|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: April 13, 2012, 10:49:50 pm » |
|
**
nastavak
Sedeći u omiljenim kafanama na relaciji od "Dardanela" do "Tri šešira" i ispijajući svoje omiljene krigle piva uz meze, Čiča Ilija je okupljenim prijateljima i poštovaocima njegovog glumačkog umeća rado pričao svoje vedre šale i dosetke. Povodom Čiča Ilijine stalne žeđi prema pivu, humorista Stevan Sremac imao je običaj da kazivanje započne uvodom:
"Znate, slavni ruski pisac Turgenjev rekao je da ljubav i glad gone čoveka na velike podvige. Ali, ja mislim da se to ne odnosi na našeg Čiča Iliju."
"Kako to, Stevo, misliš, upita neko iz društva?"
"Pa, našeg dragog Čiča Iliju na te velike podvige nikada nije nagonila glad nego samo žeđ! I to žeđ prema dobrom plzenskom pivu, a može i jagodinskom."
Da pomenemo jednu pošalicu glumca Save Todorovića u vezi sa Čiča-Ilijinim omiljenim pivom. Sedeći u kafani, zadirkivali se poznati glumci, a onda će čika Sava:
"E, moj Čiča Ilija, ja bih tebe žednog preko vode preveo."
"Može, — odgovori lakonski Čiča Ilija — ali samo kad bi na toj drugoj strani bile krigle sa svežim pivom!"
Dao Čiča Ilija reč da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga prijatelj nakresanog kod "Tri šešira".
"Zar se, Čiča, tako drži reč?" — prekori ga on.
"Znaš, pio sam stojeći." — pravdao se šeretski Čiča.
Upitali Čiča Iliju ko mu je taj novi prijatelj koga stalno vuče za sobom.
"Čudan neki čovek — odgovori Čiča Ilija. — Prvo je bio nesrećno zaljubljen, zatim srećno veren, posle toga nesrećno oženjen i na kraju srećno razveden!"
Čiča Ilija objašnjava u jednom društvu u kafani "Dva jelena" ljubav prema pivu:
"Eto, ne smem da pijem vodu. Škodila bi mi zdravlju."
"Kako može voda da škodi?!"
"Ja, brate, imam gvozdeno zdravlje, pa bi moglo i da zarđa." — odgovorio je Čiča Ilija.
Pored svojih nezaboravnih uloga u komičnom repertoaru, Čiča Ilija je po svoj prilici najviše ostao u sećanju po pomenutim kafanskim pričama, anegdotama i dosetkama, koje su neki pisci koristili kao motive za svoja književna dela. Zbog tih "pozajmica", ili bolje rečeno plagijata, Čiča Ilija se ponekad ljutio:
"Ja pričam, a oni pišu i uzimaju velike pare. Posle im teško i piće da mi plate, da časte ..."
Savremenici su tvrdili da je po Čiča-Ilijinoj priči "Duševni Turčin" njegov prijatelj Stevan Sremac napisao svog "Ibiš agu". I Nušiću, kao i mnogim drugim prijateljima, pozajmljivao je ideje za kozerije.
Pune četiri godine Čiča Ilija je "čergario" u Novom Sadu, putujući sa pozorišnom družinom na sve strane, ali leta 1885. godine rešio je da se vrati u Beograd, u svoju voljenu Skadarliju. Jedan od razloga nalazimo u njegovoj veseloj kozeriji gde opisuje svoje muke prilikom gostovanja u Sremskim Karlovcima, u pokušaju da nađe sobu sa jednim kolegom.
"Jedva pristala da nam da sobicu", sećao se Čiča Ilija gazdarice Stanišićke. "Unela je dva kreveta i rekla da doveče možemo da dođemo na spavanje. Kad smo uveče došli, tek tada videsmo da je soba vrlo teskobna. Nikad obojica ne bismo mogli da stanemo uporedo. Prvo uđe kolega, pa onda ja za njim. Ako kolega hoće da izađe, ja moram da dignem noge na krevet..."
Novembra 1896. godine Čiča Ilija je postao stalni član beogradskog Narodnog pozorišta. Iako je sa starijom plejadom glumaca, na čelu sa Perom Dobrinovićem, bio zapažen u tragičnom repertoaru, Čiču Iliju je publika najviše zavolela u komičnim ulogama. "Badava, to je rođeni komičar", beleži A. G. Matoš, tadašnji violončelista u pozorišnom orkestru. "Već lice komičnije od njegova ne može se zamisliti".
Pored uspeha u domaćem repertoaru, gde se najviše proslavio u komedijama Jovana Sterije Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića, zatim u komadima Stevana Sremca i Bore Stankovića, Čiča Ilija je bio zapažen kao odličan tumač stranih autora.
Igrao je nesuđenog matorog ženika u Gogoljevoj "Ženidbi", nagaravljenog gradonačelnika u "Revizoru", vlastelina u Molijerovom "Pučaninu", zatim u "Uobraženom bolesniku", "Silom lekaru", "Žorž Dandenu", Šekspirovom "Falstafu" i stotini drugih koji su ostali u živoj uspomeni... (M. Grol: "Iz pozorišta predratne Srbije").
Prvi put se Čiča Ilija oženio 1887. godine svojom simpatičnom koleginicom, pozorišnom glumicom Ljubicom Lujzom Martinek (1870—1927), ćerkom češkog muzičara Jana, u čijoj su prizemnoj kući do kafane "Tri šešira" mladenci i stanovali. Anegdotu o jednoj njihovoj bračnoj noći zabeležio je dr Miodrag Vračević:
Po venčanju je Čiča Ilija stanovao sa tastom, koji je bio jako štedljiv, a drag kao domaćin i čovek. Pan Martinek je mnogo voleo onaj smrdljivi češki sir "kvark", koji je bio dosta skup. Zato ga je on češće kupovao u obliku petodinarke i slagao u jedan ćup, podvezivao ga odozdo pergament papirom da bi ga sačuvao za zimu. Taj ćup je Martinek držao ispod kreveta u svojoj sobi, ali kad je trebalo da se kreči, on ga premesti u drugu sobu, ispod Čiča Ilijinog kreveta. Tada Čiča Ilija oseti da nešto smrdi. Dugo je po sobi tražio dok najzad nije otkrio tastov ćup pod svojim krevetom. Kad je skinuo onaj pergament i osetio strahovit smrad, Čiča Ilija se toliko razjario da je, ne znajući šta je u njemu, izbacio ćup kroz prozor, zajedno sa smrdljivim sirom, pa pljus u komšijski plot. Komšija se silno razljutio i zavikao:
"Ko to čisti nužnik usred noći, nanu mu njegovu!"
Neosporno je da je taj nesrećni ćup pun sira bio jedan od uzroka sukoba sa tastom.
Savremenici pričaju da je brak sa Lujzom bio kratkog veka. Razišli su se sporazumno, ali nije bilo zvanične rastave i svako je pošao svojim životnim putem. Mnogo kasnije, posle nekoliko decenija, Čiča Ilija je živeo nevenčano sa svojom domaćicom Marijom Marickom Hladek, u jednom delu kuće Đure Jakšića. Marija je za njega govorila novinarima da nije bio "ni rđav, ni grub".
Nušićje zabeležio o ČičaIliji daje krajem 19. i početkom 20. veka, sve do tridesetih godina, bio pravi "predvodnik naših boema". U Skadarliji je najradije sedeo za čuvenim "glumačkim stolom" kod "Tri šešira", gde su mu društvo najčešće pravili prvaci dramske scene: Milorad Gavrilović, Bogoboj Rucović, Sava Todorović, Dimitrije Ginić, Brana Cvetković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i mnogi drugi znani i neznani.
U Čičinom društvu često su bili i poznati književnici Dragomir Brzak, Antun Gustav Matoš, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Simo Matavulj, Bora Stanković... Skoro svaki od njih ostavio je dragocen zapis o druženju sa Čiča-Ilijom. Kafana je bila druga Čiča Ilijina kuća, njegova pozornica poput one u Narodnom pozorištu, gde je po kazivanju savremenika, maestralno umeo da "zameće šale, zanoveta, odgoneta, ćaska i popeva i prosipa dosetke kao iz rukava". Nije ni čudo što je Čiča Ilija svojim šaljivim kazivanjima uspevao da okupi oko sebe sve beogradske boeme i veže ih za stolove skadarlijskih kafana.
Čiča-Ilijino pripovedanje, propraćeno komičnom glumom, uz obavezne mnoge krigle piva i razne specijalitete sa roštilja, bilo je nezaboravno, prepričavalo se po celom ondašnjem malom Beogradu. Kako priča za Čiču-Iliju jedan savremenik: "Rado slušan, pogubno je uticao na one čedne muževe koji bi obično seli za njegov sto na desetak minuta, a ostajali bi celu noć!"
Zanimljiv je podatak kako se Čiča Ilija u poznao sa Stevanom Sremcem, profesorom istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je 1897. godine došlo do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom pozorištu, zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, Čiča Ilija je kraće vreme gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini.
Kad je u Nišu sjajno odigrao ulogu Kalče u poznatom komadu "Ivkova slava", njegov pisac Sremac mu je odao najveće priznanje rečima: "Kad umre Čiča Ilija, umreće i Kalča i 'Ivkovu slavu' treba skinuti sa repertoara. Njemu niko ni podražavati ne može. On je tu jedinstven"! Srećom se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže "opet u krilo srpske Talije".
Kakav je veseljak Čiča Ilija bio u životu, takav je vragolan bio i na otvorenoj sceni, gde je svojom kolegama pomagao u svakoj nezgodi, kao što svedoči anegdota o predstavi "Dve sirotice". Glavnu ulogu u predstavi je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok j e Čiča Ilija tumačio lik travara. U završnoj sceni trebalo je, po Čičinom kazivanju, da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice postavio rekvizitera da "iz rukava" veje iscepkanu hartiju na glave glumaca. Kada je pri kraju scene na binu izašao Čiča Ilija i pozvao prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, obećavajući da će je izlečiti, iz natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja, na njegovu glavu tresnuo je plehani đubravnik! Desilo se to greškom rekvizitera, koji je zaboravio da izvadi đubravnik iz džaka, do vrha napunjenog sitnom iseckanom hartijom za dočaravanje snežnih pahulja. Čiča Ilija se ipak nije zbunio kada mu je o glavu iznenada tresnuo đubravnik. Samo je počešao glavu i završio monolog: — Hajdemo, siroto moje dete. Dok je padao sneg, još đene-đene, ali kad su s neba počeli da padaju i đubravnici, nema smisla da se ovde zadržavamo!
Nijedan glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva koliko Čiča Ilija, koji je u tom "sportu" decenijama držao rekord u Skadarliji i još u mladosti na to bio ponosan. Jednom, pred predstavu Šekspirovog "Hamleta", u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta "nacvrcan", zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
Razumljivo je da reditelj nije hteo da ispuni glumčevu želju neposredno uoči predstave, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz garderobe, pa imitirajući Hamletov monolog, započe: "Piti il' ne piti, pitanje je sad"? Posle ove 'provokacije' reditelj samo mahnu rukom, naredivši da Čiči donesu još krigli piva, koje on popi naiskap, posle čega je, kažu, maestralno odigrao svoju ulogu uz oduševljene aplauze publike. Drugom prilikom, po Stojimirovićevom zapisu, Čiča Ilija je celu noć pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a onda napraviše ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd. "Pred zoru su se on i taj ludi knez popeli na Spomenik knezu Mihailu. Knez je uspeo da uzjaše bronzanog konja iza bronzanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi isti podvig". Da bi pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturili vest da Čiča ima u Americi nekog bogatog strica, koga će da nasledi i to vrlo brzo, jer je ovaj na samrti. Međutim, kada je kreditorima postalo sumnjivo postojanje bliskog, bogatog rođaka s one strane okeana, Čiča Ilija reče:
"Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći u Beograd da uredi neke moje stvari."
"A kada?"
"Pa tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put" — po svom običaju vragolasto odgovori Čiča Ilija.
Iz svoje kuće preko puta "Tri šešira", sa elegantnim štapom u ruci i hacilindrom na glavi nailazi svakad uglađeni "Stari gospodin" Milorad Gavrilović, koji se često kačio sa Čiča-Ilijom, jer su bili veoma različite prirode kao i pogleda na život. Po jednoj anegdoti, Gavrilović sedi kod "Tri šešira", a neće ni da pogleda za drugi sto, gde je u povećem društvu sedeo Čiča Ilija, pijuckao i ne osvrnuvši se na Gavrilovića, poče da priča svom društvu: "O, ljudi, što sam noćas sanjao čudan san! Znate, kao ja umro ..."
"Šta? Deder, pričaj, Čiča" — navali radoznalo društvo.
"I, šta da vam kažem. Pred nebom stoji tabla na kojoj vidim da velikim slovima piše: 'Glumcima ulaz zabranjen'! Ja htedoh na silu da uđem, ali me dohvati Sveti Petar za jaknu. Uspem nekako da se otrgnem i potom zavirim kroz j ednu rupu. I tamo vidim kako mirno šeta Gavrilović. Tada dreknem svetom Petru: 'Je li, more, zar i na nebu ima protekcije'? A Sveti Petar mi reče strašnim glasom ..." Tada Čiča Ilija lukavo prekide priču, a radoznalo društvo još više navali:
"Hajde, nastavi, Čiča, kaži šta reče Sveti Petar?"
"Pa, kad ste toliko navalili da vam kažem, — podiže Čiča Ilija glas. Sveti Petar mi je rekao — 'Pa, taj Gavrilović i nije nikakav glumac'! I zatvori mi vrata pred nosom."
Dok se društvo smejalo Čiča Ilijinom vešto smišljenom vicu, a "stari gospodin" Gavrilović je bez reči napustio kafanu.
U zimu 1928. godine, kada mu je teško obolela bešika, štampa je zabeležila da Čiča-Iliju Stanojevića i pored bolova ne napušta dobro raspoloženje: "Neguje me lepo dr Koen, moj stari 'Dorćolac', pričao je u sanatorijumu "Vračar". "On me je i sekao. Nije me opijao. Pitam ja: 'Da upalim, doktore, jednu cigaretu?' — 'Upali, Čiča.' — kaže on. — I ja tako pušim, gledam kroz prozor operacione sale naš 'Manjež' (danas Jugoslovensko dramsko pozorište), a doktor seče. Boli malo, ali može da se trpi. Ići ću u Vrnjce čim se pridignem".
Bila je potom potrebna ozbiljnija operacija, ali Čiča Ilija nije, kao i većina prvih umetnika, tokom života uštedeo ni dinara. Zato je preko štampe 3. decembra upućen apel za pomoć prvaku beogradskog pozorišta. Uoči operacije novinar Siniša Paunović obišao je Čiča Iliju u bolnici. Iako je izmučenom glumcu iz stomaka izvirivao dren, on je i dalje bio vedar, nasmejan, sklon da napravi kakav duhoviti vic i da ispriča anegdotu.
Obavestivši ga da će u Narodnom pozorištu biti priređena predstava za njegovu operaciju, novinar mu kaže: "Zamislite da sutra možete da slušate i gledate prenos iz pozorišta u vašu čast za izlečenje." "Ne, nikako. — odgovara odrečno Čiča Ilija — Nudili su da mi ovde instaliraju jedan radio-aparat, a ja kažem: ne! Uostalom, znam sve šta će da bude tamo: Nušić će da me 'otrcava', Duja Nikolajević da me hvali, pa me na kraju izgrdi. Dobrica (Milutinović) će da deklamuje njegovu 'Tamaru'. Ha, ha! Ali, šta bih ipak voleo da čujem. To bi bilo hor 'Obilić', pa vojnu muziku, pa Tkalčića. Jer, njih bi mogao da slušam i da ne osetim potrebu da im što odgovorim, ali Ben Akibu, Duju, Dobricu, slušao bih samo pod uslovom kada bi instalirali jedan radio-mikrofon, na koji bih mogao i ja njima nešto da guknem."
Izdržavši i poslednju, treću operaciju, početkom 1930. godine, Čiča Ilija se vratio voljenoj Skadarliji, gde je nekoliko decenija stanovao sa svojom vernom družbenicom Marijom - Marickom Arsenijević. Dok su se prijatelji iz "Tri šešira" i "Dva jelena" pitali koliko mu je još preostalo života znajući da je oboleo od raka, na opšte iznenađenje, "Politika" od 4. februara 1930. krupnim slovima objavila je vest pod naslovom "Venčanje Čiča Ilije Stanojevića". Sledio je opširan izveštaj, iz kojeg je ovaj odlomak: "Juče se u sedam časova izjutra u Topčiderskoj crkvi venčao Čiča Ilija Stanojević. Nije to najnovija Čičina šala: on se zaista venčao. Nije to nepromišljeni postupak jednog starog čoveka. Čiča je juče učinio jedan lep i velikodušan gest. Buran je bio život najomiljenijeg beogradskog glumca i našeg najtipičnijeg boema. Decenijama je on gospodar Skadarlije i njena najomiljenija ličnost. Mnoge je zore u njoj dočekao i bezbroj flaša ispraznio. Mnogo je 'Ivkovih slava' proslavio, ne samo na pozornici, već i u stvarnosti. Kroz nebrojane duge noći razbijao je teške Mitketove dertove — od 'Bumsa' do 'Dva jelena' sve do 'Tri šešira'. Beograđani su se pitali kako Čiča sve to izdržava, ali malo je njih znalo da Čiča Ilija ima svoju Mariju, jednu dobru staru ženu koja se o njemu brine kao o malom detetu, koja ga neguje, pazi, koja mu kuva ono što on voli da jede, koja mu drži kuću u redu i neguje kad ga se razboli. Čiča Marija nije se videla. Ona je dosad bila stalno iza kulisa Čičinog života, tako punog najraznovrsnijih doživljaja. Ali, ona je uvek bila tu, kroz skoro punih trideset godina. Ona mu je zamenjivala majku i sestru. Eto, zato je Čiča rešio da joj se dostojno oduži, da joj da najlepše i najveće blago koje ima: svoje ime."
Pravi razlog što se Čiča Ilija nije ranije s Marijom zasnovao pravu bračnu zajednicu bio je nepremostiva prepreka: njegova prva supruga Lujza, s kojom decenijama nije živeo, a nije se razveo kod crkvenog suda. Tek kad je nekoliko godina ranije Lujza umrla, domaćica Marija predložila je Čiči da se venčaju radi nasleđivanja prava na penziju, ali on je to neprestano odlagao, o čemu je ona svedočila: "E, samo da je hteo ranije da se venčamo, sada bi bilo sve u redu. Nego, verovao je da će neprestano živeti. Ima vremena, govorio je, sutra ćemo, prekosutra! I tako je izgubljeno pravo za penziju." Ipak, pola godine pred smrt Čiča Ilija je odlučio da svoju domaćicu dovede pred oltar Topčiderske crvke. Na venčanje, automobilom, zajedno sa Čičom i Marijom stigao je kum-novinar Toša Paranos i stari svat, trgovac Đorđe Biba. Sa njim pored glumca Milorada Gavrilovića bio je i vlasnik "Tri šešira" Stojan Krstić. Posle obreda, mladu, mladoženju i goste je čekalo slavlje kod "Tri šešira".
Sve dok je mogao da se drži na nogama, Čiča Ilija je često prelazio od svoje kuće u tu svoju omiljenu kafanu "Tri šešira", gde je sve ređe zabavljao prijatelje vedrim, ali i tužnim pričama. Sećao se svojih slavnih, mnogih uloga, a naročito Kir-Janje, Kalče, Mitketa, Vula Pupavca, Jovanče Micića, Papa-Neska. Po zapisu Bože Kovačevića, rado je pričao nenapisanu pripovetku o udesu starog glumca čija skica glasi: "Odavno zaboravljen stari glumac šunja se u sumrak pred početak predstave oko Narodnog pozorišta. Niko ga više ne prepoznaje, niti ga se seća, mi mlađe kolege kao ni mladi ljudi koji čekaju pred ulazom da se uvuku bez karte. On, već izlapeo, prilazi i u izlogu čita pozorišnu listu. Daje se komad u kojem je on davno nosio glavnu ulogu. Sričući onaj niz imena, stari glumac priseća se bleštave scene i sebe mladog, lepog i zanosnog na njoj, kome oduševljena publika s poklicima pljeska od oduševljenja. Jadan, kao senka, odrpan, stoji on pred osvetljenim pozorišnim izlogom, i onako izgubljenog publika ga nosi k ulazu, ali ga tamo neumoljivi portiri odguruju k ulici, jer ga ne prepoznaju dok on odlazi umoran, teturajućim koracima u mrak."
Tu priču samo je Čiča Ilija znao maestralno da oživi, ističući svu tragiku glumačkog poziva, kao i predosećaj lične drame jer leka od užasnih razdirućih bolova raka u bešici više nije bilo. Početkom avgusta 1930. godine Čiča Ilija je sve češće bio bez svesti. "Juče je pao u agoniju", piše novinski izveštač, — ali, kad ga je posetio njegov stari prijatelj dr Bukić Pijade, dolazeći nakratko k sebi, zamolio ga je da razgovara sa hirurzima da ga još jednom operišu. Njegovi prijatelji često su ga obilazili i Čiča je, sve dok nije pao u agoniju, imao za svakog poneku šalu, neku lepu reč. Na glas o njegovoj smrti, sinoć su se okupili mnogi prijatelji da mu odadu poslednju poštu. Među onima koji su do parcele 39. na beogradskom Novom groblju ispratili Čiča Iliju na poslednje putovanje, na čelu sa Branislavom Nušićem, bilo je puno njegovih prijatelja i obožavalaca. Opraštajući se od svog najvećeg glumca tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Milan Predić nadahunuto je govorio o 'najvedrijem rabotniku u jednom mučnom zanatu', istakavši da on predstavlja kraj najlepše priče starog Beograda."
Piše Kosta Dimitrijević
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 29 | urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
|
