Ilija Stanojević (1859—1930)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski velikani umetnosti  « Ilija Stanojević (1859—1930)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ilija Stanojević (1859—1930)  (Pročitano 9335 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: April 13, 2012, 10:15:28 pm »

*




ČIČA ILIJA STANOJEVIĆ
(Beograd, 07.08.1859 — Beograd, 08.08.1930)

Ilija Stanojević je jedan od nastarijih srpskih glumaca, prvi srpski režiser, jedan od prvih filmskih glumaca na ovim prostorima.
 
Bio je među najpopularnijim komičarima svog vremena. Snimio je prvi domaći film 1911. godine. Film se zvao "Karađorđe". Čiča Ilija je bio i režiser i glavni glumac.
 
Rođen je u Beogradu. U ranoj mladosti ispoljio je glumački talenat, a već 1879. nastupa u Narodnom pozorištu kao glumac, a kasnije i reditelj mnogih komada. Postao je izuzetno popularan i cenjen dramski umetnik.
 
Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko kafanskih stolova "Dardanela", "Tri šešira", "Dva jelena", Vuka Karadžića, "Bums-kelera" i Male pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.
 
Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju, govorilo se da je u stanju "i mrtvog da nasmeje". Zato su ga simbolično zvali "vladarom smeha", a pozorišni kritičari "Nušić u glumi".
 
Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma "Život i delo besmrtnoga vožda" (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života "Potera" (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve "Ivkove slave" (1918) i dao nekoliko originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad "Dorćolska posla" (1909), humorističke priče posvećene svojim ljubimcima "Čiča Ilijine životinjke" (1928).
 
U sećanju su ostale mnoge njegove nezaboravne kreacije, među kojima su posebno značajne: Čizmar Sreta (J. St. Popović: "Zla žena"), Kir-Janja, Štancika (K. Trifković: "Izbiračica"), Jovanča Micić (Nušić: "Put oko sveta").
Osečina

Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: April 13, 2012, 10:17:42 pm »

**
ČIČA ILIJA STANOJEVIĆ


LEGENDA SKADARLIJE
 
Buran i neobičan, većinom šalama ispunjen bio je život "vladara smeha" srpske pozorišne scene, proslavljenog komičara, reditelja i pisca vedrih konzerija i veselog komada "Dorćolska posla", Čiča Ilije Stanojevića (1859—1930).
 
Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko kafanskih stolova "Dardanela", "Tri šešira", "Dvajelena", Vuka Karadžića, "Bums-kelera" i Male pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.
 
Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju govorilo se da je u stanju "i mrtvog da nasmeje". Zato su ga simbolično zvali "vladarom smeha", a pozorišni kritičari "Nušić u glumi".
 
Istoričari srpskog pozorišta zabeležili su da je taj "genijalni glumac vedrog i živog duha", uvek raspoložen za šalu, smeh i razuzdane terevenke, tokom pola veka u hramu "Talije" odigrao oko 500 raznovrsnih uloga, uvek oduševljeno pozdravljen od svoje verne publike.
 
Počev od tragičnog Kina, preko škrtog kir Janje, raspusnog sevdalije Mitketa, sve do putnika oko sveta Jovanče Micića i svog dorćolskog šereta PapaNacka. Poseban uspeh Čiča Ilija je ostvario u Molijerovom repertoaru igrajući maestralno glavne uloge u njegovim komedijama "Uobraženi bolesnik", "Silom lekar", "Žorž Danden".
 
U beogradskom Muzeju za pozorišnu umetnost, pored sačuvanih Čiča-Ilijinih fotografija i danas se okreće njegova čuvena gramofonska ploča na kojoj je oživljena vragolasta sedeljka kod "Tri šešira", Mitketovo tugovanje za odbeglom mladošću i starim, dobrim vremenima, kao i nadmudrivanje u ulozi Jovanče Micića sa prepredenom Juliškom - Žankom Stokić iz Nušićeve komedije "Put oko sveta".

Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma "Život i delo besmrtnoga vožda" (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života "Potera" (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve "Ivkove slave" (1918) i dao nekoliko originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad "Dorćolska posla" (1909), humorističke priče posvećene svojim ljubimcima "Čiča Ilijine životinjke" (1928).
 
Koliko je Čiča Ilija bio privržen svojoj Skadarliji, isticali su u sećanjima mnogi pisci. Poznati pozorišni kritičar Milan Grol beleži o tom izuzetnom glumcu: "Nikad nije osetio ni uživanje, ni hrabrost da se iz boemskih krčmi Skadarlije ispune do trotoara 'Moskve' ili 'Grand' hotela. A stanovao je u niz skadarlijskih kućeraka, najduže, ipak, nekoliko decenija, u onoj koja je s pravom proglašena za najznamenitiji spomenik kulture tog kraja, u čuvenoj Kući Đure Jakšića, koja, na žalost, to nikad nije bila, nego je tu stanovao vlasnik te zgrade. A slavni pesnik Đura Jakšić sa porodicom živeo je u sobi i kujni dvorišnog stana za izdavanje pomenute zgrade. Međutim, pravi stanar Kuće Đure Jakšića bio je veliki glumac, o čemu je svedočila prilikom rekonstrukcije osamdesetih godina mermerna spomen-ploča sa uklesanim rečima poruke:
 
"Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio."
 
Niko od Čiča Ilijinih savremenika nije video njegovu krštenicu, pa su zato u šali govorili da je veliki komičar — mitološko biće. Inače, o njegovom rođenju svašta se pričalo. Postoji čak nekoliko verzija o Čiča-Ilijinom poreklu i prezimenima.
 
"Narodna enciklopedija" profesora Stanoja Stanojevića beleži da je Čiča Ilija 7. avgusta 1859. godine došao na ovaj svet. Ali, Čiča Ilija taj podatak nije priznavao tvrdeći da je rođen godinu dana ranije. Iz "Knjige venčanih" Topčiderske crkve saznajemo da se Čiča-Ilijina majka zvala Spasenija, a otac, po zanimanju "bivši rentijer" — Stanoje. Po tvrđenju savremenika, tokom života Čiča Ilija je izbegavao da priča o svojim roditeljima. U beogradskoj čaršiji pričalo se da je on bio nahoče ostavljeno na ulici, pa usvojeno od nekog Stanojevića. "Išlo se tako daleko da se tvrdilo da je imao jevrejske i cincarske krvi u sebi, — beleži M. J. Stojimirović — u stvari, to je bila besmislica, izmišljena da mu se uzvrati na neki njegov otrovni vic. Jedino u šta se nije sumnjalo, to je da je bio autentični Beograđanin".
 
Na osnovu zabeleženih sećanja Milorada Pavlovića-Krpe saznajemo da je Čiča Ilija rođen u staroj beogradskoj kući svog dede po majci Đorđa Petrovića zvanog Džida, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog pozorišta. "Na mestu i okolini gde se danas nalazi naše pozorište, po pričanju mog dede i oca, bila je ispred samog bedema gradska kapija (misli na Stambol kapiju), a levo od nje vodio je put, gde je po strani bila kuća — čardaklija sa jednim spratom, pričao je Pavloviću teško bolestan Čiča Ilija, ležeći posle operacije u sanatorijumu "Vračar". "Crvene stepenice vodile su sa ulice pravo na čardak sa dugačkim doksatom, sa otvorenim pogledom na Dunav. Tu se preko celog dana na dugim minderlucima sedelo i eglenisalo ... Tu, u toj čardakliji, na mestu gde je izdahnuo moj deda Džida posle batinanja od momaka razjarenog na njega Gospodara Vučića, rodio sam se 7. avgusta 1858. godine ..."
 
Na kraju svoje kratke ispovesti Čiča Ilija je dodao da njegovi preci vode poreklo iz Valjevskog okruga, iz Pocerine, zapravo, iz sela Lopatanja. Više ništa pobliže o svojim starima nije znao, dok je u nekim književnim zapisima često spominjao plemenitost majke. Ni o detinjstvu kasnije poznatog glumca, koji je preživeo šest ratova, nekoliko buna i dve smene dinastija, nemamo mnogo pouzdanih podataka. Sećajući se svog detinjstva, Čiča Ilija je kod "Tri šešira" isticao da je, živeći tada na Dorćolu u susedstvu Skadarlije, najviše voleo da provodi vreme družeći se sa "tamošnjom manguparijom" nego da uči u školi. "Tako je mladi Ilija imao prilike da rano sazna za sve surovosti i tragiku života, što će mu kasnije pomoći da odigra niz karakternih uloga. Kao izvesno se može uzeti da je rastao na ulici i bio jako razularen kao dete, beogradsko mangupče koje ni porodica, ni škola, ni susedi, ni zanat, ni opštinske, a docnije ni civilne, ni vojne vlasti nisu mogle da savladaju", beleži M. J. Stojimirović. "Navodilo se da je još kao dečko zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih kockara, koji su se kretali, uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana prošao kroz jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu više nikad i niko nije mogao prodati rog za sveću.
 
Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz detinjstva, započela je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša Obilića:
 
"Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: 'Napred! na Stambol! Da ubijemo cara turskog.' Već se bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na Murata i gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada da sukne kao plamen radi jačeg efekta). U stvari, ustuknuo sam korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu, kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu da utuli plamen, vičući: 'Ta, idite bestraga s vašom komedijom! Ta, zapaliste mi štalu!' Publika, u panici, zaglavi vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali."
 
Sutradan, mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija, nije smeo ni da dođe do dorćolske štale. Međutim, ogrnut kratkim ćurakom, sa fesom na glavi, gazda Aksentije, vlasnik izgorele štale, sačeka ga ispred kuće, pa ga upita:
 
"Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?"
 
"Ko, zar ja? — branio se mali Ilija — Jok!"
 
Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče "obrađivati" nosioca glavne uloge:
 
"Šteta! Mnogo mi je krivo što te nisam video. Ja, kao za pakost legoh posle ručka i propustih to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica: 'Šteta, što si, tata, propustio tu stvar, a lepše je bilo nego u Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića.' Kaže, ni onaj u Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti..."
 
"Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem i umesto sira ispustim reč: 'Pa, ja sam igrao Obilića!' Izlanuh se, ujede me guja ..."
 
"Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini mi se da juče zaboraviste neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih. Trebaće vam drugi put."
 
"Pa, ja sam zato i došao."
 
"Ako, ako sine! Idi i uzmi ..."
 
"Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča...Uđem. Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu:
 
"Neću, nikad više neću, čika Aksentije!" "Majku li vam čapkunsku! Zar je malo što ne mogu da spavam, nego da mi još zapalite i štalu!"
 
Savremenici su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i "veoma izrazite glave" sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim "koklenovskim nosom", koji su na svojim karikaturama ovekovečili Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo portret Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je decenijama bio izložen u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko znamenitih srpskih prvaka scene.
 
Izvanredan esej o čuvenom Čiča Ilijinom nosu ostvario je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki Antun Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe:
 
"Naši nosovi (Čičin i moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovjedača i još boljih nosova: čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića. U Beogradu NOS je popularniji od (starog) kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao moja malenkost) nikad dosta novaca, a to se događa i drugim velesilama. Divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lijepo srce, amizantnu bijelu glavu, i crne đavolske oči, velika usta. Brije se kao gospoda Šegović i Grund, dakle ćosav je kao amor ... A što je glavno — on ima NOS. Čiča je — ukratko — ugodni, veseli i šaljivi — Čiča je NOS!"
 
Svoj sjajni talenat za imitaciju Čiča Ilija je najpre pokazao u vreme učenja berberskog zanata, o čemu je pričao: — Bio sam, najpre, berberski šegrt. Šišajući i brijući mušterije, kada bi se one pri tom kreveljile kao da im kožu derem, meni je to bilo smešno, pa sam ih pred ogledalom mimikom oponašao. Oni koji su čekali red za brijanje, na ovo moje izigravanje slatko su se smejali, ali je to uvredilo jednog mušteriju, koji se potužio gazdi i tako sam se ubrzo našao na ulici...
 
Izbacujući ga iz radnje, gazda mu je poručio: "Nije, dete, to posao za tebe. Bolje ćeš proći u cirkusu!" Nije tada otišao u klovnove. Trudeći se da sinu nađe neko pristojno zanimanje, dobra mati Spasenija uspela je preko rođaka Radojka Popovića, člana kvarta Uprave grada Beograda, da mladog Iliju zaposli kao prepisivača akata u arhivi kod starog praktikanta Koste Čkalje. A kako je teklo to drugo Ilijino službovanje opisuje jedan njegov savremenik:
 
"Prvih dana svoje praktikantske karijere Čiča Ilija je bio vrlo marljiv. Dolazio je u kancelariju na vreme i svršavao poslove na opšte zadovoljstvo. A kad nije bilo posla on je deklamovao i pevao. Ostali praktikanti su ga slušali sa divljenjem i zavišću. Jednog dana po podne (tada se radilo i pre i posle podne), bili su na okupu svi praktikanti. I hodnik je bio prepun publike slušajući Čiča Ilijino 'deklamovanje'. Naišao je na živo odobravanje svojih kolega-praktikanata i sve više se zanosio, pa je u jednom trenutku oduševljeno skočio na sto i iz sveg glasa počeo da "izvodi Ludu od Petefija", koji je tada bio u velikoj modi: 'Smirite se, skinite mi se s vrata. U poslu sam, žuriti se mora...' Na viku deklamatora, šef kancelarije, gospodin Čkalja, skoči kao oparen i viknu:
 
"Mangupe jedan, što to radiš?! Sad ću da pozovem žandara da te veže!"
 
Ali, Čiča Ilija nije čuo ovu pretnju, ili se pravio da je ne čuje, i nastavio je da deklamuje. I počeo da se smeje baš kao prava luda. Njegova vika zbuni svet u hodniku. Ljudi su pojurili u kancelariju, a jedna stara Jevrejka videći Čiču na stolu, kako viče i mlatara rukama i smeje se kao lud, poče vikati: "Kuku, sišao čovek s pameti!"
 
Napravila se velika gužva ... Došao i član kvarta Rajko, ali pre nego što je ušao u praktikantsku kancelariju, Čiča se progurao kroz svetinu i umakao niz ulicu. Tako se završilo Čiča Ilijino kancelarijsko službovanje.
 
Pričaju da je mladi Stanojević pokušao da nauči krojački zanat, ali kako nije imao neophodnog strpljenja za taj posao, on ga je ubrzo napustio. Zahvaljujući svom baritonu, Čiča Ilija je počeo da nastupa na zanatlijskim zabavama kao pevač. A onda mu je već od 1879. godine čuveni dramski prvak Miloš Cvetić kao privremenom članu hora i statisti beogradskog Narodnog pozorišta poverio ulogu u Sarduovoj "Otadžbini", gde u ulozi Rajsora pobira prve aplauze. Sa ponosom je od tada, kažu, mladi glumac Ilija donosio majci Spaseniji besplatne ulaznice za nju i komšiluk. Dve godine kasnije pozorišni kritičar Jevta Ugričić omogućio je Iliji da pređe, najpre, u Zemun, a potom u Novi Sad i postane član uglednog Srpskog narodnog pozorišta. Ali se Ilija nije dao lako privoleti:
 
"Gde bih ja, veli, gastirao u stranim zemljama!" — beleži Ugričić napominjući da je onda Zemun bio Austrija. Ali je, naposletku, ipak popustio svom unutrašnjem umetničkom nagonu: stegao junačko srce, prešao u Zemun, odigrao Marokanskog kneževića (U Šekspirovom "Mletačkom trgovcu"). Nije, istina, dobio Porciju, ni veliku platu, ali se dopao upravi i "općinstvu" i bio angažovan za nekoliko forinti mesečno ...
 
Zbog velikog mladeža na nosu igrao je većinom uloge sluge i paževa, dok je svim srcem želeo da nastupa kao ljubavni osvajač: "Ljubavne uloge izbegavao sam zbog svoga, za taj posao nezgodnog nosa, na kome su u to vreme štrčala dva ogromna mladeža", sećao se Čiča Ilija. "Levi mi je i dan danas još na nosu, tek koliko da me poznadu, a desni, koji je skoro ličio na rog, operisao je dr Subotić leta gospodnjeg 1885. u zemunskoj bolnici. Posle te operacije ja sam postao primamljiva persona, a od tada jamačno datira i operatorska slava gospodina Subotića..."
 
Prešavši u novosadsko pozorište, Čiča Ilija je pokazao lep uspeh u prikazivanju "manjih karakternih uloga", a usput se isticao i u pevanju.
 
Iz vremena Čiča-Ilijinog gostovanja u inostranstvu, u Zemunu i Novom Sadu, često je prelazio preko granice u svoj voljeni Beograd i obratno. U to vreme tamošnji glavni službenik Savskog komesarijata bio je neki Ljubiša zvani Glavonja, poznat po strogosti i cepidlačenju.
 
Tada je potekla anegdota koju prenosimo prema kazivanju jednog savremenika. Jednog dana obreo se Čiča Ilija na carini kod Savskog pristaništa, a strogi službenik Ljubiša Glavonja ga pita:
 
"Oćeš objavu za preko granice?"
 
"Jeste, baš ste pogodili." — odgovori Čiča Ilija.
 
"Kako ti je ime?" — pita Glavonja stavivši novu objavu ispred sebe spreman da upiše podatke.
 
"Čiča Ilija Stanojević ..."
 
"Otkud to 'Čiča', kad si mlad čovek? — čudi se Glavonja bacivši letimični pogled na njega. — Ne piše ti to ime, valjda, u krštenici?"
 
"Ne piše — priznaje skrušeno Čiča Ilija — ali me tako zovu po jednom dorćolskom kafedžiji, čije sam gestove uspešno oponašao ..."
 
"A kako se on zvao?"
 
"Čiča Ivan i imao je kafanu zvanu "Kot narodni direk ..."
 
"Znam ja tu dorćolsku kafanu. — kaže Glavonja već pomalo nervozno i nastavi — Nemoj više da me zamajavaš s tim pričama,
nego mi reci šta si po zanimanju?"
 
"Glumac! — odgovori kratko i konkretno Čiča Ilija, pa još po običaju dodade — Komedijaš!"
 
"A, tako!?" — reče Glavonja, zapisavši to u posebnoj rubrici, pa onda radi Čičinog ličnog opisa, podiže glavu da ga bolje osmotri zbog "karakterističnih znakova". I tada je uočio jednu značajnu "karakteristiku"; Čiča Ilija je imao zatvoreno desno oko ...
 
Onda, birokratski pedantan Glavonja poče zapisivati: glava okrugla, kratke kose, širokog nosa, ćorav u desno oko...
 
Upisavši sve to u rubrici "lični opis", Glavonja radi provere, podiže glavu k Čiča Iliji i — zinu od čuda: umesto zatvorenog desnog oka bila je obratna situacija. Glavonja prosto nije mogao verovati svojim očima: pred njim je stajao čovek sa otvorenim desnim i zatvorenim levim okom. Mrmljajući, prekoravajući sebe što je načinio toliku grešku, Glavonja precrta svoju raniju konstataciju i čitko napisa "ćorav u levo oko".
 
Tada ga Čiča Ilija ispravi:
 
"Doduše, jesam ćorav, ali vi gospodine pogrešno zapisujete."
 
U međuvremenu Čiča Ilija je otvorio levo, a zatvorio desno oko, pa kada Glavonja ponovo uspravi svoj pogled k njemu, toliko se zaprepastio da skoro čitav minut nije mogao da prozbori ni reči. A potom ljutitim glasom dreknu:
 
"Pa u koje si oko ćorav, 'bem ti oca glumačkog!"
 
"E, moj gospodine, sada, valjda, shvatate da se džabe ne zovem Čiča Ilija komedijaš. I tako potpisujem! Nego, da vas zbog ovu moju šalu ili zafrkanciju, najpre, častim. Da popijemo koje pićence u kafani preko puta, a onda ćete lako napisati objavu ..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: April 13, 2012, 10:49:50 pm »

**
nastavak

Sedeći u omiljenim kafanama na relaciji od "Dardanela" do "Tri šešira" i ispijajući svoje omiljene krigle piva uz meze, Čiča Ilija je okupljenim prijateljima i poštovaocima njegovog glumačkog umeća rado pričao svoje vedre šale i dosetke. Povodom Čiča Ilijine stalne žeđi prema pivu, humorista Stevan Sremac imao je običaj da kazivanje započne uvodom:
 
"Znate, slavni ruski pisac Turgenjev rekao je da ljubav i glad gone čoveka na velike podvige. Ali, ja mislim da se to ne odnosi na našeg Čiča Iliju."
 
"Kako to, Stevo, misliš, upita neko iz društva?"
 
"Pa, našeg dragog Čiča Iliju na te velike podvige nikada nije nagonila glad nego samo žeđ! I to žeđ prema dobrom plzenskom pivu, a može i jagodinskom."
 
Da pomenemo jednu pošalicu glumca Save Todorovića u vezi sa Čiča-Ilijinim omiljenim pivom. Sedeći u kafani, zadirkivali se poznati glumci, a onda će čika Sava:
 
"E, moj Čiča Ilija, ja bih tebe žednog preko vode preveo."
 
"Može, — odgovori lakonski Čiča Ilija — ali samo kad bi na toj drugoj strani bile krigle sa svežim pivom!"
 
Dao Čiča Ilija reč da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga prijatelj nakresanog kod "Tri šešira".
 
"Zar se, Čiča, tako drži reč?" — prekori ga on.
 
"Znaš, pio sam stojeći." — pravdao se šeretski Čiča.
 
Upitali Čiča Iliju ko mu je taj novi prijatelj koga stalno vuče za sobom.
 
"Čudan neki čovek — odgovori Čiča Ilija. — Prvo je bio nesrećno zaljubljen, zatim srećno veren, posle toga nesrećno oženjen i na kraju srećno razveden!"
 
Čiča Ilija objašnjava u jednom društvu u kafani "Dva jelena" ljubav prema pivu:
 
"Eto, ne smem da pijem vodu. Škodila bi mi zdravlju."
 
"Kako može voda da škodi?!"
 
"Ja, brate, imam gvozdeno zdravlje, pa bi moglo i da zarđa." — odgovorio je Čiča Ilija.
 
Pored svojih nezaboravnih uloga u komičnom repertoaru, Čiča Ilija je po svoj prilici najviše ostao u sećanju po pomenutim kafanskim pričama, anegdotama i dosetkama, koje su neki pisci koristili kao motive za svoja književna dela. Zbog tih "pozajmica", ili bolje rečeno plagijata, Čiča Ilija se ponekad ljutio:
 
"Ja pričam, a oni pišu i uzimaju velike pare. Posle im teško i piće da mi plate, da časte ..."
 
Savremenici su tvrdili da je po Čiča-Ilijinoj priči "Duševni Turčin" njegov prijatelj Stevan Sremac napisao svog "Ibiš agu". I Nušiću, kao i mnogim drugim prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
 
Pune četiri godine Čiča Ilija je "čergario" u Novom Sadu, putujući sa pozorišnom družinom na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga nalazimo u njegovoj veseloj kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim Karlovcima, u pokušaju da nađe sobu sa jednim kolegom.

"Jedva pristala da nam da sobicu", sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićke. "Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo da dođemo na spavanje. Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda ja za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet..."
 
Novembra 1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, na čelu sa Perom Dobrinovićem, bio zapažen u tragičnom repertoaru, Čiču Iliju je publika najviše zavolela u komičnim ulogama. "Badava, to je rođeni komičar", beleži A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. "Već lice komičnije od njegova ne može se zamisliti".
 
Pored uspeha u domaćem repertoaru, gde se najviše proslavio u komedijama Jovana Sterije Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića, zatim u komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao odličan tumač stranih autora.
 
Igrao je nesuđenog matorog ženika u Gogoljevoj "Ženidbi", nagaravljenog gradonačelnika u "Revizoru", vlastelina u Molijerovom "Pučaninu", zatim u "Uobraženom bolesniku", "Silom lekaru", "Žorž Dandenu", Šekspirovom "Falstafu" i stotini drugih koji su ostali u živoj uspomeni... (M. Grol: "Iz pozorišta predratne Srbije").
 
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine svojom simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Ljubicom Lujzom Martinek (1870—1927), ćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do kafane "Tri šešira" mladenci i stanovali. Anegdotu o jednoj njihovoj bračnoj noći zabeležio je dr Miodrag Vračević:
 
Po venčanju je Čiča Ilija stanovao sa tastom, koji je bio jako štedljiv, a drag kao domaćin i čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir "kvark", koji je bio dosta skup. Zato ga je on češće kupovao u obliku petodinarke i slagao u jedan ćup, podvezivao ga odozdo pergament papirom da bi ga sačuvao za zimu. Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi, ali kad je trebalo da se kreči, on ga premesti u drugu sobu, ispod Čiča Ilijinog kreveta. Tada Čiča Ilija oseti da nešto smrdi. Dugo je po sobi tražio dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom. Kad je skinuo onaj pergament i osetio strahovit smrad, Čiča Ilija se toliko razjario da je, ne znajući šta je u njemu, izbacio ćup kroz prozor, zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus u komšijski plot. Komšija se silno razljutio i zavikao:
 
"Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu!"
 
Neosporno je da je taj nesrećni ćup pun sira bio jedan od uzroka sukoba sa tastom.
 
Savremenici pričaju da je brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali nije bilo zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem. Mnogo kasnije, posle nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa svojom domaćicom Marijom Marickom Hladek, u jednom delu kuće Đure Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio "ni rđav, ni grub".
 
Nušićje zabeležio o ČičaIliji daje krajem 19. i početkom 20. veka, sve do tridesetih godina, bio pravi "predvodnik naših boema". U Skadarliji je najradije sedeo za čuvenim "glumačkim stolom" kod "Tri šešira", gde su mu društvo najčešće pravili prvaci dramske scene: Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić, Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi znani i neznani.
 
U Čičinom društvu često su bili i poznati književnici Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od njih ostavio je dragocen zapis o druženju sa Čiča-Ilijom. Kafana je bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom pozorištu, gde je po kazivanju savremenika, maestralno umeo da "zameće šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva i prosipa dosetke kao iz rukava". Nije ni čudo što je Čiča Ilija svojim šaljivim kazivanjima uspevao da okupi oko sebe sve beogradske boeme i veže ih za stolove skadarlijskih kafana.
 
Čiča-Ilijino pripovedanje, propraćeno komičnom glumom, uz obavezne mnoge krigle piva i razne specijalitete sa roštilja, bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu. Kako priča za Čiču-Iliju jedan savremenik: "Rado slušan, pogubno je uticao na one čedne muževe koji bi obično seli za njegov sto na desetak minuta, a ostajali bi celu noć!"
 
Zanimljiv je podatak kako se Čiča Ilija u poznao sa Stevanom Sremcem, profesorom istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je 1897. godine došlo do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom pozorištu, zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, Čiča Ilija je kraće vreme gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini.
 
Kad je u Nišu sjajno odigrao ulogu Kalče u poznatom komadu "Ivkova slava", njegov pisac Sremac mu je odao najveće priznanje rečima: "Kad umre Čiča Ilija, umreće i Kalča i 'Ivkovu slavu' treba skinuti sa repertoara. Njemu niko ni podražavati ne može. On je tu jedinstven"! Srećom se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže "opet u krilo srpske Talije".
 
Kakav je veseljak Čiča Ilija bio u životu, takav je vragolan bio i na otvorenoj sceni, gde je svojom kolegama pomagao u svakoj nezgodi, kao što svedoči anegdota o predstavi "Dve sirotice". Glavnu ulogu u predstavi je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok j e Čiča Ilija tumačio lik travara. U završnoj sceni trebalo je, po Čičinom kazivanju, da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice postavio rekvizitera da "iz rukava" veje iscepkanu hartiju na glave glumaca. Kada je pri kraju scene na binu izašao Čiča Ilija i pozvao prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, obećavajući da će je izlečiti, iz natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja, na njegovu glavu tresnuo je plehani đubravnik! Desilo se to greškom rekvizitera, koji je zaboravio da izvadi đubravnik iz džaka, do vrha napunjenog sitnom iseckanom hartijom za dočaravanje snežnih pahulja. Čiča Ilija se ipak nije zbunio kada mu je o glavu iznenada tresnuo đubravnik. Samo je počešao glavu i završio monolog: — Hajdemo, siroto moje dete. Dok je padao sneg, još đene-đene, ali kad su s neba počeli da padaju i đubravnici, nema smisla da se ovde zadržavamo!
 
Nijedan glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva koliko Čiča Ilija, koji je u tom "sportu" decenijama držao rekord u Skadarliji i još u mladosti na to bio ponosan. Jednom, pred predstavu Šekspirovog "Hamleta", u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta "nacvrcan", zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
 
Razumljivo je da reditelj nije hteo da ispuni glumčevu želju neposredno uoči predstave, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz garderobe, pa imitirajući Hamletov monolog, započe: "Piti il' ne piti, pitanje je sad"? Posle ove 'provokacije' reditelj samo mahnu rukom, naredivši da Čiči donesu još krigli piva, koje on popi naiskap, posle čega je, kažu, maestralno odigrao svoju ulogu uz oduševljene aplauze publike. Drugom prilikom, po Stojimirovićevom zapisu, Čiča Ilija je celu noć pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a onda napraviše ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd. "Pred zoru su se on i taj ludi knez popeli na Spomenik knezu Mihailu. Knez je uspeo da uzjaše bronzanog konja iza bronzanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi isti podvig". Da bi pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturili vest da Čiča ima u Americi nekog bogatog strica, koga će da nasledi i to vrlo brzo, jer je ovaj na samrti. Međutim, kada je kreditorima postalo sumnjivo postojanje bliskog, bogatog rođaka s one strane okeana, Čiča Ilija reče:
 
"Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći u Beograd da uredi neke moje stvari."
 
"A kada?"
 
"Pa tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put" — po svom običaju vragolasto odgovori Čiča Ilija.
 
Iz svoje kuće preko puta "Tri šešira", sa elegantnim štapom u ruci i hacilindrom na glavi nailazi svakad uglađeni "Stari gospodin" Milorad Gavrilović, koji se često kačio sa Čiča-Ilijom, jer su bili veoma različite prirode kao i pogleda na život. Po jednoj anegdoti, Gavrilović sedi kod "Tri šešira", a neće ni da pogleda za drugi sto, gde je u povećem društvu sedeo Čiča Ilija, pijuckao i ne osvrnuvši se na Gavrilovića, poče da priča svom društvu: "O, ljudi, što sam noćas sanjao čudan san! Znate, kao ja umro ..."
 
"Šta? Deder, pričaj, Čiča" — navali radoznalo društvo.
 
"I, šta da vam kažem. Pred nebom stoji tabla na kojoj vidim da velikim slovima piše: 'Glumcima ulaz zabranjen'! Ja htedoh na silu da uđem, ali me dohvati Sveti Petar za jaknu. Uspem nekako da se otrgnem i potom zavirim kroz j ednu rupu. I tamo vidim kako mirno šeta Gavrilović. Tada dreknem svetom Petru: 'Je li, more, zar i na nebu ima protekcije'? A Sveti Petar mi reče strašnim glasom ..." Tada Čiča Ilija lukavo prekide priču, a radoznalo društvo još više navali:
 
"Hajde, nastavi, Čiča, kaži šta reče Sveti Petar?"
 
"Pa, kad ste toliko navalili da vam kažem, — podiže Čiča Ilija glas. Sveti Petar mi je rekao — 'Pa, taj Gavrilović i nije nikakav glumac'! I zatvori mi vrata pred nosom."
 
Dok se društvo smejalo Čiča Ilijinom vešto smišljenom vicu, a "stari gospodin" Gavrilović je bez reči napustio kafanu.
 
U zimu 1928. godine, kada mu je teško obolela bešika, štampa je zabeležila da Čiča-Iliju Stanojevića i pored bolova ne napušta dobro raspoloženje: "Neguje me lepo dr Koen, moj stari 'Dorćolac', pričao je u sanatorijumu "Vračar". "On me je i sekao. Nije me opijao. Pitam ja: 'Da upalim, doktore, jednu cigaretu?' — 'Upali, Čiča.' — kaže on. — I ja tako pušim, gledam kroz prozor operacione sale naš 'Manjež' (danas Jugoslovensko dramsko pozorište), a doktor seče. Boli malo, ali može da se trpi. Ići ću u Vrnjce čim se pridignem".
 
Bila je potom potrebna ozbiljnija operacija, ali Čiča Ilija nije, kao i većina prvih umetnika, tokom života uštedeo ni dinara. Zato je preko štampe 3. decembra upućen apel za pomoć prvaku beogradskog pozorišta. Uoči operacije novinar Siniša Paunović obišao je Čiča Iliju u bolnici. Iako je izmučenom glumcu iz stomaka izvirivao dren, on je i dalje bio vedar, nasmejan, sklon da napravi kakav duhoviti vic i da ispriča anegdotu.
 
Obavestivši ga da će u Narodnom pozorištu biti priređena predstava za njegovu operaciju, novinar mu kaže: "Zamislite da sutra možete da slušate i gledate prenos iz pozorišta u vašu čast za izlečenje." "Ne, nikako. — odgovara odrečno Čiča Ilija — Nudili su da mi ovde instaliraju jedan radio-aparat, a ja kažem: ne! Uostalom, znam sve šta će da bude tamo: Nušić će da me 'otrcava', Duja Nikolajević da me hvali, pa me na kraju izgrdi. Dobrica (Milutinović) će da deklamuje njegovu 'Tamaru'. Ha, ha! Ali, šta bih ipak voleo da čujem. To bi bilo hor 'Obilić', pa vojnu muziku, pa Tkalčića. Jer, njih bi mogao da slušam i da ne osetim potrebu da im što odgovorim, ali Ben Akibu, Duju, Dobricu, slušao bih samo pod uslovom kada bi instalirali jedan radio-mikrofon, na koji bih mogao i ja njima nešto da guknem."
 
Izdržavši i poslednju, treću operaciju, početkom 1930. godine, Čiča Ilija se vratio voljenoj Skadarliji, gde je nekoliko decenija stanovao sa svojom vernom družbenicom Marijom - Marickom Arsenijević. Dok su se prijatelji iz "Tri šešira" i "Dva jelena" pitali koliko mu je još preostalo života znajući da je oboleo od raka, na opšte iznenađenje, "Politika" od 4. februara 1930. krupnim slovima objavila je vest pod naslovom "Venčanje Čiča Ilije Stanojevića". Sledio je opširan izveštaj, iz kojeg je ovaj odlomak: "Juče se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala: on se zaista venčao. Nije to nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan lep i velikodušan gest. Buran je bio život najomiljenijeg beogradskog glumca i našeg najtipičnijeg boema. Decenijama je on gospodar Skadarlije i njena najomiljenija ličnost. Mnoge je zore u njoj dočekao i bezbroj flaša ispraznio. Mnogo je 'Ivkovih slava' proslavio, ne samo na pozornici, već i u stvarnosti. Kroz nebrojane duge noći razbijao je teške Mitketove dertove — od 'Bumsa' do 'Dva jelena' sve do 'Tri šešira'. Beograđani su se pitali kako Čiča sve to izdržava, ali malo je njih znalo da Čiča Ilija ima svoju Mariju, jednu dobru staru ženu koja se o njemu brine kao o malom detetu, koja ga neguje, pazi, koja mu kuva ono što on voli da jede, koja mu drži kuću u redu i neguje kad ga se razboli. Čiča Marija nije se videla. Ona je dosad bila stalno iza kulisa Čičinog života, tako punog najraznovrsnijih doživljaja. Ali, ona je uvek bila tu, kroz skoro punih trideset godina. Ona mu je zamenjivala majku i sestru. Eto, zato je Čiča rešio da joj se dostojno oduži, da joj da najlepše i najveće blago koje ima: svoje ime."
 
Pravi razlog što se Čiča Ilija nije ranije s Marijom zasnovao pravu bračnu zajednicu bio je nepremostiva prepreka: njegova prva supruga Lujza, s kojom decenijama nije živeo, a nije se razveo kod crkvenog suda. Tek kad je nekoliko godina ranije Lujza umrla, domaćica Marija predložila je Čiči da se venčaju radi nasleđivanja prava na penziju, ali on je to neprestano odlagao, o čemu je ona svedočila: "E, samo da je hteo ranije da se venčamo, sada bi bilo sve u redu. Nego, verovao je da će neprestano živeti. Ima vremena, govorio je, sutra ćemo, prekosutra! I tako je izgubljeno pravo za penziju." Ipak, pola godine pred smrt Čiča Ilija je odlučio da svoju domaćicu dovede pred oltar Topčiderske crvke. Na venčanje, automobilom, zajedno sa Čičom i Marijom stigao je kum-novinar Toša Paranos i stari svat, trgovac Đorđe Biba. Sa njim pored glumca Milorada Gavrilovića bio je i vlasnik "Tri šešira" Stojan Krstić. Posle obreda, mladu, mladoženju i goste je čekalo slavlje kod "Tri šešira".
 
Sve dok je mogao da se drži na nogama, Čiča Ilija je često prelazio od svoje kuće u tu svoju omiljenu kafanu "Tri šešira", gde je sve ređe zabavljao prijatelje vedrim, ali i tužnim pričama. Sećao se svojih slavnih, mnogih uloga, a naročito Kir-Janje, Kalče, Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa-Neska. Po zapisu Bože Kovačevića, rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca čija skica glasi: "Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak pred početak predstave oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne prepoznaje, niti ga se seća, mi mlađe kolege kao ni mladi ljudi koji čekaju pred ulazom da se uvuku bez karte. On, već izlapeo, prilazi i u izlogu čita pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu. Sričući onaj niz imena, stari glumac priseća se bleštave scene i sebe mladog, lepog i zanosnog na njoj, kome oduševljena publika s poklicima pljeska od oduševljenja. Jadan, kao senka, odrpan, stoji on pred osvetljenim pozorišnim izlogom, i onako izgubljenog publika ga nosi k ulazu, ali ga tamo neumoljivi portiri odguruju k ulici, jer ga ne prepoznaju dok on odlazi umoran, teturajućim koracima u mrak."
 
Tu priču samo je Čiča Ilija znao maestralno da oživi, ističući svu tragiku glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame jer leka od užasnih razdirućih bolova raka u bešici više nije bilo. Početkom avgusta 1930. godine Čiča Ilija je sve češće bio bez svesti. "Juče je pao u agoniju", piše novinski izveštač, — ali, kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade, dolazeći nakratko k sebi, zamolio ga je da razgovara sa hirurzima da ga još jednom operišu. Njegovi prijatelji često su ga obilazili i Čiča je, sve dok nije pao u agoniju, imao za svakog poneku šalu, neku lepu reč. Na glas o njegovoj smrti, sinoć su se okupili mnogi prijatelji da mu odadu poslednju poštu. Među onima koji su do parcele 39. na beogradskom Novom groblju ispratili Čiča Iliju na poslednje putovanje, na čelu sa Branislavom Nušićem, bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca. Opraštajući se od svog najvećeg glumca tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Milan Predić nadahunuto je govorio o 'najvedrijem rabotniku u jednom mučnom zanatu', istakavši da on predstavlja kraj najlepše priče starog Beograda."


Piše Kosta Dimitrijević

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 29 | urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 13, 2012, 11:07:35 pm »

*

"KARAĐORĐE" JE PROMENIO ISTORIJU

Sed­ma umet­nost u Sr­ba ove go­di­ne sla­vi pr­vi vek po­sto­ja­nja. Iako su pro­jek­ci­je "fo­to­gra­fi­ja oživlje­nih po­mo­ću kinematografa" or­ga­ni­zo­va­ne sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci po­sle pa­ri­skih pro­jek­ci­ja bra­će Li­mi­jer, još 1896. go­di­ne, ka­da su 1911. gleda­o­ci­ma pri­ka­za­ne pr­ve sce­ne fil­ma "Ži­vot i de­la be­smrt­nog vo­žda Ka­ra­đor­đa", ma­lo ko je bio sve­stan da je to pra­vi po­če­tak film­ske isto­ri­je u Sr­bi­ji.

Re­di­telj pr­vog srp­skog fil­ma bio je Či­ča Ili­ja Sta­no­je­vić, a na ide­ju da se "Ka­ra­đor­đe" uop­šte sni­mi do­šao je Sve­to­zar Bo­to­rić, vla­snik ho­te­la "Pa­riz", u okvi­ru ko­jeg je ra­dio i pr­vi stal­ni bi­o­skop. On je sre­di­nom 1911. po­zvao Či­ča Ili­ju i ponu­dio mu da osnu­ju Udru­že­nje za iz­ra­du srp­skih fil­mo­va, a isto­vre­me­no je an­ga­žo­vao i fran­cu­skog sni­ma­te­lja Lu­ja de Be­ri­ja. Njih dvo­ji­ca su, po sce­na­ri­ju Ži­re Ma­no­ka, sni­mi­la pr­vi srp­ski film.

BERBERIN I KOMIČAR

Či­ča Ili­ja Sta­no­je­vić (1859—1930) bio je je­dan od omi­lje­nih glu­ma­ca i umet­ni­ka, kao i je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih ko­mi­ča­ra. Napisao je ko­me­di­ju "Dorćolska posla", a s Jan­kom Ve­se­li­no­vi­ćem ko­me­di­ju s pe­va­njem "Po­te­ra".

Ni­ka­da se ni­je ško­lo­vao za glum­ca, jer ta­kvih ško­la ni­je ni bi­lo, ali Ili­ja je iz­u­ča­va­ju­ći ber­ber­ski za­nat za­ba­vljao mu­šte­ri­je oponaša­ju­ći po­zna­ni­ke i vi­đe­ni­je lju­de. Ta­le­nat ni­je pro­šao ne­za­pa­že­no, pa je u 20. go­di­ni Ili­ja Sta­no­je­vić de­bi­to­vao na sce­ni Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Stal­ni član na­ci­o­nal­nog te­a­tra po­stao je 1886, a od 1904. po­čeo je da se ba­vi i re­ži­jom.

Kao re­di­telj pot­pi­sao je pred­sta­ve "Zla že­na" J. S. Po­po­vi­ća, "Ko­šta­nu" Bo­re Stan­ko­vi­ća i "Obič­nog čo­ve­ka" Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća. Či­ča Ili­ja na­gra­đen sa tri dr­žav­na pri­zna­nja: or­de­ni­ma Sve­tog Sa­ve V, IV i III ste­pe­na. Osim "Ka­ra­đor­đa", Ili­ja Sta­no­je­vić je snimio i fil­mo­ve "Ci­gan­ska svad­ba", "Ul­rih Celj­ski" i "Vla­di­slav Hu­nja­di".

Na­slov­nu ro­lu u pr­vom srp­skom fil­mu tu­ma­čio je Mi­lo­rad Pe­tro­vić, glu­mac iz Šap­ca. Bio je je­dan od ve­li­ka­na srp­ske po­zo­ri­šne sce­ne i je­dan od prvaka Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Osim fil­ma "Ži­vot i de­la be­smrt­nog vo­žda Ka­ra­đor­đa" Pe­tro­vić je glu­mio i u italijanskom ostva­re­nju "Tur­bi­ne ros­so" iz 1916. go­di­ne, gde je tu­ma­čio lik ma­jo­ra Alek­san­dra Di­no­vi­ća.

DOBRICA MILUTINOVIĆ

Jed­nu od za­pa­že­nih ulo­ga u pr­vom srp­skom fil­mu, ro­lu Jan­ka Ka­ti­ća, imao je i ve­li­kan na­šeg glu­mi­šta Do­bri­ca Mi­lu­ti­no­vić, či­je ime no­si naj­zna­čaj­ni­ja na­gra­da za dram­ske umet­ni­ke u Sr­bi­ji da­nas. Bio je je­dan od naj­ta­len­to­va­ni­jih glu­ma­ca, član Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du od 1899. do smr­ti. U pu­noj stva­ra­lač­koj sna­zi bio je iz­me­đu dva svet­ska ra­ta.

Nje­gov glas je sni­mljen i sa­ču­van, i na­la­zi se u fo­no­te­ci Mu­ze­ja po­zo­ri­šne umet­no­sti Sr­bi­je. Iako je bio pr­ven­stve­no po­zo­ri­šni glu­mac, Mi­lu­ti­no­vić je sni­mio i je­dan film po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta 1947. Glu­mio je u ostva­re­nju „Ži­ve­će ovaj na­rod“ re­ži­se­ra Ni­ko­le Po­po­vi­ća.

Osta­le u ulo­ge u pr­vom igra­nom fil­mu srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je ostva­ri­li su i Te­o­do­ra Ar­se­no­vić, Vi­to­mir Bo­gić, Mi­le­va Bo­šnja­ko­vić, Di­mi­tri­je Gi­nić, Vu­ko­sa­va Jur­ko­vić, Alek­san­dar Mi­lo­je­vić, Per­sa Pa­vlo­vić, Mi­lo­rad Sa­vić, Dra­go­ljub So­ti­ro­vić i Sa­va To­do­ro­vić ko­ji je tu­ma­čio ulo­gu star­ca Fo­če.

PRVA PROJEKCIJA

Be­o­grad u 19. ve­ku ni­je po no­vi­na­ma za­o­sta­jao za za­pad­nom Evro­pom. U go­sti­o­ni­ci "Zlat­ni krst" 6. ju­na 1896. go­di­ne po­če­lo je pri­ka­zi­va­nje "fotografija oži­vlje­nih po­mo­ću ki­ne­ma­to­gra­fa", ne­pu­nih šest me­se­ci po­sle pro­jek­ci­je "Ula­ska vo­za u sta­ni­cu" u Parizu.

NAJAVA

"Grand bi­o­skop po­zo­ri­šte HO­TEL PA­RIZ pri­ka­zi­va­će 17, 18, 19. i 20. no­vem­bra ove go­di­ne, sva­ko po­sle­pod­ne od tri i uve­če od de­vet sa­ha­ta 'Život i smrt be­smrt­nog vo­žda Karađorđa', isto­rij­sku dra­mu, sni­mlje­nu ov­de u Be­o­gra­du, aran­ži­ra­nu na­ro­či­to za kine­ma­to­graf, od na­ših naj­bo­ljih umet­ni­ka i glu­ma­ca… Kar­te se mo­gu i ra­ni­je do­bi­ti, a bes­plat­ne ula­zni­ce ne va­že ni­ko­me", pisalo je u na­ja­vi ob­ja­vlje­noj u be­o­grad­skom "No­vom vre­me­nu" 16. no­vem­bra 1911. go­di­ne.


Srećko Milovanović 13.03.2011. | Pravda
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: