Živojin Mišić (1855—1921)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Živojin Mišić (1855—1921)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Živojin Mišić (1855—1921)  (Pročitano 17859 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 13, 2012, 01:33:09 am »

*




VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ
(Struganik, 19.07.1855 — Beograd, 20.01.1921)
 

oficir — vojvoda i čuveni vojskovođa


"Vojvoda Živojin Mišić, učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan od najbriljantnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. ... U Prvom balkanskom ratu pokazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobedu nad Turcima 1912. u Kumanovskoj bici. Na sopstvenu molbu, u Prvom svetskom ratu je 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen za komandanta Prve armije koja je zapala u veoma tešku situaciju. Povrativši joj poljuljani moral, uspeo je izuzetnim taktičkim potezima da zaposedne Suvoborski greben, a potom energičnim dejstvima potpuno razbije austrougarske trupe. Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska do nogu potukla austrougarske agresorske trupe, jedinstven je primer u istoriji ratova da se armija kojoj je predviđan brzi slom za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i neprijatelju nanese uništavajući poraz, zbog čega se i sada izučava na vojnim akademijama širom sveta. Za briljantnu strategiju kojom je tada nadmudrio austrougarsku komandu unapređen je u čin vojvode..."
 
* * *

"Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba — produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio. Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora..."

* * *

"Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke vezan je za savezničku solunsku ofanzivu 1918. godine, u kojoj je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 30, 2013, 02:42:08 am »

*




VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ — USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT

Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice. Umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku.

Retko je koja životna priča imala toliko nepredvidivog u sebi, i retko je koji čovek kroz život prošao sa toliko dostojanstva i neke fine, nenametljive snage, kao što je to učinio Živojin Mišić. U tom niskom, naoko slabašnom čoveku, steklo se mnogo čvrstine, koju je on ispoljavao samo kad mora i kad ne može drugačije.

Po redu je bio trinaesto dete; slabunjav, sitnog rasta, uz to najmlađi — mezimče je svojih roditelja, Anđelije i Radovana.

Mišići su, prema pripovedanju samog vojvode, po poreklu Crnogorci, doseljeni na padine Maljena negde u 17. veku, sa južnih obronaka Durmitora. Njihovo prvo prezime je bilo Kraljevići, ali po vojvodinom dedi — Miši Kraljeviću — familija promeni prezime u Mišić.

U to vreme se u Srbiji živelo u zadrugama. Mišići, kao najbrojnija porodica u Struganiku, takođe su živeli zajedno, i bili dobrostojeći za tadašnje prilike. Pored velikog broja koza i ovaca imali su uvek i po dva tri para volova, što je u to doba bio zaista veliki kapital. U vreme kada se Živojin Mišić rodio, od trinaestoro dece koje su njegovi roditelji imali, u životu je bilo svega osmoro — šestorica muških i dve devojčice Teodora i Živana, vojvodine sestre.

Detinjstvo je budući vojvoda proveo uglavnom čuvajući sitnu stoku, zaštićen od napornih težačkih poslova što svojom slabašnom građom, što brigom roditelja za svoje ljubimče. Prve zakone života upoznao je čuvajući koze. U knjizi "Moje uspomene", koju je vojvoda počeo da piše u Parizu, na lečenju, a koju zbog smrti nije stigao da završi.

Živojin Mišić opisuje jedan takav događaj: "Jednog toplog dana, verovatno avgusta meseca, popodne, po nesreći zaspim ispod jednog velikog grma u blizini svojih koza. Iz podužeg spavanja probudi me silna grmljavina sa kišom. Skočih onako bunovan i unezveren ovom iznenadnom promenom, jurih na sve strane tražeći koze i pozivajući ih po imenu, a njih nigde nema. U toj svojoj besomučnoj jurnjavi onako bosonog kroz paprat, trnje i preko kamenjara, najedamput primetih svoje koze, a za njima i svog najstarijeg brata. Otišle bile kući Ačetića iz sela Paštrića i tamo upale u baštu sa kupusom. Vraćajući se od crkve, moj brat ih je zatekao u seoskom oboru, a kod njih gazdu kupusa — Pavla Ačetića. Po isplati odštete poterao ih je kolibi i naišao na mene onako uplašenog i zbunjenog. Posle kratkog usmenog saslušanja, oko mene se uvijao sirovi drenovac ispisujući po telu čitave horizontale. Bio sam kriv, pa zato suze ni glasa nisam pustio već sam stegnutih zuba i ukočenih očiju posmatrao brata."

Ipak, detinjstvo je vojvodi ostalo u lepoj uspomeni, i često se sećao baš tog perioda, kada je pohađao "praktičan kurs čobanstva i vodiča volova".

Sa školom je bilo nešto drugačije. U to vreme su u Srbiji deca nerado upisivana u školu. To se smatralo gubljenjem vremena i novca, i u načelu školarci su postajali samo oni koji iz nekog razloga nisu bili za radove u polju. Poslati dete na školovanje bilo je za srpskog seljaka u to vreme čist trošak. Ne samo da je izgubio radnika (ako ne baš kopača ili orača, ono čobanina zasigurno), već je morao i da plaća za njegov "nerad". Svojom konstitucijom i zdravstvenim stanjem Živojin Mišić je bio kao predodređen za đaka, ali on sam nije bio preterano oduševljen time. Više je voleo da tumara pašnjacima i senovitim zabranima, nego da se muči zarezujući guščija pera i sričući azbuku.

Prvog oktobra 1865. godine, pošao je u ribničku školu, u čijem će internatu provesti naredne dve godine. Kažem u internatu, jer je tadašnju crkveno — školsku opštinu, kojoj je pripadao Struganik, činilo još nekoliko sela, prilično udaljenih jedno od drugog. Prema vojvodinom kazivanju, to doba nije po dobru pamtio. Ne samo zato što je bio odvojen od roditelja, koje je viđao samo u vreme praznika i školskog raspusta, nego i zbog izuzetno strogog, gotovo surovog učitelja.

Mnogima je poznata epizoda, kada je Živojin Mišić odbio da batina svog školskog druga, koji beše nešto skrivio. Učitelj ga je za to "nagradio" šamarom i klečanjem u ćošku, ali to svejedno nije nateralo Žuću (nadimak Živojina Mišića, kojim su ga zvali njegovi školski drugovi kao dete, ali i kasnije, kao vojvodu) da uzme drenovak u svoje ruke.

Uopšte, događaji iz detinjstva umnogome su odredili ličnost Živojina Mišića. Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba — produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio. Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora. Naime, posle dve godine provedene u Ribnici, Živojin Mišić nastavlja školovanje u Kragujevcu, gde službuje njegov brat, narednik Lazar Mišić. U Kragujevcu vojvoda Mišić zvršava za jednu godinu i treći i četvrti razred osnovne škole, da bi u istom gradu, 1868. godine pošao u gimnaziju.

Kao đak, Mišić se nije posebno isticao, ali nije bio ni najgori. Njegovom uspehu u školi možda je odmoglo i to što se za vreme gimnazije (kao i kasnije u životu) često selio. Prvi, drugi i završni — šesti razred, položio je u Kragujevcu, a ostala tri je završio u Beogradu. Iz tog perioda o vojvodi postoji veoma malo podataka, osim opšteg školskog uspeha u svedočanstvu o završenoj gimnaziji; prosečna ocena — nešto iznad četiri.

1874. godine, bez polaganja ispita, kao devetnaesti u rangu, tek svršeni gimnazist Živojin Mišić, primljen je u Vojnu akademiju. Njegov život od tada, meren aršinom nešto drugačijim od ljudskog, biva sav posvećen jednoj ideji: slobodi! Kroz šest ratova proći će čobanče iz malog sela Struganika, da bi u poslednjem za njegova veka, i svetskom, postao jedan od najvećih, ako ne i najveći komandant koga je srpski narod imao. Za četrdesetak godina koliko je jeo gorak vojnički hleb, nije služio nikome i ničemu osim svom narodu.

Četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti dobio je (pored ostalih mnogobrojnih stranih i domaćih odličja) vojvoda Živojin Mišić, a u njemu se ništa nije promenilo. Kroz život je koračao uspravno, svestan svega što jeste, što zna i može, a da ni jednog trenutka niko iz njegove okoline nije osetio ni zeru taštine i sebeljubivosti. Pamte ga kao vrednog pitomca, koji je sa podjednakom marljivošću izučavao taktuku i besedništvo, strategiju i krasnopis, naoružanje i okretne igre. Događaji koji su sledili zamenili su teoriju praksom, a rat koji uskoro poče, sasvim prekinu školovanje. Mnogi su, a među njima i Živojin Mišić, svoja znanja morali da primene na bojnom polju.

Na žalost, mnogi su i potvrdili onu tužnu narodnu izreku — da vojnik prima platu u miru, da bi poginuo u ratu.


Iz knjige "Vojvoda Živojin Mišić" | srbin.info
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 30, 2013, 03:04:42 am »

*

ŽIVOJIN MIŠIĆ


Životni put darovitog srpskog vojskovođe Živojina Mišića bio je, doista, "duga i teška borba". Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom "šeftelijom" (šljiva ranka) u selu Struganiku, kao najmlađe — trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri). Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, "jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine", mali Živojin je — "obučen u čisto novo i belo rublje" i ispraćen od brižne majke rečima: "Srećan ti put, bubice moja" — otputovao u Kragujevac, na "više školovanje". Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu, Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u XI klasu Artiljerijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine (pitomci ove klase prekinuli su, posle druge godine, školovanje zbog rata s Turskom), tek dvadeset prvi u rangu, od ukupno 23 pitomca. Ovaj primer najbolje pokazuje da uspeh u školi nije garancija već samo pretpostavka za uspeh u službi. Valja međutim, reći da je Mišić pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operetivni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je u dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877—1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao dragocena ratna iskustva, ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi u rangu.

U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom 5. puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: "Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja."

Početkom 1887, posle uspešno položenog ispita za čin kapetana II klase, Mišić je upućen u austrijsku školu gađanja, u Bruku na Lajti. Tamo je za vreme školovanja prevao na srpski jezik celokupno uputstvo o ustrojstvu škole, sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnih planova, i elaborat predao Ministarstvu vojske, gde je po povratku u zemlju izvesno vreme radio. Godine 1888. postao je pripravnik za generalštabnu struku, da bi 1891, nakon uspešno položenih završnih ispita iz 13 predmeta, bio preveden u generalštabnu struku, unapređen u čin kapetana I klase i postavljen za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti; godinu dana docnije, položio je, "bez ikakvih primedbi", ispit za generalštabnog majora.

Prirodna obdarenost, široko vojno obrazovanje, neiscrpna radna energija, istrajnost i pedantnost u radu, obezbedili su mu redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje: bio je komandant bataljona, puka i divizije i pomoćnik načelnika Glavnog generelštaba; jedno vreme je predavao strategiju na Višoj školi Vojne akademije (ta predavanja je objavio 1907. godine u obimnoj studiji), a bio je počasni ađutant kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata, oficiri zaverenici su ga udaljili iz vojske; penzinisan je 1904. u činu generalštabnog pukovnika. Dve godine docnije, Mišića je, zbog opasnog zaoštravanja vojno-političke situacije, reaktiviran (1909. godine) i postavljen za zamenika načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti, kao najbliži Putnikov saradnik, radio je na reorganizaciji, naoružavanju i drugim pripremama srpske vojske za rat protiv Turske, kao i na razradi ratnog i početnog operacijskog plana za odbranu zemlje od autrougarske agresije.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako s razlogom ističe akademik Živko Pavlović — u najtežim situacijama "svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske". Stoga je, neposredno po završetku Kumanovske bitke, unapređen u čin generala. Naročito se istakao lucidnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je štab Vrhovne komande u Skoplju razmatrao pitanje na kojoj liniji treba primiti odsudnu bitku. Većina prisutnih je smatrala da bi trebalo povući sve jedinice sa Bregalnice i Zletovske reke na liniju Dinlerski položaj — Gradište — Crni vrh — Stracin, i na toj liniji organizovati odsudnu bitku. Mišić se tome energično suprotstavio, ističući da bi uzmicanje pred Bugarima u prvom sudaru posle Slivnice rđavo uticalo na borbeni duh srpske vojske i ohrabrilo neprijatelja; umesto uzmicanja, Mišić je predložio da srpska Prva armija odmah preduzme snažan kontraudar u pravcu Kočana radi preotimanja operativne indicijative. Putnik se izvesno vreme lomio između ta dva predloga, ali je na kraju usvojio Mišićevo gledište, što je imalo ogroman značaj za tok i ishod Bregalničke bitke.

Uprkos tome, Mišić je neposredno po završetku Drugog balkanskog rata po drugi put penzinisan. Ovog puta "crnorukci" su iskoristili odlazak vojvode Putnika na lečenje u Glajhenberg, da se ponovo obračunaju s Mišićem, kome nisu mogli da oproste što je bio počasni ađutant poslednjeg Obrenovića. Međutim, čim je postalo očevidno da se rat između Austro-Ugarske i Srbije ne može izbeći, Mišić je reaktiviran (jula 1914) i postavljen za Putnikovog pomoćnika. Već u samom početku rata, Putnik i Mišić su — spretnim saobražavanjem početnog operacijskog plana sa stvarnom situacijom i znalačkim manevrima po unutrašnjim operacijskim pravcima, bacajući usiljenim marševima svoje divizije s jednog na drugi deo fronta i držaći čvrsto sve operativne konce u svojim rukama — stvorili uslove za prvu savezničku pobedu nad Centralnim silama, koju je izvojevala srpska vojske u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta 1914).

Mišićev vojnički talenat došao je do punog izražaja tek u velikoj Kolubarskoj bici, u kojoj je austrougarska Balkanska vojska pretrpela katastrofalan poraz. Primio je komandu nad Prvom armijom 14. novembra 1914, u veoma kritičnim trenucima, kada je zbog velikih gubitaka na Mačkovom kamenu i svakojakih oskudica, u toj arimiji nastupila opšta fizička i duhovna klonulost, i kada je mnogima izgledalo da je njen raspad neminovan. I u tim dramatičnim trenucima Mišić je bio optimista; znao je da ima trenutaka kada i oni najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se poljuljani borbeni duh premorenih trupa Prve armije može popraviti i neumorno se dao na posao, ne prezajući pri tome ni od nepopularnih mera. Nemajući drugog izbora da svoje trupe prikupi, sredi, odmori i popuni, na svoju ruku je napustio Suvobor i svoju armiju povukao na položaje kod Gornjeg Milanovca. Tri dana docnije, obavestio je Vrhovnu komandu da će Prva armija 3. decembra izjutra preći u napad, usmeravajući glavni udar pravcem Ručići — Vranovica — Prostruga. Obradovan ovom novom samovoljnom odlukom generala Mišića, vojvoda Putnik je izdao direktivu, da i ostale armije i grupe 3. decembra pređu u opštu prtivofanzivu.

Prelaskom u protivofanzivu baš 3. decembra, upravo u trenutku kada su austrougarske Balkanske snage vršile promenu pravca glavnog udara, srpska vojska je priredila neprijatelju strategijsko iznenađenje i time stekla preimućstva od neprocenjivog značaja za dalji tok, pa i konačan ishod bitke. Nosilac sprskog protivofanzivnog manevra bila je Mišićeva armija, koja je u međuvremenu popunjena izvesnim brojem ljudi i neophodnom količinom artiljerijske municije. U rano jutro 3. decembra 1914, sve četiri divizije Mišićeve armije energično su se ustremile na 16. korpus Poćorekove Šeste armije na liniji Mramor — Ručići — Donji Branetići — Galič i, posle oštre trodnevne borbe, na leđima potučenog neprijatelja, izbile na suvoborsku gredu, probile front austorugarske Šeste armije, a potom — goneći bezobzirno i drsko njene razbijene brigade, divizije i korpuse i vukući napred i ostale srpske armije i grupe — proširila taktički proboj neprijateljevog fronta u operativno — strategijski uspeh. U nastavku operacije, Mišićeve trupe su osujetile nameru felcajgmajstera Poćoreka da zaustavi rastrojenu Šestu armiju na liniji Povlen — Valjevo — Kolubara, ponovo naterale u panično bekstvo njegove elitne korpuse i, u nezadrživom naletu, 13. decembra izbile na obale Save i Drine, očistivši ih od poslednjih ostataka potučene Šeste armije. U toj bravuroznoj protivofanzivi, Prva armija je izgubila 4.073 vojnika, podoficra i oficira, ali su neprijateljevi gubici bili mnogostruko veći. Od Kolubare do Šapca, pred pobedonosinim Mišićevim divizijama iskrsavale su tragične slike Napoleonovog odstupanja iz Rusije 1812. godine: duž puta su nemoćno ležale stotine iznemoglih vojnika, izvrnuti automobili, zdrobljeni zagrebački, sarajevski i novosadski fijakeri i kola, razbacane puške, municija i razna ratna oprema: razriveni drumovi bili su bukvalno zakrčeni hiljadama lipsalih konja i zaglibljenih topova, čije su čeljusti žalosno štrčale u nebo.

Među vojnim istoričarima i stručnjacima vlada nepodeljeno mišljenje da je Mišić za sve vreme trajanja srpske protivofanzive nepogrešivo reagovao na nepredviđene događaje, ne obazirući se pri tome na zapovesti Vrhovne komande, koje je u tri maha svesno kršio, svaki put s razlogom. Krupni uspesi Prve armije omogućili su vojvodi Putniku da u završnoj fazi bitke usmeri napad Druge i Treće armije ka Beogradu i da za svega četiri dana potuče austrougarsku Petu armiju i protera poslednje ostatke Balkanskih snaga sa srpske teritorije, nanevši im ogromne gubitke: 319.000 ljudi izbačenih iz stroja. Neposredno po završetku bitke, načelnik štaba austrougarske Vrhovne komande Konrad u svom dnevniku je zabeležio: "Na Balkanu smo izgubili svoje pozicije, koje bi se mogle povratiti samo jednom pobedonosnom odlukom na ruskom frontu ili srećnim završetkom rata uopšte." Za tu najveću pobedu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Živojin Mišić je dobio čin vojvode i najveće srpsko odlikovanje.

Za vreme teških i krvavih operacija srpske vojske u jesen 1915. godine, vojvoda Mišić je, celishodnim rasporedom snaga i pravovremeno preduzetim kratkim i snažnim protivnapadima u prostoru Gornji Milanovac, Čačak, Valjevo, osujetio nameru feldmaršala Makenzena da obuhvati levo krile srpske vojske i spreči njeno povlačenje dolinom Ibra. Pošto njegov predlog o prelasku srpske vojske u opštu protivofanzivu, iznet na sednici komandanata armija u Peći, nije prihvaćen, vojvoda Mišić je proveo svoju armiju preko Rožaja, Andrijevice i Podgorice do Skadra. Maršujući po teškom i besputnom terenu na snežnoj vejavici, gladni i fizički krajnje iscrpljeni, njegovi vojnici su masovno umirali, ali su, ipak, u sadejstvu sa savezničkom crnogorskom vojskom uspešno zaštitili desni bok srpske vojske za sve vreme njenog povlačenja preko crnogorskih i albanskih vrleti na Jadransko primorje.

Na tom teškom i zamornom maršu, vojvoda Mišić se teško razboleo, pa je po dolasku u Skadar upućen u Italiju na lečenje. Odatle je, na poziv maršala Žofra, otputovao u Francusku i obišao Zapadni front, da bi se početkom septembra 1916. godine ponovo našao na čelu srpske Prve armije i u Gorničevskoj bici i teškim borbama u luku Crne reke ispoljio kvalitete neumornog pregaoca i velikog vojskovođe, zbog čega je, posle oslobođenja Bitolja, dobio visoko englesko odlikovanje.

Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke vezan je za savezničku solunsku ofanzivu 1918. godine, u kojoj je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska (Mišić je bio načelnik štaba Vrhovne komande), koja je, ojačana sa dve francuske divizije i teškom artiljerijom, probila 17. septembra, nemačko — bugarski front na Dobrom polju i Kozjaku i kao lavina se obrušila u dolinu Vardara. Mada su krila i bokovi srpske vojske, zbog sporog napredovanja britanskih i francuskih snaga kod Dojrana i Bitolja, bili opasno izloženi bočnim napadima, njene divizije su, izvršavajući Mišićevu direktivu "da treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske konjske snage", nastavile energično nadiranje i 29. septembra prinudile bugarsku vojsku na kapitulaciju, u sadrjstvu sa savezničkim snagama, razume se. U nastavku ofanzive, srpska vojska je bez predaha gonila rastrojene nemačke i autrougarske trupe, otavljajući francuske i britanske snage na rizičnom odstojanju (oko 200 kilometara). Uprkos tome i izričitom naređenju glavnog savezničkog komandant Franš de Eperea da se privremeno zaustavi nastupanje srpske Prve armije, Mišić je odobrio odluku komandanta te armije vojvode Petra Bojovića da napadne i zauzme Niš. Zahvaljujući tom, Prva armija je, u trodnevnim borbama (9. do 12. oktobra) razbila nemačku Jedanaestu armiju, nastavila nazadrživo gonjenje njenog razvijenih trupa i 1. novembra oslobodila Beograd. Ovaj bravurozni marš je posle kraćeg predaha nastavljen i dalje čak do Arada, Temišvara, Baje i Pečuja, kao i briljantno komandovanje Prvom armijom u Kolubarskoj bici, uvrstili su vojvodu Mišića u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata. Iz velikog broja pohvala i priznanja izrečenih u to vreme o srpskoj vojsci i vojvodi Mišiću, navešćemo samo ono što je rakoa predsednik enegleske vlade Lojd Džordž:

"Solunskom ofanzivom zadat je smrtni udarac Centralnim silama ... Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovoga raga, vojvoda Mišić, izveli su proboj fronta sa neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovog rata ..."

Posle domobilizacije Vrhovne komande, Mišić je postavljen za načelnika Generalštaba nove — jugoslovenske vojske, ali je njegov rad na ustrojstvu te vojske ubrzo prekinut; umro je 20. januara 1920.

Mišić je, kao što smo videli, bio najbliži saradnik vojvode Putnika, koji ga je u dva maha izvukao iz političke nemilosti i postavio za svog pomoćnika. Bila je to srećna okolnost za srpsku vojsku i narod, jer je reč o dve komplementarne prirode: na jednoj strani, hladan i racionalna ličnost, koja je u najsloženijim ratnim situacijama ispoljavala zadivljujuću ravnotežu uma i volje, a na drugoj, intuitivna i senzibilna osoba neobično jake volje i dinamičnog duha, koja je i u najtežim trenucima zračila optimizmom i nesalomljivom verom u pobedu, koja je čudesnom pronicljivošću osećala puls trupe, umela da osokoli i podstakne fizički i duhovno posustale, ali i da energično preseče kolebanje i paniku. Putnik je ovako ocenio svog pomoćnika i saborca Živojina Mišića: "Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti kolebanja. Iako jak individualista, ne iskače iz kruga delatnosti dok same prilike na to ne izazovu. Mišić je veliki optimista; čak ni u najcrnjim prilikama ne gubi veru i nadu u poboljšanje situacije".

Ovoj kratkoj i nesporno tačnoj oceni dodali bismo još samo konstataciju da se u ratnim prilikama Mišić isticao lucidnim procenama situacije, smelim odlukama, operativnim optimizmom i energičnim sprovođenjem u život donetih odluka. Te osobine obezbedile su mu zavidno mesto u srpskoj i svetskoj ratnoj istoriji.


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 09, 2014, 08:58:41 pm »

*

ČETIRI SRPSKA ZNAMENIJA


... Četiri vojvode, četiri srpska znamenja. Učestvovali u svim ratovima za stvaranje države Srbije, gradili vojsku i odbranu, vodeći računa o deci i omladini svog naroda. Ni jednom kralju nisu bili pokorni, ni jednom političaru ponizni. Osluškivali su samo dah i bilo svog naroda. Vodili su šest ratova, izvojevali sjajne pobede na Kumanovu, Bregalnici, Bitolju, Ceru, Kolubari, Solunskom frontu. Nisu se kitili ordenjem i znamenijem. "Moje su dekoracije ispod mundira" govorio je Vojvoda Putnik, koji ordenje nikada nije nosio.

A onda su njihove zvezde počele da se gase. ... Kada su ratne trube umukle Živojin Mišić je ostao na mestu Načelnika Štaba Vrhovne Komande, sada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj ga šalje u Split da snimi situaciju i predloži kralju određena rešenja. Odande se vraća preneražen i piše izveštaj: "Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice ... Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš ... stvar je propala ... Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina, i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago. A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti ... Ti su ljudi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati".3

Ali, Visočanstvo i ovoga puta ne čuje svoje generale. Mišić je teško oboleo, odlazi na lečenje, ali leka nema. Kad su mu u posetu došla deca i žena obratio im se slabim, pokajničkim glasom, svestan da Visočanstvo neće održati svoju reč datu posle Kolubare, i podići im kuću u Beogradu. Milujući im ruke, rekao im je: "Oprostite što odlazim, a ništa vam ne ostavljam. Ama baš ništa, sem jedno časno ime". Tako se još jedna zvezda na srpskom nebu ugasila. Živojin Mišić je umro 20. januara 1921. godine u bolnici, a sahranjen je na Novom groblju. Njegov najstariji sin Aleksandar, kao i mlađi Radovan, prošli su sve ratove ratujući sa ocem. Aleksandar je u Drugom svetskom ratu, sa generalom Dražom Mihajlovićem, bio pripadnik Kraljeve vojske u otadžbini. Streljali su ga Nemci decembra 1941. godine. Mlađi Radovan je umro u logoru u Nemačkoj. Najmlađi Vojislav je bio u partizanima, Nemci su ga uhvatili, a sa Banjice ga je spasila majka Lujza. Posle rata bio je zatočenik Golog otoka. Muških potomaka nema. ... više » » »

Višeslav Živanović

____________

3 Mića Živojinović: Život pretočen u pamćenje, zapisi sekretara vojvode Mišića Milorada Pavlovića

Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 39 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2014
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: