Slovo o Svetome Savi
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slovo o Svetome Savi  (Pročitano 17947 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Mart 12, 2012, 12:48:01 am »

*

SLOVO O SVETOME SAVI
 

Srpsko hrišćanstvo je, zahvaljujući Svetome Savi, dobilo specifičnu nacionalnu dimenziju, koja će i naciju i kulturu oblikovati ne samo u periodu srednjega veka i pod dugim turskim ropstvom, već i u vreme izgradnje moderne srpske države u 19. i 20. veku. Na početku srpske srednjovekovne povesti stoji Stefan Nemanja, veliki raški župan. Uz njega njegov najmlađi sin, princ Rastko, u monaštvu s imenom Sava. Prvi je simbol vladarske moći, samodržac i ujedinitelj srpskih zemalja, drugi prosvetitelj i veliki duhovnik. Ako su Srbi, drevan evropski narod, imali srećan trenutak u svojoj povesti, onda je to nesumnjivo onaj kada je na njenu scenu stupio moćni župan Nemanja, rodonačelnik svetorodne dinastije. U razgranatoj i zlatom izvezenoj Lozi Nemanjića, na fresci u Dečanima, on je njen koren i ishodište.

Na početku srpskog srednjeg veka stoje otac i sin, prvi sa mačem i vladarskim žezlom, drugi sa krstom i knjigom. Raskošnu prinčevsku odeždu zamenio je princ Rastko monaškom rizom.
 
Kad se govori o osnivaocu Srpske pravoslavne crkve, njenom prvom arhijereju, onda je to priča o Svetome Savi, koji je napisao prvi manastirski tipik, prvu službu jednom nemanjićkom svecu, svom ocu, Svetom Simeonu.
 
Prvo žitije, prvi crkveni zakon, prve hrisovulje potiču od njega. Sve što je kasnije u tom obliku kod nas napisano, kaže Pavle Popović, napisano je po njegovom obrascu. Taj svetosavski obrazac sledili su najveći srpski duhovnici, od prvih arhiepiskopa srpskih, do svetog ave Justina Ćelijskog i svetog Nikolaja Žičkog. Do naših dana.

Početak srpske prosvete nahodi se u Savinom učenju. Izvorna srpska kultura, prožeta vizantijskim duhom — mudrošću, skladom, simetrijom i merom — počinje od njega. Ne računajući Letopis popa Dukljanina, koji slovi kao prvo srpsko originalno književno delo, Savino Žitije Svetoga Simeona Nemanje je prvi srpski roman.

I pre krštenja u 9. Veku, Srbi su postojali kao narod, ali bez pune svesti o sebi. Imali su svoje župane i kraljeve. Hristijanizacijom postavljeni su osnovi srpskom nacionalnom i državotvornom identitetu. Srpsko hrišćanstvo je, zahvaljujući Svetome Savi, dobilo specifičnu nacionalnu dimenziju, koja će i naciju i kulturu oblikovati ne samo u periodu srednjega veka i pod dugim turskim ropstvom, već i u vreme izgradnje moderne srpske države u 19. i 20. veku.

Sveti Sava je prvi srpski zadužbinar i neimar. Gradio je manastire i crkve širom srpskih zemalja i van njih, od Dunava do Jadrana, od Panonije do Palestine i od Sent Andreje do Hilandara.

Sve što je potrebno jednom narodu, pre svega svest o sebi, potiče od njega. Sve što je potrebno jednoj državi, on je gradio i izgradio. Moć srednjovekovne Srbije Nemanjića zasnivala se na harmoniji između države i crkve.

Po svemu sudeći, kako kaže Pavle Popović, prvi je Srbin koji je posetio Svetu Zemlju i išao Spasiteljevim stopama. Bio je, pri kraju života, dva puta na Hristovom grobu, gde mu je održao službu. Išao je Spasiteljevim putem, koji je put istine, kao njegov najverniji sledbenik. Tim putem, kojim i mi danas idemo, on nas je poveo. Slaveći i hvaleći njegovo ime, slavimo i hvalimo ime Gospoda Isusa Hrista.

Na početku svih antologija srpskog pesništva stoji ime Svetog Save, jer mu je on prvi i dao nacionalno obeležje. Milan Kašanin smatra da Savino Žitije svetog Simeona "nije samo od najlepše kazivanih nego i od najsavršenije komponovanih priča na srpskom jeziku". To Žitije, s pravom ističe Kašanin, ima svetsku vrednost, kao što svetsku vrednost imaju i manastiri koje je Sava gradio i o čijem je živopisanju brinuo.

Početkom trinaestog veka Sveti Sava je priredio Nomokanon, tzv. Zakonopravilo. Ovaj pravni zbornik sastoji se iz dva dela, od kojih prvi sadrži norme kanonskog, a drugi javnog i privatnog prava. Zahvaljujući Svetom Savi, Srbija je dobila kodifikovano pravo još početkom trinaestog veka.

Savino Zakonopravilo je prihvaćeno kao obavezni zbornik propisa u Bugarskoj, a 1274. godine, na Saboru u Vladimiru, proglašen je za opšteobavezni zbornik crkvenih zakona Ruske crkve, u kojoj zvanično i danas važi kao izvor crkvenog prava.

Kako je srpski narod policentričan, rasut na širokom prostoru od Beča i Trsta do Carigrada i od Sent Andreje do Hilandara, to je i srpska kultura policentrična, složena i višeslojna. Svaki od tih centara, kroz povest, imao je u određenim okolnostima dominantnu, a katkad i odlučujuću ulogu, svoj zlatni trenutak. U tom složenom narodnom biću, ličnost Svetoga Save bila je duhovni stožer koji je objedinjavao rasute srpske zemlje u jednu duhovnu celinu. Hram Svetoga Save na Vračaru ima danas apostolsku misiju — da objedini rasuto, da prosvetli zatamnjeno, da uzdigne posrnulo i palo srpstvo.

Prosvetiteljem Svetoga Savu nazivaju prvi njegovi biografi Domentijan i Teodosije. To određenje ima svoje izvorno značenje. Pravoslavna prosvećenost iz vremena zemaljskog života i prosvetiteljstva Svetoga Save ne veliča samo znanje već i poznanje istine. Naše doba, u kome su nagomilana ogromna znanja i umeća, ali i sve češće zloupotrebe tih, u osnovi, veština, svedoči o neophodnosti postojanja svesti o istinskim vrednostima. Ljudsko ponašanje ne sme biti vođeno i usmeravano znanjem i veštinom kao samostalnim ciljevima, već mora služiti što boljem životu koji se upravlja prema duhovnim lestvicama vrednosti.

Čitavo delo Svetoga Save prožeto je idejom harmonije, kako je to formulisao dr Marko Marković, između akcije i kontemplacije, rodoljublja i ljubavi prema čovečanstvu, Istoka i Zapada, autokefalije i univerzalnosti izražene u ravnoteži i simfoniji između crkve i države, crkvenog autoriteta i slobodnog stvaralaštva, božanskog i čovečanskog. Sve proishodi jedno iz drugoga i ništa se međusobno ne potire već čini celinu, jer je "sve i u svemu Hristos", kako je rekao apostol Pavle. Tu ravnotežu u podvižništvu Svetoga Save izrazio je vladika Nikolaj Velimirović rečima: "U njemu su se Istok i Zapad sjedinjavali kroz harmoniju koja zadivljuje. On je bio sklon dubokoj meditaciji kao orijentalac i bio odlučan u akciji kao zapadnjak".

Mogli bismo da kažemo "večni Sveti Sava", ali i da ga u ovim vremenima velikih iskušenja smatramo našim savremenikom. Jer nam je danas potreban, kao putokaz i duhovna svetlost, i na prosvetiteljskom, i na crkvenom, i na državnom, i na političkom, i na nacionalnom, i na diplomatskom, i na zakonodavnom, i na moralnom planu. Kako bismo se bez njega prepoznali ko smo? Iako imamo hiljadugodišnju državnu tradiciju i narod istorijski i drevan, nalazimo se opet, po ko zna koji put, na još jednom novom početku. Ali taj početak može biti samo sa Svetim Savom i njegovim učenjem koje ishodi iz učenja Gospoda Isusa Hrista.

Doba Nemanjića s razlogom se označava kao zlatni period srpske istorije i može se ravnopravno ucrtati u mapu evropske i svetske civilizacije. Toliko je čovek nemanjićkog doba uzvišen, njegova civilizacija zgusnuta i na visokom nivou, da se katkad sa setom upitamo jesmo li onaj isti narod koji je gradio Đurđeve Stupove, Studenicu, Hilandar, Žiču, Sopoćane, Mileševu, Gračanicu, Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Tavnu, i mnoge svetinje od Tvrdoša u Hercegovini do Pećke Patrijaršije u Metohiji, od Krke do Morače, od Lomnice u Donjem Biraču do Lesnova, od Sent Andreje i Bazjaša do Hilandara, od Trsta do Jerusalima.

Svetorodna dinastija Nemanjića nije nam ostavila velelepne dvorove i gradove, kao svedočanstvo svoje moći i bogatstva, već manastire i crkve, poeziju i slikarstvo — danas ikone naše duhovnosti i samosvesti. A iznad svega vrednije, ostavila nam je, kao zavet, živo predanje Svetoga Save koje je on utkao u srpski narodni duh i identitet. Zato svoj identitet, ma koliko to bilo teško, treba sa ponosom da nosimo.

Našeg zlosrećnog vremena, nacionalnih poraza i moralnih posrnuća postajemo svesniji kada se suočimo sa Svetim Savom, jer tek pred njegovom ikonom mi upoznajemo sebe, svoje tragično doba, pustoš i gubitke. Ali, i jedino pred ikonom Svetoga Save možemo da odgovorimo na suštinska pitanja ko smo, odakle smo i kuda idemo. U Svetom Savi sažet je duh srpske nacije, a u njegovom delu nalazi se sve ono što predstavlja suštinski i najviši izraz pravoslavlja i izvornih načela Hristovog učenja.

Kosovski zavet i kosovsko opredeljenje, koji proishode iz suštine učenja Svetoga Save, podrazumevaju večnost kao meru vremena. U učenju prvog srpskog svetitelja narodna tradicija ne vidi simbole smrti već života, večnog života. Kao što hrišćansko učenje u Hristu vidi vaskrslog živog Boga.

Svetosavlje je osobeni vid pravoslavlja kod Srba. U središtu svetosavlja je bogočovečnost. Učenje Svetog Save ističe, kako je o tome pisao sveti ava Justin Popović, da "božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost čovečije ličnosti jeste najskupocenija istina u našem čovečanskom svetu. Stoga je svaki čovek naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj". Sveti Sava je, po pisanju njegovog biografa i učenika Domentijana, prošao istok i zapad, jug i sever da bi "kao pčela svom otečestvu sabrao med blagorazumnosti".

Ni za jednog Srbina, iz bilo kog vremena, ne može se reći da je po svemu bio Evropejac, kao što je to Sveti Sava. Iako je bio utemeljivač srpskog nacionalnog identiteta, on je patriotska osećanja ispoljavao skromno i nenametljivo. Bio je svetski putnik. Kosmopolita u modernom smislu. Na povratku iz Svete Zemlje, umro je izvan svoje otadžbine, u Trnovu u Bugarskoj, koja ga je smatrala svojim duhovnim ocem. Obišao je najudaljenije krajeve, ne samo srpskih zemalja, propovedajući jevanđelje i gradeći crkve. Svemu što je radio i izgradio, Sveti Sava je dao pečat svoje ličnosti. Bio je u svom vremenu iznad i ispred svog vremena.
 
Najviše ćemo voleti, poštovati i slaviti Svetoga Savu ako volimo i nosimo u sebi, kao najvišu duhovnu vrednost, njegovo delo, njegovo učenje i njegove zakone, jer su to zakoni Gospoda našeg Isusa Hrista. Ako bude u našim srcima, u porodici, u školi, u našim pregnućima, on će biti naš savremenik, a njegovo delo živo. Tako ćemo i mi biti ispred svog vremena, kao što je on bio. Nema ličnosti u čitavoj srpskoj istoriji koja je toliko prisutna i živa, kao što je to Sveti Sava, iako je prošlo 836 godina od njegovog rođenja, 776 godina od predstavljanja u Gospodu i 417 godina od spaljivanja njegovih moštiju na Vračaru.

U nezapamćenom nacionalnom polomu, koji je zadesio srpski narod u poslednjoj deceniji 20. veka, okupacijom Kosova i Metohije, zatiranjem i progonom iz oblasti na kojima je vekovima živeo, ugroženo je njegovo postojanje i opstanak. Posledice tog poloma još se ne mogu sagledati.

Spas je u opredeljenju za put Svetoga Save. A šta danas, posle toliko vekova, znači biti na tom putu? Sve što je radio Sveti Sava, u svom vremenu, bilo je ispred vremena, kao što je i Hristovo učenje bilo ispred vremena. Na nama je da sledimo Svetoga Savu, da budemo takođe ispred svoga vremena. Samo tako ćemo imati i prošlost i budućnost u svom vremenu, u svojoj sadašnjosti.

Prema Svetome Savi treba da se upravljamo i vladamo, jer se on sam upravljao i vladao prema najčudesnijem biću u svim svetovima, Gospodu Isusu Hristu. Dokle god smo na njegovom putu, mi smo na putu svetosavlja, a to znači na putu spasenja. Tek sa njim možemo izdržati sva iskušenja u kojima smo se našli i na početku trećeg milenijuma hrišćanstva.


Autor, pesnik Slobodan Rakitić izgovorio je ovu beseda na Svetosavskim svečanostima u Zemunu, Podgorici i Skoplju ǀ GeoPolitika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 29, 2012, 09:53:02 pm »

*

SVETI SAVA — HOMO UNIVERSALIS
 

Sveti Sava je naša večita priča, nikad do kraja ispričana i završena. Svi Srbi znaju o njemu ponešto, ali niko ne zna sve, jer je njegova biografija istovremeno biografija Boga i Crkve u svetu i istoriji. U velikoj meri, to je biografija celog ovog naroda.
 
Sveti Sava je konkretna istorijska ličnost, Srbin od krvi i mesa, stanovnik zemlje, ali i građanin Neba i čovek budućeg veka. On je, kao što je rekao Vladika Nikolaj, "najlepše srpsko dete" koje je darovano Bogu, ali i najlepši srpski lik kroz koji se Bog nama pokazuje. Kroz njega je biće ovog naroda najbolje videlo i predosetilo Carstvo Božije i večni život. Nepoznati i daleki svetovi koji se skrivaju iza zavesa ovog sveta u njemu su se otkrili na najlepši način. Kroz njega je naš duh doživeo najdublju katarzu, a misao najveći uzlet. Naša burna priroda, često sklona razuzdanosti i destruktivnoj stihiji, Svetim Savom se oplemenjivala i pripitomljavala.
 
Srpski narod nema nesporniju ličnost i većeg prosvetitelja. Sveti Sava se umom uzdizao dokle su stizali najumniji ljudi njegove epohe, a srcem do samog Božanskog prestola. Napustio je carski dvor, odrekao se raskoši i otišao u "zemlju Presvete Bogorodice" da popravi i prosveti sebe, kako bi kasnije mogao da popravlja i prosvećuje druge. Celim bićem je težio ka Nebu, saživljavao se sa čudesnim vasionskim svetovima otkrivajući svet kao čudesnu poemu Večnog umetnika. Život mu je bio neprestana egzistencijalna dijalektika božanskog i čovečanskog. On nije samo "imitirao" Hrista. On je sa Njim u svemu "sarađivao".
 
Sveti Sava je bio "nebeski angel u telu". U njemu je goreo plamen večne božanske ljubavi. Njegovim bićem su strujale čudotvorne energije Duha Božijeg, širile se večne vrline i misli. Celog života je sakupljao "božanski med", hranio se božanskom hranom, pio "božansko vino", i sve to nesebično davao drugom ne tražeći priznanje, platu i nagradu.
 
Prema sebi je celog života bio strog, a prema drugima blag. Sve što je imao davao je drugima — živeo je za druge. Za sebe ništa nije tražio, a sve je dobijao i imao. Mogao je mnogima da vlada, ali je on izabrao da služi svima. Što se više odricao od često neograničenih potreba ljudske prirode, to je bolje potvrđivao sebe kao ličnost. Kod njega je sve bilo univerzalno, saborno, svečovečansko i sveobuhvatno — um, volja, osećanja, ljubav. Ljubav je širila njegovo biće do neslućenih razmera. Njome se oslobađao okova smrti, uskosti prirodnog rasta i procesa, ograničenosti nacionalne istorije i ideologije.
 
Kada je prvi put stigao u manastir Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu, u susret mu je krenula Bogorodica Trojeručica. Ona mu je, prema predanju tog manastira, otključala i otvorila vrata. Tu je ikonu dobio na dar i odneo je u Hilandar gde je postala igumanij a i njegova stalna pokroviteljka i zaštitnica. Jerusalim se nije tako obradovao nijednom strancu, nijednom gostu.
 
Sveti Sava nije ni mitsko ni "magijsko" biće, niti svetac koji stoji nasuprot "profanim" ljudima. On je samo celovita, ostvarena i dovršena ljudska ličnost koja je svoj ovozemaljski vek proživela crkvenim stilom života. Hristos i Crkva Božija su učinili da bude to što jeste, sveta i neprolazna ličnost, večna "ikona" Hristova. U njemu se Hristos ovaplotio, primila se drevna hrišćanska, ćirilometodijevska i svetogorska filosofija života, nastavila se sva minula hrišćanska pokolenja. Sabrala su se u njemu sva vremena, povezali vekovi, ukrstile se ljudske sudbine, progovorila sva naša pokolenja "jezikom lepšim od jezika i narečjem kojim je Gospod stvorio ovaj čudesni svet". U njemu je isto tako snažno odjeknuo i budući eon. Zato već toliko vekova, uverljivo i ubedljivo, svedoči da Bog "hoda" ovom zemljom i planetom, da je BOG sa nama.
 
Za života je bio "putujući hram" i apostol, a njegove mošti su bile "lek besmrtnosti". Za života je učinio mnogo, ali je to nesrazmerno malo u odnosu na ono što čini u životu posle života. Kada je umro, kao da se tek rodio i počeo da živi. Tada je sve njegovo dobilo još čudesniju snagu i preobražavajuću moć. Tokom vekova se njegov žig utiskivao na sve što je srpsko. Postao je zaštitni znak celog naroda, njegov duhovni krvotok i ognjeni stub koji spaja narod sa Nebom. Ono što je za Zapad u srednjem veku bio Franja Asiški, to je Sveti Sava za Srbe i za sve balkanske narode.
 
Kada smo doživljavali najveće udese i pogibije, Savino smo ime prizivali u pomoć!
 
Sa njegovim imenom na usnama dolazilo se na ovaj svet. U najvećim posrnućima njime smo vaskrsavali. U zlokobnim dobima on je mirio zavađenu braću! U tragičnim seobama njega smo nosili kao najveću svetinju i amajliju i, kako kaže pesnik, "dokle smo se mi rasejali, dotle se njegovo ime proteglo i pepeo razvejao". Nijedno srpsko pokolenje nije bilo bezbrižno i spokojno, ali su ga sva slavila i radovala mu se!
 
Od Svetog Save niko nas nije lepše svetu predstavio i sa svetom pomirio. Gde se on pojavljivao, tamo su tuđini postajali srodnici, neprijatelji prijatelji, razbraćeni braća.
 
Sveti Sava je, čini se, po načinu mišljenja savremeniji od naših savremenika. Kao da mi živimo u njegovom, a on u našem vremenu. Zbog toga on nije naša prošlost nego naša budućnost. On je stvarao autentičnu i otvorenu srpsku kulturu, spremnu da od drugih primi sve ono što je dostojno da bude primljeno, ali istovremeno sposobnu da odbaci sve što skrnavi ljudsko dostojanstvo. Cilj mu je bio da njegova zemlja bude zemlja slobodnih, raznolikih i različitih ljudi koji će međusobno da sarađuju. Ideal su mu bili časni i sveti ljudi kojima sve treba da bude podređeno. Cilj mu je bila "sveta", a ne "velika" Srbija, jer je zemlja najveća kada je zemlja svetih i čestitih ljudi.
 
Načela pravde, prava, slobode, mudrosti i ljubavi ugradio je u temelje srpske države. Njegova politička filosofija je objedinila najbolje političkopravne i državne tradicije Atine, Jerusalima i Rima. Stvarao je državu za potrebe ljudi, a ne ljude za interese države. Nastojao je da se na svim nivoima uspostave prisni lični odnosi, a da se ukinu odnosi zasnovani na principu gospodar — rob i pretpostavljeni — potčinjeni. Gradio je slobodnu zajednicu različitih ličnosti, a borio se protiv prisilne zajednice sačinjene od istih ljudi u različitim grupama koje međusobno ratuju. Gradio je Crkvu Božiju celog života. Zbog svega toga su mnoga pokolenja bila na putu Svetog Save. Njime su se preobražavala i nadahnjivala. On im je bio putokaz, vizija, perspektiva i životna filosofija. Koji bi narodni i društvenopolitički ideali danas bili modernij i, naprednij i, čovečnij i?
 
U ovom veku se sve preokrenulo. Svetog Savu smo ili umrtvili ili otpisali iz života. Možda je manji greh onih koji ga otpisuju nego onih koji ga umrtvljuju. Za najveći broj Srba Sveti Sava je danas, u najboljem postati sadašnjost i veliko blago za iskorak u budućnost. Obogotvoriti prošlost nije ništa drugo do idolopoklonstvo, a negiranje prošlosti je zločin. Trezveno i odgovorno proučavanje prošlosti, usvajanje onog što je izdržalo proveru vremena i istorije i transponovanje toga u konkretni život — to je ono što čine odgovorni i zreli narodi. Ako svete Božije ljude, poput Svetog Save, posmatramo samo kao ljude prošlosti, a ne kao ljude budućnosti, uzore i ideale kojima težimo, na pogrešnom smo putu.


Protojerej-stavrofor Radovan Bigović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 18, 2013, 09:35:10 pm »

**

BESEDA O SVETOM SAVI
 

... Neka je srećan i blagosloven današnji veliki praznik svetog oca našeg Save, prvog učitelja i prosvetitelja pravoslavnih Srba. Danas naša sveta Crkva širom vaseljene praznuje svogau čitelja i prosvetitelja. Sveti Sava je zajednička slava svih bogoslovija Srpske Pravoslavne Crkve. To je potpuno opravdano, pošto je sveti Sava utemeljio prosvetu u našem narodu. Iz njegovog žitija se vidi da je on podvigom na Svetoj Gori svukao sa sebe staroga čoveka i obukao se u Hrista. Kao takav preporođen i novi čovek, on je došao u Srbiju i učinio veliko duhovno i prosvetno delo, najveće do danas u našem narodu. Zato je dobro da se sećamo našeg velikog učitelja i oca svetog Save, koji je utemeljio našu samostalnu Crkvu 1219. godine, postavši prvi Arhiepiskop Srpske Crkve.

Podsećamo da je sveti Sava, zajedno sa svetim Simeonom Mirotočivim, krajem 12. veka, dobio od manastira Vatopeda jedan zapusteli manastirčić. Sveti Sava i sveti Simeon su ga obnovili i podigli da bude mesto podviga i mesto molitve monaha srpskog roda. To je danas naš čuveni manastir Hilandar na Svetoj Gori. Hilandar je još uvek duhovna prestonica našeg naroda i cvet među manastirima Srpske Crkve. Iako kanonski i crkveno pripada Vaseljenskoj Patrijaršiji, Hilandar je duhovno neraskidivo u Jedinstvu sa Srpskom Crkvom.

Kada se sveti Simeon upokojio (oko 1200. godine), sveti Sava njegove mošti donosi u Srbiju da bi nad njima izmirio zavađenu braću Stefana i Vukana. On dolazi u Srbiju i zbog toga što su Sveta Gora i taj deo Grčke pali pod vlast Latina 1204. godine. Tada je formirano tzv. Latinsko carstvo, a Carigrad porobljen od strane Latina.

Sveti Sava je sve do 1217. godine proveo u Srbiji, počevši veliko prosvetno delo, koje će kasnije kao Arhiepiskop dovršavati iz Studenice i Žiče. Prilikom izmirenja zavađene braće Stefana i Vukana, pojavilo se veliko čudo. Iz tela svetog Simeona poteklo je celebno miro, od kojeg su se iscelili mnogi. To je bio vidljivi znak da je Bog primio svetog Simeona Mirotočivog među Svoje svete na nebesima.

Sveti Sava je, budući ohristovljen čovek, činio najbolja moguća dela za svoj narod i Crkvu. On 1219. godine odlazi kod vizantijskog cara i patrijarha u Nikeju, gde dobija Tomos za samostalnost Srpske Crkve. Sveti Sava je to veliko delo učinio svojom blagodatnom diplomatijom. Car i patrijarh su imali poverenja u čoveka koji je mnogo godina bio monah na Svetoj Gori i bili su sigurni da će on Crkvu Hristovu voditi pravim putem Jevanđelja. Zato su mu i ukazali poverenje, postavivši ga na čelo Srpske Crkve. Sveti Sava je potom osnovao devet eparhija, postavivši na njih episkope od strane klira Srpske Crkve. Tako počinje istorija samostalne Srpske Crkve i njena jerarhijska organizacija.

Pored crkvenog pastirstva, sveti Sava se bavio i književnim radom. On je bio veliki bogoslov i pisac. Prvo je napisao Hilandarski tipik, a potom Tipik karejski, a zatim počinje da piše agiološka dela — prvo žitije svetog Simeona Mirotočivog, a zatim i Simeona Stolpnika. Sveti Sava je napisao mnoge hrisovulje i povelje, koje su do danas veliko svedočanstvo srpske srednjovekovne književnosti i prosvete.

Uz to sveti Sava sastavlja i piše Krmčiju — zbornik crkvenog prava. Krmčija se sastojala od građanskog i crkvenog prava, što pokazuje da je sveti Sava vodio računa ne samo o organizaciji Crkve, nego i o Srpskoj državi. Država će u njegovo vreme postati teokratija, jer će sveti Sava krunisati svoga brata Stefana Prvovenčanog za prvog kralja Srbije. Sveti Sava Srpskoj Crkvi ostavlja Jevanđelje i kanone vaseljenskih sabora da se njima rukovode, a novoj Kraljevini Srbiji nalaže da se rukovodi Krmčijom, postavljajući tako temelje i crkvi i državi.

Godine 1230. sveti Sava se povlači sa prestola arhiepiskopa i postavlja svog učenika Arsenija za drugog arhiepiskopa srpskog. Pošto se povukao, sveti Sava je poživeo još četiri godine. Upokojio se u Trnovu, u Bugarskoj 1235. godine. Posle upokojenja, njegove celebne i netljene mošti su prenesene u manastir Mileševu, gde su bile sve do 1594. godine, kada će ih Sinan-paša, tadašnji osvajač i vladar Srbije, preneti iz Mileševe na Vračar gde ih je spalio, pokušavajući na taj način da kod Srba spali kult i poštovanje svetog Save. To se, međutim, nije desilo, jer sveti Sava i danas živi u svesti i srcima svih pravoslavnih Srba. Pesnici su svojim jezikom rekli da se prah svetoga Save 1594. godine, razvejao po čitavom svetu, da bi sve Srbe podsećao na svetog Savu i njegovo besmrtno delo.

Sveti Sava je ne samo našoj Crkvi, nego i našem narodu pokazao put, koji vodi u večni život. To i pevamo u troparu svetom Savi — on nam je pokazao put koji vodi u život. Ne bilo kakav život, već život večni. Njegov odlazak na Svetu Goru i povratak u Srbiju podseća na Gospoda Isusa Hrista, Koji je pre javne propovedi proveo četrdeset dana u judejskoj pustinji i onda: "Pun Duha Svetoga dođe u Judeju i poče da propoveda u Galileji neznabožačkoj: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko." Eto, te reči je ponavljao Srbima i naš Sveti Sava, učeći nas putu pokajanja kao putu večnog života; putu ljubavi, izmirenja, praštanja. Putu prinošenja sebe na žrtvu Bogu i bližnjima. Ne žrtvovati druge sebi i svojim interesima, kao što to na žalost čine vlastodršci i tirani ovoga sveta. Sveti Sava je svedok hristolike ljubavi — da treba sebe prinositi na žrtvu radi spasenja bližnjih. Sveti Sava je Srbe učio liturgijskom krstovaskrsnom putu, tj. da svoj život temeljimo na krajeugaonom kamenu Hristu, a ne na prolaznim zemaljskim vrednostima. To će isto kasnije sveti car Lazar u vreme Kosovske bitke reći: "Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i do veka." To za nas nije mitologija, već put svetoga Save, koji nas vodi u večni život i daj Bože da ga molitvama Save i svih svetih iz roda našega, zadobijemo i steknemo. ...


Episkop Fotije
manastir Krka, sveti Sava, 2010. god.


Tekst preuzet iz časopisa Eparhije Dalmatinske "Krka", broj 46. / februar, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 05, 2014, 11:08:57 pm »

**

SVETI SAVA — DUHOVNI OTAC SRBA I PUNA MERA LJUDSKOSTI
 

BESEDNA REČ O SAVINDANU

Vaša Svetosti, blagodarimo na Vašem dolasku!

Dragi prijatelji i sveti oci, uvaženi gosti, braćo i sestre u duhu i veri, časni saplemenici našeg neponovljivog svetitelja — Svetoga Save i njegovog dičnog, sada već devetvekovnog oca — Stefana Nemanje, narečenog Mirotočivi i imenovanog Sveti Simeon, od roda srpskoga Utemeljitelj ... ponajpre — neka nam je svima sretan SAVINDAN, pred kojim u gordosti stojimo, kao pred oltarom našeg etosa i etnosa, naše vere i kreativnog dara, sveukupne srpske slovesnosti!

Sretna nama Školska slava — Sveti Sava!

U srpskom rodu postoje dva ljudska bića koja su umom, darom i delom u mnogome skratila put Srbije do Boga i zato su obojica naši svetionici i svetitelji. To su nama Sveti Sava i Sveti knez Lazar. Ako bismo, dodatnim naporom misli i bistrinom pogleda, dalje tragali i gonetali svoje duhovno nebo, uveren sam da bismo ovoj dvojici svetitelja mogli još pridodati dvojicu vidovitih i nadahnutih: pesnika Njegoša i naučnog genija Nikolu Teslu. Ovaj magični kvadrat vrhovnih tvoritelja, darovitih do Božanskih granica ljudske moći i dela, tvori sudbinski temelj srpske supstance i duha, kao i usmerenja našega Bića. To je onaj bitni vid srpskog Logosa, bez kojeg nas nema u sadašnjosti i budućnosti kosmosa i života kao takvoga.

Sava i Lazar, Njegoš i Tesla — eto žive magije Srpskog Imena!

Biblijski izrečeno: Ecce Homo!

Upravo na njima u nama samima, neka je hvala Gospodu!

Ovo je godina u kojoj obeležavamo devet vekova od rođenja utemeljitelja našeg Roda i ustrojstva naše državnosti Stefana Nemanje, srpskog župana, a imenovanog i Mirotočivi i Sveti Simeon. Njegovim rođenjem i istorijskim delom ustanovljuje se carska i kraljevska loza Nemanjića, koja je Srbiji dala deset vladara — dva kralja i osam careva, kao i prvog srpskog Arhiepiskopa, Svetoga Savu. To jasno zapisuje i naš Miloš Crnjanski: "Kao što se sa dinastijom Nemanjića započinje državna istorija srednjevekovne Srbije, tako da je u narodu postojala svest kao da pre Nemanje države i nije bilo, tako i istorija srpske, srednjevekovne prosvećenosti počinje, isključivo, Svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo". To su, jasno, nada sve — istorijska fakta, ali su tu mnogo bitniji oni suštinski sadržaji i duhovna dela, koja su trajno obeležila istoriju srpskog bića i postojanja.

Ali da sada usmerimo centralni zrak naše pažnje na sina Stefana Nemanje — Rastka Nemanjića, Svetoga Savu, u kojem celi naš rod dobija Božanski, Isusni dar: ime Svetoga Save poima suštinske atribute samopregora, dara, plemenitosti i učenosti, verske istrajnosti, mnoštva ljudskih vrlina, bistrine uma i diplomatskog umeća, naučnog znanja, smisla za državnost i spremnost na žrtvu.

Za sve Srbe, Sveti Sava je suštost svetosti, vrh udivlenija i Božanskog Blagoslova, otvorenost Ljubavi za veru i rod, temeljnik srpskog Logosa i osa–vertikala postojanja.

Stožerni ujedinitelj Srpstva jedino je — Svetosavlje.

Put Svetog Save, od dobrovoljnog atoskog monaha do našeg Svetitelja sadrži u sebi brojne atribute i istrajno pregalaštvo svetskog putnika i hodočasnika, prvog srpskog vidara i pesnika, diplomatskog ujedinitelja posvađane braće i celih zemalja, duhovnog oplemenitelja sopstvenog oca, strogog župana i vladara Stefana Nemanje, kao i starijeg brata Stefana Prvovenčanog i brata Vukana, te konačno — inicijalnog obnovitelja našeg večnog Hilandara.

Rečju, Sava Nemanjić je sveti otac svih Srba i puna mera njihove vanvremenske ljudskosti.

Još u njegovom vremenu, u prvoj polovini XIII veka, naš učeni Domentijan ga vidi i naziva "ispitivač istine i samovidac dela svetskih", "svesvetska truba" ili pak "stan samoga Gospoda", kao i "dostojni sabesednik svetim apostolima i mučenicima", ali i — nada sve — "otac otaca otačastva svoga". Ima li svetlijih, težih i visočijih epiteta — za jednoga jedinog čoveka? Rečeno ovo i zapisano u XIII veku, tako je ostalo i više od osam vekova, do dan danas.

U našem vremenu, Miloš Crnjanski je (zacelo, ne samo u svoje ime!) jednodušno iskazao: "Savina legenda i Savino delo... ostaće najveličanstvenije i najuzvišenije što nam se rađalo, kroz tamu vekova, na gorkom tlu Balkana, da nas svojim zracima iz prošlosti uvek obasjava". I još nas on upozorava: "Danas, kada je slika sveta i kad su vremena sasvim druga, Savina legenda dobiće nov značaj, a njegova proslava nov smisao i nove crte tumačenja".

Naprosto, reč je o tome da je, u primeru Svetoga Save, njegovo delo — prirodno i samerljivo — bez ostatka ušlo u legendu i ostalo da traje, da živo i radosno zrači. Tačnije, da tumači i svedoči suštinski duh celog jednog naroda — srpskog.

U tom kontekstu i idiomu, ovo Miloševo danas, u našem vremenu ima još bolniji zvuk i posve tragičan, sudbinski prizvuk!

A ona Savina vremena, gotovo biblijska... kada je legenda i vera u jedinstvenog Isusa, za mnoge, bila tako reći "na dohvat ruke", uveliko živa i delatna, u ovom našem "danas" istanjila su se, iskrivila i dala na zlo, u vidu mnoštva ličnih nedaća, ali i sudbinskog loma i neizvesnosti mnogih naroda, a usud srpskog roda (po ko zna već koji put u veku) opet prima na sebe golgotski znamen i krst. Zato je i ova moja današnja Besedna reč, umesto pohvale i Slova ljubve, naprosto tek žalobna Molitva jednog pesnika (srpskog i kosmičkog) i grešnog dijaka, Adama. Onog koji mora neprestano da pita.

Ko smo mi danas, šta smo i šta bismo morali biti?

Šta sanjamo, kako živimo, kuda putujemo?

I u kojoj meri smo odista svesni da nas, u istorijskom i sudbinskom smislu, dostojanstveno i mirno, posmatraju i one najsvetije srpske oči, oči Svetosavlja.

U času kada nas, krvavo i možda nepovratno, deo Evrope izgoni sa Kosova i Metohije, kada nam zatamnjuju i spaljuju naše tamošnje svetinje, ognjišta i kućne pragove, vekovne posede i tapije, naša istorijska prava i svetu tradiciju... od nas oni — istovremeno — očekuju i zahtevaju punu saglasnost i saradnju, naš jadni i bestidni pristanak na njihov nepočin, zločin i varvarstvo. A sve to... u ime neke puke "tolerancije i poštovanja ljudskih prava", kao da to i srpskom narodu ne treba obezbediti i garantovati? Svečarski nas zovu danas u taj isti deo Evrope, a na delu nam se izruguju do cinizma i poništavaju nam duhovni temelj i istorijsko-geografsku rodnu osnovu, tle srpskog bića.

Svedoci smo, avaj, da nas u najnovije vreme, posredno i neposredno, manipulativno vešto, sve više otuđuju i od najblistavijeg, najsrpskijeg pesnika našeg roda i jezika — Petra II Petrovića Njegoša, taman valjda "u počast" velike dvestogodišnjice od njegovog rođenja, a kome su (pre više decenija) razorili i zavetnu grobnu kapelu, uvrh Lovćena.

Eto, sve to vide i pamte oči Svetoga Save, ove iste koje ljubopitljivo i mirno prate i svakoga od nas, u ovoj svečanoj sali, danas, u Domu srpskih pisaca — u Francuskoj 7, Beograd.

Podignimo samo pogled i obratimo pažnju na Savin pogled: ni da trepnu — te oči od nas mnogo očekuju, mole i preklinju, ište istinu i dar, posvećenost veri, časti i duhu Svetosavlja.

Istovremeno, one su i živi vid našega Gospoda, danas i ovde.


(Beseda na Svetosavskoj akademiji u Udruženju književnika Srbije, 25. januara 2014.)

Adam Puslojić
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: