Gavrilo Princip (1894—1918)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
PONOS SRPSTVA « ZASLUŽNI SRBI « Heroji i borci « Gavrilo Princip (1894—1918)
Stranice: 1 [2]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gavrilo Princip (1894—1918)  (Pročitano 50190 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Mart 11, 2014, 11:39:17 pm »

*

NA ČUVENOJ FOTOGRAFIJI HAPŠENJA NIJE GAVRILO PRINCIP

Čuvena fotografija "Hapšenje Gavrila Principa", nastala 28. juna 1914. godine u Sarajevu, čitav vek zbunjuje svetsku javnost





Za dve godine svet će se setiti slavne istorije Sarajeva: obeležiće stotu godišnjicu od atentata na prestolonaslednika okupatorske Austro-ugarske monarhije Franca Ferdinanda i njegovu suprugu, groficu Sofiju Hotek, na Vidovdan 28. juna 1914. Jedni će beskrajno tugovati za zauvek ugašenim sjajem bečkog dvora, drugi će slaviti borca za slobodu i protivnika feudalne tiranije Gavrila Principa, a čuvena fotografija nastala tog velikog dana, objavljena do sada nekoliko hiljada puta širom planete, nastaviće da zbunjuje sve njih. Razlog je jednostavan, uprkos opštem mišljenju da se uhvaćen objektivom, u nemilosrdnom stisku žandarma, nalazi heroj i član Mlade Bosne, reč je — o nemačkom službeniku monarhije Ferdinandu Beru!

Pre samo nekoliko dana, greška je ponovljena, po ko zna koji put za jedan vek. "Dojče vele" je pišući o Principu objavio spornu fotografiju, uz originalan potpis "Hapšenje Gavrila Principa", a sve je u rubrici "Drugi pišu" preneo i jedan naš dnevni list. Grešku je i ovaj put bilo teško izbeći, a zašto, objašnjava istoričar Milorad Iskrin:

— Ova zabuna "rođena" je deset godina posle atentata. Bečki list "Interessantes Blatt" je fotografiju objavio uz komentar da je reč o trenutku hapšenju Gavrila Principa i njegovog odvođenja u zatvor. Da na slici nije Princip, kasnije je objasnio baš čovek sa fotografije, Ferdinand Ber — kaže profesor Iskrin.

— Reč je o jednom od brojnih službenika monarhije na radu u Bosni. Usprotivio se brutalnosti policije i svetine prema Principu, pa je i on priveden. To je trenutak u kome je aparat "škljocnuo"...

Pre 46 godina, Vladimir Dedijer je pokušao da "ispravi krivu Drinu", u svojoj poznatoj knjizi "Sarajevo 1914", prvi je objavio fotografiju uz pravo, istinito i jednostavno objašnjenje: na njoj je prikazan Ber, ne Princip. Međutim, istina je imala manji domet od početne greške. Berov lik sa fotografije ušao je u hiljade udžbenika i istorijskih studija, i u daleko više novinskih članaka — kao slika i prilika Gavrila Principa.

Profesor Iskrin objašnjava da je sam Ferdinand Ber pokušavao da razjasni zabunu, uvidevši da je ona poprimila globalne dimenzije. ...


IKTAT DNEVNE POLITIKE Bratstvo južnoslovenskih naroda postalo je jeres u Bosni devedesetih. Kao simbol bratstva, Princip je "proteran" iz Sarajeva, njegovih stopa više nema na mestu atentata, njegov most danas je "latinski"... Pripadnici armije BiH 1992. maljevima su razbili njegovu spomen-ploču, a prethodno, 1941. ustaše su učinile isto pred kamerama Vermahta.


N. Janković | 18. 07.2012 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Mart 12, 2014, 12:04:37 am »

*

SVEŠTENIK DAO ŽIVOT ZBOG PRINCIPA

Kako je Milan Bilbija iz Grahova spasao smrtne kazne najpoznatijeg pripadnika "Mlade Bosne". Odbio zahtev austrougarske vlasti da falsifikuje Gavrilovu krštenicu po kojoj je bio maloletan

Stogodišnjica Sarajevskog atentata, 28. juna, biće prilika da iz senke izađe nepravedno zaboravljeno ime grahovačkog popa Milana Bilbije, koji je žrtvovao život zbog Gavrila Principa. Pop Milan ne samo da je krstio Gavrila, u odsustvu svog oca, čuvenog popa Ilije (jednog od vođa ustanka u Crnom potoku), već je odbio da falsifikuje njegovu krštenicu i tako ga spasao smrtne kazne.

— Punoletstvo se po austrougarskim zakonima sticalo tek sa navršenih 20 godina, a smrtna kazna mogla je da se izrekne samo punoletnom licu — objašnjava za "Novosti" njegov praunuk Nebojša Majstorović. — Princip je, prema datumu iz crkvene knjige, rođen 26. jula 1894. godine, a prema datumu upisanom u matičnu knjigu rođenih 26. juna.

U prvom slučaju je u vreme atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda imao 19 godina i bio maloletan, dok bi u drugom značilo da ima 20 godina i da je punoletan. Pred sarajevskim Okružnim sudom vođena je pravna bitka između zastupnika optužbe i odbrane na tu temu.

Činjenica je da je Princip rođen na dan Svetog arhangela Gavrila, koji svake godine pada istog datuma, 13. jula po starom kalendaru, odnosno 26. jula po novom. Zato je i dobio ime Gavrilo. Na dan atentata bio je maloletan. Ovo je na kraju prihvatio i njegov advokat po službenoj dužnosti Maks Feldbauer, a na kraju i veće Okružnog suda u Sarajevu, koje ga je osudilo na najveću kaznu za maloletnike — 20 godina strogog zatvora.

— Popa Milana su austrougarske vlasti prvo htele da potkupe da promeni crkvenu krštenicu, pa pošto nije hteo, uhapsile su ga i zatočile u Kuli starca Vujadina, u Livnu — priča njegov praunuk Nebojša Majstorović. — Tamo je trpeo strahovitu torturu. Tukli su ga džačićima sa peskom, da ne bi ostali tragovi, ali su mu time "odbili" bubrege, pa je kući stigao skoro na samrti. Svejedno, nije hteo da menja Gavrilovu krštenicu. U tom kraju nije bilo veće sahrane od njegove.

Pop Milan bio je oženjen Milicom Vojvodić, sestrom od tetke Nikole Tesle. Imali su petoro dece, tri sina i dve ćerke. Jedan od sinova, Ilija, otac je sveštenika Vojislava Bilbije, koji danas brine o našim zatvorenicima u Hagu. Drugi, Vladeta, bio je član "Mlade Bosne" i Principov cimer u Beogradu. Princip je čak za Beograd putovao s njegovim pasošem, 1914 godine. Još 1912. bio je u grupi mladobosanaca koja je trebalo da izvrši atentat na austrougarskog ministra finansija Lea Bilinskog, od čega se na kraju odustalo. Za vreme Prvog svetskog rata bio je dobrovoljac u Srpskoj vojsci i član Apisove "Crne ruke".

Mada je živeo s Principom, nije znao da je ovaj krenuo da izvrši atentat na Ferdinanda. Vladeta je kasnije svedočio da mu je Gavrilo rekao da ide u manastir da bi se posle toga na miru pripremio za gimnazijsku maturu. Čak je njemu i gazdarici kod koje su živeli poslao razglednicu, navodno iz manastira.


LANE SVE POKRADENO

Rodna kuća Gavrila Principa zapaljena je u Drugom svetskom ratu, pa obnovljena 1964. kao muzej, da bi ponovo bila spaljena tokom bosanskog rata 1995. Iste godine ukraden je i olovni krov i zvono sa grobnice oca Milana. Unuk Vojislav obnovio je 2002. krov i darovao unikatno zvono od bakra i srebra, ali je lane sve ponovo pokradeno.

— Vlada Srbije obećala je da će sve to obnoviti do 14. septembra ove godine, kada je Dan eparhije u Bosanskom Grahovu — kaže Majstorović.


V. Crnjanski Spasojević | 19.02.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 760



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Novembar 01, 2014, 03:04:46 am »

*

EMIR KUSTURICA: PRINCIP JE GLASNIK SLOBODE

Mogli smo sebi da dozvolimo da zaboravimo Andrićevu 50. godišnjicu Nobelove nagrade, kao i 200 godina od rođenja Njegoša. Sve što je iznad politike smo počeli da ukidamo i da time smanjujemo okvir slobode

Kulminacija proslave stote godišnjice Sarajevskog atentata koja će se održati u Andrićgradu biće performans u kojem će se Gavrilo Princip sa anđeoskim krilima spustiti sa neba i ubiti Franca Ferdinanda. O značaju pucnja koji je pre jednog veka označio kraj epohe, slobodarstvu Mlade Bosne i savremenim pogrešnim interpretacijama istorijskih činjenica za "Politiku” govori proslavljeni reditelj Emir Kusturica, idejni tvorac projekta Andrićgrada.

Dramatizacija u kojoj Princip ima krila nepogrešivo budi asocijacije na anđela Gavrila koji u nekoliko religija simbolizuje glasnika. Čega je glasnik Gavrilo Princip?

■ On je pre svega glasnik slobode. On je čovek koji je doneo slobodu robovima. U performansu u Andrićgradu Principu ćemo odati počast kroz slike koje pokazuju veliki zanos i nadahnuće.

Mi te večeri oživljavamo sećanje na one koji su svojim potezima južnoslovenskim narodima dali šansu da se emancipuju. I ja mislim da su svi do jednog naroda, i oni koji su napravljeni i oni koji su postojali pre, doživeli emancipaciju i preživeli. I uopšte nema dilema oko Principa kao glasnika slobode. Još za vreme Tita bilo je provokacija da li je on bio nacionalista, a sećam se da je moj otac jednom novinaru šezdesetih godina rekao da je Princip bio revolucionar, a ne nacionalista. Veliki ljudi koji donose promene imaju krila, a Princip je branio ideju slobode.

Kako se danas brani ideja slobode?

■ Pre svega poštovanjem tradicije i njenim oživljavanjem. Mogli smo sebi da dozvolimo da zaboravimo Andrićevu 50. godišnjicu Nobelove nagrade, kao i 200 godina od rođenja Njegoša. Sve što je iznad politike smo počeli da ukidamo i da time smanjujemo okvir slobode. Verujemo u prolazne teme, a ove prave, suštinske, koje nas održavaju i koje nas drže na nogama i slobodne — njih poništavamo. Zato mislim da je obeležavanje stogodišnjice rata podsećanje na slobodu koja je izborena. Izborili smo se za slobodu ali sad je pravo pitanje da li ćemo da je održimo. Ja mislim da ima šanse. Kod nas postoje ljudi koji cene slobodarstvo i koji kroz institucije, ali i kroz razvijanje individualnosti koja nam je urođena, mogu da sačuvaju stečenu slobodu.

Ne smemo zaboraviti da je Gavrilo Princip bio čovek kojeg su povratkom demokratije u Srbiju hteli da zaborave i čak da mu ukinu ulice i da Mladu Bosnu ponište, nešto slično onome što su istoričari Kristofer Klark i Margaret Makmilan u svojim knjigama napravili.

Mislim da smo još dovoljno jaki i dovoljno ponosni da to ne dozvolimo.

Za Andrića ste rekli da je najveći umetnik svih vremena, a on je uz to bio i pripadnik Mlade Bosne. Šta vam se čini, kako bi on danas gledao na podele i gloženja oko uzroka Prvog svetskog rata i uloge koju je tu odigrala Mlada Bosna?

■ On je bio egzistencijalista i svoju filozofiju je pokazao i u doktorskom radu "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine". Kasnije je zapravo sve što se dešavalo uspeo da kroz svoj vokabular i kroz vokabular te uzdrhtale zemlje smesti u svoj prepoznatljivi žanr.

Ovu godišnjicu rata vidimo i kao zagledanost Ive Andrića nad Mladom Bosnom. On je tridesetih godina prošlog veka pričao o pobunjenim narodima. Od Mladih Italijana Garibaldijevaca, ruskih anarhista svih vrsta do naših mladobosanaca...

Ja ne znam kako bi on reagovao da vidi Andrićgrad. Možda bi odmahivao rukom. Ali to je pitanje vrlo uslovno šta bi se njemu svidelo. Siguran sam da bi nekim stvarima bio razočaran, ali bi nekim drugim bio i ushićen. Sve bi to Andrić nekako u svoj egzistencijalistički vokabular ubacio.

Jedan od najuglednijih univerziteta na svetu, američki MIT (Massachusetts Institute of Technology) sastavio je nedavno listu osoba koje su ostavile najveći trag u istoriji, a spisak za Bosnu i Hercegovinu je poređan ovako — Gavrilo Princip, Ivo Andrić, vi...

■ Vrlo mi je bliska tema amaterskog atentata i priča o liku Gavrila Principa. Još je Dedijer pisao kako je kapetan Tankosić odbio Principa kada se prijavio za regrutaciju u Balkanskim ratovima.

Fascinantno mi je da se jedan takav čin kakav je tiranoubistvo izrodi iz velike osetljivosti jednog plavookog mladića. U međuvremenu sam otkrio da je Gavrilo imao plave oči i da je čak i sudija koji je sudio njemu i njegovim pomagačima bio u neverici. Nije verovao da je neko takav izvršio atentat jer uopšte nije ličio na zločinca ili zlikovca. Dakle, čak i oni koji su mu sudili tvrdili su ono što mi doživljavamo gledajući Gavrila danas. On je nas oslobodio ropstva i tu je njegova veličina. Tiranoubistvo postoji u istoriji ali ovi koji to nazivaju terorizmom ubacuju činjenice u grotlo koje nije štetno samo za nas već i po njih.

Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda u Beču, nego u anektiranoj Bosni i Hercegovini, a pri tome ta aneksija nikada nigde nije verifikovana. Gavrilo Princip ubio je porobljivača i okupatora.

U godini u kojoj se obeležava vek od izbijanja Prvog svetskog rata zapažena je hiperprodukcija knjiga iz pera uglednih istoričara gde se iznose nešto drugačiji stavovi o uzrocima Velikog rata...

■ Pre početka rata na zapadnoevropskim fasadama sve je izgledalo mirno, ali rat je jako dugo spreman. To se najbolje očituje u pismu Oskara Poćoreka, tadašnjeg guvernera BiH, upućenog austrougarskom ministru Leonu Bilinskom u Beč 13 meseci pre Sarajevskog atentata. Tu se vidi da se još 1913. sprema rat i da germanske zemlje treba da krenu u konačan obračun sa Slovenima.

Zbog toga treba napraviti, treba izrežirati situaciju prema kojoj su Sloveni započeli rat.

Ni mala deca ne veruju da smo mi taj rat započeli. Tako se javljaju istoričari koji odnos prema prošlosti kreiraju iz današnjeg konteksta a ne na osnovu tadašnje realnosti, pa su tako nastale razne sporne knjige. Meni je jako žao što je Kristofer Klark prošao tako nekažnjeno jer je najpre o nama nakaradno govorio kao o poslednjim teroristima a onda je došao u Beograd i rekao da mi nismo klijent Zapada. A napisao je to što je napisao. Čini mi se da postoji čitav jedan lanac između 1914. i 1992. gde se u nekom prigušenom tonu zaboravlja prošlost i ko je bio zločinac a ko je bio žrtva i da se žrtve pretvaraju u zločince.

Sarajevski atentat se zbio na Vidovdan, datum koji ima gotovo mitsko značenje u srpskoj istoriji. Na Vidovdan se otvara i Andrićgrad. Kakvu simboličku poruku šaljete?

■ Mislim da je to glavni saborni i dramatični dan u istoriji svih Srba i da je zapravo tim danom uvek morala da se završi jedna istorijska etapa. Odatle je jasno zašto mi imamo takav odnos prema tom datumu. Utoliko je i ovaj Vidovdan srećan trenutak koliko god je bio bolan u prošlosti zato što dobijamo jedan novi grad jedinstven u slovenskoj kulturi i svemu onome što nam daje multietnična različitost na kojoj živimo.


Dragan Vukotić | 28.06.2014. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1 [2]   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: