Radomir Putnik (1847—1917)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Radomir Putnik (1847—1917)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radomir Putnik (1847—1917)  (Pročitano 10840 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 12, 2012, 11:51:43 pm »

**




RADOMIR PUTNIK
(Kragujevac, 24.01.1847 — Nice, Francuska 17.05.1917)

... Vojvoda Radomir Putnik ... rođen 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, u porodici učitelja koji nije imao platu nego regraciju (naturalno izvršavanje obaveza učenika), "trezven i marljiv" dečak, vredan i dobar učenik, rano se opredelio za vojnički poziv. U školi je više zapamćen po radoznalosti i svojim pitanjima, na koja učitelji često nisu znali da mu daju odgovor, nego po briljantnim zadacima.

Svoje vojevanje je započeo 1876. godine porazom na Kalipolju, što je na njemu i te kako ostavilo traga. Bio je komandant Rudničke brigade u srpsko–turskim ratovima 1876. godine. Ni jedan ga rat više neće mimoići. 1878. godine je Načelnik štaba Dunavske divizije, a 1893. Komandat Šumadijske oblasti. Cenio je samo rad i trud. Kada je kralj Milan, iznenada došao na teritoriju Šumadijske divizije sačekao ga je neki njegov oficir a ne Putnik lično. Kralju to nije bilo svejedno. Drugi put mu se, kao predsedniku ispitne komisije, obratio sa željom da jedan major položi ispit, on mu je odgovorio: "Položiće ako bude znao".

Oficir nije pokazao znanje na ispitu i zbog toga je pao. A zbog nepoštovanja njegove želje kralj Milan ga je 1896. godine navodno "plašeći" se zavereništva penzionisao. Odstranjen je iz aktivne službe ali nije bio odstranjen i iz nastave. 1903. godine Kralj Petar ga postavlja za načelnika Generalštaba i na tom položaju će ostati čitavih 12 godina. Predavaće tu dužnost samo u vreme kada bude bio postavljan (u tri navrata) za ministra vojnog. A sa tih mesta, oformiće jak stalni vojni kadar, savremenu armiju naoružanu evropskim naoružanjem. U Balkanskim ratovim će dobiti čin vojvode, i balkanske kao i Prvi general, odbio je da dnevnice viših oficira budu veće od dnevnica narednika i potporučnika. Na napomenu da on kao general ima veće potrebe, odgovorio je da je to tačno ali da potporučnik ima zdraviji stomak i više jede.

Pred izbijanje prvog svetskog rata Vojvoda Putnik lečio se u Glajhenbergu. Kada je objavljen rat Srbiji, srpski poslanik u Beču, Jovanović, uručio je Putniku zahtev srpske vlade da krene za Srbiju. Putnik je krenuo sa ćerkom Radojkom koja ga je pratila na lečenju. Uz maltretiranja i zastrašivanje u Pešti, krenuo je za Oršavu, jer su putovanja preko Novog Sada bila zabranjena. A 27. jula 1914. godine u "Štampi" je objavljena vest:

"Vojvoda Putnik pušten iz zatvora. On je doputovao u Turn Severin odakle se javio našoj vladi. Vojvoda je telegrafisao da će u Turnu ostati još dva dana da bi odležao događaje sa mađarske stanice Kelenfeld."1

Svoje uticanje da puste Putnika da ode u Srbiju Načelnik generalštaba Austrougarske Konrad je objasnio: "Ja sam caru predložio puštanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovan u Francuskoj".

Putnik je stigao u Turn Severin 27. jula u 13 časova i tu ostao čitavih osam dana, jer je u međuvremenu dobio upalu pluća. Među velikim brojem Srba, koji su živeli u Oršavi i ovim krajevima, bio je i sin generala Franasovića koji mu je pružio gostoprimstvo, a o njegovom zdravlju su brinula tri lekara, profesora univerziteta u Bukureštu, koje je poslao lično rumunski kralj Karolj. Posle osam dana Putnik će preko Prahova, Zaječara i Paraćina stići u Kragujevac, gde će odmah od Kralja Petra tražiti razrešenje dužnosti Načelnika generalštaba što će mu biti odbijeno. Sa tog mesta će biti upućen 1915. godine na lečenje u Nicu. ... Već 9. decembra 1915. godine zamenjen je. ...

"Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam — sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su oterali kao najgoreg, jer je trebao neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba".2

Da je mogao dalje da gleda bio bi još tužniji. Umro je 17. maja 1917. godine u Nici gde je i sahranjen u crkvi na Ruskom groblju. Jedan od srpskih novinara prolazeći sedam godina kasnije tuda zaprepašćeno je pisao: "Veliki vođa naše vojske još uvek leži u crkvenom prozoru i otadžbina ne može još uvek da se seti svog velikog sina kome toliko duguje". Na to su mu dva francuska đenerala rekla: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo". Novembra 1926. godine, više od devet godina od njegove smrti na beogradsku železničku stanicu stigli su posmrtni ostaci Vojvode Putnika, Stojana Novakovića i Andre Nikolića. "Istorija će, Veliki vojvodo, najbolje reći zasluge koje si stekao za vojsku, i zasluge za oslobođenje i ujedinjenje" — rekao je govornik na sahrani. A istorija kao da je zaćutala. više » » »

Višeslav Živanović

________________

1 Savo Skoko : Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 34
2 Savo Skoko : Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 291


Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 39 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2014
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 29, 2013, 09:57:55 pm »

*

RADOMIR PUTNIK
 

Vojni istoričari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio "najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama", koja je na kraju doživela svoju apoteozu na dnu poraza. Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu dužnost nije primio, već je, kao dobar crtač, zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog dužnosti ostao je do januara 1867, kada je upućen u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica — baterija.

Već na tim prvim oficirskim dužnostima, Putnik je — shvativši da se nacionalno oslobođenje ne može uspešno dovršiti iznuđenim reformama i hatišerifima turskog suverena, već samo krvlju i oružjem — marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporučnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to učinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876—1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priručnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaćivanju programa obuke starešinskog kadra (početkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednačavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga bio izuzetno snažan. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, već se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, Putnik je presudno uticao na dalji razvoj srpske vojske, jer je neposredno posle uklanjanja sa vlasti dinastije Obrenovića reaktiviran, unapređen u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti ostaće sve do početka balkanskih ratova, odnosno do kraja 1915. godine, s tim što je ujedno bio i član Vojnog saveta, a u tri maha i ministar vojske (1904, 1906—1908. i 1912). U tom periodu, Putnik je — zahvaljujući bespreskornoj moralnoj reputaciji, apsolutnoj lojalnosti prema ustavu, suverenu i državnoj upravi, a nadasve širokom stručnom obrazovanju — uspeo da konsoliduje ozbiljno poljuljane redove srpske vojske, odstrani iz nje razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila svojstvima toga oružja, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najdarovitije postavi na ključne komandne pložaje, uzdigne rezervni starešinski kadar svih rodova i službi, zameni kasarski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najmodernije opremljenim evropskim armijama. Za Putnika se, doista, može reći da se, u svojstvu kreatora srpske vojne politike, ispoljio "kao genije rada, konstruktivnosti, istrajnosti i logike".

Ratna staza vojvode Putnika počela je jula 1876. izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je njegova brigada pretrpela velike gubitke (kada je počeo srpsko-turski rat, Putnik je postavljen najpre za načelnika štaba, a ubrzo posle toga za komandanta Rudničke brigade I klase), zbog loše pripreme i traljavog vođenja srpske Ibarske vojske, kojom je komandovao general Franjo Zah. Na taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima na Adrovcu, Šiljegovcu i Krevetu, koje su se završile katastrofom na Đunisu; time je prvi rat s Turskom definitivno izgubljen, ali, zahvaljujući intervenciji Rusije, bez težih posledica.

Već u tom prvom neuspešnom ratu, Putnik se pokazao ne samo kao sposoban i hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative. Zbog toga je, sredinom oktobra 1876, vanredno unapređen u čin kapetana I klase, a 29. decembra iste godine i u čin majora, što najbolje potvrđuje tvrdnju Vladana Đorđevića, izrečenu 20. oktobra 1876, "da Radomir Putnik spada u red najsposobnijih srpskih mlađih oficira".

U borbama oko Pirota (za vreme drugog rata s Turskom), Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, a u operacijama za oslobođenje Niša Rudničkom brigadom I klase. Istakao se u borbama za oslobođenje Vranja kao komandant Veterničke kolone, sa kojom je, 31. januara 1878, razbio turske snage na Goču i Devotinu i, nastavljajući nezadrživo nastupanje, 4. februara oslobodio Gnjilane; prednji delovi njegove kolone stigli su 5. februara do Gračanice i Lipljana, gde ih je zateklo naređenje o obustavljanju neprijateljstava.

Po završetku velike istočne krize, Putnik je 1879. godine upućen na šest meseci u Rusiju da bi se upoznao s naoružanjem i barutnim magacinima ruske vojske. Po povratku u zemlju položio je prijemni ispit za generalštabnu struku i izvesno vreme proveo na praktičnom radu u Glavnom generalštabu, a potom postavljen za načelnika štaba Dunavske divizije; na toj dužnosti unapređen je, 4. juna 1884. godine, u čin generalštabnog potpukovnika i preveden u generalštabnu struku. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine nalazio se na dužnosti načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici na Slivnici.

Mada je već u ratovima koje je Srbija vodila u drugoj polovini XIX veka Radomir Putnik stasao u izvanrednog vojnog starešinu, njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Kao dosledan pobornik saveza balkanskih hrišćanskih država protiv Turske, vodio je glavnu reč o vojnim pitanjima prilikom pregovora o tom savezu. Iako se njegova pretpostavka da će turske glavne snage biti grupisane na ovčepoljskim položajima nije ostvarila (zbog toga nije realizovana ni njegova zamisao da prikupljenim snagama triju armija bije odlučujuću bitku), vojni stručnjaci ističu da je Putnik, u osnovi, pravilno procenio situaciju i Prvu armiju, koja je dejstvovala moravsko-vardarskim pravcem, učinio tako jakom da je sama mogla da tuče tursku Vardarsku armiju, bez obzira na kojim položajima i u kakvom rasporedu se nalazile njene snage. To shvatanje potvrđuje velika pobeda srpske vojske u neočekivanom sudaru ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912, za koju je Putnik dobio čin vojvode. U nastavku operacija Putnik je — upućujući glavne snage preko Velesa, a pomoćne preko Kičeva prema Resnu — nadigrao tursko komandovanje i u Bitoljskoj bici (16. i 19. novembra) konačno potukao tursku Vardarsku armiju.

Uoči Drugog balkanskog rata, Putnik je, povinujući se zahtevima vlade da ne učini ništa što bi Bugarima moglo poslužiti kao povod za rat, bio prinuđen da se unapred odrekne strategijsko-operativne inicijative. Pa ipak, on je — zahvaljujući trezvenoj proceni situacije, a pre svega odluci da već prvoga dana Bregalničke bitke pređe u protivofanzivu radi preotimanja operativne inicijative — stvorio uslove da uspešno zaustavi žestoke napade bugarske vojske (Četvrta, Peta, Treća i Prva armija) na bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom pravcu, pređe u opštu protivofanzivu i, u sadejstvu sa snagama drugih balkanskih država, prinudi Bugarsku na kapitulaciju.

Kada je reč o delatnosti vojvode Putnika kao načelnika štaba Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, najpre valja reći da je on tvorac ratnog i početnog operacijskog plana srpske vojske, čiju okosnicu čini ideja strategijskog dočeka, formulisana ovako: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a potom dejstvovati prema situaciji. U duhu te ideje, glavne snage srpske vojske grupisane su na liniji Svilajnac — Stari Adžibegovac — Palanka — Topola — Aranđelovac — lazarevac, s prednjim odredima na Savi i Dunavu. Druga armija, koja je bila najjača i sastavljena od divizija I poziva, postavljena je na prostoru Arnađelovac — Lazarevac, da bi u što kraćem vremenu mogla napasti desni bok neprijateljevih snaga koji dejstvuju veliko-moravskim pravcem, ili, pak, levi bok onih snaga koje bi preko Drine nastupale ka Valjevu. Takav početni raspored snaga omogućio je Vrhovnoj komandi da, čim se uverila da neprijateljeva glavnina dejstvuje preko Drine ka Valjevu, brzo i spretno saobrazi svoj početni operacijski plan sa stvarnom situacijom i u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta) potuče austrougarsku Petu i delove Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u ratu koji za Antantu nije dobro počeo. Izveštavajući o tome starog kralja Petra, vojvoda Putnik je s ponosom isticao da je neprijatelj pretrpeo ogromne gubitke, da su mu čitavi pukovi uništeni i da su ogranci Cera i Iverka pokriveni leševima njegovih vojnika i oficira.

U bici na Drini (6. septembar do 11. novembra 1914) srpska bojska je prodrla u Srem do linije Banovci — Nova Pazova — Vojka— Popinci — Buđanovci i neposredno ugrozila Rumu i Inđiju; protivudarom Druge armije na donjoj Drini, osujetila pokušaj Poćorekove Pete armije da forsira Drinu i ovlada Mačvom, i gotovo puna dva meseca prikovala njene snage za obale graničnih reka, iscrpljujući njihovu napadnu moć; protivofanzivom Prve i Treće armije na frontu Sokolska planina — Gučevo zaustavila napad neprijateljske Šeste armije i nanela joj teške gubitke (austrougarske balkanske snage su u bici na Drini imale oko 130.000 ljudi izbačenih iz stroja); autori Letzter-Kriega ističu da tom prilikom Šesta armija nije odbačena preko Drine samo zato što se komandant Treće armije, general Šturm, "nije dovinuo do smele Putnikove koncepcije".

Velika pobeda srpske vojske u Kolubarskoj bici (16. novembra do 15. decembra 1914) uvrstila je vojvodu Putnika u udžbenike ratne istorije svih zemalja sveta. U toj veličanstvenoj bici stari vojvoda je u svojim slabačkim rukama grčevito držao sve konce, ispoljavajući zadivljujuću ravnotežu uma i volje i donoseći lucidne odluke, kojima je u ratnim uslovima uigranu racionalnost srpskog komandovanja i izvanrednu borbenost trupa slio u optimalnu efikasnost i, upravo u trenutku kada je izgledalo da je propast Srbije neizbežna, prešao u opštu ofanzivu, probio front Poćorekove Šeste armije na Suvoboru, blagovremeno parirao obuhvatni napad Kombinovanog korpusa (60 bataljona) na Kosmaj i Varovnicu, a zatim promenio pravce napada Druge i Treće armije i u nastavku operacija do nogu potukao ćesareve Balkanske snage, nateravši njihove ostatke u panično bekstvo preko Dunava, Save i Drine. O ovoj velikoj pobedi srpske vojske mnogo je pisano ne samo u savezničkim nego i u neprijateljskim zemljama. Navešćemo samo jedan pasus iz članka poznatog nemačkog publiciste Maksimilijana Hardena, objavljenog krajem decembra 1914, koji glasi: "Već deset puta nam je javljeno da je čitava jedna srpska divizija ili armija uništena, a bar pet puta su nam to isto javili za celu srpsku vojsku. To ludo škrabanje služilo je vrlo rđavo našem savezniku. Austrougarske trupe, o čijoj hrabrosti i izdržljivosti nema potrebe govoriti (koje je vodio slavni Poćorek), bile su tučene od hrabrih ljudi, čiste ratničke rase, izvežbanih u dobroj školi i vođenih strategijskom veštinom maršala Putnika i generala Mišića."

Sticajem nesrećnih okolnosti, ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. U toj gragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje desetkovane trupe iz tri smrtonosna zagrljaja brojno i tehnički nadmoćnijih Makenzenovih snaga, rukovodeći odbrambenim operacijama srpske vojske iz bolesničke postelje. Izmičući vešto ispod koncentričnog udara neprijateljevih trupa, srpska vojska se krajem novembra 1915. godine našla na Kosovu i Metohiji, u gotovo potpunom okruženju, odsečena od svojih saveznika i pritešnjena uz gorostasne albanske planine. Pred njom su stajale samo dve mogućnosti: ili kapitulacija i ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko vrletnih i snegom pokrivenih albanskih i crnogorskih planina na Albansko primorje. Vojvoda Putnik se — smatrajući da bi kapitulacija bila najgore rešenje i čuvajući čast, ponos i dostojanstvo srpskog naroda — bez kolebanja opredelio za drugu mogućnost. Krajnjim naporom uspeo je da izdiktira svoju poslednju direktivu, koja će srpsku vojsku odvesti na Jadransko primorje, a odatle na Solunski front. Posle toga je potpuno klonuo — nije mogao ni da hoda ni da jaše, pa su ga njegovi vojnici (u specijalno napravljenoj nosiljci) na rukama preneli preko albanskih planina do Skadra.

Istina je da je sa gubitkom zdravlja opadalo i Putnikovo učešće u komandovanju srpskom vojskom, ali je istina i to da je on kreator svih krupnijih odluka Vrhovne komande sve do odlaska na odmor i lečenje krajem 1915. godine. Švajcarac Arčibald Rajs je zabeležio da je tek 1915. godine shvatio "koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio i dan i noć".

Na kraju valja nešto reći o Putnikovim strategijsko-operativnim odlukama, koje su imale sudbonosan značaj za zemlju i narod srpski, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost. Te kratke, razumne i kristalno jasne odluke iznenađuju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije, koja nije bila ništa drugo nego jedan od elemenata srpske državne politike. Jer, Putnik nije bio pristalica one škole koja smatra da je vođenje rata stvar strategije a ne politike, vojskovođa a ne državnika, pa stoga nijednu krupnu odluku nije doneo bez saglasnosti vlade. Posebno treba istaći da je Putnik bio hladna, racionalna i vrlo metodična ličnost; nije voleo riskantnu strategiju koja pošto-poto ide za spektakularnim rezultatima, bez obzira na rizik. Ni najburniji događaji nisu ga mogli izbaciti iz ravnoteže; bio je oprezan i metodičan u trenucima trijumfa baš kao i u vreme kada se pod udarcima sudbine povijao do zemlje. Putnik, doista, nije praskao vatrometom duha, nije zasenjivao efemernim artifikacijama, već se — kako s razlogom naglašava general Petar Tomac — "manifestovao trajnije, korisnije, sudbonosnije, kao mirna, dobro upravljena, efikasna topovska paljba".

U ličnom životu vojvoda Putnik je bio miran, povučen i poslovično skroman čovek. Izbegavao je razmetljive gestove na pozornici javnog mnjenja, pa i preterano dekorisanje odlikovanjima, ističući: "Moje dekoracije su ispod mundira". Kada su za vreme balkanskih ratova određivane dnevnice oficira, naredio je da dnevnica potpuručnika i vojvode budu jednake — tri dinara dnevno. Takav je bio vojvoda Putnik.


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 29, 2014, 12:47:57 am »

**

VOJVODA RADOMIR PUTNIK


Životi i postignuća dva čoveka duboko su povezani sa istorijom Srbije na prelomu dva veka kao i sa zbivanjima u deceniji koja je prethodila Prvom svetskom ratu. Bili su skoro istih godina i usko su sarađivali. Jedan od njih je bio političar, drugi je bio vojnik. Nikola Pašić, vođ Radikalne stranke, dao je pravac političkom životu Srbije u vreme burnih međunarodnih i domaćih kriza pre i u toku rata. Radomir Putnik, patrijarh srpske vojske, pripremio je vojsku za predstojeći rat i bio je na njenom čelu za vreme pobedonosnih bitaka 1912—1914. kao i poraza pretrpljenog 1915. godine.

Pasic i Putnik imali su uzbudljive i uzburkane živote koji su odgovarali vremenu u kome su živeli. Političar je bio bolje sreće. Sudbina je dodelila Pašiću da doživi pobedonosni ishod borbe koju je vodio, ali je bila manje naklonjena vojniku. Putnik je započeo karijeru porazom u ratu s Turskom 1876. a završio ju je u izgnanstvu posle nemačke invazije na njegovu otadžbinu 1915. godine. Umro je pre no što se rat završio i nije doživeo da vidi pobedonosni ishod vojevanja kome je posvetio život.

Najsvetliji trenuci u životu vojvode Putnika bili su u vreme bitaka 1912—1915. godine kada je istovremeno vodio dva rata: jedan za spas otadžbine, drugi za sopstveni život. Srpska vojska se očajnicki borila da se odupre zavojevaču. Njen komandant Putnik usklađivao je strategiju odbrane i protivnapada sa bolesničke postelje, na samrti od emfizema i boreći se svojim paralizovanim plućima za svaki dah. I vojska i njen komandant zabeležili su blistave pobede na Kumanovu, Bregalnici, Ceru i Kolubari i bili pobeđeni 1915. Srbija je preživela. Putnik nije.

Ime Putnik ima prenosno značenje. To prezime je Arsenije, siromašni emigrant sa Kosova, prijavio mađarskim vlastima pri kraju 18. veka.

Narodi Balkana, terani sa svojih ognjišta ratovima i glađu, bili su u punom smislu reči putnici. Ipak, duboko privržena starom kraju, porodica Putnik se vratila u Srbiji početkom tridesetih godina 19. veka. Autonomnoj kneževini koja se nedavno oslobodila otomanske vlasti bili su potrebni obrazovani ljudi. Arsenijev sin Dimitrije Putnik zaposlio se kao učitelj u Kragujevcu. Mlađi sin Radomir rodio se 24. januara 1847. godine.

Za sinove siromašnih porodica, bez zemlje i gotovine, školovanje je bilo najbolje ako ne i jedino rešenje. Među malobrojnim školama u Srbiji isticala se Artiljerijska škola, koja je docnije postala jezgro Vojne akademije, a koja je pružala prednosti besplatne nastave, smeštaja đaka, hrane pa čak i skromnog džeparca. Pošto je dobio osnovno obrazovanje u Kragujevcu, Radomir Putnik je prešao u Beograd gde je postao pitomac Artiljerijske škole.

Na balkanskoj vetrometini oduvek su se poštovali vojska i oružje. Samoodbrana je naučila seljaka da drži pušku u svome domu. Vojnička uniforma oličavala je moć. Srpska vojska, čiji je oficir postao Radomir Putnik, rodila se u ustanku 1804. godine i imala je seljački karakter. Organizovanje jedinica stajaće vojska započeto je tridesetih godina 19. veka. Pa ipak, tek je 1861. godine uvedena opšta vojna obaveza koja je obuhvatala sve odraslo muško stanovništvo. Ova vrsta naoružane narodne milicije modernizovana je osamdesetih i devedesetih godina 19. veka.

Artiljerijska škola u koju je stupio Radomir Putnik osnovana je 1850. godine. Njen prvi upravnik, česki oficir Frantisek Zah, bio je pod uticajem francuske vojne doktrine dok je njegov naslednik Milojko Lesjanin studirao na berlinskoj Ratnoj akademiji.

U Putnikovoj klasi bilo je dvadeset i tri pitomca od kojih je sedamdeset diplomiralo 1863. godine. Putnik je bio tek osmi u rangu. Ovaj rezultat očigledno nije bio sjajan, mada treba znati da je i Napoleon bio tek četrdeset i drugi u klasi od pedeset i osam kadeta. Među budućim srpskim vojskovođama sličan prosek pokazali su u svojim klasama vojvoda Mišić (dvadeset prvi) i vojvoda Stepa Stepanovic (četrnaesti). Bez obzira na ocene dobijene u školi, Putnikova generacija je kasnije dala srpskoj vojsci osam generala.

Detinjstvo provedeno u siromaštvu često stvara čvrstog, očeličenog čoveka. Nasledne osobine, stečene seljačkim poreklom, izrazavaju se u samoodricanju i dubokoj privrženosti rodnoj grudi. Patrijarhalno društvo rađa vodeću ulogu muškarca u porodici i društvu. Sve ove crte se mogu naći u karakteru vojvode Putnika.

Većina vojskovođa i generala u Evropi pre Prvog svetskog rata poticala je iz aristokratskih slojeva. To nije bio slučaj sa srpskim vojnim vođama koji su skoro svi poreklom bili iz seljačkih ili tek nastajućih građanskih slojeva.

Radomir Putnik bio je od one vrste ljudi koji su sami sebe izgradili. Tek polovinom tridesetih godina života počeo je učiti strane jezike i to zato da bi mogao pratiti evropsku vojnu literaturu. Vojno obrazovanje stekao je u Srbiji, mada je ono bilo pod snažnim uticajem francuske i nemačke vojne doktrine. Svega je jednom boravio šest meseci u Rusiji gde je proučavao rad vojne fabrike u Hotinu.

Verovatno je stroga sredina Artiljerijske škole doprinela povučenom, u sebe zatvorenom Putnikovom karakteru. Pušio je cigaretu za cigaretom, što je docnije izazvalo emfizem pluća i bilo znak unutrašnje napetosti uvećane neprekidnim radom i punim predavanjem dužnosti. Čak i u mladim godinama Putnik je odudarao od pričljive i živahne beogradske sredine. Ženina porodica ga je zvala "namćor" a potčinjeni oficiri su ga krišom nazivali "kašljavko". Postovali su ga, ali ga nisu voleli.

O Putnikovom ličnom životu ne zna se mnogo. Oženio se 1879. godine Ljubicom Bojović, ćerkom generalštabnog pukovnika. Imali su sedmoro dece: tri ćerke i četiri sina. Troje od njih je školovano u Rusiji. Dva sina su bila pitomci vojnih škola a ćerka je dovršila školovanje u Smolnom institutu za devojke. Posle ženine smrti Putnik je živeo kod svoje najmlađe ćerke, koja je predano bila uz njega do kraja života.

Život u Putnikovom domu bio je više no skroman. Njegov pomoćnik Živojin Mišić opisao je gostinsku sobu, koja kao da se nalazila u kasarni, sa stolom bez stolnjaka u sredini i nekoliko stolica. Povlačenje u samoga sebe i otuđenost od ostalog sveta odudarali su od uzburkanog razvoja Beograda i mlade zemlje koja je krajem veka prolazila kroz niz dinastičkih sukoba i državnih udara. Tek proizvedeni kapetan Putnik bio je kažnjen sa petnaest godana pritvora u vreme rata s Turcima, 1876. godine, zbog sukoba sa svojim pretpostavljenim u pitanju nabavke hrane za svoju jedinicu. Mladom kapetanu je kazna oproštena kada je njegovo hrabro držanje na bojnom polju saopšteno generalu Černjajevu. Kasnije, u dva navrata, 1881. i 1883. Putnik je ponovo kažnjavan zbog "upotrebe jakih izraza" u prepisci sa pretpostavljenima.

Putnikova karijera je ozbiljno bila ugrožena nemilošću u koju je zapao kod oba kralja, Milana i Aleksandra Obrenovića. Uzajamna netrpeljivost bila je posledica razlike u mentalitetima. Šarmantan ali nestalan, kralj Milan nagonski nije podnosio strogog i zakopčanog oficira, koji je uz to pokazivao didaktične sklonosti. Kralj je očekivao od svojih oficira da se pokoravaju njegovim zahtevima, bili oni opravdani ili ne. Kada je zatrazio od Putnika da kao član ispitne komisije propusti jednog od njegovih stićenika, ovaj mu je odgovorio da će ishod ispita zavisiti od odgovora kandidata. Kako ovi odgovori nisu bili na zahtevanoj visini, Putnik je kraljevog miljenika oborio. Sukob se tako dalje zaoštrio. Putnikovo ime je izbrisano iz spiska oficira predloženih za odlikovanje. Kada je kralj Aleksandar 1893. godine prolazio preko teritorije divizije pod Putnikovom komandom, ovaj je poslao svoga zamenika da kralja pozdravi umesto da to učini lično. U tome je bilo i političkih razloga jer su kraljevi sumnjičili Putnika da je naklonjen njihovim iskonskim neprijateljima radikalima.

Konačan raskid je nastao kada je Putnikovo ime, uz nekakve brojeve nalik na šifru, nađeno u beležnici zaverenika uhapšenog i optuženog za zaveru protiv dinastije. U stvari, uhapšeni je bio vlasnik kamenoloma kod koga je Putnik naručio kamen za nadgrobni spomenik svojim roditeljima. Brojevi nađeni u beležnici označavali su srazmere naručenog spomenika. Epilog priče bio je da je Putnik penzionisan 1896. godine kada mu je bilo četrdeset i devet godina.

Sukob između kralja Milana i Putnika naškodio je obojici, ali je najviše štetio srpskoj vojsci. Tokom poslednje decenije 19. veka kralj Milan je uložio svu svoju energiju u organizovanje i modernizovanje vojske. Vojni budžeti su povećani, oružje je kupovano u inostranstvu, stajaća vojska je uvećana a česti vojni manevri usavršavali su vojnu snagu zemlje. Oficir Putnikovog iskustva i sposobnosti bio bi tih godina od neocenjive koristi kralju. Umesto toga, u naponu životne snage, Putnik je primoran da ostane posmatrač razvoja vojske kojoj je bio posvetio čitav svoj život.

U toku tri decenije, od kada je bio proizveden za potporučnika po završetku Artiljerijske škole 1866. pa sve do penzionisanja u činu pukovnika, Putnik je bio na odgovornim položajima.

Godine 1880. postavljen je za pomoćnika komandanta tada jedine divizije stajaće vojske u Srbiji a taj mu je položaj dodeljen na čelu novoosnovane Dunavske divizije. Položio je ispit za đeneralštabnog oficira i postavljen za šefa Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande. Unapređen je 1888. godine za šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande i postao zamenik načelnika generalštaba 1890. godine.

Putnikovom prestižu u vojsci posebno je doprinela profesura u Vojnoj akademiji 1886/7. i 1888—1895. godine. Za to vreme osam generacija kasnije istaknutih ratnih vojskovođa bili su njegovi đaci. Po kazivanju samog Putnika, poznavao je lično sve oficire iznad čina komandanta bataljona. Zajedno sa svojim studentima prokrstario je celu zemlju za vreme taktičkih vežbi, đjeneralštabnih ispita i vojnih manevara. Pričalo se da je lično poznavao sve mehandžije u Srbiji.

Obdaren izvanrednim pamćenjem, Putnik je do te mere poznavao geografiju svoje zemlje da je u toku ratnih operacija 1914. diktirao raspored trupa ne gledajući u mapu. Dok je bio u penziji, Putnik se latio pisanja vojnih udžbenika i privatne nastave mladim oficirima kako bi dopunio prihode skromne penzije, nedovoljne za izdržavanje mnogobrojne porodice. Već ranije, 1883. godine, objavio je studiju "Artiljerija u gradskoj vojni" koju je radio na osnovu belgijskih proučavanja odvojenih forova u sklopu utvrđenih gradova. Godine 1890. objavio je udžbenik "Služba đeneralštaba — Prvi deo, Služba u mirno doba" kome je dodao drugu svesku 1899. godine u službi u ratno doba. Obe knjige iznele su ukupno 1344 strane i bile su zasnovane na francuskom i nemačkom iskustvu. Knjige su služile kao udžbenici u Vojnoj akademiji ne samo u Putnikovo vreme već i kasnije, sve do 1927. godine.

Sedam godina provedenih u penziji bile su najteže u njegovom životu. Neuspeli atentat na kralja Milana 1899. godine i suđenje vođama Radikalne stranke primorali su Putnika da se privremeno udalji iz zemlje iz bojazni od mogućeg progona. Budućnost je izgledala tmurna i beznadežna. Usamljen, napušten, razočaran, Putnik je tavorio život usamljenika, nije izlazio iz kuće i bio je izključen iz javnog života.

Iznenada, kao u starinskim grčkim komadima, sudbina se konačno osmehnula vojniku. Zavera 1903. godine u Beogradu lišila je života kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i dovela na presto kralja Petra I Karađorđevića. Srbija je ušla u razdoblje demokratije unutar zemlje i dinamične nacionalne akcije spolja. Pod novim režimom Putnik je vraćen u aktivnu službu, unapređen u čin generala i imenovan za načelnika Glavnog generalštaba. Za vreme ratova 1912—1918. ovaj naziv je promenjen u načelnik štaba Vrhovne komande. Na ovim položajima Putnik je ostao dvanaest i po godina, sa prekidima kada je bio ministar vojni.  

U toku pedeset godina aktivne službe Radomir Putnik je učestvovao u šest ratova: dva rata s Turskom, 1876. i 1877, ratu s Bugarskom 1885. dva balkanska rata 1912—1913. i Prvom svetskom ratu čiji kraj nije doživeo.

Kapetan Putnik je vojnu karijeru zaočeo porazom u ratu s Turskom 1876. godine kada je njegova brigada pretrpela velike gubitke kod Kalipolja. Mladi oficir je tada naučio da se stvarni rat razlikuje od onog opisanog u udžbenicima. Razliku između teorije koju je učio i prakse koju je doživeo Putnik je izneo u pismu prijatelju i školskom drugu, lekaru Vladanu Đorđeviću:

"Na hartiji se trupe brzo i lako koncentišu, posle nekoliko poteza perom već su na glavnom zborištu... A kakav su one dotada napor učinile, sa kakvim su se teškoćama i oskudicama borile, to se samo ličnim iskustvom osetiti može... Bili su to dugi i zamorni marševi. Ledena kiša, blato do kolena, sneg, bivakovanje bez vatre i bez hrane..."

Poraz je takođe naučio Putnika da ne bude suviše samopouzdan. Kasnije, kada je bio glavnokomandujući, Putnik je bio izuzetno oprezan strateg, što su mu prebacivali vojni istoričari. Bio je jači u dobijanju bitke nego u korišćenju plodova pobede. Sećanje na 1876. godinu ostaće u njegovoj podsvesti za vreme ratova 1912—1914.

Sledeći rat s Bugarskom bio je za Srbiju katastrofalan. Putnik je bio svedok neusklađenog komandovanja u ratu čije razloge srpski narod nije razumevao. Poraz 1885. održao je mladom načelniku štaba Dunavske divizije lekciju kako rat ne treba voditi. Iskusio je potrebu usklađene komande, sposobne da oceni situaciju i da koncentrise snage u odgovarajućem trenutku i mestu. Ali više od ove tehničke strane Putnik je razumeo da se disciplina u vojsci ne može ostvariti kaznom vojnika koji se povlači. Disciplinu ugrožavaju iznurenost, dugi marševi i neusklađena naređenja. Vojnik mora da oseti sposobnost vođa koji mu određuju sudbinu, pisao je Putnik. Kroz poraze Putnik je shvatio tri presudne činjenice koje odlučuju ishod rata: efikasnost komande, poverenje vojnika u vođe i opravdanost ciljeva za koje se bori.

Sve što se odigralo do 1903. godine ostavlja utisak kao da je bilo predigra u životu Radomira Putnika. Ono što je posle toga nastupilo bilo je izraz udružene prošlosti, pružene nove mogućnosti i iskušenja događaja sa kojima je suočen njegov narod. Zadatak koji je istorija namenila Putniku bio je trostruk: vojnički, politički i diplomatski. Kao vojnik morao je pripremiti srpsku vojsku za predstojeći rat, kao političar učestvovao je u rešavanju odnosa između vojnih i civilnih vlasti u demokratskom ustrojstvu, kao diplomata bio je vojni savetnik u balkanskim pregovorima i sporazumima.

Čim je postavljen za načelnika generalštaba, Putnik je pristupio reorganizaciji srpske vojske. Izmenio je njenu mirnodopsku i ratnu formaciju, dodao je pet novih divizija drugog poziva, podmladio komandni kadar penzionišući stare i unapređujući mlađe oficire i pristupio izradi planova za slučaj rata. Stari planovi za rat s Turcima, sastavljeni još 1898. godine, revidirani su tako da je uoči Balkanskog rata 1912. godine generalštab raspolagao sa četiri alternativna plana. Svaki od njih predviđao je razne mogućnosti, posebne ciljeve i snagu koja se ima angažovati za njihovo ostvarenje. Kriza izazvana austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine ubrzala je izradu planova za rat s Habsburškom monarhijom, kao i s Bugarskom. Sve u svemu, Putnik je tih godina pripremio sedam varijanti ratnih planova: četiri za rat s Turskom, dva za rat sa Austro-Ugarskom i jedan za sukob s Bugarskom. Planovi protiv Turske zasnivali su se na ofanzivi, protiv Austro-Ugarske i Bugarske na defanzivi.

Putnik nije mogao sam da obavi ovaj obimni zadatak. Kao uslov da se prihvati položaja načelnika Generalštaba tražio je da mu se za pomoćnika odredi pukovnik Živojin Mišić. Oni su ne samo usko sarađivali već su se međusobno dopunjavali: Putnik je bio racionalan, hladnokrvan i obazriv, Mišić bujan, maštovit i emotivan. Povremena neslaganja bila su neizbežna, ali ih je Putnik stišavao jer je duboko cenio svog saradnika.

Po srpskom ustavu vojnicima je bilo zabranjeno mešanje u politiku. Međutim, kako je bio na visokom vojnom položaju i jedno vreme ministar vojni, Putnik je nevoljno bio uvučen u politiku. Dva razloga doprinela su tome učešću: kupovina artiljerijskog naoružanja koja je bila povezana sa zaključenjem inostranog zajma i sukob koji je nastao rascepom u vojsci između zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika.

Pitanje naoružanja vojske imalo je trostruki vid: politički, finansijski i tehnički. Izbor između francuskog, nemačkog ili austrijskog topa ujedno je odredio političko opredeljenje Srbije između dva bloka evropskih sila. Zajam za nabavku topova opterećivao je inače skučeni zemaljski budžet. Tehničku odluku o tome koji je top najbolji nije bilo lako odrediti. U donošenje ovih odluka uplele su se ne samo strane fabrike, evropski kapitali i politički pritisci već i domaće razmimoilazenje između dve najjace stranke Radikalne i Samostalne. U skupštini su izbile žučne raspre koje su doveli do krize vlade. Usred ovih sukoba izbio je carinski rat s Habsburskom monarhijom 1906. godine.

U sporu o topovskom pitanju Putnik je podržavao radikale i Nikolu Pašića, koji su hteli da topove nabave u Francuskoj jer su u njoj videli saveznika u budućem ratnom sukobu sa Austro-Ugarskom. Ova je odluka prevagnula i topovi su najzad kupljeni 1906. godine od francuske fabrike "Snajder" u Krezou, u vreme kada je Putnik bio ministar vojni.

Sukob u vojsci između zaverenika iz 1903. i njihovih protivnika takođe je imao diplomatski, politički i tehnički vid. Britanija je kao uslov za ponovno uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa, poremećenih posle 1903. godine zahteva da srpska vlada kazni i penzionise kraljoubice. Zaverenički vođi, usančeni u dvoru, odbili su da se pokore i time su izazvali domaću političku krizu koja je izbila u skupštini. Vojska se podelila na dva tabora, za i protivu zaverenika. Sukob je ugrozio vojnu disciplinu i reforme koje je Putnik počeo da sprovodi. On je u nastaloj krizi ispoljio takt, neopredeljenost i čvrstinu. Odluku nije bilo lako doneti. U načelu, Putnik se protivio uvlačenju vojske u domaću politiku i bio je veran zakletvi datoj kralju i izvrsnoj vlasti zemlje. S druge strane, državni udar 1903. vratio ga je u vojsku. Vojnik Putnik je visoko cenio profesionalne osobine mnogih oficira-zaverenika. Slobodan Jovanović ostavio nam je svedočanstvo o visokom mišljenju koje je Putnik imao o pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, vođi zaverenika. Problem je najzad rešen 1906. godine u kompromisu s britanskom vladom. Zaverenici su penzionisani i materijalno obeštećeni a Engleska je obnovila odnose sa Srbijom. Putnik je podržavao vladu i posredovao između nje i oficira.

Pregovori za balkanski savez, koji su započeli 1911. godine, upleli su Putnika u diplomatiju kada se raspraljalo o vojnim odnosima. Vlada se obraćala Putniku u pitanjima razgraničenja s Bugarima u Makedoniji. U tim pregovorima Putnik je tražio da Ovče polje bude dodeljeno Srbiji zbog njegove strateške važnosti. On je bio neposredno umešan u pregovore s Bugarskom, Grčkom i Crnom Gorom kada se određivala vojna saradnja balkanskih armija u predstojećem ratu s Turskom.

Plan srpskog generalštaba za rat s Turskom predviđao je odlučujući sukob na Ovčem polju (na liniji Skoplje—Stip—Veles). Tri srpske armije raspoređene su shodno ovom predviđanju. Središni napad namenjen je Prvoj armiji dok su ostale dve armije imale zdatak bočnog prodora s Kosova i Bregalnice kako bi se sve tri ujedinile kod Ovčeg polja radi konačnog udara.

Zamišljeni Putnikov plan nije se ostvario. Nizam-pasa, novopostavljeni komandant turske vojske, učenik francuske ofanzivne škole, odlučio je da prodre što je više moguće na vardarskom frontu, potuče Srbe i onda okrene ukupnu snagu protiv Bugarske. Stoga se sasvim neočekivano 23. oktobra Prva srpska armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra sukobila sa glavninom turskih snaga na Kumanovu, severno od Ovčeg polja. Susret je bio iznenađenje za Srbe. Putnik i Vrhovna komanda nisu imali prilike da intervenišu prvog dana bitke tako da je glavni teret pao na napadnutu Dunavsku diviziju. Ishod bitke nije odlučila Vrhovna komanda već hrabrost i upornost srpskog vojnika i njegovog neposrednog oficira.

Još uvek pretpostavljajući da se Prva armija sukobila samo sa isturenim delovima turske vojske, Putnik je 24. oktobra naredio da Prva armija krene u protivofanzivu ne čekajući da njeno dejstvo uskladi s dvema bočnim armijama kojima je namenjeno da se sa njom susretnu na Ovčem polju. Tako se kumanovska bitka odigrala neočekivano za Putnika. Pa ipak je korpus Sedme turske armije bio do nogu potučen u toku dvodnevne bitke.

Putnik je kasnije kritikovan zbog toga sto se uporno držao predviđenog plana o glavnom susretu na Ovčem polju. U Putnikovu odbranu se mogu navesti dve činjenice. Njegova Prva armija bila je sama po sebi dovoljno jaka da se mogla poneti sa glavninom turske vojske. Turska užurbanost, nepotpuna mobilizacija, nedovršena koncentracija i nesposobno komandovanje naneli su više štete osvajaču nego Putniku. Kritika je možda umesna utoliko što je Putnik, i dalje očekujući odlučnu bitku, propustio da ubere plodove pobede na Kumanovu. Umesto da pošalje svoje armije u gonjenje pobeđenog neprijatelja, Putnik ih je oprezno sakupio i dalje očekujući konačni obračun i time izgubio dragoceno vreme. U njegovu odbranu mogu se navesti reči koje je zabeležio jos 1876. godine: "Lako je filozofirati i prognozirati akciju kada su događaji poznati i već se odigrali."

Pobeda na Kumanovu donela je Putniku čin vojvode, najveći i u to doba jedinstveni čin u srpskoj vojsci. Dalje vojevanje rešeno je pobedom u bici kod Bitolja 16—18. novembra. Da bi pomogao Bugarima u Trakiji, Putnik je poslao dve divizije na Jedrene. Jadranska ekspedicija, upućena u novembru i decembru preko Albanije na Jadran, bila je neuspešna jer se, zbog međunarodnog pritiska iza koga je stojala Austro-Ugarska, srpska vojska morala povući sa morske obale. Putnika su kritikovali što se nije usprotivio jadranskoj ekspediciji. Pri tom treba imati u vidu da je Putnik, kao disciplinovani vojnik, izvršio odluke političkog rukovodstva zemlje.

Sukob s Bugarskom 1913. izbio je zbog opravdanog srpskog zahteva za reviziju ugovora o savezu iz 1912. Gubitkom izlaska na more Srbija je stavljena u neravnopravan položaj i njeni ukupni dobici iz rata 1912. dovedeni su u pitanje poremećenom balkanskom ravnotežom. Predstojeći sukob s Bugarskom stavio je Putnika pred izbor preventivne ofanzive ili gubitka inicijative u korist protivnika. Strateška prednost napada odbačena je iz političkih razloga. U takvim okolnostima Putnikov zadatak se sveo na obezbeđenje dugačke granice između Srbije, Bugarske i Albanije.

U vojnički nezavidnom položaju, zajednička odbrana s Grčkom bila je jedina nada. Komandanti divizija koje je 1. juna 1913. Putnik pozvao i na sastanak u Skoplje, bili su svi odreda mišljenja da Srbija ima izgleda u ratu s Bugarskom jedino ako bi prva napala ili ako bi uskladila odbranu s Grcima.

Noć 30. juna bila je burna u srpskoj Vrhovnoj komandi. Putnik je otišao na spavanje dobro raspoložen da bi ga usred noći probudila vest o neočekivanom bugarskom prepadu na Bregalnici. Nešto vedrije bile su vesti sledećeg dana: Grci su takođe bili žrtve sličnog prepada.

Iznenadni bugarski napad stavio je Putnika u dilemu da li da se povuče sa Bregalnice na drugu odbrambenu liniju kod Stracina i odatle krene u protivnapad ili da prihvati bitku kod Bregalnice u kojoj je napadač imao prednost prvog udara i iznenađenja. Svi njegovi komandanti, osim jednoga, bili su za povlačenje na drugu liniju odbrane. Jedini koji se izjasnio za prihvatanje izazova kod Bregalnice bio je Putnikov pomoćnik general Živojin Mišić. Njegovi argumenti bili su ubedljivi: povlačenje bi oživelo uspomenu na poraz kod Slivnice 1885, ugrozilo bi moral trupa i obeshrabrilo Rumuniju i Tursku da se pridruze ratu protiv Bugarske.

Posle trenutnog kolebanja Putnik se složio s mišljenjem svog pomoćnika Mišića. Ova sudbonosna odluka donela je Srbiji pobedu nad Bugarskom kod Bregalnice u Drugom balkanskom ratu 1913. Međutim, Putnik je propustio da potpuno iskoristi pobedu na isti način na koji je to učinio posle bitke na Kumanovu. Uznemiren izveštajima o uspesima Bugara na južnom delu fronta i ofanzivom koju je Ratko Dimitrijev, novopostavljeni i energični bugarski general započeo na severnom delu fronta. Putnik je ojačao svoje krilne divizije čime je omogućio bugarskoj Četvrtoj armiji da se izvuče na centralnom delu fronta i tako izbegne potpunu katastrofu. Rumunska objava rata Bugarskoj 23. jula, praćena sličnom objavom turske, zapečatili su sudbinu Bugarske u Drugom balkanskom ratu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Novembar 04, 2015, 09:44:52 pm »

**
nastavak

Čudne su i nepredvidljive igre sudbine sa životima ljudi. Jedan takav neočekivani događaj umalo nije sprečio Putnika da učestvuje u Prvom svetskom ratu i da umesto na bojištu rat provede zatvoren u kakvom austrijskom gradu. Oboleo od bronhitisa i iscrpljen u dva balkanska rata, Putnik je bio otputovao na lečenje u austrijsku banju Glajhenberg gde ga je iznenadila kriza nastala austro-srpskim sukobom jula 1914. Kada je 23. jula u Beogradu primljen bečki ultimatum, Putniku je odmah naloženo da se hitno vrati u otadžbinu. Na povratku, Putnik i njegova ćerka zadržani su u Budimpešti i posle uvreda gomile koja ih je dočekala na železničkoj stanici bili su zatvoreni u hotelskoj sobi. Ishod je rešen intervencijom Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrougarskog generalštaba, koji je naredio da se Putniku i njegovoj kćeri dopusti povratak u Srbiju. Motivi austrijskog feldmaršala bili su dvojaki. Pored viteštva prema neprijatelju i ubeđenosti u pobedu nad slabijim protivnikom, pomislio je da je bolje imati na čelu srpske vojske starog bolesnog vojnika nego nekog mladog oficira obučenog u evropskim vojnim školama.

Putnikov povratak nije bio jednostavan jer je u Turn Severinu dobio zapaljenje pluća koje je za osam dana odložilo dolazak u Srbiju. U Vrhovnu komandu stigao je tek 5. avgusta, kada je rat već bio u punom jeku. Savo Skoko, najpouzdaniji i najpotpuniji Putnikov biograf, kazuje nam da su dva ađutanta morala da razbiju kasu u kojoj su se nalazila uputstva za mobilizaciju pošto je njen ključ bio kod vojvode.

Čim se vratio u zemlju, bolesni Putnik je iz zdravstvenih razloga podneo ostavku kralju Petru I. Kralj ostavku nije prihvatio i umesto toga mu je predložio da odlučuje u donešenju glavnih strateških ciljeva s tim da njihovo sprovođenje ostavi mlađim oficirima. Putnik je to prihvatio jer je znao koliko su zemlji i vojsci bili potrebni njegovo ime i iskustvo u ovim odlučnim trenucima.

Strategija koju je Putnik primenio 1914. godine zasnivala se na idejama koje je izložio u radu "Radna služba" objavljenom 1911. godine:

"Odbrana ima za cilj da neprijatelju nanese što je moguće veće gubitke. Međutim, ona istovremeno treba da pripremi uslove za prelaz u protivnapad, jer pasivna odbrana vodi u poraz. Kako u početku operacija namere neprijatelja još nisu dovoljno poznate to se glavnina vojnih snaga mora rasporediti po dubini kako bi bila sposobna da odgovori na napad i uskladi protivofanzivu."

Bila je to doslovno primenjena strategija koju su Putnik i Mišić upotrebili u ratu sa Austro-Ugarskom. Njihova predviđanja u pogledu rata s Habsburškom monarhijom samo su se delimično ispunila. Oni su tačno predvideli da Rusija neće napustiti malu braću na Balkanu, ali su pogrešno očekivali da će invazija doći sa severa, preko Dunava, i dalje produžiti dolinom Morave.

Ovu pogrešnu ocenu iskupila je mudra srateška "koncentracija po dubini". Po toj zamisli glavna snaga određena je Drugoj armiji u središtu Srbije, što joj je dalo mogućnost da odgovori na napad koji bi došao bilo sa severa ili sa zapada. Raspored tri srpske armije imao je u vidu početnu odbranu. Tek kada bi pravac glavnog prodora neprijatelja postao jasan, odbrana bi se pretvorila u protivnapad.

Umesto da nastupi sa Dunava, austrougarski prodor u Srbiju krenuo je preko Save i Drine, na severozapadu zemlje. Na dan 12. avgusta takozvana Balkanska kaznena armija (Balkan Streit Armee), pod komandom Oskara Poćoreka, prešla je obe reke u nameri da opkoli srpsku vojsku u trouglu između Save i Drine, odbaci je u dolini Jadra i time preseče zemlju na dva dela. Pod tim uslovima Srbija bi morala da kapitulira.

Prvih dana austrougarske invazije Putnik i njegov štab u Kragujevcu pokušavali su da proniknu namere protivnika i pravac njegovog glavnog napada. Za pisaćim stolom na kome su se gomilali protivrečni izveštaji s frontova, Putnik je pokušao da odgonetne zagonetku koja ga je mučila. Izveštaji su ukazivali da glavni napad dolazi sa zapada umesto očekivanog sa severa. Ali, šta ako je sve to samo varka kako bi se skrenula pažnja sa glavnog severnog napada? Vreme je izmicalo i odgovor je mogao doći suviše kasno. Kutuzov je 1812. raspolagao ruskim prostranstvom i vremenom. Putnik nije imao ni jedno ni drugo. U tim prvim danima rata morao je bez odlaganja da bira između vojničkog razuma, koji ga je upućivao na prodor sa severa, i instinkta saterane zveri kojoj lavež lovačkih pasa dopire sa zapada. Polako i oprezno, korak po korak, iskusni vojskovođa je pokrenuo svoju središnu Drugu armiju prema Drini i Savi. Konačna, sudbonosna odluka doneta je u noći izmedju 14. i 15. avgusta. Dvojica najprisnijih Putnikovih saradnika, general Mišić i pukovnik Pavlović, istrčali su iz njegove sobe: "Kocka je bačena! Vojvoda je doneo odluku!" Srpske divizije, udarni deo srpske vojske, pokrenute su užurbanim maršem ka zapadu okretom od devedeset stepeni.

Odluka je u osnovi značila prelaz u protivofanzivu. Tek kada su namere protivnika protumačene, mogla se primeniti druga faza Putnikove strategije. Dok je Treća srpska armija imala da spreči prodor neprijatelja u dolinu Jadra, Drugoj armiji je naređeno da krene u napad na levi bok Poćorekovih snaga na planini Ceru. Treću armiju Putnik je zadržao u rezervi.

Izvođenje ovoga plana povereno je komandantu Druge armije, generalu Stepi Stepanoviću. On je svoje divizije, iskušane u prethodnim ratovima, bacio u četvorodnevnu bitku od 16. do 19. avgusta, čija je okosnica bila na Ceru. Sudar je bio neočekivan. Posle napregnutog maršovanja preko prašnjavih puteva i pod letnjom žegom, srpska kombinovana divizija izbila je na padine Tekeriša gde se sukobila sa 21. divizijom Osmog austrijskog korpusa. Prema kazivanju očevidaca razvila se divlja, noćna bitka. Bio je mrak, veli jedan od njih, ispunjen gromovima i kišom letnje oluje. Vojnici su bili iznureni, artiljerija se zaglibila na blatnjavim putevima. Komandant divizije naredio je da se vrh planine mora održati po svaku cenu. Naši vojnici uskakali su u neprijateljske rovove i bitka je vođena prsa u prsa. Ključalo je kao u paklu. Obe strane dobile su pojačanje i klanica je nastavljena do zore kada su padine Tekeriša prekrili leševi obeju vojski. Srpski gubici bili su 47 oficira i tri hiljade vojnika. Tekeriš je bio odbranjen i 21. austrijska divizija prestala je da postoji. Potučene neprijateljske snage bile su primorane na povlačenje. Bitka na Ceru bila je prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u Prvom svetskom ratu i general Stepanović, koji je izvojevao pobedu, unapređen je u čin vojvode.

U cerskoj pobedi srpski vojnik, podržan narodom, pokazao je najbolje ratničke osobine. Kasnije je za njega general Alfred Kraus u knjizi o uzrocima austrijskog poraza rekao: "sa malim zadovoljan, umešan, oštrouman, pokretljiv, upoznat sa terenom, pod dobrom komandom, ispunjen mržnjom i entuzijazmom". General Živko Pavlović je naveo izveštaj jednog komandanta puka koji je smatrao posebnom čašću da se sukobi sa Četvrtim carskim pukom dragona imenom Vindisgrec!

Na zahtev zapadnih saveznika koji su se borili na pristupima Parizu, Putnik je započeo ofanzivu s ciljem da zaobiđe bok austrougarske vojske na Savi i Drini i prodre u Srem i Bosnu. Ofanziva je započeta 6. septembra, na dan bitke na Marni u Francuskoj. Putnikova ofanziva nije uspela jer su srpske trupe bile iscrpljene prethodnim vojevanjem i neopremljene za prelazak Save. Posle početnih uspeha, ulaska u Zemun i prodora u Srem, one su bile odbačene i satrvene u povlačenju kod Čevrntije. Prodor u Bosnu bio je takodje neuspešan. Srpske i crnogorske jedinice koje su nadirale prema Sarajevu bile su odbačene natrag preko Drine.

Putnik je imao dovoljnih razloga za brigu. Tamni oblaci koji su se nadvijali preko drinskog fronta nagovestavali su novu buru. Zaista 7. septembra Poćorek je preduzeo ofanzivu na srednjem delu srpskog fronta sa osveženim i reorganizovanim snagama. Ogorčena bitka, nazvana u vojnoj istoriji Bitka na Drini, ušla je u novu fazu razvoja.

Suočen s dugim frontom koji se protezao od Beograda do gornjeg toka Drine, Putnik je obrazovao novu komandu Odbrane Beograda i kao ranjeni tigar povlačio se, prelazio u protivnapad, pokušavao da probije blokove neprijatelja u Mačvi i da stabilizuje uzdrmani front. Krvavi srpski protivnapadi kod Gučeva i Mačkovog Kamena naneli su teške gubitke neprijatelju, ali nisu dali rezultate koje je Putnik očekivao. Konačno, iznurene i ukopane, obe strane su pokušale da povrate dah do konačnog udarca koji je imao da reši ishod i sudbinu ovog ratovanja.

Krvave borbe, napadi i protivnapadi ne samo da su desetkovali srpsku vojsku već su iscrpli zalihe municije i oružja. Boreći se da odole nemačkoj najezdi, zapadni saveznici nisu imali mogućnosti da pruže pomoć; Rumunija i Bugarska su proglasile neutralnost i zabranile provoz oružja iz Rusije za Srbiju. Krajem oktobra, uoči konačne austrougarske ofanzive, srpske rezerve bile su na izdisaju: artiljerija je raspolagala sa svega 160—200 granata po topu. U očajanju, komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanović predložio je Putniku ostavku: "Ja ne mogu da se borim bez municije!" U trenutku opšteg očajanja Putnikov autoritet je uspostavio ravnotežu: "Hrabrost, prijatelju, hrabrost!" vikao je Putnik u telefon. "Ako nemamo granata, borićemo se puškama!"

Dok je hrabrio potčinjene komandante, Putnik je upozoravao svoju vladu i saveznike na mogući raspad vojske. I on sam je bio na ivici snage. Gušeći se od emfizema, skoro paralizovan, pokušavao je da postine nemoguće: da obezbedi pomoć od saveznika i da istovremeno uskladi oslabljenu odbranu.

Putnik se bližio kraju i snage i moći. Na zajedničkoj sednici Vlade i Vrhovne komande, koja je na njegov zahtev održana 8. novembra, Putnik je skinuo sa sebe odgovornost za sudbonosne posledice koje mogu nastupiti. Bez municije vojska nema izgleda na uspeh. Stoga postoje svega dve mogućnosti: separatan mir ili obustava dalje odbrane.

I danas nije jasno da li je ovaj predlog bio iskren ili mu je namera bila da uceni saveznike kako bi pritekli Srbiji u pomoć. Vlada je odbila Putnikov predlog, ali ga je Pašić odmah dostavio Rusiji. Zadovoljan, Putnik je napustio prostoriju u kojoj je sastanak održan rečima: Borićemo se pa makar nas saterali do Đevđelije!

Putnik nije preterao u proceni situacije. Neprijatelj je nadirao kroz zbunjenu i poraženu zemlju. Srpska vojska se najpre povukla na položaje kod Kolubare i Valjeva, a zatim, posle neuspelog protivnapada, napušteno je i Valjevo. Povlačenje je pretilo da se pretvori u opštu bežaniju. Prema kazivanju očevidaca, pukovi triju srpskih armija s vojnicima u stanju šoka izmešali su se s narodom, seljačkim kolima i konjima u gušanju na valjevskom drumu. To više nije bila vojska već gomila koja je bežala s kricima i psovkama uz odjeke artiljerijske grmljavine sa obližnjeg fronta.

U takvom odsudnom trenutku niko nije slutio da je Putnik bio u predvečerju najslavnije pobede u svojoj vojničkoj karijeri. Nekoliko razloga tome je doprinelo.

U drugoj polovini novembra saveznici su konačno bili u stanju da preko Grčke i Dunava pošalju neophodnu municiju u Srbiju. Putnik je povlačenjem svojih armija skratio dužinu fronta. Najbolnija je bila odluka da napusti Beograd. Na opštu poviku koju je ona izazvala Putnik je gunđao da on nije kriv što je prestonica postavljena na mestu gde bi trebalo da bude granična karaula!

Srpsko povlačenje je istovremeno rasteglo linije snabdevanja austrougarske vojske preko blatnjavih puteva i od jesenjih kiša nabujalih reka, kao i opustošene zemlje.

Ovoga puta nije Putnik, već njegov general Živojin Mišić preduzeo inicijativu protivofanzive i izabrao trenutak kada da je izvede. Mišić je 14. novembra zamenio na čelu Prve armije ranjenog generala Petra Bojovića. On je shvatio porazno dejstvo koje je povlačenje imalo na moral vojnika. U dramatičnom telefonskom razgovoru s Putnikom 28. novembra, koji je trajao dva i po časa, Mišić je tražio dozvolu da dalje povuče svoju Prvu armiju do Gornjeg Milanovca kako bi sredio rastrojene pukove i odmorio ih za uspešnu protivofanzivu.

Mišićev zahtev za dalje povlačenje doveo je Putnika u tešku dvoumicu. Povlačenje Prve armije neizbežno je nametalo i povlačenje ostalih dveju armija. Više od toga: ako bi neprijatelj zauzeo Gornji Milanovac, to bi mu otkrilo put u Kragujevac, u srce Srbije, i preseklo bi zemlju na dva dela.

S druge strane, Putnik je dobro znao svog pomoćnika Mišića i imao puno poverenje u njegov sud. Uostalom, kontraofanziva je bila ugrađena u Putnikovu strategiju od početka rata. Priteran uz zid, Putnik je primenio svoj uobičajeni postupak prema potčinjenim komandantima. Najpre bi se suprotstavio da bi ih potom pustio da ga ubede. Kada je vojvoda u prvom trenutku predlog odbio, bujni Mišić ga je ucenio ostavkom. Putnik je konačno popustio i izdao potrebna naređenja za usklađeno povlačenje ostalih dveju armija.

Mišić je bio u pravu. Kratak predah dobijen povlačenjem omogućio je vreme potrebno da se trupe povrate od šoka i da se reorganizuju. Na dan 3. decembra počela je nezadrživa srpska kontraofanziva, poznata kao Kolubarska bitka, koja je preokrenula poraz u pobedu. Vojni istoričari kasnije su raspravljali o ulozi koju su Putnik i Mišić odigrali u Kolubarskoj bici. Neki su pobedu pripisali vojvodi, drugi njegovom generalu. Stanoje Stanojević, Stevan Hadžić i Savo Skoko, koji je u dva obimna toma dao najbolju biografiju vojvode Putnika i objavio uspomene vojvode Mišića, odavali su priznanje obojici, ali su davali prednost Mišiću za inicijativu u organizovanju protivofanzive koju je nametnuo Putniku. General Živko Pavlović, koji je tesno sarađivao s Putnikom u Vrhovnoj komandi, imao je primedbe na pojedine Mišićeve poteze prilikom povlačenja i davao je prednost Putniku. To su činili među ostalima i Putnikovi biografi Vladimir Belić i Živan Ranković. Svi se oni slažu da je Putnik bio arhitekt opšte strategije dok je Mišić tu strategiju primenio onda kada je nagonski osetio da je došao trenutak za protivudar.

Posle poraza Šestog austrougarskog korpusa na Suvoboru središte bitke preneto je na sever. Poćorekov Peti korpus pretio je da prodre od Beograda prema jugu u pozadinu srpskih armija razvijenih u zapadnoj Srbiji. Manevrišući oprezno svojim iscrpljenim i desetkovanim trupama, Putnik je uputio divizije Druge armije prema severu. Pojedini istoričari kasnije su prebacivali Putniku što nije dovoljno iskoristio rezultate Kolubarske bitke. Ali Putniku se činilo manje važnim gonjenje potučenog neprijatelja na Suvoboru od preteće opasnosti koja se nadvila na severnom frontu kod Beograda i Kosmaja. Oslobođenje Beograda bilo je najveća nagrada. Putnik je 15. decembra u prestonici raportirao kralju Petru I da toga dana nije bilo više nijednog slobodnog neprijateljskog vojnika na teritoriji Srbije. To je bila ne samo najslavnija već i poslednja pobeda vojvode Radomira Putnika.

Posle vojne u 1914. godini srpski front je mirovao u toku zime i proleća 1915. godine. Ruska ofanziva na Karpatima, saveznička Dardanelska ekspedicija i ulazak Italije u rat umanjili su za izvesno vreme pritisak na Srbiju. Umesto rata na frontovima zemlju su zahvatile epidemije tifusa, kolere i dizenterije. Sve je to, zajedno sa gubicima pretrpljenim u ratu 1914, namenilo Srbiji pasivnu ulogu.

Već u leto 1915. godine počeli su se nanovo gomilati oblaci na nebu Srbije. Posle vojnih uspeha u Galiciji pruski načelnik generalštaba Erih fon Falkenhajn je odlučio da slomi srpski otpor i uspostavi neposrednu teritorijalnu vezu s Turskom. Kada je u septembru bugarski kralj Ferdinand rešio da se priključi Centralnim silama, sudbina Srbije bila je zapečaćena.

Putnik se nije zavaravao izgledima rata koji bi se vodio na frontu dugom devet stotina kilometara duž zemlje okružene neprijateljima sa svih strana. Njegova jedina nada ležala je u saradnji Srbije s Grčkom i dolazak anglo-francuskog ekspedicionog korpusa iz Soluna. U tom slučaju Putnik bi mogao da usmeri sve snage prema severu i ponovi strategiju koju je primenio 1914. godine. Kada su Bugari proglasili mobilizaciju 22. septembra, Putnik je hitno zatražio od Vlade da spreči bugarski napad ili diplomatskim merama ili da mu dozvoli preventivni napad na Bugarsku. Nijedan od ovih zahteva nije prihvaćen. Prvi, jer nije imao izgleda na uspeh; drugi, zato što su se saveznici usprotivili srpskom napadu.

U datim okolnostima Putnikova strategija zasnivala se isključivo na odbrani, lišena inicijative za protivudar. Raspored srpskih armija razlikovao se 1915. od onog iz 1914. godine. One su sada zaposele razvučeni lanac duž severnih i istočnih granica i bile su lišene strategijske rezerve. Jedini zadatak Vrhovne komande bio je da krpi otvore koji će nastati na frontu koji je pucao.

Nemački general August fon Makenzen krenuo je 5. avgusta u osvajanje Srbije. Uragan čelika prekrio je čitavu dužinu fronta. Za samo dva dana na Beograd je sručeno 30.000 artiljerijskih granata. Istog dana grčki kralj, germanofil Konstantin, prinudio je zapadnjaka Venizelosa na ostavku i Srbiji je poručeno da ne računa na casus foederis u slučaju bugarskog napada. Samrtni udar došao je 13—14. oktobra kada je Bugarska napala Srbiju. Bugarski vojnici zatekli su u Nišu plakate "vivent les alies" namenjene dočeku francuskih trupa. Francuskoengleske jedinice u Solunu, nedovoljno opremljene, nisu bile u stanju da pruže bilo kakvu pomoć.

Tih dana Putnik je vodio poslednju bitku za sopstveni život. Izložen neprekidnim naporima, bolestan od influence, bio je prikovan za postelju. Italijanski ratni dopisnik Feri Pizani opisao ga je kao "iznurenog čoveka, drhtavih pokreta". "Bolest je skoro izbrisala crte na njegovom licu", pisao je novinar, "samo su ostale čelicne oči jedne nepokorene duše. Svaki je trenutak izgledao kao da je poslednji." Švajcarski profesor i kriminolog doktor Arčibald Rajs imao je utisak "starog i vrlo bolesnog profesora koji je u svom bezgraničnom patriotizmu nalazio snagu da se bori sa smrću".

Putnik nije više mogao da neposredno upravlja vojnim operacijama. Namenjeno mu je samo da donosi glavne odluke. U stvari, nije ni ostalo mnogo toga što se moglo preduzeti. Kada je feldmaršal Makenzen potisnuo sa Dunava Treću srpsku armiju, čitav sistem odbrane je iz temelja poljuljan. Braneći zemlju stopu po stopu, Putnik je nadgledao izvlačenje vojske iz klješta koja je Makenzen pokušavao da zatvori kod Kragujevca. Po ulasku Bugara u Kačanik, Putnik je povukao svoje istočno krilo na levu obalu Južne Morave kako bi skratio front i sačuvao njegovu celokupnost.

Jedini zadatak koji je preostao Putniku bio je da izvuče armije iz petlje koja ih je davila i da održi otvoren pristup Kosovu i dalje preko Albanije prema moru. Nepokolebljivi Mišić, koji je stalno snevao o protivofanzivi, predlagao je protivnapad u Zapadnoj Srbiji, u stvari novo izdanje Kolubarske bitke. U toku žučnog razgovora koji je imao s Putnikom 27. oktobra njegov predlog je odbačen. Niti je situacija bila ista sa onom iz prethodne godine, niti je Putnik bio isti čovek. Naredio je Mišiću da se povuče prema Kosovu. Komandant Prve armije to je uspešno sproveo i sprečio Makenzena da opkoli njegove divizije kod Kraljeva. Situacija je postala očajna kada je bugarska Druga armija zauzela Skoplje i time presekla saobraćaj Srbije sa Solunom. Ministarski savet je 4. novembra je održao sastanak sa Vrhovnom komandom i na njemu je odlučeno da se otpor produži što je duze moguće, ali da se trupe povuku preko albanskih planina u pravcu Jadranskog mora.

Uzevši Niš i Skoplje, Centralne sile ostvarile su svoj strateški cilj da uspostave kopnenu vezu s Turskom. Stoga je nemačka komanda počela postepeno povlačenje svojih trupa sa Balkana. To je pružilo poslednju, slabu nadu za pokušaj probijanja obruča preko Skoplja ka Solunu. Uzalud: posle kratkog lokalnog uspeha kod Leskovca, pokušaj protivofanzive je odbijen. Pedeset dana su srpski vojnici, mračnog lica i zamućenog pogleda, izmučeni i proganjani, vodili očajnicku borbu. Vojska i vlada, praćeni gomilom izbeglica, opkoljeni, odsečeni od saveznika, gurnuti su u pravcu albanskih planina. Izbor je bio kapitulacija ili povlačenje preko zamrznutih staza i bogaza i kamenitih vrleti albanskih planina, neopremljeni za zimu i dočekani od neprijateljski raspoloženog albanskog stanovništva.

Na dan 25. novembra Putnik je izdao svoje poslednje i najbolnije naređenje vojsci kojom je komandovao. Trupama je naređen pokret preko Albanije prema Jadranskom moru gde je trebalo da ih prihvate saveznici. Kako je artiljeriju bilo nemoguće preneti preko albanskih vrleti, naređeno je da se topovi rasklope i delovi zakopaju u zemlju. "Drzave nije nestalo — ona nastavlja da postoji!" hrabrio je Putnik svoju vojsku.

Kako nije bio u stanju da korača, Putnika su preko Albanije prenela četiri vojnika u nekoj vrsti improvizovane nosiljke — stražarnice u koju je bila ugrađena stolica. Stari kralj Petar I mu se pridružio na volovskim kolima. Put od 115 kilometara pređen je za jedanaest dana. Sutradan po dolasku u Skadar Putniku je zbog bolesti dodeljeno odsustvo od pet meseci. U pratnji ćerke i licnog lekara prešao je u Brindizi, odakle se uskoro potom prebacio na Krf gde su se skupili ostaci srpske vojske.

Očigledno je da je Putnikovo učešće u vođenju daljih operacija na Solunskom frontu bilo završeno. U tim danima patnjama otadžbine pridružile su se i lične patnje starog vojvode. Kao što to obično biva, posle poraza iskrslo je pitanje odgovornosti. Da bi sebe opravdala u nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja, vlada je bacila odgovornost na vojnu komandu.

U stvari, odgovornost za tragični ishod ratovanja 1915. godine delili su svi koji su učestvovali u donošenju sudbonosnih odluka, kako u Srbiji tako i u savezničkim vojnim i političkim krugovima. Putnik je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da izbegne uništenje vojske koja mu je poverena i koja je bila suočena sa daleko nadmoćnijim protivnikom. Greška koju je učinio, a ona se takođe odnosila na vladu, bilo je poverenje u očekivanu pomoć saveznika koja je izostala. Povlačenje prema Jadranskom moru preko Crne Gore moglo se blagovremeno predvideti i pripremiti čime bi se izbeglo tragično povlačenje preko Albanije.

Bilo kako bilo, žrtva je nađena. U januaru 1916. godine celokupna Vrhovna komanda, uključujuci Putnika, smenjena je s dužnosti. Vojvoda je o tome smenjivanju saznao od blagajnika koji mu je predao platu bez dodatka koji mu je pripadao kao načelniku štaba Vrhovne komande. Ogorčen, vojvoda je prešao u Nicu gde su ga francuske vlasti dočekale s počastima i stavile mu na raspoloženje vilu u predgrađu. Bronhitis i emfizem najzad su ga savladali i 17. maja 1917. godine Putnik je preminuo. Bilo mu je sedamdeset godina.

Među srpskim vojnim vođama u ratovima 20. veka vojvoda Putnik bio je najistaknutija i najtragičnija ličnost. Njegovo najznačajnije delo bila je priprema srpske vojske za predstojeće ratove. Putnik je odgajio blistave komandante Stepu Stepanovića, Živojina Mišića, Petra Bojovića i Živka Pavlovića. Oni su složno radili pod njegovim vođstvom i nadzorom. Njegov autoritet stišavao je njihovu bujnost; njegov sud i odluka bili su konačni.

Putnikova strategija u vreme ratova 1912—1914. bila je elastična i prilagodljiva nastalim prilikama na bojnom polju. Godine 1912. primenio je ofanzivnu strategiju a 1913. prešao iz defanzive u napad. Strategija koju je nazvao "aktivna odbrana" došla je do punog izražaja 1914. godine. Koncentracija glavnih snaga u dubini i njihov prelaz u protivnapad bili su uspešni.

Očigledno je da je sreća potrebna vojniku u ratu, kao i svima u svakodnevnom životu. Putnik je koristio pogreške turske komande, megalomansku politiku bugarskog kralja i rusku podršku 1914. koja je pomela austrijske planove za invaziju Srbije. Napad daleko nadmoćnijeg neprijatelja 1915. okrenuo je ratnu sreću protiv njega.

U svemu tome istorija je ipak bila naklonjena starom vojniku. Na vrhuncu Kolubarske bitke Putnik je odvratio kralja Petra od nameravane posete frontu: "Veličanstvo, jedino što ćete čuti je kako vojnici psuju vas i mene." Međutim, Putnikovo telo preneto je u Beograd 1926. godine a na kapeli u kojoj je sahranjeno stoji natpis: "Vojvodi Putniku zahvalna otadžbina".

Dimitrije Đorđević: "PORTRETI iz novije srpske istorije", BIGZ, Beograd, 1997.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 04, 2015, 11:33:27 pm »

**

POSLEDNJI DANI VOJVODE PUTNIKA


Već u poslednjim danima upravljanja operacijama srpske vojske, Putnik je bio fizički toliko iznuren, da je s mukom sedeo, i većinom je ležao. Pri svem tom on je bio intelektualno potpuno svež i diktirao je naređenja za pokret trupa kroz Crnu Goru i Albaniju. Ali kako je i Vrhovna komanda morala premeštati svoj stan, a saobraćajne prilike postajale sve teže, to se postavljalo pitanje kako da se transportuje Putnik. Do Lipljana je mogao da se doveze železnicom, a odatle do Prizrena automobilom.

Kad je Putnik, 4 (17) novembra 1915. godine, stigao u Prizren, bio je već jako zamoren i teško bolestan. Tu je još poslednji put kao načelnik štaba Vrhovne komande svestrano razmotrio situaciju, posle ozbiljnog i dugog razmišljanja doneo ono sudbonosno rešenje i, u sporazumu sa Vrhovnom komandom i Kraljevskom vladom, izdao poslednje naređenje.

Od Prizrena ka Jadranskom moru vode samo uski putići i kozje staze, po kojima se može kretati samo po jedan konj ili čovek peške. Putnik je međutim bio u takvom stanju da niti je mogao jahati, a još manje ići peške. Nikakvo drugo prevozno sredstvo nije moglo da se upotrebi, pa je rešeno da se za Putnika napravi nosiljka, u kojoj bi on sedeći bio nošen kroz Albaniju. Tako je u Prizrenu napravljena nosiljka u vidu vojničke stražarnice, u koju je stavljena jedna udobna (stolica) fotelja i Putnik, dobro utopljen, sedeći u toj fotelji, nošen je na ramenima četvorice snažnih vojnika.

Iako je bio ovako teško bolestan, Putnik je ostao čovek nesalomljivog karaktera, što se vidi i iz njegovog naređenja o pokretu štaba Vrhovne komande.

On je znao da je jedan od najtežih, ako ne i najteži put, onaj od Prizrena preko Ljum-Kule, Spasa, Puki do Skadra, ne samo zbog toga što je bio neprolazan i divalj, nego i stoga što je vodio kroz predeo naseljen krvožednim Arnautima, koji su kao hijene dočekivali naše iznemogle vojnike i nenaoružani izbegli narod i ubijali ih radi pljačke. Pa ipak, on je taj put izabrao i za Vrhovnu komandu, da bi ostala sa vojskom i u najtežim prilikama, kako bi time kod trupa održao na visini moral koliko ga je još bilo ostalo.

Prema naređenju, Vrhovna komanda je imala da krene iz Prizrena 13 (26) novembra u 9 časova za Skadar pravcem Ljum-Kula, Spas, Puki, Skadar, i tamo da stigne 17 (30) novembra.

Taj put je dugačak 115 kilometara, a prolazi kroz jako ispresecano zemljište. Od Ljum-Kule i sela Spasa penje se na visinu od 1200 metara (prevoj Ćefa), da se odatle spusti u besnu torentu Mihajlu. Ona se gazi gotovo do pojasa na petnaestak mesta. Na tom putu prolaze se retka i bedna arnautska naselja od po nekoliko kuća Arnauta, siromašnih do krajnosti a divljih i krvožednih do bestijalnosti. Sela Spas, Fleti, Čereti, Brdeti, Škoze i Puki naročito prednjače u tome. Ko je god pao šaka njima, opljačkali su ga do gole duše, odvodili u ropstvo, mučili i ubijali neštedimice.

I takvim putem prošao je kralj Petar I. Prestolonaslednik Aleksandar, praćen gardom i ađutantima, takođe je išao tim putem i prešao ga je za dva dana. Vrhovna komanda morala je udešavati svoje kretanje obzirom na zdravlje starog vojvode Putnika i na sredinu panikom obuzetih izbeglica i rastrojenih delova vojske. Zbog toga je štab Vrhovne komande jedva stigao 23. novembra (6. decembra) u Skadar.

Dolazak štaba Vrhovne komande sa Putnikom u Skadar bio je od presudnog uticaja na stanje oko Skadra, gde umorna, bolesna, borbama i planinama albanskim i crnogorskim iscrpena vojska, po dolasku sa raznih strana, nije našla ni hrane, ni odela, ni krova, ni ikakve materijalne ni moralne pomoći.

Tu u Skadru, Putnik je ostao neko vreme radi odmora i lečenja. Kako više nije bio u stanju da rukovodi poslovima, to je 18. (31) decembra 1915. godine dobio neograničeno odsustvo radi lečenja, da ne bi bio smenjen, a za načelnika štaba Vrhovne komande je određen đeneral Petar Bojović, što je Putnik saznao tek na Krfu.

O kakvoj reorganizaciji vojske u Skadru nije moglo biti ni govora. Tako isto i lečenje Putnikovo nije se moglo zamisliti u Skadru. Tu nije bilo ni hleba, ni lekova, a inače nezdravo podneblje. Pritom još, austrijski aeroplani ni od kog i ničim ometani, imali su odličnu metu sa niskih odstojanja. I oni to nisu propustili. Svakog dana su doletali, izbacivali svoje bombe u nezaštićenu masu i varoš i neuznemiravani se vraćali u svoje baze, da sutradan opet dođu.

Pod takvim uslovima, Putnik se nije mogao ni lečiti ni odmoriti, pa je rešio da se preveze na Krf i tamo produži odmor i lečenje. Istog dana kad je dobio odsustvo ponesen je Putnik preko Lješa u Sv. Ivan Medovski, gde se 21 decembra 1915 (3 januara 1916) ukrcao u italijanski brod Čita di Bari i otputovao za Brindizi. Tu su ga Italijani veoma lepo i svečano dočekali, pružili mu ljubazno sve ugodnosti, dok nije 25 decembra (7 januara), francuskim kontratorpiljerom prevezen na Krf. Skroman kao i uvek, Putnik je poveo sobom samo dva vojnika ordonansa, a u njegovoj pratnji su bile njegove dve kćeri, zet i lični lekar d-r Radosavljević i rođak advokat d-r Dragutin Protić.

Na Krfu je Putnik najmio jednu privatnu vilu (vila Kojovina), iz koje nije nikuda izlazio i nikoga nije primao. Tu se on mirno odmarao, osećao se relativno dobro, ali je sve vreme bio jako potišten, zbog čega, to nije govorio. Tako je ostao u toj vili do septembra 1916 godine. Međutim kad je nastao kišni period, njemu je pozlilo i stanje zdravlja počelo naglo da opada. Tada je njegov lični lekar d-r Radosavljević predložio da Putnik pređe ili u Kairo ili u Nicu, gde je klima pogodnija za njegovu bolest. Kako Putnik za sve vreme dok je bio na Krfu nije iz sobe izlazio, to je i ostavio d-r Radosavljeviću da reši kuda će ga preneti. D-r Radosavljević je nalazio da je put do Kaira dug, zamoran i manje bezopasan, pa je rešio da idu u Nicu.

Kako Putnik iz svojih sredstava nije mogao ni na Krfu živetu, Kraljevska vlada mu je odredila izvesnu pomoć, te je tako mogao da otputuje. Na molbu Putnikovu, italijanska vlada poslala je malu obalsku krstaricu Karlo Mirabelo, kojom je Putnik prevezen u Brindizi, odakle je vozom otputovao za Rim. I ovom prilikom italijanske su vlasti vrlo ljubaznno dočekale i ispratile Putnika, koji se u Rimu zadržao samo do polaska prvog voza za Nicu.

U Nici je Putnik najmio jednu privatnu vilu (vila Nina) i tamo se odmarao i lečio. Međutim i pored svih lepih želja slatih Putniku od strane Srba i Francuza u vidu amajlija, pisama, raznih saveta, pesama itd. njegovo zdravlje nije išlo nabolje. Često je u tim momentima govorio da je smrt samo oslobođenje muka, iz čega se vidi da se on smrti nije plašio, već se brinuo o budućnosti zemlje i dece. Svojoj deci (kćerima, koje su bile uz njega) je sve naredio šta da urade u slučaju njegove smrti, čak i koga da izveste.

Poslednji časovi njegovi nisu bili teški. Njegovo je srce, uz emfizem pluća, počelo da slabi i on je bez mučenja i bolova ispustio dušu 4 (17) maja 1917 godine u zoru.

Sudbina nije htela da Putniku ispuni želju da dočeka oslobođenje zemlje, koju je on toliko voleo i kojoj je posvetio ceo svoj život i sve svoje sposobnosti.

Putniku je sudbina dodelila dosta dug život — 71 godinu. Taj život protekao je kroz najburnije doba novije srpske istorije, doba oslobođenja i ujedinjenja našega naroda. Još u poluvazalnoj državi, on je učestvovao u svima naporima za oslobođenje. Čovek retkog karaktera i retkih osobina, on je bio sudbinom namenjen baš za ono za šta je i izabran — za organizatora i vojskovođu.

Njegov organizatorski dar, sjajna inteligencija, visoka vojnička sprema i karakterne osobine, mogle su doći do izražaja tek kad je to sudbina opredelila. Trebale su da dođu naročite prilike pa da Putnik uzmogne da primeni svu riznicu svojih sposobnosti i karakternih osobina.

Kad su ga prilike u zemlji istakle na najviše položaje u vojsci, on je svojim organizatorskim darom i dubokim poznavanjem odlika srpskog naroda, uz neumoran rad i nepokolebljivu volju, uspeo da, za relativno kratko vreme od nekoliko godina, spremi srpsku vojsku u moralnom, znanstvenom i materijalnom pogledu, za velike podvige i junačka dela u događajima koje je on predviđao u bliskoj budućnosti.

Svoje iscrpne studije načela ratovodstva i istorije ratova, svoju temeljnu spremu i stalna razmišljanja o ratnim operacijama, on je sjajno primenio pri izradi ratnih planova za ratove 1912, 1913 i 1914 godine. Svojom istrajnošću u odlukama, koje je donosio tek posle zrelog razmišljanja i sprovodio prosto i sa tvrdoglavošću, on je sve te planove proveo u delo onako kako ih je zamislio.

Odlučan, nepodložan tuđim uticajima, on je svoje odluke sam donosio i za njih primao svu odgovornost. Znajući šta je pravilno, nikad nije bio rob doktrina ni u taktici ni u strategiji. Miran, hladan, samopouzdan, on je proveo srpsku vojsku kroz najteže teškoće, doveo je do najveće slave, ne dopustiv nijednom da ona bude ma čim osramoćena.

Putnikova je zasluga što je Kosovo osvećeno, što je Slivnica okajana, što je država bila uvećana i stala u red opasnih takmaca, ne samo na Balkanskom Poluostrvu.

Njegova je zasluga što je izbegli narod i srpska vojska provedena kroz teškoće nepremostive za obične ljude, i spasena od kapitulacije, čime je omogućeno stvaranje i održanje Solunskog fronta, odakle je počelo rušenje otpora Centralnih sila i omogućena definitivna pobeda saveznika u 1918 godini.

Putnikova je zasluga što su naši veliki saveznici upoznali i ne samo cenili srpski narod i naročito srpsku vojsku i postali naši branioci pred svetskim forumom.

On je svoju ulogu sjajno odigrao na vojničkoj pozornici, požnjeo čast, slavu i priznanje vladaoca, otadžbine i naroda.

On je postao i bio prvi srpski vojvoda, bio počasni ađutant Kralja. Njegove grudi kitila su sva srpska ratna odlikovanja, mnoga mirnodopska, sve srpske ratne spomenice i mnoga strana i mirnodopska odlikovanja.

Putnik je postao legendarna ličnost, njegovo ime blista i blistaće u našoj političkoj i vojnoj istoriji zauvek, kao zvezda vodilja potonjim naraštajima, budeći u njegovim sledbenicima ponositu nadu da i oni stanu u red sa ovim velikim vojskovođom svoga doba; a tu veličinu mu i neprijatelji priznaju.

Narodna skupština, u ime naroda i otadžbine, odala mu je priznanje zakonom o narodnom priznanju zaslužnima za otadžbinu.

Najviša narodna naučna ustanova, Srpska kraljevska akademija nauka, odala mu je takođe zaslužno priznanje.

A država je Putnikove zemne ostatke prenela u Beograd, tu ih sahranila, podigla dostojnu spomen-kapelu, i na njoj stavila natpis:

Vojvodi Radomiru Putniku
Zahvalna Otadžbina   


Vladimir Belić
(Vojvoda Radomir Putnik, 1938)

OGLEDALO SRPSKO Mesečnik za istoriju, tradiciju, duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996. Izdaje LARS
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: