Stepa Stepanović (1856—1929)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Solunski ratnici « Stepa Stepanović (1856—1929)
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stepa Stepanović (1856—1929)  (Pročitano 9702 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« poslato: Februar 20, 2012, 06:09:57 pm »

*

STEPA STEPANOVIĆ
(Kumodraž, 12.03.1856 — Čačak, 27.04.1929)


Vojvoda Stepa Stepanović rođen 1856. godine u Kumodražu, tada selu pored Beograda. Bio je svedok burnih događaja i bombardovanja Beograda posle događaja na Čukur česmi (1862) što je na njega uticalo da se opredeli za vojni a ne sveštenički posao. Pratio je pokušaje srpskog Kneza Mihajla, da stvori Narodnu vojsku, što je u njemu samo raspirivalo žar prema vojnom pozivu. Uspešno je završio sve škole i predano se uključio u stvaranje narodne vojske, stalnog sastava i celog sistema odbrane.

Nekoliko puta je bio postavljan i za ministra vojnog, što mu je omogućilo da utiče na stvaranje jedne savremene, dobro naoružane vojske i efikasnog sistema odbrane. I on je učestvovao u svim ratovima: sprsko-turskim, bugarskom, balkanskim i Velikom svetskom ratu. Stamen, siguran u sebe, iskusan, znao je da u pravo vreme povuče taktički potez koji bi iznenadio protivnika. Znao je i tvrdoglavo da zatraži razrešenje, jer vojska nije bila obezbeđena potrebnom opremom i municijom. Nije znao da ustukne, mada je i to radio kad je morao da izbegne neminovne žrtve. Čin vojvode je stekao posle bitke na Ceru. Po završetku rata sa svojom armijom je ušao u Bosnu i godinu dana proveo kao komandat Druge armije i Komandant Sarajevse vojne oblasti. ...

Stepa Stepanović, govorio je da se opredelio za vojnički poziv ne iz želje za avanturama i doživljajima, nego iz prostot saznanja "da samo vojnik može izvojevati mesto njegovom narodu na koje on ima pravo". Kada je 1919. godine na svoj zahtev penzionisan odmah se povukao u Čačak i u miran život. Tu je sebi podigao grobnicu i provodio poslednje dane života. Kada su iz Sarajeva došla dva predstavnika grada da mu uruče diplomu počasnog građanina, pozdravili su ga, pomenuli sve njegove pobede i zasluge "zato što im je doneo slobodu i nacionalno ujedinjenje"... Stepa im je odgovorio da su vekovne težnje naroda za stvaranjem zajedničke države, a: "Ja vam nisam doneo slobodu ... U meni su samo skoncetrisane neizmerne žrtve i ogromne utrošene energije onih mnogih koji se žrtvovaše za pobedu pravde i slobodu braće svoje"...4 Stepina zvezda je ugašena 27. aprila 1929. godine. ... više » » »


Višeslav Živanović

____________

4 Savo Skoko: Vojvoda Stepa Stepanović, BIGZ 1990. godine, drugi deo, str. 297

Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 39 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2014
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 28, 2013, 08:49:39 pm »

*

STEPA STEPANOVIĆ


Pripadao je onoj generaciji pregalaca u Srbiji, koja nije stavljala mač u korice sve dotle dok nije srušila tursku i austrijsku carevinu, oslobodila svu podjarmljenu braću i u okviru zajedničke jugoslovenske države, koja je nikla na razvalinama tih carevina, uključila sve srpske zemlje. Dugu i briljantnu vojničku karijeru započeo je davne 1874. godine, kada je, umesto popovske mantije (što je, izgleda, u detinjstvu veoma želeo) obukao uniformu pitomca Artiljerijske oficirske škole (Vojne akademije), jer je shvatio da vreme nije bilo za molitve. Mada je srpska narodna vojska u to vreme bila naoružana puškama, čiji su fišeci pre punjenja morali da se grizu zubima, prvi paradni marševi te vojske izazvali su tako snažno slbodarsko nadahnuće srpske varoške inteligencije, kao da je, s pojavom tih rudimentarnih oblika vojne organizacije, uskrsla ratna moć nekadašnje srpske carevine. To nadahnuće je, nema sumnje, zahvatalo i Stepu Stepanovića, koji će postati jedan od organizatora i najslavnijih vojskovođa obnovljene srpske vojske.

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo d upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Od ukupno 3 pitomca koji su završili školu, Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu.

U srpsko-turskim ratovima 1876—1878. godine, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim komandant Obilaznog odreda u napadu na Nišor (kod Pirota), komandant korpusa pobočnice na maršu od Pirota do Niša, komandant prednjeg odreda Veterničke kolone i poljanačkih ustanika u borbama za oslobođenje Vranja. Za ličnu hrabrost i mešnost u komandovanju odlikovan je srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena sa mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena sa mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojičnoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje, jer ga je dobio za ličnu hrabrost; prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru.

Uspesi koje je srpska narodna vojska postigla u drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su zasenčeni porazom na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kome je 6. decembra 1885. zabeležio: "Komedija se nastavlja; sa čime je misle igrati — ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar onomad prošao ovuda, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi neka nas uzme u zaštitu".

Po završetku srpsko-bugarskog rata Stepanović je marljivo radio na stručnom usavršavanju — spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Krajem 1886. uspešno je položio ispit za čin kapetana II klase i time izvršio prvu pripravničku obavezu. Kada je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti.

Prevođenje u generalštabnu struku omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911—1912). Na tim mirnodopskim dužnostima Stepanović je stako reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" učinila je Stepanovića najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu, jer, kako s razlogom itiče Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline, koja je temelj svake dobre vojske". Po Rajsu, visoka patriotska svest učinila je Stepanovića strogim starešinom.

U Prvom balkanskom ratu 1912—1913. godine, Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom, koja je — dejstvujući na pravcu Ćustendil — Dupnica, ugrozila desni bok turske Vardarske armije, a potom — da se poslužimo njegovim rečima — "otpočela da plete venac svoje slave u koji je uplela prvo cveće svojih uspeha: Carev vrh, Krivu palanku, Kratovo, Stracin i Crni vrh, tu kapiju Ovčeg polja i Makedonije". Obuhvatni manevar Stepanovićeve armije umnogome je doprineo da se odstupanje turske Vardarske armije, posle Kumanovske bitke, pretvori u panično bekstvo. Višemesečno vojevanje Stepanovićeve armije pod Jedrenom i zauzimanje tog utvrđenog uporišta, u kome je zarobljeno 14 generala, 2.000 oficira i 60.000 turskih vojnika, predstavlja posebnu stranicu u istoriji Druge armije i njenog komandanta Stepe Stepanovića.

Braneći krajnje požrtvovano nišavsku zonu sa pirotskim utvrđenim logorom u Drugom balkanskom ratu, Druga armija je dala krupan doprinos pobedi srpskog oružja, a njen komandant je još tada zaslužio naziv "nesalomljivi Stepanović", koji će mu docnije dati austrougarski i nemački komandanti. U žestokim sudarima na Tumbi i Talambasu, kod Kalne i Jalovika, Stepanovićeve trupe su uspešno zaustavile napad bugarske Treće i delove Prve armije prema Pirotu i Nišu i time stvorile vreme i prostor glavnim srpskim snagama u Makedoniji da potuku bugarsku Četvrtu armiju i reše odlučujuću (Bregalničku) bitku Drugog balkanskog rata u korist srpske vojske. U najtežim trenucima ovoga rata, kada su Bugari pokušali da obuhvatnim napadima preko Sv. Nikole i Daščanog kladenca uhvate u kešta glavninu srpske Druge armije, i kada je komandant desnokrilnog puka ove armije zatražio odobrenje da se puvuče sa svog glavnog položaja na Tumbi, Stepanović mu je kategorično odgovirio: "Tumba može da padne tek kada ceo put bude satrven. Vi ste imali dovoljno vremena da položaj solidno pripremite za odbranu. Sada uložite svu snagu da ga održište, pa makar izginula cela komanda. Mislite na to da i vi imate snage, a ne samo neprijatelj. "Kada su sutradan (7. jula) višestruko nadmoćnije bugarske snage napale Tumbu, dočekane su uraganskom vatrom srpskih trećepozivaca i naterane u panično bekstvo; na padinama Tumbe ostavile su preko 600 leševa.

Najslavnije stranice biografije vojvode Stepe Stepanovića vezane su za Prvi svetski rat. Budući da se u trenutku kada je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat vojvoda Putnik nalazio na lečenju u Glajhenbergu, mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske rukovodio je Stepanović, koji je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da se te složene radnje što uspešnije izvrše. Zahvaljujući tome i precizno razrađenim planovima, stotine hiljada ljudi je krenulo odjednom na severnu granicu, glatko i bez zastoja. Posle povratka vojvode Putnika u zemlju, Stepanović je ponovo preuzeo dužnost komandanta Druge armije. U međuvremenu su trupe Druge armije koncentrisane na prostoru Aranđelovac — Lazarevac, da bi mogla dejstvovati u bok neprijateljskih snaga koje nastupaju velikomoravskim ili, pak jadarskim pravcem.

Čim se uverio da glavne Poćorekove snage nastupaju dolinom jadra ka Valjevu, vojvoda Putnik je odlučio (noću 14/15. avgusta) da neprijatelju nametne bitku klasičnog manevarskog tipa, u kojoj se taktičko dejstvo u bok njegovih snaga u dolini Jadra kombinuje sa strategijskim manevrima po unutrašnjim pravcima između dve protivničke armije, čija su unutrašnja krila bila razdvojena prostorom od svega 25 kilometara. Glavna uloga u realizaciji te istorijske odluke namenjena je Stepanovićevoj armiji, koja je dobila zadatak da izvrši marš-manevar preko Koceljeva i Tekeriša i energično napadne levi bok Poćorekovih snaga koje nastupaju dolinom jadra, obezbeđujući se u isto vreme od napada neprijateljevih snaga iz rejona Šapca. Čime je primio to naređenje, Stepanović je uputio Konjičku diviziju u Mačvu, a Šumadijsku diviziju prema Šapcu, dok je od Kombinovane i Moravske divizije I poziva obrazovao carsku udarnu grupu za izvođenje naređenog marš-manevra. Kombinovana divizija je od Velikog bošnjaka skrenula pod pravim uglom na zapad i uputila se razvođem Save i Tamnave ka Tekerišu; u isto vreme, Moravska divizija I poziva uputila se dolinom Tamnave prema Tekerišu. Uočivši da masiv planine Cera može imati odlučujući značaj u predstojećoj bici, Stepanović je naredio Kombinovanoj diviziji da sa čelnim pukom što pre ovlada Kosaninim gradom (najveći vrh na grebenu Cera). Ovaj potez je imao presudan uticaj na tok i konačan ishod Cerske bitke. Jer, da su pomenue divizije nastavile pokret prema naređenju Vrhovne komande, sutradan bi bile izložene bočnim napadom austrougarskog 8. korpusa i dovedene u nezavidan položaj.

U duhu pomenutog naređenja, Kombinovana divizija uputila je 2. prekoborjni puk, sa jednom baterijom, preko Parloga i Velike Lisine ka Trajanu (krajnji istočni vis na Ceru). Pošto su u isto vreme iz suprotnog pravca, nastupala tri puka 21. divizije 8. korpusa, iznenada je došlo do strahovitog noćnog sudara, kojim se zamenula Cerska bitka. Pod kišom od olova u borbu su uvođeni bataljon za bataljonom, puk za pukom (sa srpske strane 1, 2. i 6. prekobrojni puk, a sa protivničke 6, 8. i 28. puk 21 divizije). Stepanovićeve trupe su se bolje snašle na ispresecanom planinskom zemljištu, u tamnoj noći. Predvođene svojim neustrašivim oficirima, neumorno su napadale neprijatelja s fronta, s bokova i s leđa, sve dok ga nisu naterale u panično bekstvo prema Drini. U tom krvavom boju, kojim je Cerska bitka potencijalno dobijena, samo Kombinovana divizija izgubila je 45 oficira i 2.720 podoficira i vojnika, ali je neprijateljeva 21. divizija tako strvena da je "izvesno vreme bila izrubljena kao borbena jedinica". Sutradan, 16. avgusta, Druga armija je zaustavila napad 9. divizije 8. korpusa, a potom preduzela energično nastupanje grebenom Cera i Iverka, slomila žilav otpor snaga 8. i 13. korpusa, čiji su ostaci 19. avgusta pobegli preko Drine u Bosnu. Time je Cerska bitka pobedonosno završena, bez obzira na to što su se delovi Druge austrougarske armije zadržali u rejonu Šapca do 24. avgusta. neprijatelj je pretrpeo teške gubitke (600 oficira i 23.000 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja) i pognute glave pobegao preko Drine i Save. "Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su sva ona mesta, koja je svojom poganom nogom oskrnavio" — kaže se o tome u Stepanovićevoj naredbi trupama Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama, za koju je Stepa Stepaović dobio vojvodski čin.

U bici na Drini stepanovićeva armija je odigrala izuzetno značajnu ulogu. Osujetila je pokušaj austrougarske Pete armije da 8. septembra forsira Drinu i nanela joj teške gubitke (4.400 ljudi izbačenih iz stroja). U nasavku bitke odbila je više uzastopnih napada protivničkih snaga čak i one koje su ćesarevi generali ocenili kao "dostojne divljenja", prikovala za obale Drine i Save austrougarsku Petu armiju i Kombinovani korpus i mesecima trošila i iscrpljivala njihovu ofanzivnu moć. Osvrćući se na požrtvovanu odbranu Mačve, berlinski "Fosiše cajtung" ističe: "Tako reći korak po korak morale su naše trupe da osvajaju, sa promenljivom srećom u borbi, mačvanski prostor, oji je bio pretvoren u pravu tvrđavu".

Nalazeći se na cetralnom delu kolubarsko-suvoborske linije, Stepanovićava armija je, u velikoj Kolubarskoj bici, najpre zaustavila ofanzivu Pete armije na desnoj obali Kolubare, a potom poslužila kao stožer manevarskih poduhvata vojvode Putnika, koji su doveli do najsjajnije srpske pobede u Prvom svetskom ratu. Naime, stabilno stanje na frontu Druge armije omogućilo je vojvodi Putniku da najkritičnijim trenucima bitke sa tog fronta izvuče najpre timočku, zatim i Moravsku diviziju I poziva i uputi ih u pomoć Odbrani Beograda na osmaj i Varovnicu; tako je uspešno odgovoreno na napad Kombinovanog korpusa na najosetljiviji deo srpskog operacijskog fronta. U završnoj fazi bitke, Druga armija je pod borbom promenila pravac napada, probila front Poćorekove Pete armije na Parcanskom visu i kompromitovala njene raljske položaje. goneći rastrojene trupe te armije, u sadejstvu sa Odbranom Beograda i Trećem armijom, Stepanoviće divizije su skršile poslednji neprijateljev otpor na liniji Ekmekluk - Torlak - Dedinje - Banovo brdo i proterali ga preko Save i Dunava u Srem i Banat, nanevši mu pri tom katastrofalne gubitke; prema zvaničnim austrougarsim podacima, od 216.000 ljudi, koliko je Peta armija imala 28. novembra, ostalo je 13. decembra 1914. svega 40.000 ljudi sposobni za borbu, što znači da je za 15 dana izgubila 176.000 ljudi.

Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Druga armija je, u sadejstvu sa Timočkom vojskom, uspela da, upornom odbranom na uzastopnim položajima, uspori nastupanje bugarske Prve armije kroz nišavsku zonu i na taj način omogući glavnim snagama srpske vojske, oje su branile severni front, da se blagovremeno izvuku ispod koncentričnog udara udruženih nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa i osujete tri Makenzenova pokušaja da ih okruži i prinudi na kapitulaciju. Tako je, upravo u trenutku kada je izgledalo da će se - zbog dubokog prodora bugarskih snaga preko Bojnika i Lebana ka Kuršumliji — u dolini Toplice odigrati repriza "Sedana", protivudarom Moravske divizije II poziva (iz Stepanovićeve armije), bugarska 3. brigada sjurena u Pustu reku i odbačena na istok oko 25 kilometara. Posle toga, Stepanović je, pod izuzetno teškim okolnostima, povukao svoju armiju na levu obalu reke Sitnice; predsedavao je istorijskim sednicama komandanta srpskih armija u Peći, zalažući se energično da se sprovede u život direktiva vojvode Putnika o povlačenju srpske vojske na Albansko primorje; i najzad, pod veoma teškim uslovima (oskudice u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povukao svoju armiju preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice za Skadar.

Mada je vojvoda Stepa Stepanović idigrao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Njene trupe su, u sadejstvu sa 1. armijom i savezničkim snagama, probile (15. do 17. septembra 1918) neprijateljev front na Dobrom polju i Kozjaku, a zatim slomile očajnički otpor njegovih snaga na više uzastopnih linija i kao lavina se obrušile u dolinu Vardara. Nastavljajući gonjenje rastrojenog neprijatelja, Stepine divizije su zauzele Štip, Kočane i Carevo Selo, izbile 29. septembra na bugarsku granicu i, uz pomoć Prve armije i savezničkih snaga, prisilile Bugarsku na kapitulaciju. Time je put za konačno oslobođenje Srbije bio otvoren. Posle toga, srpska Prva armija upućena je dolinom Južne Morave ka Nišu i dalje prema Beogradu, dko je Druga vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onoga dana (1. novembra) kada je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čime je cela Srbija bila konačno oslobođena.

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu sa oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tome, on je i dalje ostao miran i skroman čovek, koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svome narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere. Rukovođen tim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice u Čačku, kao običan penzioner.

Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama i susedima. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepaovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo — uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto to napišite."


Sto najznamenitijih Srba, Princip, Beograd | Internet Novine Serbske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Decembar 29, 2014, 12:59:57 am »

*

VRAĆAJ PARE, MOMČE!

Tim rečima obratio se proslavljeni vojvoda Stepa Stepanović poštaru koji mu je doneo prvu penziju. I dodao: "Mangupi, hoće da upropaste državu!"...

Polazite napred! — poslednja je zapovest proslavljenog vojskovođe, vojvode Stepe Stepanovića. Ove dve reči, gromkim glasom upućivane vojnicima koje je vodio u šest ratova, vojvoda je izgovorio tiho, jedva čujno, sat i po pre ponoći 27. aprila 1929. godine u Čačku, u kući broj pet u Sarajevskoj ulici, koju mu je u miraz donela supruga Jelena, rođena u čestitoj porodici Veselina Milovanovića.

Vojvodine poslednje reči doprle su te noći samo do njegovih najbližih: supruge, kćerki Milice i Danice i zeta, sanitetskog potpukovnika dr Krste Dragomirovića.

Posredstvom novina dan kasnije je čitav svet saznao za vojvodinu smrt. Tako je engleski Tajms obavestio svoje čitaoce "da je umro maršal Stepa Stepanović, nacionalni junak srpskog naroda, koga su svi obožavali zbog njegovih ogromnih zasluga u svetskom ratu, i u ranijim ratovima, u kojima je on posvećivao najveću pažnju običnom vojniku... Nije preterano ako se kaže da je vojnike voleo kao svoju decu, da je neprekidno bdeo nad njima i, sasvim prirodno, postao je njihov idol. Priča se da se često kretao među njima obučen u obično vojničko odelo da bi doznao njihove želje i potrebe..."

Istog dana je i Mančester Gardian pisao o smrti vojvode Stepe, ističući njegove velike bitke i pobede, ali i one sitne pojedinosti koje su i njega činile — običnim čovekom: "On je voleo sam da šeta po staroj beogradskoj tvrđavi, odakle je mogao da gleda preko Save i Dunava ono što je nekada bila austrougarska teritorija. Za vreme bolesti, ogroman broj ljudi; uglavnom seljaka iz okolnih okruga, čekao je svaki dan pred kućom vest o njegovom zdravlju, a vest o smrti izazvala je žalost u celoj zemlji..."

NEĆE U PANTEON

Francuski listovi donosili su reportaže o bitkama Druge armije, čiji je komandant bio Stepa Stepanović. Razume se da su svi listovi u Jugoslaviji donosili uzbudljive priloge iz života čuvenog vojskovođe.

Čitav grad je bio na sahrani. Jedan očevidac svedoči da je povorka bila duga oko tri kilometra — "Kad je čelo povorke bilo na groblju, začelje je tek polazilo od čačanske crkve, zadužbine Nemanjića..."

Odmah iza porodice, za kovčegom na lafetu, išao je kralj Aleksandar u pratnji patrijarha Dimitrija, žičkog vladike Jefrema, inače brata vojvode Petra Bojovića, ministara i generala. Četvrti besednik na sahrani, a bilo ih je četrnaest, posle patrijarha, ministra vojnog Stevana Hadžića i generala Nikole Colovića, bio je Ibrahim Mutevelić. On je govorio u ime grada Sarajeva, čiji je počasni građanin bio vojvoda Stepa.

Osam meseci ranije vojvoda je završio svoju večnu kuću na čačanskom groblju, ne odvajajući se ni posle smrti od svog naroda, svojih davno pomrlih sugrađana. Mesto je sam izabrao, a čuvenom čačanskom kamenorescu Berbelji dao nacrt grobnice i spomenika. Nesporazum je nastao onog časa kad je vojvoda primetio da je Berbelja, mimo plana i dogovora, dodao nekoliko mermemih stubova u obliku topovskih granata i uklesao bitke i pobede srpske vojske pod vojvodinom komandom. Vojvoda se žetoko ljutio, ali je sve bilo kasno.

Vojvoda je pripremio sve što je bilo potrebno za sahranu: uniformu, koju će mu obući, i ordenje koje će poneti. Od svoje penzije uštedeo je onoliko koliko je mislio da je potrebno za pogreb. Svojoj supruzi je dao dva zamotuljka s novcem — jedan za troškove sahrane, drugi za njen život. Nije mu ni na um padalo da ga sahrane o državnom trošku.

Tek što je grobnica bila gotova, vojvoda je u pratnji svojih zetova otišao da je vidi. Potpukovnik Dragomirović, njegov zet, bio je oduševljen. Rekao mu je:

Ovo nije za vas. Vi ste slavni i veliki čovek. Vi ćete biti u Panteonu, a ja sam bolestan i mogli biste ovu grobnicu da ustupite meni…

Vojvoda se uznemirio:

Kakav Panteon! Hoću ovde da se sahranim. To je moje mesto. Kome treba Panteon neka se u njemu sahranjuje. Ovde će ležati vojvoda Stepa Stepanović sa svojom babom...

HOĆE DA UPROPASTE DRŽAVU

Odmah posle penzionisanja, dvadesetih godina ovog veka, vojvoda je živeo u Čačku. Tu je dobio prvu penziju. Baš u to vreme započeo je svoju poštarsku službu jedan mladić koji je vojvodu obožavao. Bio je srećan što je vojvoda u njegovom rejonu, pa je pohitao da mu uruči penziju.

Evo srećnog poštara koji najomiljenijem vojvodi donosi prvu penziju! — rekao je mladić u jednom, dahu.

Ako, ako, momče — uzvratio je vojvoda Stepa uz osmeh. — Red je da i ja vidim neku vajdicu od svoje države. A koliko su mi poslali?

Tri hiljade dinara, gospodine vojvodo! — raportirao je uzbuđeni poštar.

Mangupi! uzviknuo je vojvoda ljutito. — Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! neka bar prepolove, šta bih s tolikim parama?

Tako je, odistinski, vojvoda Stepa vratio penziju.

Nekako u to vreme rešenjem Ministarstva vojske i mornarice vojvodi Stepi je na uslugu dodeljen automobil. Istim rešenjem odlučeno je da se po automobil daje na raspolaganje komandantu graničnih trupa, komandantu konjičke divizije i komandantu kraljeve garde.

Vojvodi je određen i vozač, koji je, inače, služio kadrovski rok. Bio je to, danas već u poodmaklim godinama, Bogdan Bakalović, koji živi u Beogradu.

— Kad mi je to saopšteno, bio sam prosto ošamućen — seća se Bakalović. — Zar meni da pripadne takva čast da vozim slavnog vojvodu! Nisam tako nešto ni u snu mogao da zamislim. Kad sam se javio vojvodi na raport, rekao mi je:

Vojniče, slušaj dobro šta ti kažem: u ovaj automobil niko, osim nas dvojice, ne sme da sedne!

To je bilo sve što mi je rekao.

Voleo sam da vozim, nastavio je Bakalović svoje svedočenje — ali se vojvodi, na moju veliku žalost, nikuda nije išlo. Automobil je bio dotrajao, bez marke, a putevi — da ne pričam. Vozio sam ga nekoliko puta u Beograd i Kragujevac na sednice Narodne odbrane, čiji je bio doživotni počasni predsednik. Jednom, tako, na putu za Beograd, vozeći prašnjavim drumom preko Aranđelovca, automobil se pokvario. Vojvoda je cupkao okolo, zagledao u motor, video kako se mučim da pronađem kvar, pa je naposletku rekao:

Odoh ja peške, a ti, kad popraviš tu krntiju, stići ćeš me...

POČASNI GRAĐANIN SARAJEVA

Povodom prve godišnjice oslobođenja Sarajeva, kad je vojvoda Stepa na čelu svojih trupa ušao u glavni grad Bosne i Hercegovine, odlučeno je da se proglasi počasnim građaninom. O tome ga je obavestio predsednik opštine, moleći ga da u Čačku primi odbornike Stevu Markovića i Fehima Kafadarevića kako bi mu uručili diplomu. Specijalnu diplomu, prvu te vrste, uradio je sarajevski umetnik Živko Švrakić, prikazujući na njoj Gradsku većnicu sa istočnim delom grada u kome je dominirala kasarna koja je nosila vojvodino ime; zatim Miljacku do Principovog mosta sa obalom koja je takođe nosila vojvodino ime.

Ispod slike je pisalo: "Svome počasnom građaninu, vojvodi herojske srpske vojske, osloboditelju Stepi Stepanoviću, na godišnjicu oslobođenja 6. novembra 1919. Blagodatno Sarajevo."

Ovako je odbornik Stevo Marković, u to vreme direktor Ženske učiteljske škole u Sarajevu, opisao susret sa vojvodom:

"Uđosmo u malu sobu i poklonismo se Velikom vojvodi. Još s vrata vojvoda nas dočeka rečima: 'Dobro došle moje Sarajlije! Znam da je težak i dalek put, ali toliko mi je drago da vas vidim i zagrlim, a preko vas grlim moje drago Sarajevo i celu Bosnu ponosnu'."

Beogradski vajar Marko Brežanin zamoljen je da za Narodnu odbranu uradi bistu slavnog vojvode, jer su već postojale biste vojvode Radomira Putnika i vojvode Živojina Mišića.

Kad je stigao u Čačak i pošao vojvodinoj kući, smislio je šta će da kaže: Dolazim iz Beograda — započe Brežanin, verujući da će imati više uspjeha ako pokaže da ga ne prepoznaje — da umolim vojvodu da mi pozira. Hoću da uradim njegovu bistu za Narodnu odbranu i druge ustanove.

Pa, poznajete li vi njega? — upitao je vojvoda.

Nemam tu čast — uzvratio je vajar.

E, žao mi je — odgovorio je vojvoda.

On nije ovde. Otišao je da nadgleda grobnicu. Sad se bavi dograđivanjem večne kuće. Ali znate šta, koliko ga poznajem, neće pristati na to. Bolje spakujte stvari, pa se vratite u Beograd. Pozdravite i Narodnu odbranu, i ustanove, i prijatelje, i kažite da je on sebi spremio večnu kuću, i to je njemu najbolji spomenik.

Tako se vajar vratio neobavljena posla.

POJEO MAJOROV RUČAK

U vreme kad je vojvoda Stepa bio pukovnik i komandant divizije u Kragujevcu naredio je da se posilni kod oficira smeju koristiti samo za ono što je predviđeno pravilima službe. Jednoga dana, međutim, oko podne, primetio je na ulici vojnika sa porcijama u ruci.

Kod koga si na službi? — pitao je vojvoda Stepa. — Kod majora Jovanovića, gospodine pukovniče! — odsečno je odgovorio vojnik.

Šta to nosiš? — pitao je dalje Stepa.

Ručak!

Ko ti je naredio da nosiš porcije?

Gospođa majorica.

Sedi! — zapovedio je pukovnik Stepanović.

— Razumem, gospodine pukovniče! — uzvratio je vojnik i brzo seo na ivičnjak.

Jedi! — čuo je vojnik novu zapovest. Kad je vojnik pojeo ručak i pokazao prazne porcije, pukovnik je naredio:

E, sad idi kući, pa kaži gospođi majorici da te je sreo komandant divizije i da ti je naredio da pojedeš ručak!

BATERIJA NA ĆUVIKU

Vojvoda je bio neumoljiv kad god je bila reč o zapovesti komande. Naređenja starijih primao je bez pogovora. Pred odlučujuću ofanzivu na Solunskom frontu, vojvoda je, proučavajući kartu, govorio svom načelniku štaba:

Molim te, pitaj za onaj položaj ispod Kravice. Ima tu jedan ćivik — na njemu treba postaviti dva topa i odatle gađati neprijatelja u rebra...

Ubrzo potom javio se preko telefona komandant baterije:

Izvol'te, gospodine vojvodo!

Slušajte — poče Stepa blagim glasom, u toku noći postavite dva topa na onaj ćuvik, gde se nalazi kruška. Njima ćete neprijatelja u rebra da gađate...

Nemoguće! — ušeprtljao se komandant baterije.

Zašto? — pitao je vojvoda Stepa.

Brisani prostor! — objašnjavao je ovaj. — Neprijatelj je zasuo šrapnelskom vatrom ceo ćuvik. Ne bi nijedan od nas glavu izneo...

Slušajte — uzvrati vojvoda ljutito — po svaku cenu morate gore da izbacite dva topa!

Nemoguće! — uporan je i komandant baterije.

Nema nemoguće! Vi znate da je gore jedna kruška. Ako u pet ujutro ne budu dva topa na ćuviku, u osam sati visićete o onoj krušci pred komandantom divizije. Jeste li me razumeli?

Razgovor je bio završen.

U četiri sata javio se telefonom komandant baterije i raportirao:

Gospodine vojvodo, po vašem nalogu isturio sam celu bateriju na onaj ćuvik! Čekam naređenje za napad.

Vojvodi jedva primetno pređe osmejak ispod brkova:

Znao sam da ste dobar kapetan, predložiću vas za majora!

Topovi koji su iznenada grunuli sa ovog ćuvika uneli su veliku pometnju među neprijateljske vojnike.

Životni put i sudbinu vojvode Stepe odredio je, čini se, običan seljački štap kakvim su se u selu Kumodražu, kraj Beograda, gde se Stepa rodio, služili čobani goneći stoku. Eto, takav jedan štap odlučivao je — da li će njime Stepa goniti stoku ili će ići na nauke. Njegovi roditelji, Ivan i Radojka, imali su četiri sina. Stepa je bio najmlađi. U to vreme (Stepa je rođen 1856) iz većih porodica samo se jedno dete slalo na školovanje. Stepa je hteo u školu, ali je u školu hteo i brat Marko. Kako od te želje nisu odustajali, otac odluči da nadvlače običan čobanski štap, pa ko pretegne...

Tako je Marko ostao na njivi u selu, a Stepa ušao u istoriju kao jedan od najvećih i najomiljenijih vojskovođa.

Legenda o njemu traje.


Antonije Đurić | Dveri Srpske
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: