Veliki župan Stefan Nemanja / Sv. Simeon Mirotočivi (1113―1200)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « SRPSKE VLADARSKE PORODICE « Sveta loza Stefana Nemanje  « Veliki župan Stefan Nemanja / Sv. Simeon Mirotočivi (1113―1200)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Veliki župan Stefan Nemanja / Sv. Simeon Mirotočivi (1113―1200)  (Pročitano 14405 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Jun 01, 2012, 02:27:28 am »

*





VELIKI ŽUPAN STEFAN NEMANJA

rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića i tvorac moćne srpske države u srednjem veku
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jun 01, 2012, 02:36:58 am »

*

VELIKI ŽUPAN STEFAN NEMANJA


1. MLADOST STEFANA NEMANJE

Početkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti ― Raška i Zeta. Obe su međusobno imale dovoljno različitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, a razlog je bio jednostavan ― prevlast. Osim drugačijeg etničkog sastava i različite religije, Raška i Zeta su trpele različite uticaje što se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovi međusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najčešće je stalna netrpeljivost dovodila i do krvavih sukoba. Ono što im je bilo zajedničko bilo je to da nijedna oblast nije bila nezavisna, već su obe pod stranom vlašću.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osim srpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imalo i priličan politički uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bio naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovo ime potiče verovatno od imena rimskog grada Doclea ili možda od naziva ilirskog plemena Docleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblast počinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava u vladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VII odobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tome da Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodom tako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada već nije vladao Mihailo, već njegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilično veliku nadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju, srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom. Zahvaljujući ovome katolički uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisu imale uopšte pravoslavnog sveštenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz toga što su sva dokumenta pisana isključivo na latinskom jeziku. Samo stanovništvo u Zeti nije bilo homogeno, budući da se ova država nalazila na granicama različitih plemena, koja se jesu mešala, ali koja su i zadržavala mnoštvo svojih plemenskih običaja.

Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su joj predstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajače. U ovoj oblasti živelo je pretežno srpsko stanovništvo uz veoma malo drugog etničkog elementa tako da je Raška uspela da sačuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvećoj meri očuvani narodni jezik i drugi običaji, a pravoslavna crkva je imala isključivi uticaj. Raška se uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god to može usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranične čarke su bile neprestane, ali ni jedan od vladara nije pokazivao neke veće ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavali uglavnom pljačkama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101. godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majke izbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio ogromni metež da se dočepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovičan jer ga nikako nije umeo i očuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko ― toliko mirna zemlja, bez nekih većih trzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zete postaje poprište divljih obračuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi je osetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. Već rasklimana Zeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naročitu volju, još manje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti, tako da Vukan nije imao većih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svoga kandidata Kočapara Branisavljevića.

Raški župan je želeo da dovođenjem Kočapara na zetski presto dobije odlučujući uticaj u ovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kočapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast i prilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kočapar pokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana. Uskoro su između njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako da povrati uticaj nad svojim štićenikom, čak pokušao i da ga ubije "Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kočaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Kočapar se pokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Kočapar se pokazao kao odlučan vladar koji je imao nameru da Zeti povrati raniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humske zemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticaj nad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajući i podržavajući novog kandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inače sin najstarijeg Bodinovog brata, takođe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i čak mu postao i zet. Zahvaljujući tome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastičkih borbi što je i te kako ostalo u sećanju. "I zemlja je dvanaest godina živjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatno je da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, čime je zetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinov sin Đorđe, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inače, ova žena je ostala u predanju poznata kao nadasve opaka i zla. Ona je kao žena Bodinova još za njegova života bila u stalnim sukobima sa Branislavljevićima jer se bojala njihovog jačanja predviđajući da će oni nakon Bodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj čak pripisuje u zaslugu odsecanje glave rodonačelniku Branislavljevića, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin. Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodin bi pobijeđen od žene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).

Đorđeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugo nauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevići uz Grčku pomoć potisnu, a mater mu Jakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatočenje u Carigrad. Sada je na prestolu Grubeša Branisavljević, podložnik Grka. Đorđe nemajući kud pobegne u zaštitu kod svojih doskorašnjih neprijatelja, u Rašku.

Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom sećanju. "Za to vrijeme zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja bi napunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani koji sa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara dočekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetski presto preuzima ponovo Đorđe, ali sada je on već stariji i mnogo iskusniji pa mu je jasno da se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steći mitom nego oružjem. Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevićima, svojim najvećim neprijateljima, nudeći im pojedine županije na vladanje. Verovatno je računao da mu je bolje da ih kao svoje podložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grčkoj odakle bi oni mogli naići. Uspeh mu je bio samo delimičan. Neki od Branisavljevića mu dolaze i prihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grčkoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Za to je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinastičke borbe nakon smrti Vukanove još uvek ne smiruju. To je idealna prilika za Zećane i njihovog vladara Đorđa, da sada oni počnu da se mešaju u raške poslove. Đorđe je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidata Uroša, inače sinovca Vukanovog. Kako je Uroš bio u tamnici u Raškoj to ga je trebalo najpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije i poplijeni. Tu naiđu na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rođaci, pa ga, izvukavši ga odatle pošalju za župana u Raškoj". (Letopis pop Dukljanina).

Ove dinastičke borbe u Raškoj su izbile odmah nakon smrti velikog župana Vukana. U međuvremenu, dok se Uroš nije dočepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme (stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bio ličnost većeg značaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmah je podlegao pobuni svoje braće. Zavida se navodno sa svojom braćom sporečkao oko imanja i budući da nije došlo do mirnog rešenja ovoga spora, došlo je do teških reči, zatim pretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzela zemlju". (Stefan Prvovenčani). Zavida nije mogao drugačije odgovoriti već samo bekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu se sklonio za izvesno vreme.

Za to vreme u Raškoj besne dinastičke borbe koje traju duže vreme što omogućuje da se u njih umeša i zetski kralj Đorđe želeći da on bude taj koji će da odluči o tome ko bi mogao biti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastela udružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoć Grke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskim poslovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protiv Đorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on, nemajući kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protiv njega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeći utočište dok ga konačno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač, a zatim u Carigrad. U Carigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatočeništvu. Grci su tada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuće Branisavljevića.

Ove dinastičke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu koja je zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje dočekao kao olakšanje, jer ga je osvajač konačno oslobodio beskrajnih dinastičkih borbi koje nisu imale nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo maha potvrđuje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jedni spolja a drugi iznutra predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevši kralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga, okovanog i u pratnji stražara, pošalje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zeta je izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XII veka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja već naziv "veliki knez".

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina kome je dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to se pretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođenju deteta postavilo se i pitanje njegovog krštenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za očekivati da se i dete tako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snažnim katoličkim uticajem tolikim da u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveštenstva. Kako je Zavida bio praktičan čovek, odlučio je da mu dete krsti katolički sveštenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje" (Stefan Prvovenčani).

O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo ništa, ali na osnovu onoga kako se živelo u Zeti u to doba može se sa velikom sigurnošću rekonstruisati i to kakav je on imao život. Zavida je, iako bez značajnije političke uloge u životu Zete ili Raške, pripadao porodici velikog raškog župana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio je verovatno i dobrostojeći o čemu govori i to što je mogao iz Raške prebeći u Zetu. Izgleda da je najveći deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada ― Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su široku autonomiju, koja je u sebi podrazumevala da postoje tačno određene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razni činovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije, mada je što se tiče crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu na Dubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedište arhiepiskopije.

Bar se nalazio na brdu iznad oštrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujući tome što je bio sedište arhiepiskopije smatran je politički važnijim od ostalih. Ovaj grad je živeo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujući tome bio je gusto naseljen, a sama varoš je bila prilično velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jači i sigurno je da ga je Nemanja često posećivao i posmatrao snažnu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok se ispod nje prostirala varoš sa oko pet stotina kuća. Oko njih se pružao isto tako snažan kameni bedem, koji je služio kao zaštita od nenadanih napada. Kotor je bio tipična primorska varoš sa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuće od kamena (ređe od drveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kuća je imala po jedan balkon koji se nalazio sa glavne strane kuće. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara, cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebno srdačne odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja da se građani ova dva grada međusobno mešaju, trguju, pa čak i venčavaju. Ipak, malo je primera da se Dubrovčanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi. Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo između drugog i trećeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljište je bilo marljivo obrađivano, što je rezultiralo brojnim voćnjacima, vinogradima, baštama među kojima je bilo sagrađeno i mnoštvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu živi, pa je u severnom delu (Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bačvari, lađari, krečari, ciglari).

Dubrovnik je bio srazmerno jači grad u odnosu na Kotor što se moglo odmah videti i po kućama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, već su bile uglavnom dvospratne ili trospratne, a nisu bile retke ni četvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke, ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok je staklo bilo prilično retko. Skoro svaka kuća je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde se držalo cveće. Ove galerije su služile i za mnogo prozaičnije stvari, kao što je smeštaj nužnika i to na prednjoj strani kuće tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je bio razlog zašto su ionako uzane ulice bile pune smeća. Kaldrmisane ulice su bile retkost, a stanovnici su slobodno držali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kuće se ulazilo sa stepeništa koje su bile spolja, na ulici, što je još više sužavalo ionako tesne ulice. Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ići noću; uvek je postojala opasnost da se upadne u jamu koja je puna nečistoće ili da se strada od pljačkaša i neprijatelja, a moglo se naići i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onih koji su se usudili da bez fenjera šetaju kada padne mrak.

Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuće, već su se pravile uglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojničkih razloga, odnosno zato što bi se te kuće u slučaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pruže zaklon. Zbog pomenute neurednosti širile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bila najprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraženima leprom bio je zabranjen ulazak u grad i oni su morali da žive na tačno određenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostale građane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni sa veće razdaljine. Bilo je još ljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravili kažnjavajući kriminalce sečenjem ušiju, nosa, smuđenjem kose, oslepljenjem, itd. Česta kazna bila je i čupanje brade, a zbog običaja da ljudi nose duge kose i brade, pa je čak bila velika sramota biti ćosav.

Budući da je Nemanja bio iz dobrostojeće kuće, to mu je i život bio daleko lagodniji no što je to bio život običnih građana. No, to ne treba preuveličavati, jer ni tadašnja visoka vlastela nije imala neki bog zna kako ugodan život. Verovatno je da je kuća Nemanjinih roditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Moguće je da su i u njoj kao i kućama drugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni šarenim prostirkama, a verovatno je da su imali platnene zavese ili pamučne, koje su služile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imali skupocenog pribora čuvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovčezima od kojih je ključ imao samo starešina porodice. Kuća je bila osvetljavana svećnjacima ili fenjerima, dok su u siromašnijim kućama koristili luč. Čak i u najbogatijim kućama u to vreme je bila retka postelja, već se spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije se upotrebljavao dušek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolična kako se to danas često neopravdano misli. Preovlađivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogača, kaša, pita sa mesom ili sirom. Zapravo najviše je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovčje meso. Od svinjskog mesa na ceni je bila naročito šunka i slanina. Jela se riba, ali i divljač mada samo na trpezi znatnije gospode. Kao piće korišćeno je vino i medovina.

Nemanja se verovatno najviše zabavljao odlazeći u lov i to na prepelice, jarebice i druge ptice, što se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestižu ukoliko bi se u lov išlo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mrežama i oni su bili obučavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su često vođene parnice oko vlasništva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezane za korišćenje bojnog oružja. Najčešće se vežbalo u gađanju strelom i lukom, ručnim balistom kao i sa mačevima.

Gozbe su bile česte, a gostoprimstvo je bilo poslovično. One bi se uvek završavale žestokim pijankama, što i nije bilo čudno jer su neprestano za sve i svašta dizane razne zdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korišćeni su frula, gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su česte i zabave pod maskama, a najčešće su se nosile životinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krčme gde su najčešće radile žene zbog kojih su stalno izbijale tuče. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se u svakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo života.


Željko Fajfrić: "Sveta loza Stefana Nemanje" | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jun 01, 2012, 02:40:02 am »

*

2. RAŠKA U BORBAMA ZA NEZAVISNOST

Vreme vladavine velikog župana Uroša vezano je za uplitanje Raške u veliki rat između Ugarske i Vizantije koji je počeo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i veliki broj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihovi planovi su išli i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naišli na Rašku koja je bila, i pored svojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalo potruditi i pridobiti ga. Koristeći to što su Rašani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantiji želeći se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike.

Oko 1127. godine Ugari su počeli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgleda da nisu bili sigurni da će ga uspeti i zadržati, te su počeli da ruše gradske bedeme i da kamenje prenose u Zemun pojačavajući njegove bedeme. Uskoro su stigli do Niša i Sofije, a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletali čak do Filipopolja. Vizantija je uzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog poraza Ugri su još jednom pokušali ratnu sreću i napadaju na Braničevo. Imali su uspeha, ali samo dok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Međutim i vizantijska vojska se uskoro morala povući zbog bolesti i nedostatka hrane.

U međuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale (1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljućen, osramoti ga tako što ga obuče u žensku odeću, posadi na magarca i provede ga po Carigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilično ozbiljna stvar to je vizantijski car Jovan Komnin morao da lično dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je ugušen, a Grci su se žestoko osvetili tako što su mnoštvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grčke. Župan Uroš je tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast.

U ovom ratu Srbi su žestoko stradali, ali njihova želja za oslobođenjem od Vizantije nije prestala, kao što je i njihovo prijateljstvo sa Mađarima ostalo. Želeći da Srbe što više veže za sebe, ugarski kralj je došao na ideju da svoga sina oženi ćerkom velikog župana Uroša. Tako je godine 1131. došlo do braka između srpske princeze Jelene i budućeg mađarskog kralja Bele II.

O ovome Beli postoji interesantna priča. Ugarski kralj Koloman (1095―1116), jedna nakaza od čoveka, razrok, rutav, ćorav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoša koji ga je pokušao srušiti sa prestola. Pokušaj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivši da se Almoš oslepi, i što je još groznije naredio je da se oslepi i petogodišnji Almošev sin, Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao naređenja da se obojica pogube. Međutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoša i Belu, tako da je Koloman i umro ubeđen da su ova dvojica, shodno njegovoj želji, mrtvi.

Kolomana je nasledio Stjepan (1016―1131.), veoma sličan svome ocu, razbludnik, koji je doveo u Ugarsku Kumane (Polovci) i živeo sa njihovim ženama. Ovo je bekrijanje uzelo tolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvog života ličeći na osušenog starca. Još dok je on bolovao, počele su smutnje oko prestola, budući da nije imao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesrećni kraljević Bela živ (iako slep), silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori sa velikim županom Raške, Urošem, ženidbu Bele i Uroševe ćerke Jelene. Godine 1131. Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarska kraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabić, neodlučan i koji je svoje strahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena je čak na ugarski dvor dovela i svoga brata Beloša, koji je dugo vodio glavnu reč u svim državnim poslovima, a jedno je vreme imao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441. godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj se pripisuju nemilosrdni obračuni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako čak jednom prilikom namamila u dvor oko stotinu plemića koji su bili protiv nje i njenog muža, a onda ih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imali četiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana i Almoša, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141―1162.).

Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri počinju shvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskih gradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihov pogled sada otišao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im može pomoći jesu Srbi, a njima su Mađari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnog prisustva Vizantije.

Verovatno je da su i Srbi imali veoma sličnu računicu kada su ulazili u savez sa Mađarima. Očekivali su da se uz pomoć Mađara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa sve manjim mogućnostima da izdržava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu državu koja je zalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbi živeli nikada nije bio prvorazredni interes Vizantije, tako da se očekivalo da Vizantija neće biti u stanju da pored toliko važnijih frontova na ovaj šalje veliku vojsku. Teren na kome su Srbi živeli bio je veoma težak ― sa puno šuma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi se nešto osvojilo. Sve je to tražilo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje. To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako može objasniti strašna upornost sa kojom su oni stalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veoma često svršavale teškim srpskim katastrofama. Udajom Uroševe ćerke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenog brata Beloša na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veoma moćan. U toj političkoj i borbenoj igri ni Mađari nisu suviše žurili. Nakon rata 1127―1129. i oni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, još uvek veoma snažna i stoga je politika koju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija. Čitava vladavina Bele II (1131―1141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekim izvorima i cela Bosna.

Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (1143―1161.), jedna izrazito vojnička ličnost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imao velike planove, no već iscrpljena država mu je to samo donekle omogućila. Manojlo I Komnen je bio sin cara Jovana II, njegov četvrti i najmlađi sin. Ovo je bio car koji nije ličio na dotadašnje vizantijske samodršce. Bio je svestan svoga, ali i značaja vizantijskog Carstva pa se u skladu sa tim ponašao. Pod velikim uticajem zapadnjačkog modela viteštva, kao i samog zapadnjačkog načina života bio je u duši ratnik koji je više od svega voleo direktne vojne sukobe u kojima i lično učestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se sa velikom strašću upuštao u zamršene teološke diskusije. Oba puta se ženio zapadnim princezama koje su sa sobom takođe donosile dah Zapada. Živeo je u Vlahernskom dvorcu na kojima se živelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti i ukočenosti. Viteški turniri su bili česti i na njima je car uzimao učešće gde je u sudarima sa drugim vitezovima često padao u prašinu što, naravno, konzervativnim Vizantijcima nije bilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo reći, ali i sam car je to osećao pa se okružio uglavnom strancima.

Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom koja se nalazila nasuprot Vizantije u južnoj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je bio uglavnom lokalnog karaktera, između same Vizantije i samih Normana, međutim Manojlo ga je proširio do neslućenih razmera. U želji da se jednom za sva vremena obračuna sa Normanima, car je krenuo u stvaranje široke koalicije koja bi mu omogućila invaziju južne Italije i konačan slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom. S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj, Ugarska i Raška, a imala je i podršku rimskog pape.

Pripreme za napad na južnu Italiju su već bile u toku, kada je došlo do, za cara Manojla, iznenadnog pokretanja II krstaškog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147. godine francuski i nemački kralj pokreću armije u želji da ih prebace u Malu Aziju i tako oslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstaše je put vodio najvećim delom preko vizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osim što su razulareni krstaši, više nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike, pljačkali i napadali sve što im se našlo na putu, oni su bili i veoma moćna armija spremna na sve. Jedna takva horda u srcu države značila je samo probleme.

Prva grupa krstaša pod vođstvom nemačkog kralja Konrada III je pravila celim putem strašne nerede. Manojlo je čak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili saveznici protiv Normana, a Manojlo je bio čak i oženjen Konradovom rođakom Bertom od Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravo žurio da Nemce prebaci što pre za Malu Aziju, dok nije došla i druga grupa krstaša koju je vodio francuski kralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti između sebe na vizantijskom tlu, pa bi se i krstaški pohod završio pre no što je i stvarno započeo. Čini se da se Konrad toga dosetio, pa je bez većih problema prešao u Malu Aziju.

Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je već bilo teže budući da je sa njima Vizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima, čiji su saveznici bili Francuzi. Između Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa su čak Francuzi razmišljali da napadnu i sam Carigrad i da baš tu završe sa svojim pohodom, ali ipak francuski kralj popusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim više što su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju doživele sve same poraze. Pogibelj je bila tolika da su se i nemački i francuski kralj ubrzo vratili kući, ostavljajući svoje armije njihovoj sudbini.

Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob se tokom 1147. godine počeo sve više zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimaju Normani i pod vođstvom svog kralja Rožera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovi gradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenju ovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile. Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to tako što se prvo izmirio sa nemačkim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149. godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u južnu Italiju, sa namerom da izvrši invaziju i slomi Normane.

Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Rožeru ima dostojnog protivnika, kako u ratu tako i u spletkama. Rožer najpre u Nemačkoj pravi smutnje nemačkom kralju Konradu, tako što protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemačke ima pobunu i on nema više vremena za savez sa Vizantijom, već žuri kući ne bi li smirio sopstvenu pobunu. Pošto je eliminisao jednog protivnika, Rožer isti recept primenjuje i u pozadini Vizantije nagovarajući Mađare i Srbe da napadnu Vizantiju.

U Mađarskoj na prestolu je Gejza II (1141―1162.) koji tada ima tek nešto više od deset godina i državu vode njegova mati Jelena (ćerka raškog župana Uroša) i njen brat Beloš. U Raškoj na vlasti je Uroš II, sin Uroša i brat Jelenin, koji samo čeka priliku da se otrese vizantijskog jarma. Ovo se Urošu sigurno učinilo pogodnom prilikom da konačno u svome naumu i uspe. Sve šanse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne strane nalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa druge strane nalaze Normani, Mađari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obećava krstaški rat protiv Vizantije a tu ideju podržavaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papa Eugenije III. Kako Vizantija može da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana? No, to su samo obećanja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi ni papa nemaju nameru da bilo šta od onoga što obećavaju ispune. Konačno, oni to ni ne mogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokušava da ih ubedi da krenu u novi krstaški rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, već da bi uništili Vizantiju. Pošto oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Mađari i Rašani.

I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraća u Rašku. Sa njime su i njegovi sinovi Tihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tačno kada se vratio, ali se zna da je to bilo nakon pada Đorđa u Zeti. Ono što pomalo zbunjuje jeste da je Zavida nakon povratka u Rašku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga i pretpostavka da ih je pozvao veliki župan Uroš II želeći ih pridobiti za veliki rat protiv Vizantije za koji se upravo spremao.

Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba car Manojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer se car odmah odlučio na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmah na Rašku. U samom početku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda očekivali i Mađarsku pomoć to se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time može objasniti brzina kojom je reagovao na srpski napad i što je lično poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je i Mađare, tako da je u odsudnom momentu veliki župan Uroš II ostao sam. Mađari nisu uspeli tako brzo da opreme i pošalju vojsku.

Sam Uroš II nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskom vojskom i toga je bio savršeno svestan. Kako je bio na vreme obavešten da se približava velika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda i šume. Car Manojlo nije imao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni grad Ras, kao i sve one oblasti kroz koje je prošao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galiča (okolina Zvečana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet.

U međuvremenu, veliki župan Uroš II je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio pod Konstantinom Anđelom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta po Raškoj. Konstantin Anđelo se našao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da ga Srbi savladaju, pa se car još jednom vraća u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroša II, ali je župan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena. Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naišla je i zima, tako da je bilo nemoguće voditi daljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad.

Ova ratna godina nije ništa donela ni Srbima, ali ni Vizantiji, šahovski rečeno pat pozicija. Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imali snage da Srbe traže po planinama. Ovakva situacija uopšte nije odgovarala caru, budući da je morao da drži velike snage u Raškoj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Baš zahvaljujući ovakvoj upornosti Rašana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napad na normansku Kraljevinu. Očigledno da su Srbi bili ipak teži protivnik, za kojeg nije dovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran delimičnim uspesima u ovom ratu, spremi za sledeću jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima ne može nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u duboke šume, već to mora biti akcija u vreme kada šume ostanu bez lišća. To je značilo spremiti vojsku za zimski pohod i raskrstiti sa Raškom za duže vreme. "A iduće godine, već pred kraj leta, kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drveće već počinje da gubi lišće, sakupi car vojsku kod Niša". (Jovan Kinam).

Za rat u sledećoj godini spremali su se i Srbi i Mađari. Župan Uroš je marljivo sakupljao saveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odrede župana Grdeše i Vučine. Možda su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroša. Očekujući da će Mađarska vojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Niš. No, zakasnio je i Mađarska vojska se spojila sa srpskom.

U blizini Valjeva, kod rečice Tare, došlo je do direktnog sudara vizantijske vojske i udruženih Srba i Mađara (1150.). Ovo je bila izuzetno žestoka bitka, a Srbi i Mađari su doživeli poraz. Sam car Manojlo lično je uzeo učešće u bici. "Naime, približivši se neprijatelju što je brže mogao, Jovan stade da udara arhižupana Vakhina po plećima želeći da ga probode kopljem. Međutim, ne bi kadar da to učini jer se suprotstavljao oklop. I ovaj Vakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva čoveka. Bili su car i onaj drugi Jovan Duka, koga već spomenuh. Pošto Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okršaj sa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari počeše sa raznih strana stalno da pristižu, Kantakuzin se nađe u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavši u neposrednu blizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovaj čovek postane žrtva varvarskog mača." Nešto kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskim vođom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza. A sam Vakhin i oni oko njega spazivši to, napustiše Jovana tamo i ustremiše se na cara. Prizor beše pun strave. Ali car baci koplje i isukavši mač koji mu je visio sa strane žestoko je na njih nasrtao neprestano zadajući i primajući udarce, dok se čitava bitka, pošto se ostali rasturiše, ne svede na njega i Vakhina ― čoveka izuzetno hrabrog i telom preterano golemog. Posle dužeg okršaja Vakhin zamahnu mačem i udari po licu cara, ali nije mogao da probije zaklon na kacigi pričvršćen iznad očiju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovi čvrsto se utisnuvši u meso, dugo ostavljali traga. Međutim, car odseče mačem varvarinu ruku i predade ga nećaku živo želeći da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam)

Iako su potere jedno vreme gonile i župana Uroša, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijci su zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznačajniji župani Grdeša i Vučina. Jedan od glavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Mađara bila je strahovita nedisciplina u boju, nasuprot Vizantijcima koje je čvrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, i lično bio u najvećem kreševu bitke i tamo dobio udarac po glavi.

Veliki raški župan Uroš II je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpun da je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stoga je odlučio da se pokori caru Manojlu i zatraži oproštaj. Tako je i bilo. Uroš, u pokajničkom odelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana dođe u vojni logor cara Manojla i padne pred njima na kolena tražeći oproštaj. "Uskoro dođoše u logor poslanici županovi tražeći da mu se nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stiže i sam župan držeći se smerno i ponizno. Primivši molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridiže sa zemlje gde je, ničice se bacivši pred carevim nogama ležao i zakletvama zajemči ono što je bilo ugovoreno uveravajući da će za sva vremena biti potčinjen Romejima." (Jovan Kinam)

Na kraju car mu oprosti, ali Uroš je morao da pruži novu zakletvu vernosti pod uslovima koji su začudo bili tek nešto teži nego do tada. Do tog momenta Uroš je kao vazal cara, morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove u Evropi ― ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji povećana sa 300 na 500 ratnika. "On je pristao da će, ako bi car ratovao na zapadu, učestvovati sa dve hiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da će pored tri stotine, koje je ranije slao, poslati još dve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbog čega je car ovako blago postupio prema svome nevernome vazalu. Ne samo što je car ostavio župana na vlasti, već mu ni vazalske obaveze nije značajno pogoršao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnji nastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Mađarima i car je verovatno hteo da mu pozadina ostane sigurna. Računao je sa tim da je Uroš dobio dovoljno dobru lekciju i da će bar za vreme dok on ne obavi kažnjavanje Mađara biti miran. Teško da je Manojlo verovao ovoj novoj Uroševoj zakletvi. Kako nije održao ni prvu vazalsku zakletvu, tako verovatno ne bi održao ni drugu. No, sada je bilo prečeg posla, a zabavljati se oko novoga župana u Raškoj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Naći nekog novog župana kojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadržati ovoga koji je već dovoljno oslabljen da za izvesno vreme neće predstavljati nikakvu opasnost. Samo ponašanje prema županu u kasnijem periodu će ovo potvrditi.

Sada je i Manojlo nastavio rat prema Mađarima i to tako što je godine 1151. zauzeo Beograd i Zemun, a Srem opustošio. Nekih većih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen je mir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina 1152. je prošla mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovi neprijateljstva.

U svim ovim događanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog učešća, ne želeći da pomognu Srbima iz Raške. Po završetku sukoba sa Raškom (1149.), zetski knez Radoslav je čak dolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zete car Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.


Željko Fajfrić: "Sveta loza Stefana Nemanje" | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jun 01, 2012, 02:40:11 am »

*

3. KRŠTENJE STEFANA NEMANJE

U to vreme Stefan Nemanja je verovatno već bio u Raškoj, kao i njegova cela porodica. Po povratku u Rašku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv. Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjića. Na Nemanju je ovaj hram ostavio moćan utisak i upravo zahvaljujući njemu on će postati važan duhovni centar. Tu činjenicu još je više uvećavalo i to što je to bila jedina episkopska crkva u Raškoj.

Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katolička zemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kao što je i prekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo. Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj ništa nije bilo strano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugačije napredovati na političkoj sceni; u Raškoj se nije mogao zauzeti iole važniji politički položaj bez podrške pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne može biti primer skladnih porodičnih odnosa jer su tu sukobi između braće oko vlasti bili sasvim uobičajeni (kasnije će da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrštavanje, spada svakako među manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se može reći da je ovo bio veoma uspešan politički potez: Nemanja menjanjem vere nije ništa izgubio, ali je zato mnogo toga dobio.

Može se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce ― najmlađi sin bivšeg velikog župana se vraća iz katoličke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poen za crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalo koliko je pravoslavna crkva u odnosu na katoličku moćnija, kada katolički pokrštenici hoće da se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zašto i ne, one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao više problema oko navikavanja na nov život u Raškoj koji je bio u mnogome različit od onoga u Zeti. Rođen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazeći bučne i prometne dalmatinske gradove susrećući se sa mnogim strancima i osećajući uticaje romanske i delimično evropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svih strana zatvorenu Rašku.

To je bila planinska zemlja, prepuna šuma, mračnih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalo divljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasičnom smislu reči, a nije ni moglo biti jer je veliki župan neprestano putovao, odlazeći iz jednog dvora u drugi, zadržavajući se toliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki način smatran grad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazarištu (nešto zapadno od Novog Pazara). Ovaj grad se nalazio u uzanoj kotlini između stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, što uostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 m dugačka i oko 150 m široka. Zato se i ne može shvatiti kao grad u klasičnom smislu već kao utvrđenje gde su često boravili raški veliki župani, a jedno vreme i vizantijski garnizoni.

Sam naziv Raška (Rassia, Rascia) sreće se tek krajem XII veka. Vladalac Raške je nosio titulu velikog župana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvane župe ili županije. Središte svake župe je bio grad, odnosno utvrđeno mesto. Veliki župan je bio ne samo glavni vojskovođa, već glavni sudija, zakonodavac, ali i najveći zemljoposednik. Svi su mu dugovali poslušnost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasni župani sticali veliku nezavisnost u odnosu na velikog župana. Sve je to zavisilo od njegove snage, koliko je bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao pod naletom onoga koji je od njega bio moćniji.

Pogranične župe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tome uživale posebnu organizaciju. Gradovi u Raškoj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti, pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju ― bile su to samo skupine drvenih kuća sa slamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvih okolnih zidova koji bi okružili te naseobine pomoću kojih bi se stanovnici odbranili od neprijatelja. Za te svrhe je služila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje i zabijenog kolja. Raška je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrđenja su bila uglavnom građena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo je veoma čudilo Gijoma Adama (1332): "Ova država ima malo, ili skoro nikakvih tvrdih gradova ili utvrđenih mesta, nego su u njoj sami salaši i sela, bez rovova i sasvim bez zidova". Srbi u Raškoj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" već su takva mesta, tek nešto veća od običnog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo.

Raško stanovništvo se bavilo uglavnom stočarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije. Rudarstvo je tek bilo u začetku, a i ono što je postojalo bilo je jako primitivno. Same naseobine nisu stalne, kao što ni vlasništvo na zemlji nije nikada sigurno pošto su bila česta otimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovništva u dalmatinske gradove, a kao razlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlog čestim migracijama bile su pljačke i otimačine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podložno stanovništvo. Na prostorima Raške je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske često nalazile svoj put kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domaći sukobi oko prestola, onda se vidi da su bile retke godine koje su mogle proći spokojno. Upravo je to bila ona najveća muka koja je terala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i uništavanja. Sam način na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi beže u mirnije krajeve. Svaka strana vojska koja bi ušla na rašku teritoriju nije gledala samo da savlada rašku vojsku ili da opljačka ono što joj je za preživljavanje potrebno, već je uništavala sve što je imala pred sobom. To je značilo paljevinu kuća i useva, sečenje voćnjaka i drugih zasada te ubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih naišlo. Zapravo, retko kada je prošlo više od par godina, a da se ne desi nešto ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde duže ni zadržavati, niti se baviti nečim što bi ih za duže vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga ni poljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svoga posla vezan dugoročno za zemlju, a kako su bila česta pomeranja stanovništva zbog stalnih ratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeđivalo stalnu pokretljivost, a davalo i kakvu ― takvu sigurnost bilo je stočarstvo.

U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovo redovno svake godine upadali u Rašku i uništavali sve na šta su naišli. Narod se povukao u planine i nerado se spuštao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nije omogućavala ni razvijanje zemljoradnje, a još manje rudarstva. Zemlja je bila u stalnom ratu i bežanije u planinu i neprohodne šume su bile obična pojava. Naravno da ni o nekoj kulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je to uništeno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u međusobnim otimanjima za vlast.

Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i doživeo možemo samo da pretpostavimo. Njegova snažna ličnost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova da se brzo snašao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrštavanje. Veoma je brzo shvatio gde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao i šta on od nje može očekivati i šta njoj za ono što od nje očekuje, mora da pruži. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglav čovek koji od svojih principa ne odstupa. Znao je da ukoliko želi da uspe on se Raškoj mora i prilagoditi, a čekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja je želeo najviše što se u Raškoj može postići, a za to je bilo potrebno i mnogo toga žrtvovati i oko mnogo čega se pomučiti. Bio je spreman i za njega nije bila baš teška stvar da se ponekad i savije da bi se kasnije još ponosnije uspravio, popuštanja su donosila više nego što su mu oduzimala. Raški župan Uroš II nije dugo držao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskom caru, već je opet počeo da tajno šuruje sa Mađarima i da priprema novu pobunu. I ovaj put to je trebalo da bude usaglašena akcija Srba i Mađara. Međutim, kada je tokom 1153. godine trebalo da dođe do novog napada na Vizantiju, Mađari se iznenada predomisle i sklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomišljanje je bio u tome što je car Manojlo načuo šta se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Mađari su, uplašivši se, poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen. Istovremeno, veliki župan Uroš II je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost, što mu ovaj opet učini. I sami događaji kao da su mu išli na ruku.

Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblašću koja se graničila sa Ugarskom (Braničevo, Niš i Beograd) počne da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekim načinom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemačkim carem Fridrihom I Barbarosom. Na oba mesta dobio je obećanja kao i odrede vojske. Ne zna se da li je župan Uroš II u svemu tome učestvovao, ali teško da je tako krupna stvar mogla proći mimo njegovoga znanja. Ugari uz podršku Andronika, iznenada udare na Braničevo. U to vreme car Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a među njima i Andronik. Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154―1155.) branila svoju severnu granicu i na kraju je ovaj ugarsko ― vizantijski rat završen sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sve teritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena.

Odmah nakon toga u Raškoj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut veliki župan Uroš II, a na njegovo mesto je došao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da je on od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odlučio da svoju vlast proširi i na Rašku (i obori Uroša II), a verovatno na nagovor raške vlastele, kojoj je dosadilo da u službi mađarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto tako neprestano doživljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimičan jer su obojica, i Uroš i Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odluči ko će da bude na raškom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebalo neko treći da odluči ko će biti raški župan. Možda ni Manojlo nije želeo da trpi da se njegovi vazali međusobno tuku, pa je stoga rešio da ih obojicu pozove kod sebe da vidi šta je sporno između njih. Nesumnjivo je da je Desa uživao podršku vizantijskog cara, ali, ne zna se zašto, car nije želeo da remeti već postojeće stanje u Raškoj i donosi odluku da Uroš ostane veliki župan. O sceni međusobnog objašnjavanja Dese i Uroša pisali su grčki pisci, navodeći da su se ova dvojica žestoko svađala između sebe pa su čak i oružje jedan na drugoga potezali.

Iako je Urošu ostavio Rašku, car nije zaboravio ni Desu, dajući mu jedan deo vizantijske teritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat i šumovit, no Desa ovo nije dobio na stalno uživanje, već samo privremeno. Car je sa njim imao i drugih planova, pa se dolazi do zaključka da je i carevo potvrđivanje Uroša u nazivu velikog župana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Urošu i da je samo čekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenika u Dendri je moglo da Urošu posluži i za opomenu.

U Raškoj se sa ovim nije smirilo unutrašnje previranje i samo par godina kasnije Uroš je pao. Zašto, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promađarskom delovanju i da je to caru, ostavljajući Uroša na prestolu, bio samo kratak predah koji je trebalo da posluži Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak da Uroša skine sa vlasti još i pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, međutim ovaj verovatno nije imao dovoljno podrške u samom raškom plemstvu, tako da je njegov dolazak na vlast možda mogao izazvati unutrašnje pobune. Careva procena je bila da nije pogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da prođe izvesno vreme koje je popunio novi župan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako ga je car odmah i smenio. Opet car postavlja novog župana, nekog Beluša (Prvoslavov mlađi brat?), koji je došao u Rašku bežeći iz Ugarske, ali je ubrzo zaključio da mu je mnogo bolje da se vrati u Ugarsku. Ostavlja Rašku i župansku titulu, i vraća se u Ugarsku.

Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki župan Raške. Car Manojlo se teško prevario procenjujući Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa možda jeste protiv približavanja mađarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Urošem, ali isto tako njegovo kasnije delovanje pokazuje da je on još i više protiv Vizantije. On je kroz celo svoje vladanje pokušao da Rašku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slično kao Nemanja u kasnijem periodu. Desin rad je u početku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznici pa je shodno tome članove svoje porodice pokušao da ženidbenim vezama spoji sa evropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio više nego jadan. Raška je bila suviše mala i neugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaženu princezu ili princa.

Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo od kneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja on nasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslav ode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravlja čitavom zemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara, poče da, skupa sa svojom braćom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustaše neki zlotvori, koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnuše se od njega i dovedu Desu, Uroševog sina i njemu dadoše Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde greši samo u tome što Desa nije bio Urošev sin već njegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorska oblast i grad Kotor, sve do Skadra.

Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su počeli sukobi po pitanju carskog nasleđa, kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da i Desa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na raški presto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojničke akcije, a kada je car Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazal pridruži. On je nešto očekivao, ne zna se šta, ali kada se car pojavio sa svom svojom armijom u Nišu i Desa je morao da se odluči i da ipak dođe. U Nišu je on morao da se pravda pred carem i izgleda da mu je to dobro išlo, tako da Manojlo nije ništa preduzeo. To je Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni više, nego počeo da kontaktira sa Mađarima, bukvalno caru pred očima. Sada je i caru dosadilo da se objašnjava sa Desom, pa ga hapsi i vodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatočen.


Željko Fajfrić: "Sveta loza Stefana Nemanje" | Rastko
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: