: ni smrt u zavičaju nije ništa!
 
Kuku onima koji oči svoje zasvagda daleko od kućnog praga sklapaju! Blago onima koji, kao njen Momčilo, pod grumenje rodne grude legoše! I kad ovce po toj zemlji pasu, lepo je pod njom biti: laka je to zemlja, kao da je i nema, pa po noći nebo vidiš. A nema lepšeg neba od onog nad Sikolom kad za letnjih večeri oteža pod grozdovima zvezda.
 
I tako se Stana prenese mislima u rodno selo; kao došao njoj tamo suđeni čas, pa će sad, srećnu, u grob do Momčila da je spuste.
 
"Srbijo, majko, da te još jednom ..."
 
Zagrcnu se Stana. U naporu da proguta onu muku u grlu, ona se napreže da progleda. Glava joj klonu na grudi, oči ostaše otvorene.


Ljubiša Rajković Koželjac

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 25
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: