Vojislav Bilbija (1942)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Srpski duhovni velikodostojnici « Vojislav Bilbija (1942)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vojislav Bilbija (1942)  (Pročitano 22519 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« poslato: Februar 22, 2012, 09:09:28 pm »

*





VOJISLAV BILBIJA
(Bosansko Grahovo, 1942)

Vojislav Bilbija (1942, Bosansko Grahovo) je protojerej-stavrofor, starešina Roterdamske parohije Zapadno-evropske eparhije Srpske pravoslavne crkve, arhijerejski namesnik za Holandiju, ikonopisac, pojac, stomatolog u penziji, nekadašnji zapaženi karatista.

Tokom studija u Beogradu počeo je da se bavi karateom, ubrzo je postao prvi jugoslovenski prvak u toj disciplini. Prilikom jedne borbe (mart 1969.), kao univerzitetski šampion, svom snagom je udario svog "protivnika" i razbio mu nos nakon čega je kažnjen doživotnom suspenzijom bavljenja sportom što je u mnogom odredilo njegov dalji životni put.

Godine 1969. diplomirao je stomatologiju. Nakon završenih studija kao lekar stomatolog radio je u Kistanjama u isto vreme u obližnjem manastiru, manastiru Krka slikao je ikone. Samouk je počeo slikarstvo 1963 godine, a potom je usavršio slikanje ikona i tehnologiju obrade plemenitih metala od 1966 godine. Od 1967 do 1969 godine uradio je oko trideset ikona, neke sa srebrnom rizom, koje se danas nalaze u kolekcijama u celom svetu.Od 1969. do 1971. godine oslikao je ikone pravoslavnih crkava u Kninu i Metkoviću.

1970 — 1972 godine, uradio je oko dvadeset ikona sa srebrnom rizom, koje su većim delom u SAD.

1970. godine, prvi put odlazi na Svetu Goru kao član ekskurzije bogoslovije manastira Krka.

Od 1972. do 1973. godine radio je sarkofag za mošti svetog Simeona Mirotočivog (pre monašenja srpski vladar, veliki župan Stefan Nemanja). Ovaj sarkofag se danas (XXI vek) nalazi u manastiru Hilandar na Svetoj gori. Poslednjih godina prošlog (XX) veka Vojislav Bilbija, tada đakon, od najplemenitijeg srebra i dragog kamenja dobijenog i prenetog iz drevne hilandarske riznice izradio je i skupoceni sarkofag (kivot) za prepodobnu mati Anastasiju, majku Svetog Save (pre monašenja Ana Nemanjić). U ovom ćivotu se sada nalaze njene mošti, nekim praznicima dostupne i za celivanje. Kivot prepodobne Anastasije nalazi se na severnoj strani naosa do ikonostasa u Bogorodičinoj crkvi manastira Studenica (do izrade ovog kivota, mošti supruge i majke državnih i duhovnih rodonačalnika Srba vekovima su počivale u zemlji, zakopane u priprati Bogorodičine crkve ovog manastira). Kivot ima težinu od 170kg.

Od 1972. živi u Holandiji, gde nakon osnivanja Haškog tribunala kao sveštenoslužitelj i duhovnik sedmično obilazi srpske zatvorenike u zatvoru Sheveningen.

Za umetničku vrednost, stvaralaštvo i izuzetan rad Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio mu je 1991. Orden svetog Save prvog reda.

Poslednju deceniju, zahvaljujući humanitarnoj pomoći naših doseljenika, ali i Holanđana, uputio je nebrojeno šlepera hrane, obuće i odeće ugroženim Srbima na Kosovu i Metohiji. Humanitarni fond "Srbsko dete" postao je značajan sabirni centar za pomoć koju naši ljudi šalju matici, a u raspodeli pomoći na terenu pomaže humanitarni ogranak Misija Sv. Anastasije u Beogradu.
Tromeđa

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 22, 2012, 09:23:20 pm »

*

OTAC VOJISLAV BILBIJA U SLUŽBI BOGA I ČOVEKA






Priča iz detinjstva






Ispoved

SlikE preuzetE sa zvanične internet prezentacije časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 22, 2012, 10:41:34 pm »

*

LIKOVNO DUHOTVORSTVO OCA VOJISLAVA BILBIJE


Vajarska i slikarska dela oca Vojislava Bilbije jesu duhotvorstvo bar koliko i rukotvorstvo. Njegova ikonopisanja bojama i klesanja gletima svojevrsne su molitve sabranog, polifonog i snažnog duha ovog meditativnog, Bogom obdarenog čoveka, koji boje i oblike molitveno pretvara u likove svetitelja i običnih smrtnika tvrda lica, a meka srca. Snagom svog gorostasnog duha, mnogo jačeg od šampionske ruke znamenitog karatiste, duhotvorio je otac Vojo iz srca i ove ikone i ove skulpture, koje nam je preneo preko okeana da i nas obasjaju svetošću svetosti i podsete na svu sabijenu, spregnutu muku naših kosovskih, jasenovačkih, prebilovačkih, ličkih, hercegovačkih, kordunskih i kozaračkih majki i baka grubih crta lica, a srca toplih i duša mekih kao Majke Jugovića, kojoj "prepuče srce od žalosti". Kao istinski temelji i stubovi srpske porodice, vere i nacije, one su sve zlo ovoga sveta preturile preko glave i opstale i kao ćelija, i kao patrijarhija i kao narod. Spustao se otac Vojo i u znoj, i u patnju, u nadljudski bol i krik mučeničkih duša njihovih i dao im sabran lik, sa svetlošću svetosti Boga u sebi. Nije mu ih bilo teško pronaći u srpskoj istoriji, naročito u potonjem logorskom veku u kome je živeo, u veku koji je sagoreo kao zapaljena sveća sa oba kraja. I ova civilizacija u kojoj živimo zapalila je sveću sa oba kraja i, kao dotrajali patrljak, dogoreva i izdiše. Duh vremena i duh naroda sve određuju, pa i umetnost. U genocidnom duhu vremena nastale su brojne ikone, skulpture, reljefi, kivoti i slike prote roterdamskog. One svedoče o duhu naroda nad kojim je tri puta izvršen genocid u logorskom 20. veku. Bogu i svom narodu otac Bilbija samo i služi. A njegova dela jesu narodna jevanđelja, poput narodnih pesama iz grma Višnjićeva, iz kog se neprekinuto poje uz istovremeno žalopojno i ponosno cviljenje srpskog antičkog instrumenta — gusala. I ranije sam pisao o skulpturama, reljefima i slikama oca Bilbije i doživljavao kao i danas bruj vekova i roj asocijacija sa pitanjima: koliko je i sam umetnik molitveno propatio u tajanstvenoj komunikaciji sa Bogom i svetiteljima dok je ova božanstva duhotvorio? Koliko se proosećao sa protagonistima izobraženim u panju, stablu, steni, srebru i zlatu? Našao sam odgovor samo u delima svoje profesije, koju najbolje poznajem — u književnosti, u dubokim psihološkim portretima našeg Vranjanca Bore Stankovića i ruskog i svetskog genija Fjodora Mihailovića Dostojevskog. Iz ovih snažnih i večnih biblijski portreta svetitelja koje je otac Bilbija duhotvorio i jednostavnih, autentičnih lica Kosovca, Kozarčanke i bilo kog srpskog i ljudskog predstavnika postradalog naroda, osluškujemo huk vekova, askezu, trpljenje, muk kamenih zidova manastirskih, treptaj i leluj voštanica i uznosni miris tamjana iz kadionica, ali i molitveni plač, vapaj i krik sa svih krajeva napaćene srpske zemlje onda i sada.

Ovakva dela duhotvorstva oca Bilbije molitveno nas spasavaju od oboljenja duše, te opake savremene bolesti. Kao i poj oca Voja, i njegova dela trepere i lelujaju se u našim dušama kao ikonice sećanja, a ova stamena lica naših gorštaka na njegovim skulpturama žare se kao ugarci pamćenja na ono kroz šta su sve prošle njihove preosetljive duše. Opominju nas da se odupremo zlu koje nas je skolesalo sa sviju strana u jagnjećoj koži, i u nama i nad nama. Više nego očigledno je da otac Bilbija i dela njegovog duhotvorstva imaju katalitičku moć da deluju na druge, iako to on nikada neće priznati ni istaći zbog svog duhovnog smirenja. Znamo to mi kojima je pomogao, a ponajbolje srpski sužnji u Hagu o čijem duhovnom zdravlju on brine redovno evo već dve decenije.

Po ličnom svedočenju kaluđera i saradnika vajara Bilbije, on ne pripada ovom svetu dok vaja svoja dela. Na kamenoj steni iznad Hilandara 17 godina je uklesavao, izobražavao, a ponajviše duhotvorio lik sv. Simeona Mirotočivog, a 4 godine kivot sv. Anastasije u Studenici. Predugo je stranstvovao iz ovog guravog, potrošačkog života i sveta. Preneo se u život i svet ovih svetitelja. Isključio je svoj ego i bio samo medij kroz koji Božanstvo posreduje i duhotvori njihove nerukotvorene obraze poput ovog "Gospoda Isusa Hrista pred Pilatom" u zlatu, ili "Kosovskog seljaka". Neizmerna je drama i dinamika suspregnuta u njihovim sabranim dušama pred zlom koje ne zna šta radi. Ikonopisac i skulptor Bilbija živi i radi u isposničkom ritmu da bi u sebi ustupio mesto Božanstvu i Nadi, kao najboljoj odbrani pred pobesnelim Zlom. U stvaranju ovakvog dela molitva mora biti svakodnevna da bi se duhovna energija obnavljala i delo bogougodno dovršilo.

Likovna dela oca Bilbije snažno su ukorenjena u kulturu i tradiciju srpskog naroda i odišu njegovim kolektivnim bićem, koje predugo strada. Kao sam iskon u duhu naroda srpskog, tako i njegov božanski i izraz u duhotvorstvu oca Bilbije duboko veruje i manifestuje da je Dobro neuništvivo i da, u krajnjem ishodu, trijumfuje nad Zlom.


Radomir Baturan

Više o protojereju Vojislavu Bilbiji na zvaničnoj internet prezentaciji časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 23, 2012, 02:19:40 am »

**

VOJISLAV BILBIJA


KIVOT SVETE ANASTASIJE






Sarkofag Ane Nemanjić (u monaštvu Anastasija), supruge Stefana Nemanje, velikog župana, majke Vukana, Stefana i Rastka. Kivot je urađen od najplemenitijeg pozlaćenog srebra i ukrašen draguljima. Nalazi se u Bogorodičinoj crkvi manastira Studenica. Desno: Sv. Simeon, detalj sa sarkofaga.

Vojislav Bilbija, protojerej (tada đakon), stomatolog, vajar, slikar, guslar i pojac, radio je na kivotu za mošti svete Anastasije od 1992. do 1996. godine (1260 dana) u suzama i znoju. Potrebni novac i materijal stizao je sa svih strana. Svako je imao svoju priču i lični razlog. Tako je kivot svete Anastasije urađen s ljubavlju i toplinom Rusa, Grka, Holanđana, Srba, Francuza, Amerikanaca i mnogih drugih ljudi širom sveta.

Fotografija sarkofaga: Foto Holst, Losser
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 23, 2012, 02:50:05 am »

**

VOJISLAV BILBIJA







Umetnički oslikani likovi naših svetitelja i običnih smrtnika na drvetu


Rad Vojislava Bilbije iz 2010. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 26, 2013, 12:20:01 pm »

*

OTAC VOJISLAV BILBIJA U SLUŽBI BOGA I ČOVEKA


Oca Vojislava Bilbiju upoznao sam 17. oktobra 2009. u srpskoj crkvi Svete trojice u Roterdamu gde sam pozvan da održim dva predavanja u njihovoj Svetosavskoj školi. Povodom tog poziva upriličio sam i da predstavim naš časopis "Ljudi govore" Srbima u Evropi. Pre Roterdama imao sam promocije ovog časopisa u Londonu, Parizu i Frankfurtu i svuda bio ozaren Srbima u veri koji su odlučni da očuvaju svoje svetosavlje, svoj jezik, kulturu i tradiciju. To uverenje i duhovna komunikacija nisu se prekidali za svih 23 dana koliko sam boravio u Evropi. Ali one trajne ikonice sećanja i prave buktinje ugaraka pamćenja zažarene su da zrače za ceo život kod oca Voja Bilbije u Roterdamu. Više nego očigledno je da je on jedan od onih ljudi koji imaju katalitičku moć da deluje na druge, iako, zbog smirenja, on to ne želi da ističe a još manje da mu se divimo. Ali nismo u moći da sasvim upravljamo svojim tajanstvima kojim smo obdareni od Boga.

Sa mojim domaćinom đakonom Goranom Kovačevićem, koji me je primio u svoju kuću, sa prisnim i složnim dušama samirne čeljadi: blagodarne naravi supruge Biljane i čednih, milih kćerkica Jovane i Julijane, ušli smo u crkvu Svete trojice u subotu 17. oktobra, posle podne. Spolja deluje moćno, kao čitav blok zgrada, a unutra impozantno, prostrano i golemo, ali ne i raskošno zdanje. Samo su raskošni metafizičkom osećajnošću razgaljujući leluji i treptaji ikona i fresaka pred upaljenim kandilima.

Crkvu su kupili od protestanata pre tri godine. Do tada su iznajmljivali prostor za službe u katoličkom manastiru gde su svaki put osveštavali taj prostor iznova, iznosili ikonostas i postavljali ga i sklapali pre i posle svake službe pa su ih šaldžije nazivali "kofer-crkvom", kazuje mi đakon Goran. Ne zaboravlja da istakne čestitost prethodnih vlasnika koji su njih odabrali i prodali im ovaj ogromni hram po vrlo pristojnoj ceni.

S iskustvom parohijana najstarije i najmanje od tri srpske crkve u Torontu, crkve Svetog Save u Centru, nisam mogao da se usredsredim na detalje u ovom ogromnom prostranstvu srpske roterdamske crkve. Hiljadu ljudi može da stane u nju. Pod sugesti-jom sam da je decenijama, a možda i vekovima bila protestanska, a srpska samo tri godine. Sve je skromno i skladno, preneto iz "pokretne crkve", ali dominantnom srpskom stilu na ikonostasu i ikonama sa strane. Puno drveta: novo stepenište u polukrugu oltara, propovedaonice, crkveni svećnjaci, sasudi — sve sa osećajem za sklad i nijansu odabrano i urađeno. Čak i ogromne cevi orgulja koje su prekrile čitavu listru iznad oltara pa sve do trouglaste linije krova, iako nisu u funkciji pravoslavne službe, deluju otmeno skladne, sa ovim orgomnim prostorom ispod krova. A sa zapadne strane padaju bogate platnene zavese koje nešto zaklanjaju. Popeli smo se i tamo. Potpuno iznenađenje: na balkonu stepenasto postavljene hrastove klupe kao podijum za veliki hor ili za predavanja u Svetosavskoj školi, sa parom stepenica levo i desno, od istog plemenitog drveta zlataste boje.

U zasebnoj prostoriji, koju nazivaju Zbornica, sačekao nas je prota Vojislav Bilbija. Trže ruku kada pristupih da je poljubim pa se sa mnom izljubi tri puta u obraz. O njemu su doprle glasovite priče preko okeana i u Toronto odakle dolazim. Razgovor tako i započesmo.

— Među brojnim Srbima u Torontu kola priča da ste bili šampion sveta u karateu i da ste ubili izazivača u ringu pa vam je Sportska međunarodna organizacija zabranila da se više bavite ovim sportom. Kažu da ste posle toga otišli u manastir i zamonašili se.

On se grohotom nasmeja i odgovori svojim čistim ali dubokim, muževnim glasom:

— Ne, brate! Doživotnu diskvalifikaciju i zabranu bavljenja sportom doživeo sam 1969. u Hali "Pionir" na Novom Beogradu. Provocirao me izazivač i udario posle sudijinog znaka "Stop!" U nastavku meča nokautirao sam ga. Zbog toga me sudija diskvalifikovao. Prišao sam sudiji da ga pitam zašto. On se, valjda, uplašio kad me video onako krvavog i podigao gard. I dalje mu prilazim i pitam, a on mene udari u pleksus. Refleksno udarim i ja njega i oni me doživotno diskvalifikuju da se bavim, ne samo karateom, nego i svakim sportom, čak i šahom.

Znači, nije bilo nikakvog kaluđerskog života u manastiru. Prota ima porodicu i pripada svešteničkom redu.

Sem đakona Gorana, ovom prvom susretu sa ocem Bilbijom prisustvovala su i dva člana Crkvenoškolskog odbora. Pošto je uskoro trebalo da počne Svetosavska škola, zamolih da još jednom pođemo u Crkvu. Trebalo mi je smirenja uz kratku molitvu pre predavanja. Samo što sam se okrenu od ikone Svetog Save koju sam celivao, primetih nešto ogromno, ududučeno u slabo osvetljenom severozapadnom ćošku, dijagonalno od ulaza na koji smo ušli. Tek malo što priđoh, raspoznah ogromnu skulpturu od drveta dugajlije u šinjelu, sa kapom na glavi i torbom o ramenu, a pogleda neizvesnosti u daleko. Kad priđoh razabrah četvoro dece upletene oko njegovih nogu i prevoja šinjela, u prirodnoj veličini. Skubu za torbu i ruke ovog čudnog čoveka. Osećam veliku dramu u izrazu lica ove petoglave figure.

— To je krijumčar, švercer iz obližnjeg mesta Overdinkel, gde sam imao zubarsku ordinaciju. Imao je brojnu porodicu: ženu i sedmero djece i osmo u stomaku majke. Da bi ih prehranio, u vreme gladi posle Drugog svetskog rata, morao je da švercuje holandski buter i kafu u Nemačku, a otud da dovlači brašno i krompir. Granice su bile zatvorene i strogo čuvane sa obe stra-ne. Posle više godina krijumčarenja uhvatile su ga holandske vlasti i osudile da plati globu za svu robu na koju nije plaćao taksu 7—8 godina. Pošto nije imao taj novac, procenili su mu kuću. Da bi deci i ženi spasao kuću, obesio se na njenom tavanu. Ta priča je i mene zaokupila. Otkupio sam dva najveća bresta u tom mestu, posekli mi ih, odrezali po tri metra s panja. Kad su se osušili, počeo sam da u drvetu urezujem tu priču. Počeo sam 1990. a završio kada je izbio civilni rat u Bosni. Nisam stigao ni da započnem drugu grupnu skulpturu majke, sa dvoje najmlađe dece i treće u stomaku, iako je sve bilo spremno. Preče je bilo da skupljam pomoć za naše nesrećnike u zakrvavljenoj Bosni. Zamislio sam da ove obe grupne skulpture postavim tako kao kada su se pozdravljali sa zebnjom da li će im se hranitelj vratiti sa tog uvek neizvesnog puta. Ovi iz opštine navalili da im ovu završenu prodam. Tražio sam da mi obezbede tri transporta humanitarne pomoći za Bosnu. Pitaju za koga. Za civile, za koga bi bilo. A oni navalili: "Za koju stranu?" — "Za moju srpku! Za koju bi drugu skupljao đakon Srpske Crkve?!" Povukli su se i vijećali. Obavijestili su me da "holandska država ne pomaže zločince". To me povrijedilo te rešim da im ne dam skulpturu. Na kraju je Švercer završio u jednoj cvjećari u Ovedinkelu, kod mojih poznanika. Tek sam je otuda donio prije dvije godine kad smo kupili ovu crkvu. Oni mislili da je to njihovo. Sad ovi moji zuckaju te to je totem, te nije to za našu crkvu… A gdje ću je ovoliku. Tri metra je visoka i 1000 kilograma teška. Nazvao sam neki dan one iz opštine i rekao im da se Švercer zaželeo kuće. Oni se obradovali. Najposle ću im je morati dati.

— Oče Vojo, ne činite to molim vas! — zavapio sam. — Iznesite je ispred Crkve. Napravite joj lepu vitrinu od nerđajućeg metala i stakla. Šta ja pričam? Znate vi to bolje od mene. Samo je ne vraćajte pa će naša crkva Svete Trojice biti uneta u sve turističke mape Roterdama kao toponim značajnog monumentalnog spomenika grada.

Dok sam to govorio bila su prisutna i ona dva člana Crkvenoškolskog odbora. Jedan od njih reče da će to on uraditi. Sutradan posle Svete Liturgije opet sam zagledao skulpturu. Grupni psihološki portreti oca i dece u drvetu odavali su neverovatnu izražajnost. Okupiše se oko ove skulpture i drugi parohijani. Čujem kako onaj iz Crkvenoškolskog odbora objašnjava grupi oko sebe da će oni iznijeti skulpturu "ispred, do ulice, pa će se joj se klanjati i Holanđani i stranci pred našom crkvom". Radosno sam se osmehnuo i pošao u učionicu Svetosavske škole, gde su se polaznici već bili okupili.

Otac Voja i đakon Goran predstavili su me pred tridesetak prisutnik polaznika. Tema je bila "Višeslojnost oreola Svetog Save". Izdeklemovao sam je za pun sat. Duhovna komunikacija sa slušaocima različitog uzrasta tekla je savršeno. Nisam se začudio jer su mi rekli da su polaznici toliko motivisani da na ova predavanja dolaze i sa 200 km udaljenosti. Posle predavanja smo razgovarali, razmenili adrese. Većina je uzela i naš časopis "Ljudi govore".

Sutradan, u nedelju prisustvovao sam Svetoj Liturgiji. Prisustvovalo je stotinak parohijana, a crkva je delovala poluprazna. Izgubili smo se u ogromnom prostoru u svim dimenzijama ove velike crkve. Služio je otac Vojo, a sasluživao đakona Goran. Predani u služenju Bogu i svom narodu, moralno čvrsti i čisti, neusiljeni u molitvi, spontani u pojanju, uzneli su i sebe i nas u više prostore Ljubavi, Vere i Nade. Moćna ličnost duhovnika i stvaraoca katalitički se prenela i na mladog đakona koji se savršeno izražavao i na staroslovenskom i na modernom srpskom jeziku iako je rođen u Roterdamu. Ni jedan romor parohijana nije ometao službu, samo bi poneki gugut ili plač bebe prolomio ovu savršenu molitvenu tišinu roterdamskih Srba u svojoj crkvi.

Posle liturgije popeli smo se na balkon iza purpurno crvenih zavesa. Skoro svi parohijani ostali su na predavanju. Prota me predstavio duhovito kao profesora-guslara koji, u ovo rasrbljeno vreme, ide po svetu i govori Srbima o Svetosavlju, srpskoj književnosti, jeziku i pismu. Govorio sam na temu: "Zašto se srpski pisci, izdavači i novinari odriču srpskog pisma". Pripremio sam dosta dokumenata o planskom zatiranju ćiriličnog pisma u srpskim i drugim slovenskim zemljama pod Austrougorskom Carevinom u 18. i 19. veku. Pročitao sam i tajni dogovor Bečkog dvora i Papske kurije da se ”preko latinice što dublje prodre u Srbiju i Bugarsku" i tako pomogne njihovim konkordatima u unijaćenju ovih zemalja. Dokumentovao sam i rad sadašnjih nevladinih ogranizacija koje plaćaju zapadne države i Sorošove fondacije čiji je glavni koordinator u Srbiji dugogodišnji direktor Narodne biblioteke Srbije. Citirao sam i mišljenja o srpskoj ćirilici srpskih, hrvatskih i stranih lingvista, filologa, književnika i naučnika. Ni jedan šapat, ni jedno negodovanje... Duhovna komunikacija između predavača i slušalaca savršeno je tekla.

Svi primerci časopisa "Ljudi govorore" koje sam doneo završili su u knjigoljubivim rukama čitalaca Roterdamske parohije oca Voja Bilbije.

Posle predavanja sišli smo na ručak koji su donele vredne Srpkinje. Sve probrana jela. Ne zna se koje je od kog ukusnije. Samih pogača bile su tri vrste. Služena je i domaća ljuta, i šljiva, i prvjenac, i prvoklasno vino. Sve je to služeno i konzumirano s gospodstvenim manirima i osećajem za meru. Prisnost u obraćanju i razgovorima u kojima se sagovornik sluša krasili su ovo druženje.

A onda, otac Vojo uzeo rusku gitaru sa pet žica i svojim baršunastim, muževnim glasom ožive stare, izvorne srpske narodne pesme i ruske romanse. Neke od njih nisam čuo čitav četvrt veka. Prihvatili su pesmu samo oni koji znaju da pevaju. Bez vike, larme, prežderavanja i opijanja. Sve je bilo s radosnom merom i iz srca, kao na pravoj domaćinskoj, porodičnoj slavi. Razišli smo se s poklonima. Poneo sam dasku tisovine, koliko za jednu ikonu ili puno krstića za moje prijatelje u Torontu, ali ovoga puta da me čuva na dalekom putu. Otac Vojo je zamolio jednog parohijana da mi je odreže iz čitavog lagera talpi koje je neki holandski seljak bio pripremio za ogrev. U jedinom primeraku koji sam imao kod sebe antologije srpskog umetničkog duhovnog pesništva "Od Rastka do Rastka" napisao sam mu posvetu, od srca, ali i čvrstu i neurokljivu kao tisovina.

Pošto razgovor sa duhovno i stvaralački moćnim protom Vojislavom Bilbijom za torontonski časopis za književnost i kulturu "Ljudi govore" nije bio završen, povukli smo se u svešteničku kancelariju.

Koliko iz kataloga koje mi je poklonio, još više iz uzgrednih komentara dobroćudnog sagovornika saznajem da je rođen 1942. godine u Bosanskom Grahovu, u vreme kada su hrvatski fašisti etnički čistili od Srba "Lijepu njihovu" NDH (današnje države Hrvatska i Bosna i Hercegovina, onda od Musolinijeva jadranskog priobalja na zapadu, do Drine i Zemuna i tada raskomadane Srbije na istoku). Činili su to po nakaznom državnom planu "Lijepe njihove": "trećinu pobiti, trećinu pokrstititi, trećinu prognati", metodologijom Jasenovca i ličkih i hercegovačkih jama. U tim ranama jamarskog i logorskog vremena, krvi i tla proteklo mu je detinjstvo i dečarstvo. U vreme studija stomatologije u Beogradu pripadao je onoj grupi siromašnih studenata koji su morali da rade da bi se izdržavali. O tome prota nerado cedi kroz zube:

— Morao sam da radim najprostije poslove da bih mogao da studiram. Pitao sam se da li baš moram te najteže poslove da radim ili znam i neke lakše. Pošto sam umeo lepo da crtam, počeo sam da pravim razglednice, čestitke i suvenire i da ih prodajem na ulici. Srećom ljudi su to hteli da kupe pa sam počeo da se bavim i ikonografijom. Na studijskom putovanju u Holandiji pohađao sam i Rusku školu popadije Avguste u Groningenu 1965/6. Bila je to međunarodna razmena studenata. Moje kolege su se usavršavale u stomatologiji, a ja u slikarstvu.

U završnoj godini studija na Stomatološkom fakultetu u Beogradu 1968/9. naslikao je tridesetak ikona i prekrio ih okovanim metalom, tzv. rizom. Po završetku studija oslikava ikonostas i freske u oltarskoj apsidi Crkve Pokrova Svete Bogorodice u Kninu, potom ikonostas srpske crkve u Metkoviću. Početkom sedamdesetih slika dvadesetak ikona i okiva ih rizom u srebru. Većina od tih ikona prodate su u Americi. Ali najznačajnije ikone je otac Vojo živopisao tokom osamdesetih i početkom devedesetih, od kojih se, možda, najlepše nalaze u maloj crkvi na Vračaru, pored Hrama Svetog Save, i u Manastiru Studenici, iznad Kivota Svetog Simeona. Reč je o ikonama Presvete Bogorodice sa Bogomladencem Isusom Hristom.

Pošto su mu beogradski sportski oci uništili uspešnu karijeru sportiste, odlazi u Holandiju 1972. godine i radi kao stomatolog, a od 1980 i kao đakon Srpske Pravoslavne Crkve sve do 1999. kada ga je lično Njegova svetost patrijarh Pavle rukopoložio za jereja u SPC-u, u manastiru Mileševa. Iste je godine napustio posao stomatologa i posvetio se pastirskoj dužnosti sveštenika. Znači, konačno ostvaruje mu se san da radi samo za Boga i Čoveka, kako otac Vojo voli da kaže.

— Posao zubara previše me opterećivao. Prodao sam zubnu ordinaciju i praksu i došao da služim Bogu i svom narodu, iz ljubavi, a ne kao plaćeni sveštenik. Dvadeset godina sam služio kao đakon u Osnabriku, Hanoveru, Amsterdamu, Briselu, Dizeldorfu..., a kao sveštenik, evo, deset godina u Roterdamu. Gde god sam išao, nosio sam gitaru, učio ih veri, pesmi i muzici i tako im čuvao dušu da ne oboli od opake depresije.

I zaista, otac Vojo, pored gitare, izvrsno peva i uz gusle, antički srpski instrument, uz koji je opevana prebogata srpska istorija, široka skala dubokih ljudskih osećanja i viteških podviga, kako muškaraca tako i žena.

Sudeći prema krepkosti njegovog tela koliko i duha, nije on zaturio ni svoje sportske veštine kao kondicione vežbe.

Godine 1972/3. radi Kivot svetog Simeona Mirotočivog za manastir Hilandar na Svetoj gori koji je postavljen na mestu gde je iz njegovog groba iznikla Sveta loza. Da bi ga mogao završiti, otvorio je stomatološku ordinaciju na Svetoj gori.

Tada je i započeo da kleše i portret sv. Simeon u kamenu nedaleko od Hilandara na kome je radio 17 godina.

Duhovniku i umetniku Bilbiji najdraže je delo Kivot Svete Anastasije. Radio ga je četiri godine (1992 — 1996), uz suze i molitvu, a Kivot je pritom radio njega, kako kaže sam umetnik. Vajao ga je u srebru. Kivot sa moštima sv. Anastasije, majke Sv. Save, sada se nalazi u Studenici. Radio ga je u srebru. Još mi je rekao da to nije bio on, otac Vojo, kako ga svi zovemo, dok je radio Kivot svete Anastasije, nego je to bila sasvim druga ličnost:

— Dok radi svoje djelo, umjetnik je samo medij kroz koji božanska ideja posreduje. Dela u Slavu Božju umetnik radi rukama i srcem, bez učešća svog ega, i ne potpisuje ih. Čim bismo ih opteretili svojim imenom i autorskim pozvanjem, ne bi to bio dar Bogu i svom narodu, nego svojoj sujeti. Čim se umjetničko djelo vrti oko ega umjetnika, nije od Boga niti pripada Bogu već egu umjetnika — ja pa ja. Narudžba dolazi kroz srce od Boga. Da bi u strahu Božijem oslobodio djelo od sebe, umjetnik mora da uzme gotovo isposnički ritam da bi Bog imao mesta u njemu. Tada se usredsređuje sva stvaralačka energija na to delo. Kroz molitvu umetnik dobija snagu samo za sledeći dan da nastavi stvaranje. Molitva mora biti svakodnevna da bi se, iz dana u dan, dodavala stvaralačka energija i dobijala snaga za naredni dan da umetnik istraje i završi djelo.

Molitveni umetnik mora da se čuva tokom stvaranja od svačega, a najviše od sebe, da bi se očistio i očuvao da Božiju poruku prenese i ovaploti u umetničkom delu, ali samo čistim srcem i to kao medij.

Dok sam radio Kivot svete Anastasije, ništa nisam brinuo. Stizalo je srebro, zlato, dijamanti sa svih strana. Žene su skidale lančiće, prstenje, minđuše i poklanjale ih svetoj Anastasiji. A kada sam radio Kivot svetog Simeona Mirotočivog za manastir Hilandar, tajanstveno srebro stizalo je tajanstvenim putevima iz Novog Brda. To niko ne može poverovati, ali vam posvedočujem da sam dobio srebro iz 13. veka za ovaj kivot. Kada sve saberem šta sam doživljavao tokom stvaranja ovih kivota, prosto ne verujem da sam to ja, nego i danas milim da je to bio nadahnut neko drugi.

A evo šta o slikaru, ikonopiscu i skluptoru piše dr Žan Larše u Katalogu za izložbu koju je imao u Luksemburgu 2007. pod nazivom "Srebro u raspoznavanju istine — Moderna hrišćanska umetnost preotojereja Vojislava Bilbije":

"Moćno delo oca Bilbije, snažno ukorenjeno u Bibliji i u kulturi srpskog naroda izražava svoj dubok smisao ljudske zajednice, ali i ogromno saosećanje za čovečanstvo koje pati. Ono poseduje dimenziju jednog Dostojevskog, zato što zalazi u unutrašnjost ljudske duše, kao i izoštrenu percepciju za bliskost dobra i zla, njihovom neprestanom međusobnom borbom i izborom koji čovek uporno traži između jednog i drugog. Ono istovremeno obelodanjuje činjenicu da sile dobra imaju snagu da pobede sile zla, u njegovom celokupnom opsegu i brutalnoj snazi, zato što sile dobra imaju izvor u Hristu, pobedniku nad smrti, koji je vaskrsao kako bi za sve postao izvor večnog života. O ovom životu svedoče likovi Bogorodice i Boga sa svecima, ali i likovi svih smernih i dobrih ljudi i žena, koje otac Vojislav tako često predstavlja na različite načine koji mu omogućavaju da izrazi i obuhvati mnogobrojne fasete svog talenta. Delo oca Vojislava često je duboko dramatično, ali istovremeno je ono stub velike nade — otkrivajući patnje ljudskog postojanja, kako u individualnim, ta ko i u kolektivnim dimenzijama, ono otkriva Hristov isceljujući put spasenja, kako se On spušta u pakao poniženja ljudske duše kako bi je očistio, ispravio, obnovio i uzdigao do Boga."

Otac Vojo nije ostavio ni časopis "Ljudi govore" bez blagoslova:

"Vašem blagoslovenom časopisu 'Ljudi govore' i ljudima koji ga stvaraju, pišu i čitaju, poručujem srcem i dušom da pišu, govore i čine sve bogougodno što povezuje Srbe širom sveta, kako bi se složili, obožili i umnožili. To nam je za sada jedini i nacionalni i državni program koji imamo. To je i moj blagoslov Ljudima".

Iako sam sutradan rano odlazio vozom za Brisel, ostao sam u razgovoru i sozercanju sa ocem Vojom do kasno uveče. Odvezao me do kuće đakona Gorana van Roterdama ne prekidajući razgovor. Najmanje još sat vreme na glagoljali smo uz kafu i kolače gostoprimne đakonice Bilje. Pri konačnom rastanku poklonio mi je minijaturnu ikonu Bogorodice na lančiću koju je sopstvenim rukama i srcem oblikovao u novobrdskom srebru zubarskim alatom, ali samo kao medij božanske ideje. Moje uzdarje bilo je ono što sam još imao pri sebi: najdraža mi sopstvena knjiga "Istine Jovana Dučića".

Ni najrođeniji se prisnije ne sastaju ni rastaju. Na mnogaja leta!

Radomir Baturan
Preuzeto sa zvanične internet prezentacije časopisa za književnost i kulturu LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 26, 2013, 01:44:35 am »

*

OTAC VOJISLAV BILBIJA U SLUŽBI BOGA I ČOVEKA






Nerođeno Srpče / LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Decembar 10, 2013, 05:10:08 am »

*

OTAC VOJISLAV BILBIJA U SLUŽBI BOGA I ČOVEKA






Pokajte se / LJUDI GOVORE
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Decembar 10, 2013, 05:34:19 am »

*
VOJISLAV BILBIJA


ČUVAJTE MI SRBIJU KAO OČI U GLAVI

Pre 60 godina u Bosanskom Grahovu rođen je Vojislav Bilbija, jedan od dragulja u srpskom duhovnom svetu. Višestruko obdaren, umetnošću je samouko počeo da se bavi šezdesetih godina prošlog veka i od tada rezbari, slika, vaja, kuje zlato, srebro... delje drvo, kleše kamen i sve pretvara u lepotu, i to onu lepotu koja će po Dostojevskom "spasiti svet". Srbija mu je na u srcu, gde u svakom čoveku "stanuje" dar od Gospoda — duša. Sedamdesetih godina prošlog veka uradio je ćivot za mošti Svetog Simeuna Mirotočivog u Hilandaru, a devedesetih, za mošti Svete Anastasije, Savine majke. Oba kovčega se nalaze u manastiru Studenica. Više od deceniju lik oca Svetog Save kleše u Hilandaru, pregalački, s ljubavlju i očevici kažu da niko do sada nije tako verodostojno lik Svetog Simeuna "utisnuo" u kamen. Po vokaciji je, moglo bi se reći bio, stomatolog, a karatista iz hobija. Takođe je obdaren nebeskim Božijim glasom, a čini se da mu je od svih pesama prirasla za srce "Nebeska liturgija" od Nikolaja Velimirovića, u kojoj je vladika proročki opisao početak i kraj stradanja srpskog naroda. Otac Vojislav Bilbija je protođakon Srpske pravoslovne crkve u Roterdamu. Nekoliko godina nije bio u prilici da se posveti umetničkom stvaranju, jer se bavi nečim što se danas popularno zove humanitarni rad, a ustvari je hrišćansko milosrđe. Fond "Srbsko dete"u Čačku postao je"sabirni centar" za pomoć koju su poslednjih par godina naši doseljenici slali matici. Ti darovi su potom stizala i dalje, distribuirani nevoljnicima rasutim širom Srbije. O tome kako se živi "van", nešto malo o sebi, o tome kuda ide Srbija, o liku Svetog Simeuna Mirotočivog pričali smo nedavno sa protojerejom Bilbijom, baš kada je, po ko zna koji put, stigao sa punim šleperom dragocene pomoći u Čačak.

Da li je to hršćansko milosrđe sagradilo most između Bosanskog Grahova, Roterdama i Čačka, očito i zahvaljujući Vojislavu Bilbiji?

Ovo nije pomoć za sva vremena, već da ugroženima damo utehu i obrišemo im suzu. Zbog "Srbskog deteta" i zbog ljudi koji rade u njemu, a oni su nam leva i desna ruka i svojom ličnom žrtvom oplemenjuju, nama istovremeno pružaju snagu i volju da prikupljamo pomoć i dalje. Ma koliko tih priloga bilo, mi ih darujemo od srca i donosimo baš u Čačak. Nedavno smo se vratili iz Krajine, gde smo išli da i njima ulijemo tračak radosti. Problem je u tome što je humanitarna pomoć samo privremena i jednokratna. Ljudi bi trebalo da žive od svog rada. Nekada su humanitarnu pomoć dobijali Poljaci, Litvanci, čak i Rumuni, a sada je koristimo samo mi.

ČUVAM SE OD SAMOG SEBE

Stiče se utisak da ste svojim načinom života dali do znanja kako bi trebalo srpski čovek da se ophodi prema ovozemaljskom životu?

Svaki čovek ima slobodu, od Boga mu datu, da ide levo ili desno, zavisi od njega samog. Vrlo je važan naš orijentir, ka čemu idemo i da imamo cilj. Jadan je onaj koji ga nema, kao Holanđani, ne svi naravno, ali većina koji misle da imaju sve, uređen život u materijalnom pogledu i Bog im ne treba. Ako ne veruje u vaskrsenje, u život posle smrti, pa u šta uopšte može da se veruje. Ne može čovek po američkom modelu uvek biti mlad, zdrav, lep... E pa ne ide. Bez Gospoda Hrista stvaranje životnog puta ne može se dogoditi ako vaskrsenje nije krajni cilj.

Očevici tvrde da ste vrlo verodostojno uklesali lik Svetog Simeuna Mirotočivog u Hilandaru?

On je za mene odigrao veliku ulogu, od samog početka mog duhovnog razvoja, a to je aktivno 30 godina. Sveti Simeun je rodonačelnik, krajeugaoni kamen, on nam je praotac i stoji ispred srpskog naroda, a Bog iznad, kao pobednik sveta. Dao mi je ogromnu snagu, da me očuva, da me sačuva — mene od samog sebe. I to je odgovor što sam isklesao njegov lik u Hilandaru, na "surovoj steni", sa željom da je ukrotim, oplemenim. A taj Sveti starac, tako je uklesan da je njegov prst, koji je uperen ka Hilandaru i ne samo ka manastiru, nego i prema Srbiji i kao da ima poruku: "Čuvajte mi Srbiju i svetu zemlju, to je srpsko. Čuvajte Srbiju kao oči u glavi". Njegov lik sam započeo da klešem pre dvadesetak godina i još ga nisam dovršio.

Sa pogledom "iz daljine", s obzirom da već duže vreme živite u inostranstvu, kako Srbi u tuđini doživljavaju Srbe u domovini?

Gospod ima strpljenja sa nama. Do kada i koliko ćemo zloupotrebljavati to strpljenje i do kog nivoa će ići naš preporod, zavisi od nas samih. Ne može se večno čekati da nam nešto "padne s neba". Zemlja nam je dovoljno bogata, a imamo sposobne i mlade ljude. Ali, to nije dovoljno. Moramo svi da radimo po Božijim zakonima. Zbog lošeg materijalnog stanja i sa ovim silnim iskušenjima koja su nam nametnuta, mislim da su nam mogućnosti izbora mnogo veće nego onima koji su na neki način "okovani" sivilom — pa ne vide šta im valja činiti.

VERA JE BESLATNA KAO VODA I VAZDUH

Gde naći meru da u beskrajnoj želji da svakom oprostite, ne budete istovremeno glupi pred neverujućima?

Ko hoće da veruje, vera je slobodna stvar, besplatna kao vazduh i voda. Gde naći meru? U ljubavi, jer Gospod je ljubav. Zatim, kroz kult dobra. Nema savršenije poruke od: Ljubi bližnjega svoga, kao sebe samog. Takođe trpljenje je spasenje i to je spas za sve nas. Ako nekome učiniš dobro, pokažeš ljubav — ne traži pohvalu. Otišao sam iz ove zemlje jer su me ispljuvali i zabranili da se dalje bavim sportom. Kasnije sam shvatio, da Srbin ako hoće dobro da čini, posebno svojima, mora unapred biti spreman na to da će ga ispljuvati, išutirati, izvređati, napakostiti... Ako sve ovo pomenuto možeš da nosiš, onda ćeš biti srećan čovek, a ako ne možeš svim iskušenjima da odoliš koja nailaze na tebe bolje odustani i ništa ne počinji. To je moja poruka svima, a ja 30 godina, neprekidno živim sa takvim ubeđenjem.

Kako našeg čoveka da uverimo da recimo tamo neko, van naše zemlje, uopšte nije srećan čovek, iako naizgled sve materijalne blagodeti poseduje?

To je lažan mir. Prosperitet da, ali u svakom slučaju lažan. Kada zagrebete malo po površini otkrićete nešto sasvim drugo, jedno užasno sivilo, dosadu življenja zbog izobilja. Sve materijalno ima i ništa mu nije interesantno. Tako dolazi do jednog zasićenja, pravoslavna duhovnost nedostaje, i pitanje je "zašto treba živeti". Zato su vrlo česta samoubistva. Tamo su mogućnosti telesne i duhovne deformacije veće, i to najčešće kod dece, starosti 15 godina, jer su materijalni uslovi življenja gotovo savršeni. S druge strane zaista bi bilo tragično da nam Bog podari da ceo život bude u izobilju. Na kraju života ih spaljuju, a od skora, zakonom je dozvoljena eutanazija. I oni tvrde da im Bog ne treba.


Zorica Zoćević, član PNHZ "Sveti đakon Avakum i iguman Pajsije", pri CO Čačak, po blagoslovu prote Milenka Lazića. / Čačanski glas, 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Decembar 10, 2013, 05:35:00 am »

*
VOJISLAV BILBIJA


BIVŠI KARATISTA ČUVA DUH HAŠKIH OPTUŽENIKA

Parohija sveštenika Voje Bilbije obuhvata i haški zatvor, mesto gde mnogi Srbi dokazuju nevinost. Prota im je i duhovnik i uteha, često i jedini sagovornik. A njegova životna priča, uvereni smo, mnogima pomaže da istraju

Skoro četiri decenije protojerej Vojislav Bilbija, starešina roterdamske parohije Srpske pravoslavne crkve, živi i radi u Holandiji. Sticajem okolnosti, u njegovoj nadležnosti je i Hag, gradić dobro poznat u Srbiji, mesto u kojem pravdu traže i mnogi naši optuženici osumnjičeni za ratne zločine. Bilbija ih posećuje, pruža im utehu i razumevanje. Nažalost, zbog strogih propisa Haškog tribunala, nije u mogućnosti da priča o tome šta se zaista događa iza zidina haškog kazamata, ali je i sam po sebi dovoljno zanimljiv. Čak i pre nego što ga je naša javnost upoznala kao duhovnika "haških Srba", ovaj vitalni prota je plenio svojom živopisnom biografijom. Od nekadašnjeg, rekli bismo, "žestokog" momka beogradskog asfalta, šampiona u karateu, diplomiranog stomatologa, pa sve do ikonopisca i smernog prote koji zrači mirom i dobrotom.

Prota Bilbija je rođen u Grahovu, u zapadnoj Bosni, studirao je u Beogradu, jedno vreme živeo u Dalmaciji a zatim i na Svetoj gori, da bi se, barem privremeno, skrasio u Holandiji. Na desetine njegovih ikona i danas krasi srpske crkve širom sveta, uradio je sarkofag svetog Simeona u Hilandaru i sarkofag prepodobne mati Anastasije, majke svetog Save, koji se i danas može videti u Studenici. Sem toga, poznat je i kao odličan gitarista, vrsni stomatolog i autor muzičkih dela sa duhovnom poukom. Rado je pristao da o svom neobičnom životnom putu kaže nešto više i za čitaoce Pressmagazina.

Moja priča sa karateom je praktično započela sa prvim batinama koje sam dobio. U studentskoj menzi smo dogovorili "susret" sa crnogorskim studentima. Precizirali smo da nas bude po četvoro sa obe strane i da počne tačno u podne! Baš kao u onom filmu. Suprotno dogovoru, došlo ih je desetak. Bio sam jak, ali ne i vešt. Bilo je to početkom šezdesetih godina, a već 1962. godine, karate se prvi put pojavio u Evropi. Ubrzo je jedan divan čovek Đoko Đuručić kod nas osnovao i prvi klub, a jedan od prvih polaznika sam bio i ja. Koliko se sećam, klub se zvao Univerzitetski karate klub, a radio je pri Džudo savezu. U početku je bilo sve nekako novo i nepoznato, nisu definisana pravila borbe, nismo znali kako se boduje, ali su ubrzo počeli da stižu i pravi majstori karatea, koji su nam, pored pravila, doneli i zenovski duh. O popularnosti ovog sporta svedoči i podatak da je Klub veoma brzo okupljao više od 400 članova.

Majstor karatea sam postao 1966. godine. Na takmičenju Kupa šampiona, održanom 1969. godine, branio sam titulu. U jednom trenutku, nakon što je sudija već prekinuo borbu, izazivač mi je slomio nos. Izgubio sam kontrolu. Bio sam navučen i reagovao sam refleksno. Ubrzo sam ga oborio na pod, počeli su da nas razdvajaju, stigla je i policija. S obzirom na to da se sve dešavalo pred dve hiljade gledalaca, među kojima je bio i japanski ambasador, dobio sam doživotnu zabranu bavljenja sportom. Posle smo se izmirili, oprostili jedno drugom, ali su posledice ostale.

Ova neprijatna epizoda je za mene bila i vrsta prekretnice. Ubrzo sam okupio i grupu učenika, koji su u tajnosti trenirali sa mnom, krijući se na Kalemegdanu. Za svega nekoliko meseci, od marta do septembra 1969. godine, uspeo sam da položim i nekoliko ispita i diplomiram na Stomatološkom fakultetu. Ipak, nisam mogao da se smirim. Zamislite da vam u naponu mladosti i snage zabrane da se bavite sportom, pa čak i zvanično igranje šaha!

Sticaj okolnosti me je ubrzo doveo i u manastir Krku, u Dalmaciju. Zajedno sa grupom bogoslova sam osnovao Bogoslovski klub "Sveti Ilija", u kojem smo spartanski radili, družili se i međusobno učili. Učio sam ih borbi, a oni mene smirenju. Da se osećaš manjim nego što jesi, a kod mene je baš to bilo obrnuto. Iz Krke su me putevi gospodnji odveli na Svetu goru, na Hilandar. Tamo je trebalo izraditi kivot za mošti svetog Simeona, a ispalo je da upravo ja treba da ga napravim. S obzirom na to da je trebalo koristiti srebro i zlato, nije bilo tehnoloških mogućnosti da se to uradi u Srbiji, pa sam se uputio za Holandiju. Naša diploma Stomatološkog fakulteta je tada više vredela od njihove, pa sam se ubrzo zaposlio i kao zubni lekar. Rad na izradi kivota je trajao godinu dana, a ja sam uporedo radio i učio jezik. Verovao sam da ću se zadržati samo do okončanja posla, da ću se kasnije uputiti za Ameriku, ali je bilo po onome: čovek snuje, a Bog odlučuje! Kivot je završen i poslat na Atos, a ja sam ostao i ubrzo se oženio. Supruga mi je Holanđanka, ali je prešla u pravoslavlje, baš kao i njen brat.

Možda će ovo nekoga i začuditi, ali ako veruješ u sebe, ako veruješ u svoje kvalitete i ne praviš kompromise, ako se ne stidiš sebe i svoga zavičaja, onda će i drugi da te cene. I tek tada im pružiš priliku da shvate koliko smo bogati duhom, koliko imamo više od njih. Ako se sramiš svog postojanja, ako se pretvaraš i maskiraš u nešto što ti ne pripada, onda si u suštini niko, ne cene te ni tamo, ni ovde.

I u Holandiji sam se bavio karateom. Nastao je takozvani "tihi put", karate bez agresije u kojem nema takmičenja. To je dobro, jer svako nadmetanje izaziva nemir, borbu za pobedu, pojas, titulu... Zapravo, reč je o borbi za etiketu. Da staviš na sebe masku, da budeš nešto drugo.

Ide li karate uz hrišćanstvo? Dugo sam razmišljao o tome, lupao glavu, razgovarao sa duhovnicima. Zaključili smo da je moguće, pod uslovom da si u stanju da podneseš uvredu i bol, da ne uzvratiš, da oprostiš kada ti posle drugog šamara lupi i treći... Takva harmonija je moguća samo pod uslovom da se čovek oslobodi agresije. Agresija i strah su kao jin i jang, iz straha se uvek rađa agresija i obratno. Upravo se tokom treniranja karatea može napraviti unutrašnji balans. Neagresivni karate nije racionalna borba. Reč je kompletnom individualnom stanju, i fizičkom i duhovnom. Zapravo, biješ se protiv sopstvenih slabosti.

Na život u Holandiji se nikada nisam u potpunosti navikao. Jeste, tamo su mi deca, a sada već i unuci. Tamo mi je i parohija, ali i moji, srpski optuženici. Njima sam potreban, jer nemaju nikog. Ipak, osećam da pripadam Srbiji. Mnogo je ljudi iz inostranstva koji bi se rado vratili u zavičaj, ali nas čude te naše stalne svađe, nerazumni sukobi i rasprave. Pa čak i Holanđani, deo njih koji nam zaista žele dobro, pitaju zašto to radimo, zašto ne možemo ni sami da se složimo.



KOFER CRKVA — Kada sam došao u Holandiju, nije bilo srpskih crkava. Bili smo podstanari, služili smo po tuđim hramovima. Bili smo takozvana kofer crkva. Prvu našu crkvu smo dobili tek pre petnaestak godina. Sada imamo tri crkve u našem vlasništvu, koje opslužuju pet parohija — kaže prota Voja.

HUMANITARNA POMOĆ JE PREVAZIĐENA — Prota Vojislav Bilbija je i duhovnik humanitarne organizacije koja poslednjih petnaestak godina isporučuje pomoć Srbiji.
— U jednom teškom vremenu, po izbijanju rata u Bosni, počeli smo da isporučujemo humanitarnu pomoć. Humanitarna organizacija Svete trojice iz Roterdama, koja distribuira kroz humanitarnu organizaciju "Misija svete Anastasije", radi na teritoriji cele Srbije. Dakle, i na Kosovu. Međutim, imali smo puno i kritičnih trenutaka. Humanitarna pomoć, kako je mi radimo, u svetu je odavno prevaziđena. Sada se to radi kroz projekte, a projekti znače da obavljate posao. Sasvim je drugačije kada donesete cipelice ili džemperić, kada uradite nešto konkretno, kada ljudi mogu da pronađu ono što im odgovara bez plana i programa. Nažalost, sada ima puno ograničenja. Svojevremeno smo nosili i medicinski materijal, ali to sada više ne smemo. I hrana je, zbog raznoraznih pravila i propisa, uglavnom zabranjena.


Veljko Miladinović | 01.03.2009. | Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 10, 2013, 05:58:42 am »

**
VOJISLAV BILBIJA





Reč PASTIRA

Đakon Goran Kovačević: Hristos Voskrese! Blagoslovite, oče Vojo.

Ove godine navršava se desetljeće kako ste rukopoloženi za sveštenika i ujedno postavljeni za nastojatelja ove parohije. Zato bih Vas zamolio da nam iznesete neka svoja sećanja, kažete nam nekoliko reči o događajima koji su prethodili Vašem rukopoloženju i postavljanju za paroha.

Otac Vojislav Bilbija: Voistinu Voskrese! Evo još malo, ja mislim negde u oktobru, pa će se navršiti deset godina da sam došao u ovu sredinu i ovaj okoliš duhovni. Šta je prethodilo svemu tome? Određeni priziv-poziv, znači priziv iznutra, poziv izvana. Ja sam se tada bavio aktivno mojom praksom kao zubni lekar. Imao sam veliku gužvu, preko četrdeset, pedeset, do šezdeset pacijenata na dan. To je bio jedan veoma zamoran, kako da vam kažem, mukotrpan rad, jer sam pokušavao da radim dobro, da radim pošteno. Tako da je sve više i više posla bilo, a sve manje i manje vremena, i već je to bilo počinjalo da me na određeni način premara. A tada su već bili počeli onaj nesrećni rat i bombardovanja i onaj strašni pogrom. Moja sva rodbina iz Krajine, pokojna mater i svi s njom, morali su da beže i napuštaju ono što su već nekoliko puta morali napuštati u svome životu. I onda se na sve to nadovezala i moja porodična tragedija. Moja supruga, posle 14 godina braka, odjednom, iz svojih razloga željela je da ga prekine i da se razvede. Tada ostavi mene, a decu povede sa sobom. Tako da je to bio, kako da vam kažem, jedan strašan udarac, sve skupa, da je došlo do jednog izuzetnog menjanja u samoj biti, unutarnjoj biti... S tim što sam u to vreme — znači to je još pred moj dolazak — radio kivot svete Anastasije. Radile su ga moje ruke, moje srce. Kroz taj rad sam se smirivao. Ja sam radio njega, on je radio mene. Radio sam ga u jednoj gorućoj ljubavi, u sozercanju, svakodnevnom, uveče do kasnih sitnih sati i pretvarajući emotivne molitvene talase u materijal. Ukucavajući taj drhtaj-treptaj... Tako da je kivot stvarno urađen i u znoju i u suzama. I eto, meni već tako pripremljenom onda se nešto zbilo. To su znači godine već posle bombardovanja Bosne, Krajine, a pred moj dolazak ovde, da je to imalo ipak izuzetnog uticaja. Napunilo me jednom novom željom. Osetio sam da pripadam više Bogu živome, i da život nije moj više. Samo zahvaljujući Njemu sam opstao. Nisam napravio neku glupost i nisam popustio, samo zahvaljujući Božjoj milosti. Tako je to sve, kažem vam, na svoj način pripremano. Osim toga bila mi je već želja da se oslobodim moga posla. Nisam želeo da budem lošiji u kvalitetu svog zubarskog posla ali sam već postajao umoran. Umoran u radu, posmatrao sam besciljnost svog posla: slagalo se sve na ogromne alimentacije, slamalo se sve na ogromne obaveze. Na odgovornosti prema ljudima prema osiguranju, prema svemu. Tako mi je to unosilo jedan duboki nemir. Bog je davao snage, ali već je bilo zrelo u meni da je dosta. I onda, već se pomalo opraštajući od posla, moju praksu, odnosno ambulantu prepustio sam drugome.

A već 1998. godine jedna grupa parohijana iz Roterdama dolazila je kod mene. Zbog situacije tada, nesređene u Amsterdamu, Roterdamu, odnosno u celoj Holandiji, u vezi sa sveštenikom i crkvama. "Roterdamci" — gro snage duhovnog života uopšte Srba u Holandiji — čak i finansijski najjači, nisu imali svog sveštenika. Tako da su ga i tražili. Pozvali su mene. Kasnije me i vladika Luka predložio. A prizvan iznutra! Na određeni, sebi svojstven način, Gospod mi ukaže da je to moj put, sledeća stepenica u životu.

Ja sam devetnaest godina bio đakon. Služio sam po celoj Evropi, svuda. Ali nisam imao obaveze. Kao đakon — jednostavno, išao sam gde je trebalo. Služio sam kako je trebalo, vršio misiju. Raznu misiju. I onda se, normalno, vraćao kući i od sutradan postajao zubni lekar. Ali ovo je bilo nešto drugo... Potpuno davanje sebe. Izuzetna odgovornost za svoje stado, kao pastira koji mora da odgovara. I na određeni način zadužen je da ga brani i čuva i svojim životom ako treba. Tako sam 1999. godine, baš u manastiru Mileševo, rukopoložen u čin jereja. Inače, ispoved pred rukopoloženjem izvršena je u manastiru Studenica pred starcem Julijanom.

Đakon Goran: Vas je lično patrijarh rukopoložio?

Otac Vojo: Jeste. Bilo je četrnaest vladika, jer tad je bilo hirotonisanje i vladike Filareta, koji je baš tamo posle i ostao kao episkop. Znači, to je bilo u leto, a već negde u oktobru posle toga je mislim bila prva služba u Roterdamu. I tada mi je preosvećeni vladika, s obzirom da sam toliko godina bio protođakon — jer to je određeni staž — dao i čin protojereja. Sad se navršilo već dvadeset devet godina mog sveštenstva. Znači još godina, pa će biti trideset godina. Ako me Gospod Bog pomiluje i zadrži, razume se.

Đakon Goran: Slava Bogu. Kakva je bila parohija kad ste je preuzeli, odnosno šta i koga ste zatekli?

Otac Vojo: Po našem običaju... mi Srbi smo u suštini vrlo malo duhovni ali smo vrlo strasni. I ako nema ničeg, nađemo nešto da se djelimo, uvek neki razlog. Tako da je bila nastala deoba i cjepanje: na mene, i jednog sveštenika koji je ovde bio pre mene (ali on ne kao stalni sveštenik). Grupa ljudi koja je njemu držala stranu branila se od mene sa "Pa šta će nama taj sveštenik... pa on je zubar... Kako će nam zubar biti sveštenik kad nije učio škole...?" To je bio jedan bitan razlog.

I ranije sam dolazio u Roterdam ali rjetko — zato što nisam želio da se petljam u konfrontacije koje su bile pre mene na teritoriji Holandije. Međutim, sada, htjeo ne htjeo — morao sam! I mogu vam reći da nije bilo ni malo lako. Ljudi me nisu znali, i u napred se svrstali protiv. Tako su bile pisane i peticije, i čine se stvari koje su pretile da razdrobe parohiju i oslabe joj moć. Na primer, skupljen je bio novac za Crkvu. Mukotrpno, tad se išlo bilo od vrata do vrata. I onda odjednom bi odlučeno da se novac vraća. Da se vraća onom ko je dao! Mislim, to je bilo apsurdno, s obzirom da je, kad je novac dat Bogu, i za Boga, i za svoju djecu, pa ne može da se vraća! A na žalost to su bili počeli. I jedan od mojih prvih zadataka u ovoj novoj parohiji bio je da sa propovedaonice kažem: "Nemojte da vraćate!" Čak sam morao grubo, onda su me slušali. Verovatno su se i pomalo plašili, zbog mog određenog fizičkog nastupa, jer su znali da sam bio sportista... Ali vikao sam i: "Krdo jedno!" Verujte... Vikao sam, mislim da sam toliko bio besan, da sam rekao: "Dabogda te pare dali lekaru!". Tako da smo spasli eto taj novac. Bog da prosti i meni zbog tih reči i zbog svega. A onda se počinjalo malo po malo, baš ulažući jednu veliku ljubav i vaspitavajući celu parohiju.

Mi smo u početku održavali tako jednu vrstu duhovnih kružoka. Išli smo od jedne do druge familije, po grupama. Maksimalno od trideset tri-četiri čoveka, pa smo pričali o raznim temama. To je izuzetno blagotvorno djelovalo. I vremenom je ipak nastalo jedno jezgro duhovno cjele parohije. To jezgro je opstalo do današnjega dana. A onda su se čak i oni koji su bili protiv, malo pomalo približavali — nekima su bile potrebne godine! ...gledajući onako kao preko kanala — i odlučili da pregaze taj kanal, da pozovu sveštenika u kuću ili da dođu na službu. Tako da, kažem, bio je to mukotrpan posao, trebalo je izuzetno mnogo energije uložiti. Još, povrh svega, kad sam došao ovamo, ja sam naučio da Bogu dam Božje. Imao sam i neku ušteđevinu da nisam od Crkve uzimao ništa, čak i ono što se za to činodejstvo u Crkvi daje, stavljali smo sve na stranu za kupovinu Crkve. Tako je to, hvala Bogu blagome, bio izuzetan primer. Zahvaljujući još nekolicini ljudi koju su onako državotvorno nosili cjelu parohiju, na čijim je plećima sve počivalo. Mi smo ipak uspeli i da skupimo taj novac, i da imamo hrabrosti da se okrenemo spoljnom svetu i tražimo Crkvu za sebe. U suštini nam je dosadilo bilo da budemo podstanari, "kofer-crkva". Da uvek moramo da odgovaramo ako se iza nas našla neka žvaka, ili ako je palo nešto što ne treba. To je bilo ispod našeg dostojanstva. Tako smo želeli, sanjali za svojom Crkvom. I onda smo nekoliko puta učestvovali u ponudama. Međutim, malo smo šanse imali. Novac koji smo mi imali da ponudimo bio je više nego simboličan. Nikad nismo mogli ući u uži izbor i konkurenciju. Do momenta kada nam je Bog dao. Eto, Bog nam je dao.

Đakon Goran: Spomenuli ste, oče Vojo, da smo bili podstanari, "kofer-crkva". Kako je parohija mora da jača i stasa bez sopstvenog hrama, odnosno kako su izgledali ti ljudi koji su nam dali prostor, tamo na Markoni plejnu?

Otac Vojo: Pa mogu vam reći da su to bili oni, ipak časni, starinski Holanđani, koji su još uvek nosili na svoj način Boga i veru u Hrista živoga. Oni su nam "odvajali" to svoje mjesto. Ja se sjećam, nekad se dešavalo da smo znali da zapjevamo tamo. I to naše "vučije" pjesme, ili da, na primer, ostanemo duže. A oni su imali tamo svoje prostorije u kojima su stanovali. To su bili već stariji, penzionisani sveštenici, misionari iz celoga sveta. Ali primili su nas. Imali su oni jedan strah Božji i imali su unutarnji nagon koji ih je tjerao da nam pomognu.
 
Jer to nije bilo nimalo lako. Mi smo po nekoliko puta godišnje, za slavu, na Božić, na Vaskrs, znali da prepunimo crkvu. I ne samo nju... I ulice su bivale pune. I ne samo to. Naši ljudi su zalazili i djeca tračala po njihovim privatnim djelovima i hodnicima. Tu je trebalo imati smirenja i ljubavi i nas trpeti. A opet, s druge strane, smatrali su nas i bliskim, bez obzira što smo mi posebni. Poštovali su ipak što ne pravimo kompromis i što mi nećemo ekumenski. Ali su nam toliko ukazivali pažnje... U vreme pred naš dolazak na službu, na primer, uvek bi se našao jedan od njih, poreklom Slovenac, znači Slaven!, da, dok se mi pripremamo, "otvaramo kofere" naše crkve — iznosimo pokretne delove ikonostasa, vadimo stvari i utvare — on nama svira na orguljama! Najbolje što je mogao, od srca. Želeći da na jedan svoj način da doprinos. Koliko je on umeo. Imao sam osećaj da su nas stvarno cenili. I znam — siguran sam — da su se posle našeg odlaska ipak osameli, da im je opustela kuća. Donosili smo im dinamiku jedne žive vere, živoga Boga. Bez obzira što nas nisu uvek mogli shvatiti. A opet — biti podstanar je bilo veoma teško. Teško je bilo uskladiti praznike, pa čišćenje, pa onda, gde ostaviti svetinje, pa kako održavati venčanja, krštenja... Sve je to bilo skopčano s tehničkim nemogućnostima i nedostatcima. Ali ipak, hvala Bogu, nekako smo uvek smogli, zahvaljujući baš izuzetnoj sposobnosti naših ljudi, da se adaptiramo na svakakve prilike i situacije. Da, ipak smo uvek uspevali. I znali da se izborimo. Čak i kad nam je dolazilo i po nekoliko stotina ljudi na taj mali prostor. Uvek smo nekako uspevali da izvrdamo, da se ne sukobimo sa sobom samima, da budemo bolji nego što jesmo. Eto, tako, znači ipak je to bio dug period... Dvadeset sedam-osam godina. Da, i te kako je u njih bilo uloženo mnogo energije.

Đakon Goran: Slededva pitanja koja su tesno vezana. Koji su bili prelomni momenti u životu parohije poslednjih deset hodina? A s druge strane koji su momenti Vama ostali posebno dragi u sećanju?
 
Otac Vojo: Prelomni moment, prvo i prvo, mislim da je bio onaj po mom dolasku. Znači, kako će nići seme novog sveštenika? Jer ipak se do tada uvrežio jedan duh koji je misionario i zračio na svoj način. Tada se pojavio neko drugi, sa drugačijim osobinama... Prelomno baš, gde je ustrebala sama Božja pomoć, bilo je da se mala grudva snega pokrene da bi "pokupila" sobom ljude. Da bi im potom i odgovarala u određenim potrebama. Da bi postala lavina, koja može i da raste. I ne samo da raste nego da se i strukturalno poboljšava, da se kvalitetno poboljšava.

Znači prelomni prvi moment je bio to. A drugi prelomni moment bio je kad smo, već stasali, bili započeli da izgrađujemo strukturu naše unutarnje Crkve. Znači ne samo da imamo crkvu kao mesto, da imamo gde, da tako kažem, da provedemo svaku nedelju. Nego da imamo ljude, da imamo jezgro od pedeset, šezdeset bogomoljaca. I ne samo to nego da bi jedan povetarac blagi, unutarnjeg sveštenstva počeo da raste. Znači da imamo i da smo dobili svoje đakone i hipođakone, čtečeve, i svog novog sveštenika iz naših krugova. Mislim da je to jedno čudo. Mislim, u današnjem svetu... Čudo, zato što je blagoslov došao preko našeg vladike i od Gospoda. Znači da smo se mi toliko Bogu približili, u smislu da nas je pustio sa tim blagoslovom da živu Crkvu obogatimo samim sobom. Bez obzira iz kojih krugova i iz kakvih sve uslova su došli ti ljudi. Bitno je bilo da su u njihovim srcima bili prizvani iznutra. A normalno da je svako od njih imao svoje uspone i svoje padove. Ali da ih ipak Gospod Bog silom svojom s one unutarnje strane zadržava. Tako da to su bili prelomni momenti, ali ovaj drugi nije bio "jedan, dva, tri!"... Naša je parohija tako pustila korjen, da ima sokove direkno, sama. Znači da nije zavisna samo od toga da li će dobiti neku sadnicu iz daljine. Nego je taj duh Bog, znači ovaplotio u ovoj parohiji svojim ljudima, na svoj način, specifično. Znači da parohija može da egzistira, da može da stoji, i da odoli svim vetrovima. Bez obzira što iskušenja uvek ima. Pa, ima ih i sada.

Eto tako, to su ta dva, prelomna momenta.

Đakon Goran: Koji su Vam momenti ostali kao poseb-no draš u sećanju?

Otac Vojo: (sa radosnim osmehom) Pre jedno šest, sedam... osam, devet godina, imali smo gomilu ljudi neoženjenih. Zvali smo ih "šutovi". A "šut" znači onaj otpad koji se tera obično traktorima. Koji se baca, koji nije ni za šta. Normalno to ime je samo po sebi malo "neredovno". Međutim, tako je to divno ispalo da se gotovo devedeset posto tih bivših "šutova" oženilo ili udalo. Posebno dragi momenti ostali u sećanju su njihova venčanja. Neki imaju decu, neki su se sad venčali. Eto to je jedan od najlepših, da kažem ovako, "živih", što se mene tiče, radosti u proteklom periodu.

Đakon Goran: Mi smo dugo čekali da steknemo ovo svoje bohoslužbeno mesto, da imamo svoj vlastiti hram. Da li smo opravdali taj blagoslov po vašem mišljenju?

Otac Vojo: Nikada ga nećemo potpuno opravdati, nikad ne možemo biti bez iskušenja. Uvek vučemo sa sobom neke određene, ponekad i vrlo čudne probleme. Oni se rađaju ili iz neobaveštenosti, ili iz nedovoljne duhovnosti, ili zbog emotivnih navika generacije koja je umorna. Koja je došla mlada, neobrazovana duhovno. U suštini mi smo svi večernja škola, mi smo svi pabirčili o Bogu, o Hristu, o svemu u veri. Ali opet, sila Božja nas je učila i Duh sveti nas je vodio da ipak učimo više i više. Znači mi smo i te kako pobeđivali. Na svoj način, svako za sebe. Ali ne možemo nikada biti uljuljkani da kažemo da smo dostigli maksimum naše parohije. Mi u svakom slučaju svoju misiju vršimo i dalje. I srećni smo kad nam bilo koja mlada osoba, ili djete, ili stara osoba dođe da se krsti. To je za nas svaki put novi i novi uspeh. Znate, puno se radujemo na kraju godine kada čitamo i brojimo koliko se ljudi venčalo, i iznad svega — koliko se krstilo. Koliko imamo novih "malih" i "velikih" parohijana. Eto tako.

Đakon Goran: Koje su po vašem mišljenu posebnosti roterdamske parohije u odnosu na druge zapadnoevropske parohije naše pomesne Crkve, s obzirom da vi imate veliko iskustvo i služili ste u raznim parohijama na Zapadu? Možete li malo uporediti, odnosno, šta nama ovde nedostaje a koji su kvaliteti ove parohije?

Otac Vojo: Pa znate kako, te specifičnosti su, kako da kažem, vezane za mentalitet. Mi smo, bez obzira gde bili — na Svetoj Gori ili u Srbiji ili ovde — "isti". Uvek je naš mentalitet isti. Stanje jednog određenog duhovnog "garda" je, znate, kao onaj zakon o spojenim posudama. Kako god da uliješ u razne cevke, uliveno uvek na istom nivou. Znači, problem je u tom što sve te parohijije koju su izvan — bez obzira bile one u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, Njemačkoj ili Belgiji — uvek susreću isti problemi. Problem jezika, problem misije, problem u suštini šta hoćeš od svoje Crkve. Da li si zadovoljan samo time, da to bude jedno pomjesno, ili kako da kažem, utešiteljno mesto, gde ćeš da popiješ kafu, da nekog susretneš? Ili ćeš na jedan pravi — onaj veličanstveni način — da shvatiš da si ti jedan udeo, onaj sveti udeo? Da preko svoje misije, preko svoje iskrene vere i svoga predanja koje ćeš da otkriješ, a kojih nisi ni bio svestan, da ćeš čisteći tu veru, tu svoju parohiju, kroz organizaciju svoga rada i te kako moći da prosvjetliš i okolini u kojoj živiš. Znači da će postati sekundarno to da si ti u jednoj mikrosferi. To znači da se ne zadovoljiš samo sa tim, da te određene tradicionalne, kako da kažem, više nasledne, kulturne načine, smatraš pravoslavljem. Da te ne zadovolje pjesma i guslanje. Sve je to bitno i važno, i to je sigurno da nećemo izgubiti nikad. Ali još važnija je vera u Hrista koja je kosmička. Jer onog momenta kad mi to dostignemo, kad ovi folklorni motivi ostanu pod b., a pod a. dođe Hristos, e onda smo mi gde treba da budemo, onda zasvetlimo pravim svetlom i onda osvetljavamo našu okolinu. A to je u suštini i cilj i najvažnije, i zato nas je Bog i poslao ovamo. Znači, da prosvetljujući sebe, prosvećujući se duhovno, prosvećujemo i onu okolinu koja je u bezizlaznijoj situaciji nego što smo mi ikad bili pod komunizmom. Znate, mi smo bili samo "pod ledom", a oni su na žalost zauvek da kažemo slepi — ako se ne probude. A Bog želi da nas probudi sve. Dakle, razlike postoje među parohijama, ali je ta razlika vrlo mala. I u Njemačkoj se nastoji da se koliko-toliko održi jedan kontakt sa jezikom svojim. Da se djeca vaspitaju, da se zainteresuju za svoju istoriju. S tim što, zahvaljujući ovoj mlađoj generaciji, baš naša parohija možda jeste za primer. Imamo Svetosavsku školu koja duboko, radikalno, prolazi kroz sve pore duhovnog bića jedne parohije. Dajući obaveštenja, ispunjavajući kao lego ili mozaik one velike praznine koje mi, najčešće nesvesni toga, u znanju o svojoj veri imamo i treba da popunimo. A onda i o svojoj kulturi, o svojoj tradiciji i o svome narodu. Mislim da je to veoma bitno. Znači, za razliku od drugih, sad u ovo skorije vreme rekao bih da ima i te kako stvari sa kojima možemo da budemo ponosni. Na primer, naša dječica, kada zvone velika zvona na "Dostojno jest", uzi-maju zvončiće i obilaze oko celivajućih ikona. Tada im treba posmatrati lica. Nismo im mi to predlagali. To su djeca sama, spontano, jednom prilikom započela. To je, da kažemo, izvan svih dogmi, ali na veliku radost djece. To je sada "zaštitni znak" naše parohije. I verovatno će nekim sveštenicima da smeta. Ali opet, sa druge strane, mislim da to je jedan izuzetan događaj za naše mališane i da ih to veže. Veže ih, raduju se. Eto tako.

Đakon Goran: Pomenuste mališane, šta je Vaša najveća briga za budućnost parohije?

Otac Vojo: Pitanje je, koliko će njihovi roditelji — ona generacija koja nije ni stara ni mlada a uhvaćena je duhom današnjega sveta — koliko će shvatiti ozbiljno da se mi stvarno nalazimo na početku poslednjih vremena. I koliko će se u njima roditi osećaj samoodržanja. Ne samo da decu rode, ne samo ih vaspitaju, nego da ih do određenog momenta zaštite živim Hristom... njih od njih. A sad se vrlo smanjile te godine! Ranije je to bilo do šesnaest godina, pa do četrnaest, pa dvanaest, sad je palo na devet godina. Sad imamo devet godina da se ogledamo, da otimamo naše dete od onoga što ga čeka. A čeka ga: već gotovo, savršeno gotovo i definisano, kako da ga razvuku, kako da ga deformišu u jedan novi, bezoblični soj. U neku vrstu maske koja će brisati ne samo sve individualne razlike, nego i rasne. Sačinjavaće novi New age, ili novi sastav sveta. Znači ova generacija koja sada rađa, da shvati da je ovo jedinstven momenat da, kada rodi djete, sačuva ga makar do devet godina. A samim tim i sebe da prosvete. Da bi prvo znali šta su, i zbog čega žive, i u kom smeru idu. I da bi onda to mogli preneti na svoju djecu. Jer ukoliko oni to ne otkriju, onda to neće moći ni djeca njihova da otkriju. Znači na njima je zadatak da shvate trenutak. Ma u kolikoj snazi ili nemoći mi kao parohija bili, oni da iskoriste to što postojimo. Svesni, da se ovde čini jedan presedan: da se djete ovdje uči nečem drugom. I da mu damo jedan drugi naboj, da njegove ćelije, krv, pričešćujući ga, napojimo živim Hristom. Dajući mu da samo shvati odgovornost prema životu, odgovornost prema grijehu. Jer ono će, svesno-nesvjesno, u sebi napraviti čitav sistem samoodbrane, i onaj neće moći da pređe presudnu liniju, jer neće mu Bog živi to dati.


Deo intervjua preuzet iz lista srpske pravoslavne parohije u Roterdamu "Svetotrojičnik", broj 7 | na Duhove 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 10, 2013, 05:58:49 am »

*
PROTEREJ VOJISLAV BILBIJA, PAROH CRKVE SVETE TROJICE U ROTERDAMU


BOG NADOMESTI SVE

Vojislav Bilbija je kao umetnik ostavio neizbrisiv ikonopisni trag u manastirima širom Srbije i na Svetoj Gori oslikavajući freske i ikone. Odličan je vajar, slikar, guslar i pojac — snimio je pesme Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića i Davidove psalme uz akustičnu gitaru. Filigranski rezbareći drvo, slonovaču i srebro uradio je veličanstveni kivot za mošti Sv. Simeona Mirotočivog i kivot za mošti Sv. Anastasije, Savine majke, koji se nalaze u manastiru Studenica po kojima se svrstava u najautentičnije umetnike današnjice.

Jedan od kritičara je primetio da rezbari, slika, vaja, kuje zlato i srebro, delje drvo, kleše kamen i sve pretvara u lepotu koja spasava svet. Za umetničku vrednost, stvaralaštvo i izuzetan rad Sveti Sinod Srpske Pravoslavne Crkve dodelio mu je 1991. godine Orden Sv. Save prvog reda. U svetu sporta poštovan je kao učitelj borilačkih veština a ostao je upamćen kao prvi koji je na ovim prostorima demonstrirao kjokušinkai karate. Četiri decenije živi u Holandiji radeći kao stomatolog, a po ličnom ustrojstvu života smatra se hilandarcem van Hilandara. Služio je 19 godina kao đakon, da bi 1999. godine bio rukopoložen u manastiru Mileševi u čin jereja, a u jesen iste godine proizveden u čin protojereja. Prota Bilbija je paroh roterdamske parohije, koja je zahvaljujući njegovoj nesvakidašnjoj misionarskoj delatnosti, okupila Srbe u čvrstu zajednicu a okuplja i mnogobrojne protestante i katolike. Poslednju deceniju, zahvaljujući humanitarnoj pomoći naših doseljenika, ali i Holanđana, uputio je nebrojeno šlepera hrane, obuće i odeće ugroženim Srbima na Kosovu i Metohiji. Humanitarni fond "Srbsko dete" postao je značajan sabirni centar za pomoć koju naši ljudi šalju matici, a u raspodeli pomoći na terenu pomaže humanitarni ogranak Misija Sv. Anastasije u Beogradu. Svakog utorka obilazi zatvorenike u Ševeningenu kao ispovednik haških optuženika. Ova pritvorska parohija, kako je šaljivo njeni stanari zovu, praktično je misionarska parohija Sv. Arhangela Mihajla u pritvorskoj jedinici u Hagu. A nastala je, kako kaže o. Bilbija, iz nužnosti samoodržanja samih pritvorenika. Pripadnost veri daje im mogućnost da opstanu u tom teškom okruženju.

Od početka rada Haškog tribunala posećujete sve Srbe pritvorene u Ševeningenu. Šta za čoveka koji je utamničen, znači ispovest i priščeće ?

Mnogo su se promenili. Oni su spoznali Gospoda u onoj strašnoj pomrčini. Upoznali su Hrista i Njegovu ljubav kao put i spasenje u okolnostima kada nema ljubavi ni sa jedne strane. Svi oni dobijaju maratonske kazne koje služe po svetu, ali ponesu sa sobom tu novu snagu, snagu da stradaju u Hristu i saznanje da je lako stradati u Hristu, uverenje da je u trpljenju i veri spasenje. Moja dužnost je da ih tome učim. Naravno, sve to zavisi od ličnosti. Srećem ljude koji plene verom i dobrotom srca, koju ne biste očekivali. Kada sam pre 11 godina došao na mesto sveštenika, rekao sam upravniku zatvora: Gospod Bog zna njihove grehove i Gospod Bog je jedini koji zna opravdanje bitisanja tamo. A moje je da ih obilazim kao sveštenik i da ih čuvam od njih samih, od depresivnih i loših misli koje obesmišljavaju dušu. Da pokušam da ih privedem večnoj istini da bi dobili snagu. Jer, kad je čovek u pećini, traga za svetlošću. Otkrovenje je njihov put. Trećina ih je prišla Hristu. Tokom prošle decenije 140 njih je prošlo kroz zatvor, da bi ih ostalo 26. Devetorica se redovno pričešćuju. Posećujem sve, od pokojnog Miloševića do Šešelja i ne pravim razliku da li su kršteni ili ne. Donesem im 4 broja lista "Pravoslavlje", koji sa interesovanjem čitaju. Kao duhovnik nemam pravo da govorim o njihovim problemima i razgovorima koje vodimo.

Svedoci smo porasta ateizma u zapadnoj civilizaciji. Kakva je situacija sa našim doseljenicima?

Država je izdašno pomagala jugoslovenske klubove i škole velikim dotacijama do početka građanskog rata. Ti klubovi su odgovarali duhovnom proseku ljudi koji su bili nedovoljno duhovno osvešćeni. Crkvu su posećivali samo oni najsmeliji i Romi. Crkva je bila tabu tema. Vernici su pozivani u ambasadu na razgovor, bilo je reperkusija. Raspadom Jugoslavije, raspali su se i klubovi, svako je otišao na svoju stranu. Jedini sigurni krov bio je krov Crkve za 14.000 Srba koliko ih ima u Holandiji. Vraćaju se Crkvi stidljivo, malo po malo. Tek od skora imamo svoju Crkvu. Kupili smo je zahvaljujući odluci protestanata koji su vlasnici crkve, da je nikako ne prodaju muslimanima, iz svojih razloga. Mi ne bismo mogli da je kupimo, ali su oni učinili cenu i stali iza toga da se u crkvi može slaviti samo Hristos. Uz crkvu kupili smo i kompleks livade što otvara mogućnost za stvaranja Centra i srpske škole. Srpske škole, koje inače plaćaju roditelji, postoje još godinu dana. Prva  generacija Srba je došla u Holandiju bez škole. Kao mladi ljudi vredno su radili... Holanđani su se čudili, a Srbi ponosni na sebe — tamo gde je bila potrebna dizalica, zapinjali su leđima. Sada su bolesni. Novac su slali ženi i deci, malo su probali život tamo i nisu stekli veliki kapital. Crkva je postala utočište, gnezdo svetosavsko. Sveti Sava je otvorio svoje skute za svu srpsku decu da ih pokupi i da se pod tim okriljem vaspitaju i nove generacije a stariji sete sebe i pokaju. Mladi Srbi koji su tamo rođeni imaju veliki entuzijazam i ljubav za Hrista. Rukopolažu se u đakonski i sveštenički čin i služe Gospodu. Nisu školovani sveštenici. Nijedna parohija na Zapadu ne može da izdržava sveštenika. Visoke su prinadležnosti, a parohije žive samo od priloga svojih vernika. Sveštenici moraju da rade, tako da su nam đakoni i sveštenici inženjeri, profesori, ekonomisti. Oni se regrutuju iz  izuzetno odabrane duhovne sredine. Svi su oni probali život Zapada, ali su se okrenuli i videli da je jedina njihova nada za spasenje da se vrate na praiskonski put svoje vere.

Islam se širi, a katolička i protestanstska Crkva se rastaču. Primetili ste da je tamo slabost biti vernik?

Ostalo je samo simbolično opredeljenje za tradicionalnu veru. Hrišćani u školama suočeni su sa ostalom decom kod kojih je taj duh oslobođenja od vere neverovatno jak. Već treća generacija stasava koja se oslobađa od vere. Smatra se da su vernici glupi i primitivni, a naša deca se stide i plaše i najčešće u tajnosti drže svoju veru. Posebno to važi za pravoslavne. Reći da si Srbin, a pri tom i pravoslavan dodatno je nerazumljivo. Muslimani su čvrsto povezani, intelektualno uzrastaju i stasavaju u srednju klasu — vlasnici su radnji. Njihove žene ma šta da rade i dalje nose zar. Holanđani to vide, bukti unutrašnje nezadovoljstvo i rastu desničarske partije koje protestuju pred budućnošću koje se strašno plaše. Raste nešto u nečem, nedefinisana budućnost.

Kako Srbi danas osećaju svoju veru?

Ti ljudi su došli u vreme Titovog režima. Nisu ni slavu slavili. Oni vide tek sada, posebno računajući od građanskog rata, da su bez Crkve i vere potpuno ogoljeni i da bez toga gube karakteristiku naroda. Ima vernika koji se edukuju kako bi ispunili duhovnu prazninu. S druge strane su mlađi ljudi koji su došli posle građanskog rata. Oni bitišu, ne znam ni da li se zovu Srbima. Kod određenog broja ljudi živi i dalje duh i sentiment jugoslovenstva.

Na koji način naša Crkva odoleva ekumenizmu, koji zagovara ondašnja država?

Svi smo mi tamo gosti. Poredak koji dolazi je jasan, on kaže: mnogo vera — jedna Crkva. Država stimuliše da se svi, bar jednom godišnje, okupe na molebanu — katolici, protestanti, muslimani, budisti, pravoslavni a to je početak konsolidacije, oslobađanja ideje da su svi u isto. Mi još uvek odolevamo, na čudan način, Božijom voljom. Zapažaju da ne odgovaramo na pisma, da ne dolazimo na te pozive. Ekumenizam je ljubav prema svima, ne samo zbližavanje hrišćanskih veroispovesti. Naravno, to je uslov da bi se počeli zbližavati i sa drugim religijama. Kontaktiramo sa bratskom Ruskom Crkvom, delimično sa Grčkom, dobro sa Gruzijskom Crkvom kojima smo davali da služe u našoj crkvi. Moramo se vizantinski ponašati. Ja neću da ulazim u to kakva je situacija ovde, vi najbolje znate. Pokušavamo na sve načine da očuvamo čistoću i baš zbog toga nam i dolaze Holanđani probuđeni za Hrista. Bog je taj koji ih s one strane šalje jer želi da se svi spasu. Prilaze zbog različitih pobuda — preko lepote ikona koju vide, zbog naše duhovne muzike, zbog Liturgije koju osećaju kao svoju. Većina su bili katolici ili protestanti ali žele mnogo više od onoga što im daje njihova Crkva. U njima je nestalo mističko sozercanje s Bogom, a bez toga nema vere. Zbog njih na kraju Liturgije malu jekteniju izgovaramo na holandskom, a Sveto pismo nedeljom čitamo na srpskom i holandskom. Svakog petka posle večernje mogu da dođu na razgovor kod mene. To je korisno i zbog mešanih brakova. Bez krštenja nema mističkog doživljaja vere i oni to moraju znati. Kada priđu Crkvi, veoma su predani, agilni i više nam pomažu u parohiji na humanitarnim poslovima od naših ljudi. Požrtvovani su, precizni i pouzdaniji od nas kada se posvete životu u veri. Štampamo naš crkveni kalendar na srpskom i na holandskom, što je važna misija.

Kakva je budućnost Srpske Crkve na Zapadu ?

Smatram da je budućnost Srpske Crkve na Zapadu čistoća vere svešteničkog kadra generacija koje su rođene tamo. Oni su misionari koji su nikli iz te sredine, odlično poznaju jezik, psihologiju i kulturu tih ljudi sa kojima lako komuniciraju. Pokušavamo na sve načine da očuvamo čistotu naše vere i baš zbog toga nam prilaze. Holanđani su kao narod evangelizovani, pa su izgubili veru. Bog je poslao nas i Ruse da im opet zapalimo buktinju vere. Veliki je greh ne dati parče duhovnog hleba onome koga je Bog poslao. Bog nam je dao našu Crkvu, inače bi i dalje povremeno služili u katoličkom manastiru kao "kofer crkva". Četiri godine imamo našu Crkvu i od tada smo počeli da radimo u punoj snazi.

Mislite li da se vratite u Srbiju?

Imam petoro dece, sedmoro unučadi, dvoje čekamo ako Bog da i svi žive u Holandiji. Deca su mi završila školu, svi govore srpski, svi su pravoslavni. Jedan je lekar, drugi zubni lekar, jedan profesor na fakultetu, ćerka umetnica... Majka im je Holanđanka. Često dolaze u Srbiju, imaju dva državljanstva. Srećni su jer imaju drugu otadžbinu. Njihova majka me je davno napustila, ima tome 19 godina, i otišla sa drugim. Nisam hteo da ostavim sveštenstvo, ostao sam u celibatu što nije lako, ali nije nemoguće.

Kako ste očuvali porodicu i izveli decu na put?

Bog nam je dao ljubav. Ne možemo biti bez Boga izvor ljubavi. Ali, u tim najtežim momentima  nije bilo lako. Moja žena je otišla i odvela decu. Ostao sam sam u ogromnoj kući na tri sprata (u prizemlju sam imao ambulantu gde mi je dolazilo svaki dan po 50 pacijenata), kuća puna života. Odjednom, nestalo je sve. Trebalo je izdržati sve to, plaćati vrlo visoku alimentaciju i ne učiniti grešku mržnje, grešku osvete ili grešku koju napravi većina roditelja — napuste sve i ponovo stvaraju porodicu. Ja bezmerno volim svoju decu. Zahvaljujući duhovnicima iz Svete Gore, izdržao sam. Oni su me savetovali: Bog će ti sve nadomestiti. Deca su dolazila svake dve nedelje kod mene, ali je i to bilo dovoljno da održimo kontakt i da se pravoslavna vera u njima održi. Strašno je zbog dece, nisu kriva. Najmlađa ćerka je imala 8 godina, a najstarije dete 14 godina. Bili su deset kilometara od naše kuće, a ja sam odlazio noću pod prozore da ih čujem. Kada sam u njihovoj blizini, osećam se lakše. Teško sam to preživeo, posebno taj osećaj strašne nepravde, jer ništa nisam znao. Bog me je sačuvao i u tome da ne sretnem  tog čoveka, koji je bio blizak porodični prijatelj, da ne bih sebe upropastio. Duhovnik u Svetoj Gori me je savetovao: Žena ti se više vratiti neće, ali ti je darovala izuzetan poklon — slobodu! Pazi dobro, sloboda je vrtoglava, da te ne odvuče u provaliju. Tada mi se upokojio otac, počeo je rat u Krajini, majka mi je ostala u Kninu. Možda će ovo lično svedočenje o spasenju u Hristu, kroz lično životno i duhovno iskustvo nekome pomoći.

Šta je tajna Vaše životne filozofije?

Samo ogledanje u veri, u Hristu. Hristos daje punoću osećanja sigurnosti bez brige za moguće stradanje. Kada bi bezverje, strahovi i strasti zavladale čovekom a nestao Hristos, ostala bi samo jedna izduvana mešina. Razmišljao sam godinu dana, imao stalnu duhovnu vezu sa Hilandarom. Satima sam gledao zrno peska u šaci peska i shvatio — to sam ja. Hristos me je pokrenuo, podigao moju burnu dinarsku prirodu. Samo sa Hristom i samo sa verom mogu da se prođu sva ta iskušenja i ide dalje bez nekog velikog plana. Taj plan dođe sam od sebe. Bog to daje. Nisam nikad planirao da ću biti duhovnik u Hagu, recimo. Ili, dok sam živeo idealan život sa porodicom, sve teče kao u filmu, odjednom neka zebnja u srcu: Gospode, da li će to da ide stalno tako? Onda se ta zebnja raširi u jednu sumnju. Iznenada se sve desilo. Bilo je bitno da radim nešto. Počeo sam kivot Svete Anastasije. Podsvesno sam ga pripremao. Obeležavalo se 800 godina u Studenici, otkriven je grob Sv. Anastasije. Kao udar groma je došla ideja da treba da uradim kivot. To ćeš da uradiš, kroz srce, spremaj se za taj posao. Dobio sam blagoslov. Supruga me ostavila marta 1992. godine a ja sam već u avgustu počeo da radim kivot. Dok sam radio kivot bilo je iskušenja i stradanja, jer sam nemoćan. Kivot je zalog za spasenje — ja sam radio kivot, a on je gradio mene.


Slavica Lazić | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Decembar 21, 2013, 05:46:36 am »

*

HRANA I ODEĆA ZA MALIŠANE

Siromašnim porodicama, a pre svega njihovim mališanima sa juga centralnog dela Srbije, uskršnji praznici doneli su nesvakidašnju radost. Obradovali su ih Eparhija zapadnoevropska Srpske pravoslavne crkve iz Pariza i parohijani crkve Svete trojice iz Roterdama.




Pomoć najpotrebnija deci: Prota Vojislav Bilbija

Starešina te crkve protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija uoči Vaskrsa dopremio je oko 13 tona humanitarne pomoći kao i novčane donacije za uboge porodice na teritorijama opština Lebane, Bojnik i Medveđa. Pomoć iz Holandije sastojala se u hrani, odeći, igračkama i delovima nameštaja, dok su jedne male orgulje namenjene muzičkoj školi u Lebanima. A oko 800 pari obuće iz Francuske je obezbedila Eparhija zapadnoevropska.

Ovo je druga pošiljka sirotinji na jugu centralne Srbije, koju je organizovao prota Bilbija, jer se prilikom podele prvog predbožićnjeg kontingenta suočio sa ogromnom bedom u tom delu Srbije.
 
Radi prikupljanja i slanja donacija u Srbiju, otac Vojislav je pri parohiji u Roterdamu svojevremeno osnovao Dobrotvornu misiju "Sveta Anastazija" (ime dato po majci Svetog Save), a ispostavu u Beogradu volonterski vodi Vanja Vukasović sa saradnicima.

— Pomoć smo na terenu podelili zajedno sa mesnim parosima, zajedničkom akcijom, jer je bio neophodan koordinirani rad kako bismo seoskim putevima i kozjim stazama stigli do sela raštrkanih po brdima. Osim toga, lokalni sveštenici najbolje znaju kome je od meštana kolika i koja vrsta pomoći najneophodnija, odnosno kome je od njihovih siromašnih parohijana trenutno potrebna novčana donacija, kome odeća i obuća, a kome prehrambeni paket ili sve to zajedno — priča za "Vesti" prota Bilbija.

Kaže da je na terenu, deleći pomoć od kuće do kuće, video nepojmljivo veliku nemaštinu.

— Ljudi nemaju od koga šta da očekuju. Imaju, bogu hvala, puno dece, jer deca su budućnost Srbije, a porodice teško dolaze do sredstava za preživljavanje. Oni su vredni i radni, pokušavaju da zarade, posla u obližnjim varošima nema, a ono što na njivi proizvedu teško mogu da prodaju. U celom tom kraju je veliko siromaštvo. Oskudevaju u svemu. Zato smo zahvalni Bogu da smo imali šansu da im pomognemo. Neizrecivo je zadovoljstvo onoga ko prima darove, ali još je veće onoga koji sirotinju daruje - ističe otac Vojislav.
 
On napominje da su uprkos ekonomskoj krizi članovi parohije Svete trojice u Roterdamu sa radošću odvajali svoj teško zarađeni novac, da bi se napravili paketi hrane. Nisu štedeli ni vreme ni trud da prikupe i spakuju kvalitetnu odeću i obuću. Svesni su da pomoć koju šalju ne može da zadovolji sve potrebe, ali raduje ih što je onima koji pomoć primaju ona od velikog značaja, kao i činjenica da nisu zaboravljeni, da neko na njih misli.


OPSTAJU UPRKOS BEDI — Ti krajevi, Lebane, Bojnik, Medveđa, su prekrasni. Neverovatno je koliko tamo ima prirodnih lepota. I što je veoma važno tamo nema bele kuge, ima ljudi, ima dece. Srbija nije samo Beograd ili Novi Sad. I u unutrašnjosti ima života, ima krajeva koji nisu zapusteli i porodica koje žilavo opstaju na svojim ognjištima, uprkos teškoj nemaštini. Njih ne smemo zaboraviti — poručuje otac Vojislav.

HRANA I IGRAČKE — Svaki paket je težak po 25 kilograma. Sadrži vrlo kvalitetne neophodne namirnice, kao i slatkiše za decu. Sastavljani su tako da se četvoročlana porodica jednim paketom opskrbi najnužnijim prehrambenim potrepštinama za mesec dana. Dirljivo je bilo videti kako neki mališani po prvi put u životu probaju čokoladu i grle svoju prvu igračku. A te igračke su pozdrav pun dečje ljubavi od njihovih vršnjaka iz Holandije, jer i na ovaj način želimo da spojimo ruku koja daje i ruku koja prima — veli prota Bilbija.

R. Lončar | 15.05.2013. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Decembar 21, 2013, 06:22:01 am »

*

PROTA VOJA ČUVAR TAJNI SRBA IZ HAŠKOG TRIBUNALA

Prota Vojislav — Voja Bilbija, paroh crkve u Roterdamu — misionar blage ruke, jasnog jezika i divnog glasa. Poje svom narodu o Bogu, ispoveda Srbe zatočene u Ševeningenu i uliva im nadu, svira gusle... Zatvorska straža i tajna poruka u jagnjetini





"Vi ste naši heroji. Vole vas vaši Cigani". Ova poruka ispisana krupnim slovima i ćirilicom bila je za Vaskrs smeštena u pečeno jagnje, koje je roterdamski prota Voja Bilbija dobio od zemljaka da ga pokloni srpskim zatočenicima u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu. Zatvorska straža je posumnjala i u tajnu poruku i u jagnjetinu, pa je srpskom svešteniku dozvolila da unese samo jednu pečenu plećku, a da pismenu poruku naših ljudi prepriča Karadžiću, Mladiću, Stanišiću, Lukiću i drugim optuženicima.

Svi pritvorenici su postili pripremajući hranu isključivo na vodi, a zatim su se i pričestili. Slavlje Vaskrsa uveličala je i proslava Đurđevdana — krsne slave generala Ratka Mladića i Ljubomira Borovčana. Pravoslavni praznici su proslavljeni uz zvuke gitare i starogradske pesme prote Voje Bilbije, zajedničku molitvu i vaskršnjim ručkom — saznali smo u roterdamskoj crkvi Svete Trojice, čiji su vernici za zatočene Srbe pripremili i salatu, sarmu, baklave i puno voća.

Deceniju i po sveštenik Vojislav Voja Bilbija posećuje haške zatočenike i uliva im nadu u život, veru u svevišnjeg i ispoveda ih. Za to se izborio tako što je upravniku, protestanskom verniku, objasnio da je Srpska pravoslavna crkva spasilac. Jedan kutak ove robijašnice pretvorio je u misionarsku parohiju Svetog arhangela Mihaila.

Dolazim u zatvor da pomognem našim Srbima da im bude lakše, da nemaju osećaj krivice i da ih depresija ne ubije. Neki od njih su bili na ivici smrti, jer su jednostavno bili samleveni i uništeni kao ličnosti. Moje nije da istražujem njihove krivice, koje samo Bog zna. Ukazali su mi poverenje. Svaki od njih četrdeset je velika tajna za druge. Ja tu tajnu ne smem da odam — poverio nam se Voja Bilbija.

Prota roterdamske crkve je majstor karatea, šampion sa manirima, stomatolog, samouki slikar i vajar, kompozitor i pojac verskih pesama, hilandarski ikonopisac i đakon od 1972. Bilbija je Nikšićanin od porodice Radović, koji je rođen 1942. u Bosanskom Grahovu. Maštao je da bude svetski prvak u karateu, odličan otac, a postao je Hilandarac van Hilandara, Srbin posvećen pravoslavlju.

U vreme dok sam studirao stomatologiju u Beogradu 1969. dobio sam doživotnu zabranu bavljenja sportom. U hali "Pionir" izazivač me udario posle sudijinog znaka "Stop!" Nokautirao sam ga, ali me sudija zbog toga diskvalifikovao. Prišao sam ljut sudiji, on uplašen udari u pleksus. Refleksno udarim ja njega i oni me doživotno diskvalifikuju — seća se Bilbija svoje burne mladosti, u kojoj je odmeravao snagu sa braćom Jorga, ali i sa strašnim Džoom Hejkom, zvanim Tenk.

Posle toga je Bilbija tražio je svoj mir među ljudima i među svecima. Oslikavao je ikone u pravoslavnim crkvama u Kninu i Metkoviću. Radeći ikonostas za crkvu svetog Pokrova u Kninu, živeo je u manastiru Krka. Bogoslovi s kojima je živeo u manastiru Krka učili su od njega borilačke veštine, a zauzvrat sam od njih bio učen smirenju. Đakon Goran Kovačević ga je opisao kao čoveka koji potpuno daje sebe, koji štiti svoj narod, jer je nevolju osetio na svojoj koži.

Moja rodbina, pokojna mater i svi s njom, morali su da beže iz Krajine. Moja supruga, posle 14 godina braka, iz svojih razloga želela je da se razvede. Ostavi mene, a decu povede sa sobom. Bio je to strašan udarac — otkriva prota Voja, koji je potom odlučio da bude đakon u Srpskoj crkvi.

Godine 1999. patrijarh Pavle ga je rukopoložio u čin jereja i postavio ga za paroha, kako reče jednom, pokretne "kofer-crkve", sa kojom je obišao Evropu i pola Amerike. U Roterdamu je kao paroh sreo zalutale i nesnalažljive Srbe, zbunjene u neprirodnom okruženju hladnih Holanđana i društva koje je strogo podeljeno na više i niže klase i koje ne razume naše kućno vaspitanje. Pomogao im je da nađu svoj put. I oni u sve većem broju dolaze u crkvu da ga slušaju dok besedi, upozorava, gusla ili peva.

Ako mlade ne obdariš živim Hristom, mi nemamo nikakve šanse da ih zaštitimo, jer naš protivnik je podmukao, nudi drogu besplatno, samo da nam zarobi mlade ljude. Mi smo uložili živote u tu mladu generaciju i moramo da je spasavamo od svih poroka — ima običaj da im govori prota Voja, čiji je hram danas pun mladih ljudi i dece.

Prijatelj Radomir Baturan kaže da Voja Bilbija ima katalitičku moć da deluje na druge, iako, zbog smirenja, on to ne želi da ističe, a još manje želi da mu se divimo. Bilo dok prikazuje neka od 120 svojih umetničkih dela, uzbudljive duboreze "Priče iz detinjstva" ili "Nerođeno Srpče" ili dok peva Davidove psalme ili stihove svetog Nikolaja Velimirovića

Ovaj misionar blage ruke, jasnog jezika i divnog glasa, otac petoro dece i deda mnogobrojnih unuka, koji je na temeljima protestantskog hrama izgradio srpsku crkvu usred Roterdama, koji je postao čuvar tajni haških pritvorenika, obično posle Vaskrsa nikuda ne ide praznih ruku. Najčešće pohodi nesrećne Srbe. Osnovao je Dobrotvornu misiju "Sveta Anastasija" u Holandiji. Dopremio je ovih dana 13 tona humanitarne pomoći i dovoljno novca porodicama u Lebanu, Bojniku i Medveđi.

Pravi srpski život je u provinciji, a ne u prestonici. Među Srbima na jugu zemlje nema bele kuge. Boli me, međutim, što tamo u srpskim kućama vidim nemaštinu. Bol mu ublažuju deca koja se neizmerno raduju darovima iz Holandije — kaže zadovoljno prota Voja Bilbija, koji je upravo okončao svoju misiju na jugu Srbije.



NAJPOZNATIJI Kao samouki umetnik Vojislav Bilbija je oslikao dva pravoslavna hrama, izradio na stotine ikona i duboreza koji se nalaze u sprskim manastirima. SPC ga je 1991. odlikovala ordenom Svetog Save prvog reda. Za protu Bilbiju se kaže da je najpoznatiji srpski sveštenik na Starom kontinentu. To priznanje dodelila mu je država Luksemburg u okviru programa Godina evropske kulture, kada je otvorena izložba njegovih likovnih, ikonografskih i vajarskih radova.

Marko Lopušina | 18.05.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 749



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Maj 11, 2017, 12:44:36 am »

*

OTAC VOJISLAV BILBIJA — MOLITVA U CRNOM DOMU

Zahvaljujući veri naših haških stradalnika, u tom malom prostoru, molitva se širi kao kad i tamnica postaje crkva

Prošlo je 40 dana od smrti našeg haškog mučenika, prosvećenog roba, monaha, Zdravka Tolimira koji je svojim primerom pokazao šta zaista znači pokajanje. On se izuzetno kajao i izuzetno ispovedao. Nije njemu smetalo što se među zidovima haške tamnice, koji čuju svaki šum i svaku izgovorenu reč, razleže njegova molitva. Govorio je: "Oče, mene to ne interesuje. Mene interesuje da me Bog čuje, a ovi neka slušaju, ionako će sve doći pred sud Božji." Inače, Zdravko je imao blagoslov da obavlja službu čteca, i kada je kadio, trebalo je to videti, voleo je da mirisom tamjana svaku fioku onog crnog doma okadi. Ključari i stražari  mrgodno gledaju, mašu rukom i ponavljaju: Beži, beži, ali naš čtec tako revnosno kadi, da se očas zlohuda tamnica pretvara u manastir Svetog Arhanđela. Po zrenju duhovnom, bilo je među tim zidovima i veličanstvenih krštenja, venčanje je bilo, i parastosa... A ja kažem: Bolja je doživotna robija nego večna, paklena muka. Jer veći su robovi mnogi od nas koji žive na slobodi bez zidova i rešetaka pošto je srce njihovo zarobljeno interesom, novcem i slavom, kaže u razgovoru za "Pečat" otac Vojislav Bilbija, protojerej-stavrofor, nastojatelj Roterdamske parohije Zapadno-evropske eparhije Srpske pravoslavne crkve, arhijerejski namesnik za Holandiju i duhovnik Srba — haških optuženika.

Da li naši haški mučenici, po onoj narodnoj izreci "Bog me nije bio, zaboravio me je", svedoče istinu da bez tegobe nema pokajanja. Da li je tegoba blagodatna?

U pesmi "Pričešće" koju ispevao pred smrt Zdravko Tolimir opisano je sve, na divan način provučeno kroz strofe — stradalničke i pobedničke. On kaže: Ovu tamnicu tuge i zla, u manastir smo pretvorili pravoslavni pravi, uz nas je Svevišnjeg sila sva, Gospodu se molimo, On se slavi!

Svi haški stradalnici prihvatili su pravoslavlje, i zar to treba nekog da čudi? Kada se čovek oseti izdanim od svojih sunarodnika i svojih milih, kada se nađe u tom bezdnu nepravde i sile, prirodno je da pogled uperi gore, tamo gde su nada i svetlost. Naš narod kaže: Bez nevolje nema bogomolje. A nevolja je tamo u Hagu, i čovek traži okrilje ili skut Boga, kao dete što traži toplinu majke. Da li postoji drugi put? Postoji svakako, i on Bogu nije po volji. Dan uoči Velikog posta pre koju godinu, haški pritvorenici, moji Srbi, uzeli su blagoslov da poste tri dana bez hrane i bez vode. Za njih je to bio podvig, i oni su srcem i dušom krenula u to. Ali naš pravoslavni vaskršnji post izazvao je veliku pometnju među stražarima koji su posumnjali da je to štrajk glađu, jer ono što je nama dostupno, njima je nedostatno. Podvig naših haških stradalnika bio je potpun. Koliko samo čovek može da nauči od onih koji su idealno prihvatili ono što mi, u ovom našem varljivom svetu, teško prihvatamo, i ako prihvatimo, to je obično sa nekom rezervom ili sa slobodom da pravimo kompromise. Ali onima koji beskompromisno prihvate veru i iskreno pokajanje, Gospod uzvrati, Gospod oplemeni.

Zdravko Tolimir nije jedini koji je preumio u Ševeningenu i postao pravoslavni hrišćanin. Ispovedali ste i Slobodana Miloševića...

Nije jedini, ali interesantno je da vam ispričam kako je nekoliko sati pred končinu, pre nego što će ga Gospod prizvati, protekla služba, služba u tamnici. Posle dužeg vremena došao je bez šetalice. Kada se ispovedio pred pričest, viknuo je: Praštam neprijateljima mojim! Praštam neprijateljima mojim! Zamislite tu veličinu, taj čin praštanja! I neka neobična svetlost, ne bledilo već svetlost sijala je sa njegovog lica. Niko nije mogao da nasluti da će kroz nekoliko sati on biti prizvan.

Što se tiče Slobodana Miloševića, naravno da sam pričao sa njim. Bio je to veliki stradalnik i da nije bilo preumljenja kod njega, ne bi voljno prihvatio kontakt sa sveštenikom. Ne želim i ne smem da vam pričam o čemu smo razgovarali, ali reći ću da sam ga video nekoliko dana pred smrt. Bio je sav plav, lice mu je bilo prošarano popucalim kapilarima, odavao je utisak otrovanog čoveka. U ovom razgovoru moram da vodim računa šta ću reći, ne zbog sebe nego zbog tih ljudi u Hagu koji kažu: Oče, ti si nama i otac i majka. U Hagu sam 17 godina. Ispratio sam ih u teškim momentima, od 2000. naovamo i sa ukupno 130 naših pritvorenih Srba sam vodio razgovore.

Treba znati da su to većinom ljudi koji su decenijama ispovedali nešto drugo, strano veri Hristovoj, ali ta sila pokajanja je toliko velika da je Gospod prima. Toliko je Gospod veliki i širok i milosrdan u svojoj ljubavi. Mnogi koji rade u tom kazamatu iznenađeno gledaju kako se zahvaljujući veri tih ljudi, u tom malom prostoru, molitva širi kao kad i tamnica postaje crkva. Srpski narod nikada nije bez mučenika, od svog postanka, na neki način bio je žrtveni narod. Po veličini naše žrtve, mi smo neuništivi.

Kako ocenjujete stanje duha u našem narodu danas? Da li i mi, poput onih Srba iz Nebeske liturgije, vapimo Gladni smo, a svega imamo.

Od 1993. donosim humanitarnu pomoć u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, posebno na Kosovo. Prilikom ovog svog dolaska doneo sam dva transporta za stradale u poplavljenim područjima. U Srbiji ima toliko sirotinje, a mi se recimo suočavamo sa propisima koji nam onemogućavaju da iz inostranstva donesemo polovne cipele, polovne igračke, aparate za domaćinstvo. Ranije smo mogli da donosimo hranu i lekove. Danas ne.

I sve te godine želeo sam jedno — da se ekonomska situacija poboljša — razmišljajući da beda materijalna uvek prethodi bedi duha, jer ljudi često zbog svog i održanja svoje porodice prihvataju stvari iza kojih, u drugačijim okolnostima, ne bi stali. Kada je neko materijalno i egzistencijalno ugrožen, i njegov duh je nestabilan. Apatija i beznađe ušli su ovaj narod. Teško mu je da se bori iznova i iznova, i da na kraju uvek zatekne svoj trud i svoju nadu položene u temelje neke nove političke priče. Ali isto tako vidim da u Srbiji i pored bede postoji duhovni život. Evo u ovaj manastir kod mati Zlate, udaljenom 30 kilometara od Beograda, svake nedelje dođe toliko ljudi da ne mogu svi u portu stati. Oni traže nadahnuće u Hristu i veri po meri srca svog. Mati Zlata koja je sama u manastiru nahrani po 100 ljudi. Narod to spoznaje, i njegovom duhu to prija.

Da li je za apatiju, stanje duha kriv narod ili elita koja ćuti na moralno kvarenje naroda, na otimanje Kosova, na sporazume potpisane sa NATO. Kako se mi kao narod možemo vratiti na pravi put?

Treba da prihvatimo utvrđene vrednosti, ne samo pravoslavlja već i one domaćinske, tradicionalne vrednosti, i to je jedini put ka našem povratku sebi. To su snažne vrednosti. Sve drugo je šarena laža. Problem duhovne raslabljenosti uvek ide podruku sa neproverenim informacijama i krivim ljudima. Naši ljudi su umorni. Kroz umor se javi bolest i letargija, i onda narod pušta da sve ide nekim tokom, bez pitanja i kritike. Žalosno je da se uvek pojave ljudi kojima su usta puna obećanja, a da isti nikada sebe nisu raspeli za svoj narod. Naprotiv, uvek su narod raspinjali za sebe, uvlačeći nas u dugove i kredite. Pitanje je koliko tu ima poštenja.

Za svoj narod čovek mora da se žrtvuje. Srpski narod kroz istoriju nije dozvoljavao bilo kakvu vrstu programiranja, bio je samosvojan i arhaičan, ali ta motorna snaga koja ga je vodila ka očuvanju kulture, tradicije, identiteta, zemlje i sebe samog nikada nije jenjavala. Najteže je očuvati se od sebe samog, da se čovek ne odnarodi u jeziku i svemu onom što dolazi sa strane, i žrtvovati sebe za svoj narod i verovati mu. Nema stope na Kosovu koju nisam prošao. A sada tamo postoji adminstrativna granica i plaća se carina i više ne mogu da nosim pomoć našim sunarodnicima dole. Kako smo došli dotle, to je velika priča. Raspet za svoj narod, a ne raspeti narod, to je odgovor na vaše pitanje.

Da li je peta kolona kao udarno sredstvo hibridnog rata tek formalni izraz unutrašnjeg stanja. Da li se sve dešava prvo na unutrašnjem, pa tek onda na istorijskom planu?

Tamo gde ja živim protivnik je vidljiv i tamo nema unutrašnje izdaje. Vi koji se susrećete sa braćom Srbima i sestrama Srpkinjama koji zbog određenih razloga ispunjavaju zadatke stranih nalogodavaca bolje znate kakav fenomenološki pristup nudi ta situacija. Užasavamo se kada iz te daljine gledamo šta se u našoj zemlji dešava, jasniji nam je pogled, ali nam objašnjenje izmiče.

Šta govori vaše iskustvo boravka u zapadnoj civilizaciji?

I na Zapadu narod baulja po svojim beznađima. Tu postoji izvesna sigurnost i materijalno blagostanje, ali u duhovnom smislu taj Zapad se gasi. Crkva je u pokušaju da se prilagodi narodu, u jednom određenom momentu, počela da gubi svoje lice. Ta čistota pravoslavlja koju mi imamo, oni nemaju. Na najveći hrišćanski praznik Vaskrs u njihovim radnjama počne prodaja čokoladnih jaja u zlatnim papirićima — to je bleda slika Vaskrsa. Tamo nema ushićenja i trijumfa časnog posta.

Koliko je teško svedočiti jevanđelsku istinu u zapadnoj civilizaciji, u tuđem svetu, a da se ta istina sačuva, ne podlegne prilagođavanju stanju duše i tradiciji palog zapadnog čoveka?

Gluvima i slepima ne vredi pokazivati slike niti pevati pesme. Kada čovek oseti nešto i kada ga to nešto obuhvati, onda se rađa prisnost i poverenje. Nije dovoljno da samo odslušamo liturgiju. Kada nas nešto dotakne, kada krene suza i sve dobije na emotivnoj dimenziji, onda je to trenutak kada osetimo: Da, Gospod je tu, on je sa nama. Ali kako mrtvom telu Zapada dati istinu? Tamo druga, treća generacija gubi kontakt sa Bogom iz razloga što su protestantska i katolička crkva, kada su imale vlast, svoje vernike na silu terale da četiri puta na dan idu u crkvu. Naša misija je misija u malom. Dolaze oni kod nas, neki kršteni u protestantskoj, neki u katoličkoj crkvi — mnogi budu dirnuti ili duhovnom pravoslavnom muzikom ili celim scenarijom — ali pitam se gde počinje to kalemljenje i nemam odgovor. Otuda obično predložim da krenemo iz početka, od krštenja.

Nama je dato da čuvamo stado naroda svog, i da vraćamo našu decu. Deca iz mešovitih brakova kažu: Nisam ni katolik ni pravoslavac, ja sam ništa. Naš cilj je da tu decu oplemenimo i da ih krstimo. Ako ima i trunka vere, onda je lako. Kada se prvi put upoznaju sa pravoslavljem, objasnim im da se slava slavi 600 godina i da se prenosi sa oca na sina, da je naš svetac advokat naš pre Bogom, a ikona plemićki grb, kako je to govorio blaženopočivši vladika Danilo. Tri dimenzije života tu obitavaju, oni koji su mrtvi, mi koji živimo i oni koji će posle nas doći. Tako vršimo našu misiju. Ljudi su nesvesni svoje snage, prihvataju ništavilo, ne znajući da prihvatajući ga rađaju novo.

Da li se modernim sredstvima mogu slati jevanđelske istine i da li je tu istina u službi sredstva ili sredstvo u službi istine?

Mnogo ljudi prosvećujemo preko sajta, recimo, i slobodna je volja onoga ko prima poruku kakvo će joj značenje dati, jer to je pitanje čoveka koji pritiska dugme na kompjuteru, i njegovog srca.

Na početku smo Velikog posta. U čemu je njegov smisao?

Nalazimo se u izuzetnom momentu. Od prvog dana časnog posta mi počinjemo drugi način života, drugi svet nam se otvara. Od nas zavisi kako ćemo shvatiti taj svet i to vreme. To vreme je teško, ali vreme prekrasno. Jedini protivnik smo mi sami sebi. Pazite se dobro sebe od sebe. Nikoga drugog nego sebe od sebe. Pazite se sitnih stvari, sitnih iskušenja, jer ne zaboravite da taj mali drži za ruke većeg, pa sve ide do gore. I pišite svoj duhovni dnevnik, kada padnete da vidite kroz određeni period kakvi ste.

Koliko ćemo biti smireni i koliko ćemo održati taj podvig koji obećamo Gospodu zavisi od nas. Taj podvig zato mora biti usklađen sa našim moćima. Neprijatno je obećati više nego što možemo, jer ako zagrizemo više nego što možemo progutati, neprijatno je, posramićemo se kada vidimo koliko smo slabi. Nije samo i neće biti samo u jelu i piću. To je osnova kojom počinjemo borbu u sebi, kojom stičemo mir, a u miru ćemo moći da se obračunamo sa drugim slabostima našim. Neke su javne, a mnoge su tajne — njih samo Bog zna.

Nataša Jovanović | 18.03.2016 | Pečat
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: